MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

A+ A-

Materijal novina “Nižegorodskog Eparhijskog matičnog ureda” No 11(80) 2006.

Kovanica “poverljivi telefon” je odavno ušla u našu svakodnevnicu. U poslednje vreme je njoj dodata reč “pravoslavni”.
A kako se prema toj novini odnose sveštenici koji dežuraju na telefonu? O tome dopisnik Nižegordskog eparhijskog matičnog ureda razgovara sa sveštenikom Mihailo-Arhangelske crkve protojerejem Vladimirom Gotmanom.

Mala soba koja veoma liči na kancelariju, kada se u njoj ne bi nalazile ikone i Jevandjelje na stolu. Za telefonom je – sveštenik. Njegovo dežurstvo je tek počelo: na satu je 21.30. On pažljivo sluša, zatim odgovara na pitanje, strpljivo objašnjavajući i nekoliko puta ponavljajući ono najvažnije.

Sagovornik na drugom kraju linije je dobio objašnjenje i na kraju spustio slušalicu. Sveštenik zapisuje vreme telefonskog poziva u specijalni (za statistiku) notes i kaže: - Za pola sata sam imao četiri poziva. To već dokazuje da takav telefon ne predstavlja nikakvu modu. On je neophodan, potreban i oseća se korist od njega. Blago rečeno, ne gledaju svi ljudi televizor niti čitaju novine. Ali ako znaju za telefon na kome je moguće postaviti poverljiva pitanja, i pored koga se neprekidno nalazi sveštenik, kome se u svakom trenutku može obratiti, onda je to veoma dobro.
Jednom će biti uradjena naučna analiza našeg rada, a sada bih želeo da skrenem vašu pažnju na jedno važno pitanje, s kojim se susrećem dežurajući ovde. Možda će to zvučati čudno, ali radi se o …poverenju.

- Nije slučajno da se telefon zove – “telefon POVERENJA” …

- Da, taj naziv smo dobili zbog mnogobrojnih svetskih “telefona”. Za razliku od njih pravoslavni telefon “poverenja” ima zadatak da pomaže ljudima u razrešenju crkvenih pitanja koji su povezani sa duhovnim životom. Taj razgovor je specifičan i po tome što su oba sagovornika pravoslavni ljudi. Zbog toga i želimo da poverenje bude obostrano: ja kao sveštenik verujem tom čoveku koji mi postavlja pitanje, a moj sagovornik veruje meni.
Ali često se dešava da me zovu i pitaju:
- Oče, šta vi mislite o ovome?
Odgovaraš i čuješ sledeće: - Znate, a sveštenik iz druge crkve nam je rekao drugačije. Zašto onda pitati i iskušavati drugog sveštenika, ako su vam već sve objasnili u crkvi? Ukoliko čovek postavlja pitanje pravoslavnom svešteniku, onda odnos prema njemu treba da bude zaista sa poverenjem, a ne tobože ja ću se malo raspitati, a na kraju ću uraditi po svome. Crkva je jedinstvena i mišljenje njenih služitelja po osnovnim pitanjima vere je takodje jedinstveno. Naravno, svaki sveštenik može da interpretira odgovor na osnovu svoje erudicije, obrazovanosti, ali principijelne razlike izmedju odgovora ne može biti. To često moram da objašnjavam.

- Dešava li se da odbijate da odgovorite ili da kažete da se sagovornik obratio na pogrešnu adresu?

- Za nas je svaki poziv važan. Prosudite i sami: ukoliko vam se čovek obraća znači da mu je to zaista važno. O tome govori čak i sam psihološki momenat: čovek je sabrao svoje misli, formulisao pitanje, okrenuo broj …A najčešće odbijam da odgovorim noću i to evo zašto.
Naravno lep je naziv – “telefon dežuran 24 časa”. Ali praksa pokazuje da se važna i neophodna pitanja postavljaju u prvom redu danju, uveče i ujutru. Evo naprimer sat sada pokazuje skoro deset sati uveče. Kroz nekoliko sati broj poziva će se smanjiti, a već od pola noći pa sve do šest sati ujutru skoro da i nema poziva. Zato upravo u to vreme zovu psihički nezdravi ili veoma pijani ljudi. Evo primera iz prethodnog dežurstva:

- Oče, popio sam već dve flaše, pa da porazgovaramo.
- To sad više nema smisla. Pozovite me kad budete trezni, tada ćemo porazgovarati.

- U poslednje vreme se pojavila praksa zajedničkih dežurstava sveštenika i lekara. Da li je tako nešto moguće i kod nas?

- Još jednom ponavljam: naš telefon je – pravoslavni. Želimo da Crkva odgovara na crkvena pitanja.

- Ali ljudi postavljaju najrazličitija pitanja!

- U pravu ste, ljudi postavljaju i životna i psihološka pitanja. Telefon nije previše pogodan za pravi razgovor. Ljudi zovu, često ne shvatajući u čemu je razlika izmedju sveštenika i psihologa. Naprimer žene mi postavljaju pitanje da li da se razvedu sa mužem. Za to je u prvom redu potreban psiholog – on zna specijalne metode, bolje može da odgovori na pitanja i da da odgovarajući savet preko telefona a da ne vidi čoveka. Ja mogu da dam odgovor na osnovu crkvenih kanona: kada je moguće razvesti se, pri kojim uslovima.

- Ne bi li bilo bolje da sa svakim od tih ljudi lično porazgovarate?

- Naravno da bi bilo bolje. Preko telefona se i naš sagovornik trudi da govori kratko, kao i sveštenik da kratko odgovori. Pored toga, kada se razgovor odvija licem u lice, onda se stvaraju drugačiji, poverljiviji odnosi.

- Da li se dešavalo da ste pozivali svoje sagovornike preko telefona kod sebe u crkvu?

- Bila su dva takva noćna poziva kada je ljudima bio potreban dug, ozbiljan razgovor. I znate ja sam sve mislio: hoće li doći ili ne? I došli su.

- Ne predstavlja li potreba za telefonskim opštenjem slabost naše katehizacije? Svi ti ljudi koji zovu imaju svoju najbližu crkvu u koju mogu da odu, ali oni ipak zovu telefonom.

- Ne bih želeo da govorim tako jednoznačno. To je u prvom redu pokazatelj našeg savremenog života, kada telefon i kompjuter potiskuju lični razgovor, knjigu, novine. Pored toga, ukoliko je čovek ocrkovljen, i ima crkvu pored kuće, on sigurno neće zvati jer ima svog duhovnog oca, a u crkvi postoji i katehizator.
Često nam se obraćaju stari ljudi. Oni možda i odlaze u crkvu, ali se ustežu ili ne uspevaju da pitaju, i teško im je da dočekaju da sveštenik završi sa trebama. Stari ljudi često ne priznaju katehizatore, a veruju čoveku u rasi sa krstom na grudima. Naš glavni sagovornik je čovek koji je na početku puta ka veri. Takvih ljudi kao što vidimo ima veoma mnogo. Njihova pitanja, da nije “telefona poverenja” bi prosto ostala bez odgovora, jer je njima još psihološki teško da prestupe crkveni prag.

-Zašto?

-I ja se često pitam zašto. Teško im je kažu, boje se da će uraditi nešto kako ne treba, da se neće dobro prekrstiti. Takvim ljudima je naravno lakše da pozovu telefonom. Uveren sam da ovde oni dobiju argumentovan odgovor i što je najvažnije osećaju da postoji poverenje. A potom, s vremenom i oni prelaze crkveni prag.

Razgovarao Aleksej Kiselev

preuzeto sa http://www.miloserdie.ru/index.php?ss=20&s=30&id=3690
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

A+ A-