MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

TRUDIMO SE DA VOLIMO ANGELE I DA IM PODRAZAVAMO...



Mati Jefimija, srpska i “matuška” Diodora, ruskinja.

Mitropolit Gavrilo priča o shiigumaniji Mariji (Dohtorovoj)

Shiigumanija Marija (u svetu Lidija Nikolajevna Dohtorova, 1896-1978) je predivna ruska podvižnica blagočestivosti XX veka. Njen život uporedjuju sa životom drevnih Svetitelja, i zaista se u njenoj biografiji može videti mnogo toga zajedničkog sa drevnim žitijima. Lidija se rodila u dobrostojećoj plemićkoj porodici u Kijevu. Od ranog detinjstva je u njoj bilo primetno stremljenje ka duhovnom životu. Još u roditeljskoj kući je počela strogo da posti.

Za vreme studija na Moskovskom univerzitetu Lidija je vodila skoro monaški život: izbegavala je poznanstva, postila je i nosila telesne podvige. Posle boljševičkog prevrata, ona je kao i mnogi drugi Rusi, bila prinudjena da napusti Rusiju. Sedam godina je Lidija peške stranstvovala po Evropi. U tom periodu je morala da prodje kroz mnogo iskušenja i da na sopstvenom iskustvu spozna strašnu borbu sa nevidljivim svetom zlih duhova. U to vreme je u svim dogadjajima u njenom životu bilo moguće videti živi primer promisaonog Božijeg rukovodstva. U Srbiji je primila monaški postrig. 1954 godine je zajedno sa njoj duhovno bliskim ruskim monahinjama došla u napušteni manastir posvećen Prepodobnoj Paraskevi-Petki blizu Sofije, i trudom i radom sestara polurazrušeni manastir je bio obnovljen. Ovde se shiigumanija Marija podvizavala do svog blaženog upokojenja 1978 godine.

Mitropolit Lovečski Gavrilo (Bugarska Pravoslavna Crkva) je šest godina bio duhovno čedo shiigumanije Marije. Krajem 90-ih godina je napisao knjigu o njoj, zahvaljujući kojoj su o ovoj velikoj ruskoj podvižnici saznali mnogi njeni sunarodnici. Vladika je nedavno boravio u Rusiji.

- Vladiko, recite nam s kojim ciljem ste došli u Rusiju?

- Pozvalo me je sestrinstvo ekaterinburškog Novo-Tihvinskog manastira. One su veoma želele da se upoznaju sa mnom, jer su mnogo slušale I čitale o mati Mariji i znale su da da sam poslednjih godina njenog života bio njeno duhovno čedo. Molile su me da im ispričam o njoj što je moguće više. Ja sa svoje strane smatram da sam obavezan da pričam o starici svima koji žele da znaju o njoj. Nemam pravo da skrivam taj “talant” koji mi je dat.

- Odakle po vašem mišljenju na Uralu takvo poštovanje podvižnice, koja čak nije ni živela u Rusiji?

- Svako traži čoveka, koji mu je blizak duhom. Ural je kilometrima daleko od Bugarske, ali ovde žive ljudi, koji su duhovno bliski starici. Ovde se može živeti u jednoj sobi s nekim ko vam je po duhu veoma daleko. A može biti i suprotno. Duhovnik manastira, shiiguman Avraam, je slušao o mati Mariji još pre nego što je izašla moja knjiga. Sestre su mi rekle da im je davno pričao o njoj. One su je zavolele i počele da istražuju gde mogu o njoj više da saznaju. Bile su u Srbiji, gde je ona živela, i raspitivali se o njoj po manastirima. Tako su došle i do mene. Ja sam jedan od onih retkih njenih duhovnih čeda koja su još uvek živa.

image


To je bila prava, velika podvižnica. I to nije samo moje mišljenje. Naprimer, u Pskovo-Pečerskom manastiru se nalazio starac, otac Jovan (Krestjankin), Carstvo mu Nebesko, koji je mnogo poštovao mati Mariju i mnogima je savetovao da pročitaju njeno žitije. A ja se otprilike dvadeset godina nisam odlučivao da pišem o njoj jer je to velika odgovornost pisati o svetim podvižnicvima, i to pisati tako da se ne umanji njihova veličina, a da se istovremeno ne izmišlja nešto što se nije desilo. Ja sam napisao malo, ali nadam se istinito. I danas ću nadam se istinito odgovoriti na vaša pitanja.

- Vladiko, recite nam kako ste se upoznali sa mati Marijom?

- Jednom me je život primorao da tražim svog duhovnog nastavnika. Bio sam tada ateista, ali sam počeo da imam problem koji nisam sam mogao da rešim. Tako da mi je preostalo ili da upadnem u očajanje ili da zatražim pomoć od Gospoda. Izabrao sam ovo drugo. Otišao sam u crkvu i počeo da pričam svešteniku o svojim problemima, a njemu se sve to učinilo veoma komplikovano. “Ne mogu da ti pomognem, - rekao je, - ali ima ovde jedan arhijerej, veoma verujući, i danas je dan kad on prima, pa idi kod njega”. Tako sam se upoznao sa vladikom Partenijem. Dve godine sam odlazio kod njega. A on mi je jednom rekao: “Hajdemo u manastir, kod shiigumanije Marije. Ona je živa svetiteljka”. Meni se kod nje svidelo, i počeo sam da odlazim kod nje sve češće i češće. Živela je dosta daleko od Moskve, ali ja već nisam mogao da zamislim svoj život da je ne posećujem. Po duhu sam bio njen poslušnik, jer sam se savetovao sa njom u svemu, otkrivao sam joj sve pomisli, trudio se da je slušam, a ukoliko je ne bih poslušao molio bih je za oproštaj.

- Pisali ste u knjizi da je poslednjih godina svog života mati Marija bila veoma bolesna. Da li je ona u to vreme ostavila svoje podvige?

- Ne, ona je kao i ranije ustajala noću u tri sata i počinjala da se moli. Znala je da kaže: “Volim da spavam četiri sata, ali to mi retko uspeva”. Mogla je da se moli celu noć, ukoliko je to bilo potrebno. Jednom je dobila veoma jaku vrtoglavicu, i pomislila je da je to kraj. A potom mi je rekla: “Uspela sam da počnem da se molim. Kada se molim, vrtoglavica nema uticaja, ne prestaje ali mi ni ne smeta”. Drugi put opet bila je tako neovozemaljski radosna. “Ne, - rekla je, - ja još neću umreti”. Upitao sam je: “A kako to znate?”. Ništa mi nije odgovorila. “Imali ste vidjenje”. Ona je prećutala. Nije rekla ni da, ni ne. Ali joj je očigledno nešto bilo otkriveno jer je bila kao duh, kao bestelesna – tako je neizrecivo bila radosna.

- Da li je istina da mati pred kraj života već nije tako strogo postila?

- Ne, ona svoje pravilo nikada nije narušila. Znam da nikada nije večerala. Samo je praznikom uveče pila čaj i recimo jela jabuku. Jednom mi je rekla: “Danas imam toliko hrane!” – Koliko? – “Hleb. So. Voda. Jabuka”. Nabrojala je pet ili šest “jela”. Eto kako ja ugadjam svom stomaku. Čak i kada je bila jako bolesna i kada su joj savetovali da se hrani normalno, ona je govorila: “Mom zdravlju neće pomoći mrsna hrana. Živeću onoliko koliko me Gospod poživi”. Ispričala je slučaj o tome kako su svetom pravednom Jovanu Kronštatskom savetovali da pije mleko u toku posta. On je rekao: “Pitajte moju majku”. Pitali su je i majka to nije dozvolila. Tada je on rekao: “Ako majka ne dozvoljava, onda neću piti mleko”. Starica je pričala da je on unapred znao da mu majka to neće dozvoliti.

image

Vladika Gavrilo sa duhovnikom i nastojateljicom Novo-Tihvinskog manastira


- Vladiko, želimo da zamislimo živi staričin lik. Recite nam kakva je ona bila u svakodnevnom životu, u razgovoru s vama? Kako se ponašala, jednostavno ili inteligentno? Da li je bila stroga ili vesela?

- Starica je bila visoko inteligentan čovek. Ali znate, sa običnim čovekom je mogla da se ponaša veoma jednostavno, a ukoliko bi joj došao profesor, s njim je razgovarala na njegovom nivou. Pored toga, ona je predivno poznavala Svete Oce, i svojevremeno je čitala i svetsku literaturu, i filozofiju, i mogla je da govori na mnoge teme. Imala je veoma široka znanja i mogla je da opovrgne sve te materijaliste. Ali nije pokazivala svoje znanje kad za to nije bilo potrebe. U jednom manastiru je pričala da je njena majka – pralja. Potom ju je jedna monahinja čula kako govori nemačkl, i rekla: “Mati, čini se da tvoja majka nije bila pralja”.
Mati Marija je u razgovoru uvek bila veoma dobra, ali je u nekim slučajevima mogla da ispolji i strogost. Naprimer, nije trpela osudjivanje i uopšte to nije mogla da sluša. Ne mogu da kažem da je bila veoma vesela. Bolovala je od takvih bolesti da joj nije bilo do veselja. Ali njen duh je bio radostan. Ukoliko bi se smejala (a to se ponekad dešavalo), imao sam osećaj da se smeje Andjeo ili trogodišnje dete. Tako je njen smeh bio neovozemaljski, lak, kao bez tela. Jednom mi je rekla: “Danas sam se osećala kao da imam sedam godina”. Kada je čovek čist, onda se on oseća mladim, kao što je rečeno u pslamu: “Obnoviće se kao u orla, mladost tvoja”.

- Šta je mati Marija najviše cenila kod ljudi?

- Iskrenost. Usrdnost. Jednostavnost. A kod monaha – smirenje i čistotu. Govorila je da u manastir ne idu angeli, ali da se trude da vole Angele i da im podržavaju.

- Vladiko, kako se starica odnosila prema Rusiji, da li je želela da se vrati?

- Mati Marija je oduvek duhom bila Ruskinja. Može se po krvi biti Rus, a po duhu – ne. I suprotno tome, kao naprimer, prepodobnomučenica velika kneginja Jelisaveta Fjodorovna …Mati je sve vreme govorila “kod nas u Rusiji” i ispravljala se: “Što ja sve vreme govorim “kod nas”, koliko sam ja godina tamo živela – 21”. Ali Rusija je do kraja njenog života ostala njena Otadzbina. Mati je volela duh ruskog pravoslavnog naroda, duh ruskog podvižništva. Mislim da bi se vratila da je imala mogućnosti.

- Vladiko, oprostite možda je ovo neprijatno pitanje. Da li je strašno bilo pričati mati o sebi? Da li je bilo lako otvarati se pred njom?

- Znate, imala je takav pogled … da vam se činilo da prolazi potpuno kroz čoveka. Ukoliko sam bio kriv, uvek bih to i osećao i shvatao da je jedini način da se primirim i ispričam o tome što me muči. Ja i nisam pokušavao da bilo šta sakrijem, jer je to bilo nemoguće. Osećao sam da me potpuno prozreva. Meni je samo preostajalo da kažem ono što je ona već videla. To je bila moja jedina vrlina – ja sam se u potpunosti otvarao.

U samom početku našeg poznanstva je bilo slučajeva kada sam se gnevio na nju, ali nisam smeo da kažem. U mojoj vnutrini je sve gorelo i kipelo, a ona se osmehivala i bila veoma spokojna sa mnom. A ja sam osećao da sve vidi. I kada bih skupio hrabrosti da joj kažem za svoj gnev, tada bi mi ona sve mirno objašnjavala, sa velikom ljubavlju.

Nikada kod nje nisam video da je ispoljavala samoljublje. Čak i ako su je ljudi klevetali, ona je govorila: “Šta god da ljudi kažu za mene ionako neće reći ono što sam zaslužila”. Govorila je jednostavno, sa dubokim uverenjem. Jedna medicinska sestra, Carstvo joj Nebesko, je svima ispričala slučaj po kome je starica tobože kriva za smrt svoje poslušnice, monahinje Evlalije. I to zato što mati Evlaliju nisu odmah poslali u bolnicu. Potom se ta medicinska sestra razbolela od takve vrste raka, da je od samog početka bolesti ležala u bolnici i mnogo brže se upokojila. Kada je starica saznala za to, rasplakala se. “Sirota”, - rekla je i to sasvim iskreno. I sad zamislite koliko se ona nije ljutila: za nju su govorili da je kriva za smrt čoveka, koga je ona veoma volela i za koga je radila sve moguće.

- Vladiko, kako vam je mati pomagala kada ste bili tužni? Da li vam je davala neke pouke?

- Znate, mati je umela da kaže nešto utešno i to sa takvom snagom da je sve odmah nestajalo, pa tako i najveće tuge. Kod nje su dolazili ljudi u suzama, a od nje su odlazili radosni. Bila je takva kao što je apostol rekao: “Mi ništa nemamo, a sve obogaćujemo”. Mati je uvek nalazila potrebne utešne reči, i pored toga se osećalo da je ona takav čovek, koji može da izmoli od Gospoda sve ono što je ugodno. Ako bi ti čovek kao ona rekao: “Ništa to će proći”, - onda si ti već znao da će tako i biti.

- Kako je učila da se Bog voli?

-Ja sam posebno zapamtio jedan naš razgovor. Jedno veče smo pošli da skupljamo seno,i ona mi je odjednom rekla … Nije stvar u rečima, već u načinu na koji je to rekla: živo, snažno! “Bog nije nešto daleko. On je – ovde! Bog je – ovde!”. Ona je to tako rekla, da su sve moje sumnje nestale: da, zaista je tako, Bog je blizu i nisu potrebni nikakvi dokazi … Sve vreme je učila da se Bog voli i živela je tako kako je On zapovedao.

- Da li su poznati neki slučajevi pomoći po staričinim molitvama? Da li ste i vi sami dobili neku pomoć, o kojoj biste mogli da nam ispričate?

- Takvih slučajeva ima veoma mnogo. Za njenog života je bilo isceljenja, ali se mati to trudila da sakrije. Posle njene smrti mnogi ljudi su mi pričali da su dobijali pomoć kada su joj se molili. Za sebe mogu da kažem da ukoliko je trebalo da brzo rešim neko veoma složeno pitanje, a sam ništa nisam mogao da smislim, zamolio bih je za pomoć. I nije bilo slučaja da nisam dobio neko razjašnjenje. Trudim se da to ne zloupotrebljavam, jer u suprotnom mogu da izgubim tu blagodat. Bilo je u mom životu javnih čudnih stvari. Jednom sam na proleće palio travu, da bih raskopao zemlju i odjednom je počeo da duva vetar, koji je preneo vatru na šumu. A i iza šume se nalazilo selo. Bilo bi strašno da se šuma zapalila. Shvatio sam da sam za nekoliko sekundi neću uspeti ništa da uradim, i počeo sam od sveg srca da molim staricu za pomoć. Vetar se u sekundi preokrenuo za 180 stepeni, i vatra se ugasila.

- Vladiko, recite nam šta je mati govorila za molitvu?

- Mati je govorila da je molitva – i početak i kraj duhovnog podviga. Bez molitve čovek ništa ne može. Ali ni molitvu neće dobiti ukoliko ne bude ispunjavao hrišćanske vrline. To jest molitva daje snagu delu, a sama dobija snagu od dela. Najvažnije je da ona bude prava molitva, a ne samo obične reči. Suština molitve je – u iskrenosti, u želji i u jednostavnosti. Mati je govorila da se Gospodu treba obraćati kao dete majci. Kao potpuno bespomoćno dete koje ništa ne može i samo vapije.

- Da li je pričala o tome kako se treba odnositi prema svojim duhovnim učiteljima? A ako nije, možda vi možete nešto da nam kažete o tome na osnovu svog duhovnog iskustva?

- Znate, ukoliko je čovek našao pravog duhovnog starca, njega onda treba da čuva kao najskupocenije blago u ovom svetu. Kada se starica upokojila, ja sam često govorio: “Kada bih znao da je ona negde u Americi, peške bih otišao tamo!”. I zaista bih to uradio – uputio bih se na drugi kraj zemlje, koliko je to za mene bio veliki gubitak! A jedan duhovni čovek je govorio: “Ako imaš starca, onda živiš kao u raju”. Jer čak i ako ti je teško i ako imaš nevolje, uvek postoji čovek na koga možeš da se osloniš i koji će ti pomoći. A kada ostaneš bez starca, onda je veoma teško. Starca treba čuvati kao dragocenost jer je to Božija milost.

Preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_1394.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

Pročitano: 4691 puta