MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

GOSPODE, DUGO SAM TE TRAZILA



I pitala se gde si ne shvatajuci da si Ti uvek bio tu ali ja nisam umela da Te nadjem, rekla je Tatjana kada se posle velikih razocarenja u zivotu susrela sa Gospodom i nasla sebe u Pravoslavlju.

- Ja sam se stalno pitala ko sam ja? Legnem i pitam se, ko sam ja i pitam se šta ću ja ovde, šta tražim ovde na zemlji i ponekad mi se činilo kao da ne pripadam ovde, pitala sam se odakle sam došla. Tragala sam za sobom, pokušavala da nađem smisao života. U želji da to saznam uzimala sam knjige da čitam. Prve knjige su bile preporuka od moje tetke, pošto je završila srpski i ja sam je pitala šta mi preporučuje vezano za Boga, smisao života. Od nje i nekih njenih poznanika dobila sam preporuke za Hesea, filozofe neke a kao maloj ona mi je za rođendan kupovala knjige, a kad sam tražila neku o Bogu ona mi je kupila grčku mitologiju, komplet od tri knjige. Ilustracije su bile stravične, još stravičnije avanture njihove, ja sam plakala, strašno sam to doživela. Naravno, tetka je bila ateista i takve mi je knjige i kupovala," seća se Tatjana detinjstva i puta kojim je prolazila tražeći Boga. Seća se i vremena usamljenosti u tek naseljenim Novobeogradskim soliterima u kojima deca samuju dok roditelji rade. "Bila je to neverovatna usamljenost. Sećam se i sledećeg događaja, jednog leta smo bili na letovanju u Grčkoj gde su roditelji kupili statuu boginje Atine. I ja sam jednom dok sam tako samovala, posle podne sam išla u školu, uzela tu statuu u ruke, setila sam se bakinom Oče naš i ikona koje je ljubila, pa sam i ja htela da poljubim statuu te boginje. Prinela sam je ustima, a onda mi je neki glas rekao: "Šta radiš to! Nemoj to da radiš!" I nisam uradila. Kasnije na fakultetu praktikovala sam vežbe disanja, imala sam i neke mantre, takođe priziva se neki od maharišija pa sam i ja izgovarala njegovo ime, jer se ta osoba izdavala za spasitelja, iscelitelja i ja sam izgovarala njegovo ime.

- I kako si se osećala?

- Nikako! To nije išlo. Radila sam i mislila sam na brata koji je imao problema i htela sam u stvari da se molim za njega, da mu pomognem. Razmišljala sam, pa kako da mi to mantranje ne pomaže, ne funkcioniše kad radim ono što treba. Pitala sam se zašto mi ne ide i zašto se posle loše osećam. Imala sam rođake u Francuskoj čije sam savete o čitanju prihvatala, slali su mi i časopise ezoterijske, zvali su se novo doba, dakle u osnovi je bila filozofija novog doba. Pored ostalog, bile su tu stravične ilustracije, pa mi se ni to nije dopadalo. Čitala sam i knjigu Treće oko, oduševljavala se i bio je jedan detalj gde oni konkretno otvaraju treće oko i tako dobijaju prosvetljenje i moći, a to se radi izbijanjem na čelu trećeg oka. E to kad sam pročitala takvo sam gađenje osetila, tada je počelo nešto u meni da se ruši. Praktikovala sam i Silva metod, ali sam i dalje bila nezadovoljna. Tada je do ruke došla knjiga "Celestinina proročanstva" i tu sam doživela pravu euforiju pa sam grabila uporedo sa tim pitala knjige iz psihologije, Skot Peka i slične. Od rođaka iz Francuske stiže mi knjiga "Smaragdna zemlja" i ja to doživljavam kao da je stigla iz ruke Božije, oduševljavam se onim što piše jer govori o drugom svetu. Ništa drugo kod nas nisam mogla da pročitam o drugom svetu. U njoj piše i o astralnim iskustvima o susretu sa bićima iz onostranog sveta.

- Da li si ti poželela da praktikuješ astralna putovanja?


- Jesam, ali sam mislila da sam za to bila nesavršena, jer se to smatra savršenstvom. Rešila sam da prevedem tu knjigu. Moja namera je bila najbolja. Ali to što nam je najbolja namera ne znači da će rezultat biti dobar, rezultat može biti katastrofalan a namere najbolje. U to vreme mi je i baka preminula, ja sam bila jako vezana za nju i veoma žalosna. Baka mi je nedostajala. Uporedo sa "Smaragdnom zemljom" i dalje čitam sve što mi dođe pod ruku, iz filozofije, psihologije, iz svih pravaca mogućih koji govore o smislu života. Tražila sam i utehu zbog a ništa nisam znala o životu posle smrti, o večnosti. Tako sam pročitala i knjigu od izvesne autorke Šahti, Amerikanke koja je uzela taj pseudonim. Ona je pisala, pored ostalog, o nekakvoj kreativnoj vizualizacija, e tu je trebalo raditi vežbe, zamišljati, vizualizovati te ovo, te ono, te kako nam je lepo, te kako nam je dobro. To sam ja radila, to mi nije izgledalo tako teško. Jedno poglavlje je bilo posvećeno unutrašnjem vodiču, radilo se o tome da mi moramo imati unutarnjeg vodiča, opet đavolska zamka, kao paraleleno sa duhovnim ocem, u stvari, onaj lukavi je izmislio unutarnjeg vodiča. I onda je autorka navela ovako otprilike, Buda, Konfučije, i još neki, Isus Hristos i td. I kad sam pročitala Isus Hristos, trgla sam se i zapitala šta će Isus ovde, to me malo mučilo, kakve veze on ima, ali kao da mi se dopadalo sve više. E onda sam jednog dana rekla, ajde da uradim tu vežbu, da nađem unutrašnjeg vodiča. Tamo je pisalo da treba udobno da se smestimo u ležeći položaj, pisalo je kako i ruke staviti, disati ravnomerno, da smirimo sva svoja čula i da sačekamo da nam se javi unutarnji vodič, da se javi ko će biti naš unutarnji vodič. Legla sam u spavaću sobu, opustila se i čekala, rekla sam u sebi...prizivam unutarnjeg vodiča da dođe, da mi se javi. U glavi mi je odzvonilo Isus Hristos! Istog trenutka sam ustala, rekla, pa naravno. Isus Hristos, ko drugi. Bila sam presrećna, otišla sam do muža i rekla mu, jer je on bio obaveštavan o svemu što se sa mnom dešavalo, nije čitao ono što sam ja čitala ali je uvek bio uz mene. Rekoh mu: "Znaš ko će biti moj unutrašnji vodič, biće Isus Hristos!" On se nasmešio. E onda tih dana sam uzela u ruke Sveto Pismo, koje je ostalo od muževljeve bake.

Što se tiče prevoda, tu sam malo zastala, jer su u knjizi bili citati iz Svetog Pisma. Desilo se da kako sam naišla na te citate, nešto mi nije dalo da prevodim dalje, neki glas mi je govorio: "Pogledaj citat iz Svetog Pisma, uzmi Sveto Pismo i pogledaj te citate." Onda sam zatvorila tu knjigu koju prevodim i rekla da više neću da je prevodim dok ne proučim ono na šta me glas upućuje. Sada znam da je i u tim danima Gospod bio sa mnom, da me je sačuvao, prizivao sve dok se nisam odazvala.

GOSPOD JE ŽIV

- Moram da kažem i to da je u knjizi koju sam prevodila bilo strašnih, jezivih ideja, groznih predloga da se živi slobodno, da se menjaju partneri, da ih ima više i tako, da je vrhunac ljubavi da radiš šta hoćeš i sa kim hoćeš i kako hoćeš. Strašno, za mene je to bilo jako bolno i da čitam i osećala sam dušom da tu nešto nije u redu. Ostavila sam knjigu na stranu knjigu i uzela veliko, staro Sveto Pismo od bake moga muža koja je bila veoma pobožna žena, išla je u crkvu redovno, postila, pričešćivala se. Ja sam otvorila i zanimljivo je da sam Sveto Pismo otvorila sedeći na podu, pošto je to iz neke knjige bilo da se sedi na podu u ovakvom i onakvom položaju, sa uspravljenom kičmom, valjda da upijamo energiju iz zemlje, više se ni sama ne sećam zašto. Ja sam u takav položaj sela, otvorila ogromno, staro Sveto Pismo i počela da čitam. U jednom trenutku sam pogledala na zidnu policu na kojoj je bila knjižica od o. Žarka Gavrilovića, zove se "Isus Hristos istorijska ličnost". Na poleđini je bila crno bela fotografija Isusa Hrista. Pogledala sam fotografiju Isusa Hrista i počela da plačem, to je bio potres iz mene, kao da se sve otvorilo i suze i duša, ja sam lila suze, i kad sam pogledala njega ja sam osetila da je On živ. Uzviknula sam: "Pa, ti si živ!" Nekoliko puta sam to ponovila, ja sam gledala u fotografiju i činilo mi se da će Gospod progovoriti. Eto, to je bio moj susret sa Gospodom, kada sam ja shvatila da je on živ. Takođe sam rekla: "Pa, znači sve je istina što je baka rekla! Znači, On nije izmišljen, sve je istina." Odmah posle toga sam otrčala mužu da saopštim da je Isus Hristos živ! Rekla sam mu da je On živ, da nije izmišljen i da su svi lagali što god su govorili. Dugo je ta knjiga sa slikom bila tako na polici i gde god sam prolazila ja sam gledala i imala osećaj da me gleda i prati, čak govori nešto lepo i utešno. Od tada do danas Gospod mei nije napuštao a ni ja njega. Zanimljivo je da sam tih dana počela da pišem pesme, a moram da kažem, da poeziju nikad nisam volela. Ja sam sela i opet sam se rasplakala i tog dana i narednih mesec dana plačući sam pisala pesme, to su neke intimne pesme a prvu sam napisala bratu, pošto mi je brat bio najslabija tačka, prvu pesmu sam posvetila bratu. Pesme su sve u stihu, molitvene naravno, i ja sam se čudila kako to u stihu, odakle mi sad to kad ne volim poeziju.

- Da li ti je bilo lako posle tog događaja da uđeš u crkvu?

- Bilo je lako, ja sam ulazila u Crkvu sa bakom, koja me je uvela u Crkvu i nisam se bojala Crkve, to mi je uvek bilo prijatno mesto. E da, sećam se ja sam četvrti razred srednje škole završila u Americi, to je bila razmena učenika. Bila sam okružena religioznim osobama, naravno niko nije bio pravoslavan, najbolji drug mi je bio baptista, izuzetno religiozan mladić. Profesorka francuskog u Americi, ne znam metodisti, baptisti, razne protestantske grane, i ona je spominjala Boga. Uopšte u toj školi koja nije teološka gimnazija, nije pripadala ni jednoj verskoj konfesiji puno se govorilo o Bogu. Ja sam tamo u dalekom svetu bila upućena na ljude koji su bili religiozni. Taj drug Brajan vodio me da gledam film o Isusu, stalno je citirao nešto iz Svetog Pisma a kad sam došla kod njega i njegovih na ručak, porodica se molila i ja sam se molila u sebi, govorila sam Oče naš koji me je baka naučila.
Kod nas toga nije bilo, nije bila takva klima, kao mala sećam se vaspitačica mi je krstić otkinula, a u školi se znalo da ne sme da se priča o Bogu, a nastavnica mi je rekla, ako već nosiš krstić skloni ga da se ne vidi.

Sada kad se osvrnem na sve što mi se dešavalo, zapravo vidim da me je Gospod pripremao tolike godine. A ja sam se upitala susrevši ga: "Gospode, pa gde si bio do sada?" Ali valjda je moralo nešto da sazri dobro, izgleda da je moralo dobro da se razočaram da bi se čvrsto uhvatila za Pravoslavlje. Posle definitivnog prihvatanja Pravoslavlja imala sam velika iskušenja, imam ih i danas ali sada znam da se borim sa njima a najveći mi je pomoćnik Gospod.

Moram reći i ovo: u časopisu "Treće oko", izlazio je prevod knjige u nastavcima "Smaragdna zemlja" pa se jedan čitalac javio redakciji, pa su mu ti meni dragi ljudi iz redakcije, stvarno su bili dragi, nadam se da će i oni naći pravi put, dali moj broj telefona i on je zvao. Osetila sam po glasu da je mlađi čovek, rekao je da probao astralno putovanje, ono što sam ja prevela. Želela sam da mu pomognem da ne ode na pogrešan put i onda sam mu najbolje što sam mogla rekla da sam se ja pokajala za to što sam prevodila. Kad se pokajete za nešto a ostanu posledice onda vas to jako boli. Rekla sam mu da je pogrešno to što sam radila, da sam se ja pokajala zbog toga, da sam pala u zabludu i da sam bila pod uticajem zlih duhova, da sam bila na pogrešnom putu i da se drži Pravoslavlja. Pitala sam ga koja mu je slava a on je rekao sv. Nikola i tada sam mu kazala da se moli sv. Nikoli i koliko sam umela i mogla da sročim u nekoliko minuta da dete ne izgubi želju da me sluša. Bilo mi je drago da je dobro reagovao, rekao je da su ga već neki ljudi odvraćali od tih pokušaja da se bavi time, onda sam mu rekla da me pozove kad god hoće, gušila sam se u suzama dok sam pričala sa njim i nadam se da je taj mladić danas dobro, da se i on susreo sa Gospodom Isusom Hristom."

- Šta bi rekla onima koji možda ponekad iz znatiželje krenu putem lažne duhovnosti?

- Ne bi imala gotove recepte a ne bi da kažem ono što je do sveštenika da kažu, ne bi branila Pravoslavlje jer mi se dešavalo da padnem u iskušenje braneći Pravoslavlje, da se tako uzrujavam braneći ono što je očigledno, a oni koji slušaju ne bi poslušali moj savet a ja gubim mir. Duhovnici nam uvek govore da ni po koju cenu ne izgubimo mir, sećam se dobro dragog o. Tadeja koji je uvek govorio, ne dajte mir!

- Da li je mir o kome govoriš isto što i nirvana?


- Čitala sam da treba koncentrišući se da očistim misli, a posle sam pročitala da je to vrlo opasno. Čovek ne može da ne misli, Bog je stvorio um koji ne miruje, dakle mora se misliti, ne može um da prebiva u ništavilu, mora da bude ispunjen mislima i to dobrim mislima. Kao čistač tih misli je najveća molitva: Gospode pomiluj! Naravno, to je skraćen oblik Isusove molitve pa kad čovek hoće da obuzda svoje misli da ne lutaju duhovnici savetuju da se makar ponavlja ova kratka molitva.

- Šta za tebe znači vera?


- Vera je izvor života i hrana. Ne mogu da živim bez nje. Ali i sa verom čovek, kao što sam već rekla, pada u velika iskušenja, dakle živeći u Hristu nismo izuzeti od problema, iskušenja. A ja opet, po prirodi samodisciplinovana i revnosna, želeći da se striktno pridržavam saveta staraca, otaca bila sam izgubila radost životnu. Ne sme da se izgubi životna radost, jer Gospod je ljubav, radost. A ja sam doživela da izgubim životnu radost, da govorim sebi, pa ja sam kao mrtva, ja volim Gospoda, mislim na Gospoda i živim u Gospodu, ali ja sam kao mrtva. Uz veliku pomoć mog muža, majke koja je pobožna i samog Gospoda i Majke Božije evo sad u poslednje vreme vraćam se u stvarni život, ponovo počinjem da doživljavam radost. A kako sam izgubila radost, pa bila sam opet prelešćena. Razmišljala sam, zašto ja da se radujem kad drugi svakog trenutka stradaju, umiru na najstravičnije način. To je bilo iskušenje, to je bilo pogrešno, moramo biti mnogo na oprezu da nas duhovi zlobe ne prevare. Muž mi je mnogo pomogao u mukama duhovnim, kao i moja majka koja je pobožna. Veoma je važno da mi je brak uvek bio utočište, mirna luka, jer mi je muž veoma pomagao i bio uz mene u svim mojim lutanjima, a i njemu je potrebna moja pomoć u životu. U braku je najvažnije saglasje, ali kroz velika iskušenja, ne može bez iskušenja. Najvažnije je čvrsto se držati Gospoda i kad mislimo da tonemo samo reći - Gospode pomozi! Pomenući ponovo i baku, koja mi je puno značila u životu. Sećam se kad god bi se neko zabrinuo, uplašio, imao probleme, baka je govorila: "Prekrsti se! Bog u pomoć i ništa ne brini!


priredila Ljiljana Sinđelić Nikolić

Pročitano: 11254 puta