MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Pravoslavni internet portal "Žive reči utehe"  (www.pouke.org) za mene je nakon višegodišnjeg praćenja crkveno-misionarske delatnosti u mreži interneta kako u okviru naše, tako i u okvirima drugih pomesnih crkvi pozitivno iznenađenje.

Ovde je sa blagoslovom Episkopa šumadijskog Gospodina Jovana od strane grupe entuzijasta na čelu sa ocem Ivanom pokrenuta višestrana duhovno-prosvetna i misionarska delatnost uz kombinovanje svih raspoloživih medijskih sredstava i formi komunikacije preko interneta, od foruma gde se diskutuje povodom raznih verskih i društvenih tema, preko online-predavanja, fejsbuk-grupa, prikazivanja video i audio zapisa sa verskim sadržajima itd.

Ono što je posebno pohvalno je samo postojanje jednog ovakvog, ponavljam višestranog i multimedijski orjentisanog verskog  portala  koji nije sveden samo na jedan komunikacijski vid.

Zašto je ta multimedijalnost važna danas?

U zadnje dve decenije svedoci smo velikog priliva mladih u Crkvu. Koliki je to izazov za Crkvu  u vreme tzv. informatičke civilizacije danas nedavno je izrazio Episkop zahumsko-hercegovački Gospodin Grigorije konstatujući da: " … to više nisu mladi koji koji ne znaju ništa već znaju svašta i hoće još."

Iskustvo rada na mreži pokazuje da generacije koje stasavaju sve više pokazuju sklonosti da uopšte znanja, pa time i versko obrazovanje primaju online-putem tj. putem multimedijalnosti. Kompetencije mladih ljudi su najveće i najizraženije upravo u virtuelnoj komunikativnosti.  Takođe činjenica je da mlade generacije uvek  imaju potrebu da se iskažu i artikulišu svoje stavove. Internet zajednice u virtuelnom svijetu ostavljaju prostor artikulaciju pogotovo onda kada klasični mediji  i društvo ne pokazuju dovoljan sluh za glas mladih i njihove probleme. 

Crkva pomenute civilizacijske promene u ponašanju mladih ljudi treba ozbiljno da shvati i da svoju duhovničku delatnost prilagodi tome.

Upravo primer  portala " Žive reči utehe" svedoči o jednom bogoslovsko-pastirskom poduhvatu koji itekako uzima u obzir činjenicu da realnost crkvene misije danas nije ista kao što je bila pre 50 ili 100 godina i da posebno u radu sa mladima mi moramo biti spremni da svoje opštenje  prilagodimo vremenu u kome živimo i da shvatimo  da je danas ogroman prostor života određen virtualnošću. Ovo treba istaći imajući u vidu i nedavna dešavanja na ulicama Beograda gde su mladi ljudi pokazali do koje mere smo ih prepustili stihijama današnjeg vremena. Ako očekujemo da oni idu na bogosluženja i da se dugoročno crkveno obrazuju, onda ih moramo negde sresti, saslušati ih, videti šta ih konkretno muči tj. uspostaviti kontakt sa njima. Možemo ih naći na ulicama  ponekad kada je pređena već kritička tačka i kada više ne govore reči, već kamenje, ili pod uslovom da imaju finansijskih sredstava u kafeima, nekad na stadionima, ili najčešće i najverovatnije na internetu.  Moje iskustvo pokazuje da ih najpre i najlakše možemo sresti u virtuelnoj mreži gde oni često, uostalom kao i svih mladi ljudi u adolescenciji traže odgovore na mnoga pitanja koja ih muče. Put od interneta gde se susreću razni sablažnjivi sadržaji ili sadržaji  poput brutalnih videoigrica ka ulici može biti kratak, ali isto tako i put od interneta do hrama može biti kratak. Sve to zavisi od odgovora na koji mlad čovek naiđe u svetu multimedije. 

Usmerenja i moralno-duhovne pouke koje će im pokazati kako da se orjentišu u današnjem izuzetno teškom vremenu mlade generacije će dobiti jedino ako budemo imali više ovakvih pastirskih  poduhvata i sadržaja u  mreži kao što je poduhvat " Žive reči utehe".

Svu težinu komunikacijskog problema u društvu danas, a to podrazumeva na prvom mestu komunikacijskog problema unutar same pravoslavne zajednice smo videli nedavno u Beogradu. Temeljan odgovor na ove izazove dobićemo dakle ako zaista počnemo s punom odgovornošću da se praktično saživljavamo i saosećamo sa svetom u kome mlade generacije odrastaju, a danas je to pre svega virtuelni svet.


Arhimandrit Gavrilo Vučković 13.10.2010.