MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Mnogo dece, mnogo radosti, ali okolina nije uvek spremna da ih razume

U kući Irine i Vasilija Vojvodića često se čuje plač tek rođene bebe. Od kako su se 1993. godine venčali, izrodili su devetoro i deseto je na putu, već krajem novembra će doći na svet. Želja da stvore brojno potomstvo bila je obostrana.

– Naš brak je pun ljubavi i mi ga posvećujemo deci. Imamo tri sina i šest ćerki. Praktično, svake druge godine naša porodica se uvećavala za jednog člana, pa godinama nismo izlazili iz pelena, jer kako sam rodila prvu devojčicu, više bebu nisam ispuštala iz ruku. Sada do kraja života iz puberteta nećemo izaći  – šali se Irina.

Svi za jednog, jedan za sve

Porodica Vojvodić živi na Banovom brdu, u stanu od 64 kvadrata. Ali, kažu da im, bar za sada, nije tesno.

– Nedelja je dan za porodično okupljanje. Prvo idemo u crkvu, a zatim na ručak, najčešće kod moje svekrve na Senjak, kada svi odjednom sednemo za sto. Pošto imamo šest đaka i jednog predškolca, od ponedeljka, do subote, svi imaju svoje obaveze i nisu uvek u kući. Najstarija, Kristina i Jovana, koja je po uzrastu za njom, idu u Trinaestu beogradsku gimnaziju. Jedna je treći, druga prvi razred. Ostali su osnovci. Osim što pohađaju redovnu nastavu, bave se i sportom i idu u Muzičku školu. Kako stasavaju, tako upisuju nešto. Srećom, sve im je blizu, pa ne moramo da ih vodimo, već idu sami. Pevaju u horu, sviraju harmoniku, udaraljke, gitaru i violinu – kaže zadovoljna majka.

Ova deca su samostalna, pa niko ne mora posebno da ih podseća na obaveze. Majka im povremeno pomaže u učenju, obično oko jezika, budući da studira italijanski jezik i književnost. Ali, više se pripomažu sami između sebe. Stariji drže časove mlađima za honorar od sto dinara koji dobijaju od roditelja, kao stimulans.

Stariji uveliko učestvuju i u kućnim poslovima. Podrazumeva se da svako treba da sredi svoju sobu, ali imaju i druga zaduženja. Neko rasprema sto posle jela, neko riba kupatilo, neko širi veš, neko ide u prodavnicu...

Najteže kad se razbole

Ali, na šporetu nema velikih šerpi i lonaca, kao za puk vojske, kako bi mnogi pomislili.

– Nismo ljubitelji mesa i ne jedemo ga u velikim količinama. Zato se svakodnevno kupi najmanje tri kilograma hleba, tri litre mleka, isto toliko jogurta, minimum dva kilograma voća, a tu je i sedam užina dnevno... Snabdevamo se na pijaci i u jeftinijim hipermarketima i nekako ekonomišemo kao i svi. Odeća i obuća su manji izdatak. Jedni od drugih nasleđuju, nešto i dokupimo, a mnogo toga dobijemo od kumova i prijatelja. Ne izdvajaju se ni kada se ide na ekskurziju, jer su učiteljice vrlo pažljive, pa ili dobiju gratis, ili u pola cene. Sreća je i da moji roditelji žive u Baru, pa ceo raspust mogu da provedu na moru sa babom i dedom, i sa nama. Da nije toga, letovanje ne bismo mogli da im omogućimo – iskrena je Irina i dodaje da je ovako velikoj porodici, kao što je njihova, ipak najteže kad se deca razbole.

– U vreme viremije, dešavalo se da troje-četvoro istovremeno imaju temperaturu 40 stepeni, jednom je njih sedmoro, a među njima i beba od pet meseci, ležalo „ovčije” boginje. Stan se pretvorio u karantin, pa dva i po meseca nisam izašla iz kuće. To je jedna vrsta podviga, ali i na to čovek mora da se pripremi – smatra ona.

– Činjenica je da sam malo razvukla studije, imam još dva završna ispita i nadam se da ću do juna iduće godine napokon diplomirati. Uporedo sam upisala i Teološki fakultet i dala nekoliko ispita iz druge godine, ali nisam mogla da nastavim. A čak i da sam završila dva fakulteta, realno ne bi bilo izvodljivo i da radim, i da gajim decu. Tako da jedino suprug donosi platu u kuću. On je pravnik po obrazovanju, zaposlen je kao sekretar Bogoslovskog fakulteta, a nedeljom i praznikom je sveštenik u crkvi Svetog Trifuna na Topčiderskom groblju.

To je grobljanska crkva, nema svoju parohiju i nema priloge, ali on to radi za svoju dušu. Iako se izdržavamo samo od jedne plate, procenjeno je da nemamo prava na dečji dodatak, jer premašujemo zakonski minimum primanja po „glavi”! Ali mi rađamo decu zato što ih volimo, a ne zbog države – kaže Irina.  

Ne razbacuju se, ali im niša ne nedostaje

Kada su Biljana i Darko Rutović iz Pakovraće kod Čačkaplanirali svoju porodicu, takođe se ni u koga, osim u svojih deset prstiju, nisu mnogo uzdali. Oni imaju šest sinova i jednu ćerku. Darko je zanatlija, bavio se voskarskim poslovima, ali je doživeo ozbiljnu povredu u saobraćajnom udesu i sada je invalid rada, pa ne može toliko da doprinosi kao ranije.

Loša sreća svojevremeno je zadesila i najstarijeg sina. On je preživeo strujni udar od 25.000 volti na vozu u Kumanici i o tom događaju izveštavali su mediji. Bogu hvala, sve su to, kaže Darko, pregrmeli. Drugi sin, prošle godine završio je srednju školu za rashladne uređaje, ali nije zaposlen u firmi. Ostali su školarci, najmlađi je prvi razred i odličan je đak. Ni Biljana nigde ne radi. Ima 15 godina staža, ali sada je domaćica. Do penzije će se načekati, budući da je 1971. godište. Međutim, Rutovići se ne žale.

– Pomoć ne tražimo ni od koga. Imamo lepu, veliku kuću, bašticu, voćnjak, imamo i mini farmu, koke nosilje, ćuriće, osim toga ja sakupljam bilje i pečurke, tako da sami proizvedemo i obezbedimo gotovo sve od hrane, taman dovoljno za naše potrebe. Nemamo prihode da možemo da se razbacujemo, ali i ne fali nam ništa. Imamo odeću i hranu i s tim treba biti zadovoljan. Tako je i po božjem – smatra Darko.

U planu proširena hraniteljska porodica

Da dece nikad dosta, potvrđuje i porodica Petrović. Olja i Miša takođe imaju devetoro dece. Prvi im se rodio sin, sad on ima 21 godinu i trenutno je u vojsci. Druga prinova bila je devojčica, koja sada završava srednju umetničku školu u Beogradu. Tako su, kaže Miša, oni spali na skromnih petoro koji su ostali kod kuće, pa ih prosto mrzi da kuvaju, samo za osmoro, pošto sa njim i suprugom živi i njegova majka.

Miša je po zanimanju učitelj. Do 1993. godine je radio ovde, a onda je otišao u Švajcarsku i tamo ostao tri godine u jednom internatu za decu. Kada se vratio, hteo je da oformi neku proširenu hraniteljsku porodicu, nalik onoj u Švajcarskoj.

– Moju zamisao ukočile su formalnosti i komplikovana zakonska procedura. Pošto sam nastavio da sarađujem sa tim švajcarskim internatom, desetak mladih Švajcaraca je provelo kod nas od tri meseca do dve godine. Oni su mi slali njihovu decu u pubertetu kojoj je bilo potrebno da se socijalizuju, a seoska sredina je idealna za to – podseća Miša i tvrdi da neće odustati, jer očekuje da će se pritiskom Evrope nešto promeniti.

Petrovići su ranije živeli u Beogradu. Ali, odlučili su da prodaju stan na Dedinju i da izgrade kuću u Meljaku. Njihova kuća ima 250 kvadrata, dvorište je veliko, tu je i štala... 

– Imamo farmu, krave, pravimo fenomenalne sireve, a pošto sam u međuvremenu završio i za pekara, bavimo se organskom proizvodnjom hrane, naučio sam da pravim i makrobiotički, beskvasni integralni hleb. Skoro smo registrovali pekaru, ali tu samo proizvodimo i prodajemo bio radnjama. To su nam glavni izvori prihoda, dovoljni da izdržavamo još mnogo dece, osim naše.

D. Stanković
objavljeno: 07.11.2010.
Izvor: http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/Uvek-beba-u-rukama.lt.html