MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

MOJA DUŠA JE BILA MRTVA



Imala sam dobar život gledano materijalno, ali sam uvek bila neraspoložena, nervozna, napeta, nezadovoljna svim i svačim, objašnjava Ana, psihijatar govoreći o svom susretu sa Bogom i Pravoslavljem.

"Celog života sam učena da treba da učim školu, da budem dobar đak, da se realizujem u tom socijalnom smislu, da se potvrdim kroz školu. Ali meni je još od malena nešto nedostojalo a naročito kad sam došla u doba puberteta. Onda sam počela da se zanimam muzikom, pa me muzika donekle ispunjavala, zabavljala. Kad sam došla u Beograd na studije onda sam počela da se bavim jogom. To je bio kraj sedamdesetih godina, počela sam da se bavim jogom intenzivno, radila vežbe, ustajala u pet ujutru, okretala se prema suncu, sedela u pozi lotosa, dubila na glavi. Vremenom sam postala vegetarijanac a kad sam završila studije vratila sam se u mesto odakle sam došla i tamo upoznala kolegu koji je bio zainteresovan za zen budizam i onda smo se nas dvoje ujedinili, ja sam se bavila transcedentalnom meditacijom, on zen budizmom, upražnjavali smo i vegetarijanstvo. Trajalo je to godnama, ali mi nije ispunjavalo dušu, ispunjavalo mi je vreme, pravilo neku dinamiku životnu, ali u duši sam uvek bila nemirna, nespokojna. Nešto mi je u tom istočnjačkom mudrovanju nedostojalo, nisam baš bila uverena da je onako kako sam učila da je čovek sam sebi dovoljan, da može sve sam ako ima snage u sebi.Ta istočnjačka filozofija bila je filozofija nihilizma. Meni to nije odgovaralo ali nisam znala za bolje.

-Da li ti je ta filozofija donela mir, spokojstvo, radost, ljubav?

- Ne, nikako, uvek je išla u taj neki nizilizam, koji je za mene bio mrak i malo sam se i plašila. Ali sam i dalje stalno nešto tražila i tako jednom prilikom sam na TV slušala emisiju, a TV sam uključivala kad mi dosadi tišina i pustoš, bila je priča o Sv. Vasiliju Ostroškom. Onda sam rekla sebi: "E, kad budem išla na more, onda ću da navratim pod Ostrog". Posle sam saznala da se pod Ostrog ne navraća nego se ide sa namerom.

-Govoriš o pustoši u duši...


- Bila je to beskrajna pustoš, to je intenzivno stanje kojega se i dan danas sećam i ako bi se opet morala vratiti stvarno mislim da bih umrla. To je bilo moje traganje, nešto sam tražila ali ni sama ne znajući šta. Živela sam u okruženju katoličanstva, o pravoslavlju nisam ništa znala. Katolička vera mi je bila stroga, ne volim strogost, kada hoću nešto da uradim to radim zato što nekog volim ili neko mene voli. Moja osećanja su bila pomešana. Nisam se nikad fascinirala nečim materijalnim, puno sam putoval a kada bih se vratila pitala sam se, šta sam ja tamo videla. Naravno, bile su to građevine, muzeji i najzad sam shvatila da me to uopšte nije interesovalo. Trebalo mi je nešto što je živo, što može da me oživi, ja sam osećala da je moja duša mrtva. Kao što rekoh, imala sam dobar život gledano materijalno, ali sam uvek bila neraspoložena, nervozna, napeta, nezadovoljna svim i svačim. I to je jednostavo bilo tako, tražila sam, lutala, čitala, naročito sam volela da budem intelektualna pa sam čitala Džojsa, Getea, Krejkegora, Tomasa Mana, indijsku filozofiju. A onda sam jednoga dana, baš po povratku sa brojnih putovanja, rekla: "E, neću više da putujem po Evropi, sad ću da obilazim Jugoslaviju!". I odem na Ohrid. Prvi put uđem u pravoslavnu crkvu, bio je to manastir sv. Naum. I tu mi bude tako lepo, osetila sam neobičan mir. Opet nastavim po starom a onda 1991. izbiju sukobi, desi se ono što se desi. Shvatim da od zajedničke Jugoslavije nema ništa, da ne mogu da ostanem u Hrvatskoj. Kuda da idem? U Srbiju!

Kako sam odlučila da krenem u Srbiju? Odlučila sam zato što sam ovde studirala i uvek mi je u Srbiji bilo lepo i što sam se u Beogradu uvek osećala čovekom. Niko me nije pitao ni ko sam, ni šta sam, ni odakle sam, ako te neko prihvati, prihvati te onakvog kakav jesi a ako ne, ne druži se s tobom. Zanimljiv je i detalj da mi je te večeri, kada sam na brzinu odlučivala kuda ću, pomoglo Sveto Pismo. E sad, važno je da kažem i to da sam jednom prilikom, kada smo prijateljica i ja putovale u Francusku, morala da naučim Oče naš. U stvari, prijateljica mi je rekla da ćemo putovati ako naučim Oče naš. "Jao, kakav Oče naš, šta me mučiš", kažem joj. A ona mi odgovori: "Ne možeš ići u crkvu Notr dam ako ne naučiš Oče naš". Ma kako ću ja to, u to vreme bavim se budizmom, transedentalnom meditacijom a ona me tera da učim Oče naš. Ma ne mogu nikako, uči, uči, ali ništa ne razumem. I ja nju slažem da sam naučila samo da putujem. Inače, Sveto Pismo mi je poklonila tetka. Desilo se to osamdesetih godina, u vreme kada sam bila student, dođe moja tetka iz Australije i kaže: "Jao, ništa ti nisam kupila i donela, hajde sada ćemo da prošetamo kroz Beograd i nešto ću da ti kupim!"

Izađemo, šetamo Knez Mihajlovom i u knjižari u zgradi Srpske Akademije nauka i umetnosti, ugledam u izlogu Sveto Pismo, bila je to najskuplja knjiga u izlogu i ja malo iz osvete što mi ništa nije donela odlučim da mi je kupi, i da tetku izložim većem trošku. Tetka mi kupi Sveto Pismo, dođem kući, otvorim da čitam, ma ništa ne razumem. Čitam Stari zavet, ne razumem. Čitam Psalme ne razumem. Čitam Novi zavet ne razumem i ostavim knjigu. Prođe nekoliko dana, opet uzmem i pitam koleginicu, vidi molim te da li je ovo pisano na srpskom, ništa ti ja ovo ne razumem. Uzme ona, čita na glas, i kaže, pa ne razumem ni ja. Posle studija vratila sam se iz Beograda kući, ponela i Sveto Pismo, uzimala sam ga povremeno ali mi nije išlo od ruke. I nikako mi nije bilo jasno kako ja ne razumem Sveto Pismo napisano na srpskom. I tako sve do rata. Te večeri kada sam razmišljala da odem a nisam bila sigurna, niti kako da donesem odluku šta da radim, uzmem Sveto Pismo, otvorim a tamo otprilike piše....ako vas ne prime tamo gde živite, vi otresite prah sa svojih cipela i otiđite u drugo mesto...? Dobro, okrenem na drugoj strani a tamo kaže...da treba otići i potražiti one koji će te prihvatiti, tako nekako...Uglavnom su bile poruke da treba ići tamo gde ćeš se dobro osećati.

I ja sam bila jedna od onih koji su se spakovali za nekoliko sati, ponela sam jednu suknju, jednu haljinu letnju, jedan džemper, cipele, veš i krenem u Srbiju. Uđem u "Sava ekspres" u Vinkovcima i na putu između Vinkovaca i Šida, bilo je leto, žito klasalo, ja sam bacila ključ od stana jer sam znala da se više nikad neću vratiti i došla sam u Beograd. Bilo je neobično, kao da sam došla u neki drugi svet, ljudi jednostavno nisu osećali da će se desiti rat. U Knez Mihajlovoj ljudi su opušteno šetali, sedeli, pili, to je bilo krajem maja i početkom juna i ja sam se jednostavno rasplakala. Niko nije mogao da veruje zašto plačem a ja sam plakala jer sam znala da će se desiti rat. U Beogradu sam ponovo bila kod moje gazdarice kod koje sam stanovala i kao student, a ona mi je rekla: "Ana, nemoj da se sekiraš to će brzo da se završi, neće biti rata, sve će da se završi i ti ćeš se vratiti kući.". I ja sam s njom otišla na Zlatibor da sačekamo da se sve to završi. Odem na Zlatibor i ostanem na Zlatiboru. Dobijem tamo posao, zaposlim se i počinjem tamo da živim u kući mnogo dobrih ljudi čija su deca u Švajcarskoj, a koje mi je preporučila moja beogradska gazdarica.

DUHOVNO ME RODIO SV. VASILIJE OSTROŠKI

"A onda mi se desi da otkrijem šta znači ljubav, prava ljubav, ona hrišćanska, velika. Moja gazdarica svako veče se molila pred ikonama Hrista, Bogorodice, sv. Nikole i govorila: "Gospode milostivi, Presveta Bogorodice i krsna slavo moja sv. Nikola, molim Vam se da zaštite svu decu i sačuvate ih od svakog zla, patnje i bola!" I tako iz večeri u veče, iz večeri u veče, ja slušam i pitam jednom prilikom: "Vaša deca su u Švajcarskoj. Da li se Vi to molite za srpsku decu".A ona kaže: "Ne. Mislim na svu decu, i srpsku, i hrvatsku, i muslimansku!" Mene to jednostavno ošamuti. Ošamuti me ta ljubav. Tada shvatim da je to obraćanje duše koja je ispunjena ljubavlju Božijom, i da samo onaj ko ima u sebi ljubav može da komunicira s Bogom. Ostanem zatečena i kažem - to je Pravoslavlje - Ljubav! Šta se dalje dešava? Rešim ja, inače sam krštena u katoličkoj veri, rešim da primim pravoslavlje. A moji domaćini kažu: "Kakvi, nemoj, neko te je naterao, neko te je maltretirao." Nije, odgovaram, niko ne može na silu da me natera, ni slučajno, jednostavno hoću da se krstim u Pravoslavlju. Pitaju - zašto? Ja kažem:"Zato što se u vreme najžešćih okršaja na prostorima bivše Jugoslavije, najgore propagande na TV, moja gazdarica s ljubavlju moli za svu decu, i pravoslavnu, i muslimansku, i katoličku, molila se da ih Bog zaštiti od svake patnje i bola!" I tako pristane jedan čovek da mi bude kum, ja se krstim, krstim se na sv. Simeona Bogoprimca 1992. Krstim se i nastavim da radim, i vrlo često prolazim kraj manastira Nikolje. Rešim da uđem i obiđem manastir. Dođem dole, kucam na kapiju, izađe monahinja Marija i pita me šta tražim. Ja nisam znala da joj kažem, a ona me pita: "Da li tražite utehu?" I kako je rekla utehu, ja se rasplačem. Uđem u manastir, i tu sam plakala skoro sat sat vremena. Monahinja posle toga dođe po mene i kaže: "Ajte sada da Vam pokažem našu malu crkvicu". I priča mi o istorijatu manastira, uvede me unutra a kad smo ušle, prestona ikona prekrivena jednim vezenim miljeom na kome je bilo izvezeno: "Za pokoj duše moje tetke Jaglike Milutinović, njena sestričina Leposava Milutinović Todorović". Zamislite, to je moja gazdarica kod koje sam ja kao student stanovala, i koja me odvela kod ove druge gazdarice na Zlatibor. U međuvremenu ona je umrla, umrla je 2. maja a ja sam bila recimo, krajem maja. I opet sam počela da plačem jer su mi se sve čudne stvari dešavale.

Posle povratka iz Nikolja počinjem da čitam, prvo sam uzela knjigu vladike Nikolaja Velimirovića "Rat i Biblija" i tu nalazim odgovore zašto se ratovi dešavaju, a u drugom delu je bilo o čudima sv. Vasilija Ostroškog. I setim se kako sam obećala sebi da ću otići na Ostrog i nikako da odem. I dođe 1993. godina, juli mesec, radila sam, dolazi jedna pacijentkinja kod mene i traži otpusnu listu kako bi ranije napustila lečilište i išla pod Ostrog. Pitam kad idete, kaže te noći u pola jedan, ja upitam mogu li sa njom, ona kaže može. Posle deset godina ja krećem na put svetom Vasiliju Ostroškom. Ušle smo u voz, lepo se smestile, ujutru izašle iz voza. Pogledam gore, u brdu se beli Ostrog, meni se to učinilo kao na nebu, suviše daleko, put nepoznat ali ja malo po malo ubrzavam i ostavim tu ženu i sve mi se čini kao da sam tuda prošla više puta. Izađem skroz gore do manastira, ne zadržavajući se u donjem manastiru. Usput sretnem jednog čoveka i on me pita kuda sam pošla a ja kažem, idem do sv. Vasilija Ostroškog a on mi kaže, ajde idemo zajedno. Stignemo, prvi on uđe u keliju, monah Joilo je bio kraj kivota. Uđem ja, u farmerkama, u majici kratkih rukava, kratko ošišana, ofarbana narandžasto. Otac Joilo otvori kivot i kaže: "Pristupi!" Ja pristupim i ništa više ne znam. Jednostavno ne znam, ne znam da se prekrstim, ništa ne znam, zapanjena sam, ništa ne vidim osim svetlosti i osećam miomiris. Ne znam koliko je to trajalo, ali to je bila tako divna svetlost, samo ja i svetlost i miomiris i ništa drugo ne postoji. Odjednom se to prekida i ja počinjem da plačem. Plakala sam ceo dan. Došla sam tu negde oko podne, proplakala sam ceo dan do ujutru, do jutarnje liturgije. I znam da od tog trenutka ja više nisam bila ona Ana koja je bila do tada. Ja sam postala druga. Ne mogu reći da sam se promenila primanjem pravoslavlja, na krštenju.

Mene je duhovno rodio sv. Vasilije Ostroški, to je moj duhovni roditelj. Za mene je to čudo. Posle sam to ispovedala, dobro čitala sam ja i znala ponešto ali nisam bila potkovana o prelesti, nisam čitala takvu vrstu literature o tim moćima i čudesima koja se tiču ljudi koji žive pobožno. Ali ovo što je meni bilo dato da doživim pod Ostrogom, ta čudesna svetlost i miomiris, ja sam ispovedila arhimandritu jednog manastira i on mi je rekao: "Slušaj, ako si ti to doživela to je veliko, ima monaha koji ceo život prožive u manastiru i to ne dožive, e a ako ti jesi, onda to nešto mora da znači." Ja ne znam šta znači ali to mi je bio najsrećniji trenutak u životu koji me je promenio, koji mi je pokazao da treba da promenim svoj način razmišljanja, način života, da sebe jednostavno preumim, da promenim sve i da shvatim neke stvari. A kad sam se vratila sa Ostroga, kolege su me pitale: "Šta je to s tobom? Pa ti si sasvim neka druga." Rekoh: "Nemam pojma, kako sam druga, ja sam bila samo u Ostrogu."

Prošla su dva meseca i ja ponovo krećem za Ostrog. Pošao je i jedan mladić koji je hteo da se krsti i ja ga ubedim da se krsti pod Ostrogom i krenemo mi u septembru 1993. Šta se sad dešava? Razmišljam ja u vozu da bi trebalo da se ispovedim, nikad se nisam ispovedala i tako u tim razmišljanjima stižemo pod Ostrogom. Opet je tu o. Joilo, završava se služba, mi celivamo mošti a ja u mislima i dalje imam ideju da bi trebalo da se ispovedim. I svi polako izlaze a o. Joilo kaže: "Ti da ostaneš, treba da se ispovediš." A ja nikom nisam pričala o tome, samo sam u glavi razmišljala o tome. Ajde, priđem, otvoren kivot i tad sam se ja prvi put u životu temeljno ispovedila, onda mi je on lepo rekao šta treba i kako, govorio mi je i o pričešću. Ali ja sam sve polako i postepeno, a da se bude pravoslavni hrišćanin to sam videla da je mnogo teško i odgovorno ako hoćeš u potpunosti to da prihvatiš i da se menjaš. Najteže je promeniti sebe. Ja sam priličan konformista, i nije mi bilo lako da se moram odreći nekih stvari, ali vežbam se i danas, to je proces koji traje.

-Zašto?


- Bilo mi je teško da se promenim, morala sam prvo da krenem od najbanalnijih stvari, recimo, hrana. U ovom vremenu najviše se poklanja pažnja hrani, telesnim zadovoljstvima, spoljašnjem izgledu. A ja sam shvatila kroz pravoslavlje da treba biti skroman, smeran, da ne smeš da budeš razdražljiv, da ne smeš da očajavaš...i da su post i molitva veoma važni i da se njima postiže mnogo toga. Onda, eto, meni je mnogo teško bilo da naučim Oče naš, tek sam posle Ostroga naučila Oče naš, Bogorodice djevo i Vjeruju. I posle Ostroga sam počela da razumevam Sveto Pismo kako treba, bez obzira što sam se krstila 1992., sve je posle Ostroga bilo drugačije. Tek tada sam počela da shvatam šta je pravoslavlje i počela sam da uzimam literaturu, formalno sam od 1992. bila pravoslavna hrišćanka, ali posle Ostroga sam videla da je to bila samo spoljašnjost, forma a da nigde nije bilo one suštine i sadržine pravog pravoslavlja. Dakle, trebalo je da se menjam. I bilo mi je jako teško. Eto, recimo, ja sam bila vegetarijanac i u mom ritualu vegetarijanstva bilo je da svakih mesec dana sedam dana pijem samo vodu. To mi je išlo od ruke. A kad sam počela da postim i da recimo, jedem samo na ulju ili da ne jedem meso i mlečne proizvode, mleko, to je za mene bilo strašno. Pa, kako ću da ne jedem meso, kako da ne jedem mlečne proizvode, padala sam u krize i to su bila lupanja srca, znojenje i maltene sam imala delirantne sindrome, apstinencijalne krize. To su bila takva stanja da sam se tresla, drhtala, imala sam vrtoglavice, slabosti, mislila sam da ću umreti. A tek molitva, tome se učim i danas. Osetila sam da mi je i pored tih teškoća život sa Bogom predivan, i jednog monaha sam pitala kako bih mogla da svojim pacijentima pokažem i ubedim ih da je pravoslavlje pravo i lekovito. Želela sam da pokažem da je pravoslavlje - pravoživlje i da je jednostavno lekovito, ono što kažu, lekovit način života. Taj monah mi je rekao: "Svojim primerom!" Sad sam ja razmišljala i pitala dalje a on mi je rekao da ne valja mnogo pričati i objašnjavati. "Ti ćeš svojim životom posvedočiti!", rekao mi je.

-A da li ti je susret sa Bogom pomogao u poslu?

- Meni je postalo lakše sa samom sobom. Pravoslavlje mi je pomoglo da sve što mi se desi u životu mogu da lakše da podnesem, ja sada znam, pravoslavan je onaj koji je spreman da trpi. Nije mi neko olakšanje donelo na poslu jer nisam imala problema komunikacijskih, ali meni lično je olakšalo da mogu da prihvatim sebe sa svim problemima koje imam i sa svim što mi se dešava a i drugim ljudima da pomognem jer mogu drugačije da sagledam stvari. Pravoslavlje mi je sve, meni je pravoslavlje život i lek. Mnogo sam dobila kroz pravoslavlje i sada u šali kažem prijateljima da sam u ovom ratu ja profiterka, da sam profitirala zato što sam otkrila snagu i lepotu i ljubav u pravoslavlju.

-Kažu da je ovaj vek, vek psihijatrijskih bolesti, svakodnevno ti dolaze ljudi i traže pomoć, možeš li svima da pomogneš?

- Ne mogu svima zato što osamdeset posto psihijatrijskih izmena su u stvari, bolesti duše. Čovek se deli na telo, dušu i duh. Mi psihijatri lečimo dušu, a dušu čine naša čula, a duh to je nešto što je iznad i tela i duše, to je neka nestvorena energija koju mi treba da primimo od Boga, treba da primimo blagodat da bismo bili potpuno ispunjeni i zadovoljni i živeli u saglasju sa sobom prvenstveno a onda i sa okruženjem u kome se nalazimo. Znači da bismo stekli neki mir mi treba da prizovemo tu blagodatnu energiju. Mislim da bi mnogo bolje bilo kad bismo mogli da sarađujemo sa duhovnicima, teolozima, koji taj deo posla dobro znaju, pa kad mi psihijatri obavimo naš medikamentozni proces lečenja, da pacijenta uputimo duhovniku.

Evo, ispričaću vam i kako to ponekad izgleda u praksi. To je priča o momku koji je stvarno izuzetno pametan, dobar, ali je imao tako traumatično detinjstvo, bio je moj pacijent i bilo mi je žao što stalno ima nekih problema sa svojim ukućanima posebno sa ocem na koga je čak potezao i oružje, pio je. Pravio je sebi užas od života, dovodili su ga na odeljenje gde je lečen, pa ga puste, pa se on vrati i jednom dopadne da bude moj pacijent. Pričam sa njim i počinjem da mu govorim o Bogu, o spasenju, o crkvi a on mi odgovori: "Ma daj, pusti me, to su priče moje mame, neću ja to!" Dolazio je često, donosio bi mi ponekad čokoladice, kasete, muziku i jednog dana ja njemu kupim knjigu vladike Nikolaja "Misionarska pisma". Dođe posle toga na kontrolu i kaže mi: "Šta si ti ono meni kupila?" Zašto, upitam ga. Odgovori da je pročitao priču kako otac pita vladiku šta da radi sa sinom koji stiče bogatstvo, grabi a ne vodi računa o ocu, a ovaj mu odgovara, što da žališ čoveka mrtvog. I onda me pita da li je to poruka za njega? Odgovorim mu, ne znam, to si ti tako shvatio, valjda si našao sebe. I tako prođe godinu dana, za to vreme ja sam mu rekla da treba da ide da se ispovedi, da sve to što se dešavalo u njegovom životu poveri svešteniku ili monahu koji će ga duhovno rukoviditi, pomoći će mu, razrešiće ga tih njegovih tegoba koje nismo mogli da sredimo medikamentozno. I na kraju, jednom prilikom kad je došao kod mene a ja sam već prestala da pričam o veri i ispovesti, pitam ga kako je, da li spava, ima li želju za alkoholom i tako. On sedi i ćuti. Kažem mu: "Dobro odgovori mi, ne gnjavim te oko vere i pravoslavlja." On i dalje sedi i ćuti. Ja opet, pa dobro, šta je sad? A on veli: "Ako ti meni daš tu fotografiju koju imaš ja ću sve ono što si mi prethodnih godinu dana govorila ispuniti!"

Bila je to fotografija našeg patrijarha Pavla. Ja kažem, dobro, poklanjam ti patrijarhovu fotografiju, da vidim da li ćeš da uradiš to što si rekao. Istog dana je on otišao i ispovedio se, primio epitimiju, održao sve. I tako je zahvaljujući fotografiji Patrijarha Pavla i blagodati koju je patrijarh sa fotografije zračio, svoj život promenio. Lekove ne pije, redovno ide u crkvu na liturgiju, posti, ispoveda se, pričešćuje, drži pravila i sada je jako dobar, jako dobar i posebno mi je to drago, jer eto, to je delo našeg patrijarha Pavla. Eto i razlike između onoga što se dešava u ordinaciji i u ispovedaonici. Ja nemam moć da razrešavam, mogu da slušam, da razumem pacijenta, za psihijatra je važno da bude što strpljiviji i smireniji, da ume da sasluša. Ali sveštenik ima blagodat. Zato je važno imati duhovnika, dobrog ispovednika koji će čoveka rukovoditi. Potrebno je da čovek otvori srce i dušu i onda je sve lakše a sveštenici i monasi imaju blagodat da nas razreše te neke tuge i težine, jer kad se ispovedamo, Gospodu se ispovedamo. Veoma često čujem među intelektualcima da zameraju sveštenicima sve i svašta. Pa šta se to mene tiče. Jednom prilikom rekli su mi, ti si doktorka pa živiš skromno, nemaš ništa a oni voze besne automobile. Ja sam odgovorila smeškajući se, ko služi Gospodu, Bog onog i nagrađuje. Ama, šta se mene tiče šta ko vozi a ja idem peške ili autobusom. On je rukopoložen, ima blagodat, on je provodnik te blagodatne energije a meni to treba.

-Čuva li te Gospod?

- Da, kroz događaje u svom životu prepoznajem prisustvo Božije. On je prisutan uvek a kad su velike dileme koje ne bih znala da razrešim meni Gospod uvek pošalje ljude kroz koje ja taj problem rešim. Ništa ne bih uspela da postignem svojim promišljanjem i mudrovanjem. Svaki moj problem mi je rešio Gospod šaljući mi ljudi koji su mi pomagali. Ispričaću vam i kako mi je sv. Simeon Mirotočivi pomogao. Da kažem i to da nekako nalazim sličnosti sa njim, i on je bio prvo u katoličkoj veri, pa onda po povratku u zavičaj prima pravoslavlje, tako i ja. On mi je uzor jer je bio hrabar, odlučan, jasan, znao je pravi način kako treba sa protivnicima vere. Ja naravno ne mogu da budem sv. Simeon ali mi se posebno sviđa i uvek kad mogu odem na slavu u manastir Studenicu, kada se proslavlja prenos moštiju sv. Simeona. Rešim i ove godine da idem na službu 26. februara. Navijem sat, a sat nije zvonio. Ali ja čujem telefon, dignem slušalicu, niko se ne javlja. Vidim da je vreme za odlazak i nekako kao da me je probudio sv. Simeon i kao da me je opomenuo da mnogo pričam a da moram mnogo više da delam. Jer, kao što rekoh, nije lako biti pravoslavni hrišćanin. Jer čovek mora da promeni sebe i da svakog trenutka straži nad svojim srcem i nad svojim umom, mora da ima samokontrolu u svakom trenutku. Valja se naučiti gospodariti sobom a nas uče da gospodarimo drugim. Drugim gospodariti je uzaludno i nepotrebno, ali naučiti se gospodariti svojim mislima, svojim osećanjima, to je najvažnije i najteže. Treba se naučiti da nikoga ne osuđujemo, da volimo druge onakvi kakvi jesu i ne mrzimo njih nego njihove grehe, i sviđa mi se što pravoslavlje uči da nikoga ne treba mrzeti. To je stvarno vrlina ne mrzeti nikoga i nikoga ne osuđivati. I to je vrlo teško ali i najlepše.

Gospod voli sve. Gospod nas prihvata onakvima kakvi jesmo i uči nas da se menjamo, da budemo bolji. Pravoslavlje pomaže da čovek bude bolji ako stvarno, suštinski želi da se promeni, da upozna svoje slabosti i da menja loše navike. Treba upoznati svoje slabosti, nikad ne insistirati na nekim svojim posebnostima, vrlinama. Čovek je slab i nemoćan bez Božije pomoći a uz Božiju pomoć sve mu je lako i lepo, jer pravoslavlje je ljubav.

Ljiljana Sinđelić Nikolić

Pročitano: 17519 puta