MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

 
Jedna plemenita i lepa devojka iz Kapadokije, rodnog grade Svete Irine, beše verena za nekog mladića. No, ne zadugo nakon veridbe, ona shvati da voli monaštvo više od bračnoga života. Zato napusti svet, ode u manastir Hrisovalant i tamo posta monahinja. Demon, postavši  ljubomoran na njenu hristoljubivost, ispuni bivšeg verenika velikom telesnom pohotom. Znajući da ne može ući u manastir, mladić unajmi jednu vračaru koja verno služaše đavolu i dade joj veliku sumu novca kako bi njenim magijama pridobio ponovo devojku i oženio je. Vračara izvrši svoj demonski posao u Kapadokiji, a monahinja u manastiru potpuno izgubi um. Poče da trči po konacima, da vrišti i priziva svoga verenika. Poče da se zaklinje da će se, ako sestre ne otvore kapiju, obesiti. Kada naša igumanija, Sveta Irina, ču njene povike, kaza: „Jao meni jadnoj i bednoj, kad zbog nemarnosti pastira vukovi ugrabiše ovcu. Ali uzalud ti sve, lukavi đavolu, jer Gospod neće dozvoliti da progutaš moje jagnje."

Tada ona pozva sestrinstvo i nauči ih kako da se zaštite od zamki lukavoga; naloži im da poste celu nedelju i da se neprestano Bogu mole.  Svakoj sestri ponaosob naredi da sa suzama u očima napravi po hiljadu metanija dnevno za sestru koja beše u iskušenjima. Naša igumanija se moljaše u svojoj keliji danonoćno, a trećeg dana javi joj se Sveti Vasilije Veliki i kaza joj: „Mi ostavismo našu domovinu i sva podla i nemoralna dela sada se u njoj dešavaju. Kada sunce grane, uzmi svoju bolesnu sestru i odvedi je u Vlahernu. Majka našega Gospoda, koja je veoma moćna, učiniće da devojka tamo ozdravi.“  Kada to reče, Sveti Vasilije nestade. Sveta Irina uze bolesnu sestru sa još dve monahinje i zajedno kretoše ka crkvi u Vlaherni (jedna od četvrti starog Carigrada). Celim putem sestre su se sa suzama molile. Oko ponoći, Sveta Irina zaspa i vide mnoštvo naroda odevenog sve u sjajnozlatne haljine kako posipa put najmirisnijim cvećem i tamjanom. Naša igumanija upita od kuda i zašto tolike pripreme. Narod odgovori da Presveta Majka Božija dolazi te da se ona i sama pripremi kako bi bila dostojna da joj se pokloni. Kada Presveta Bogorodica stiže, beše u pratnji mnogih. Toliko je Njeno lice sijalo da običnom smrtniku ne beše moguće da pogleda u Nju. Presveta Majka gledaše žalosno na sve bolesne sakupljene u crkvi, te pogleda i učenicu Svete Irine. Tada naša igumanija pade pred Njene noge sa strahom i drhteći.  Presveta Majka Božija pozva Svetog Vasilija Velikog i zapita ga šta Irina želi. On joj objasni šta je posredi. Čuvši ovo Bogorodica reče: „Pozovi ovamo Anastasiju.“ Kada Sveta Anastasija dođe, Presveta Majka Božija joj kaza: „Idi sa Vasilijem u Kesariju, dobro prouči situaciju kako bi izlečila devojku, jer tebi takvu blagodat dade Sin moj.“ Poklonivši se Bogorodici, Sveti Vasilije i Sveta Anastasija odoše u žurbi, kako bi izvršili datu im naredbu. Onda naša igumanija Irina začu glas: „Vrati se u svoj manastir, a sestra će ozdraviti.“ Kada se probudi, Sveta Irina ispriča sestrama svoje viđenje i one sa velikom radošću krenuše. Bio je petak kada su stigle u manastir, vreme večernje službe. Sve monahinje behu na okupu u crkvi. Sveta Irina im ispriča za svoje viđenje i kaza im da ruke i oči podignu ka nebu  i da svim svojim srcem sa suzama zavape: “Gospode pomiluj!“

Posle dužeg vremena, kada sav crkveni pod posta vlažan od suza, Sveti Vasilije i Sveta Anastasija Velikomučenica pojaviše se lebdeći u vazduhu i sestre čuše kako govore: „Irina, pruži nam svoje dlanove i primi ovo. Nemoj nas ponovo nepotrebno rastužiti.“ (Sveta Irina se molila pred ikonom Svetog Vasilija da oslobodi Kesariju od vračara.) Ispruživši svoje ruke, Sveta Irina primi zamotuljak težine oko tri kilograma, a koji je sadržao uvezane zajedno mnoge vračke, konce, kosu, olovo sa imenima demona napisanim na njima. Ovaj svežanj sadržao je i dve male lutke sačinjene od olova - jednu u obliku bivšeg verenika, a drugu u obliku bolesne monahinje. Monahinje su bile zapanjene i u molitvi su čitavu noć zahvaljivale Bogorodici. Sledećeg jutra Sveta Irina posla bolesnu monahinju zajedno sa druge dve u Vlahernu. Noseći sa sobom primljen zavežljaj, ulje i prosforu, one stigoše u crkvu i prisustvovaše Svetoj Liturgiji. Nakon Bogosluženja, sveštenik pomaza bolesnicu uljem iz kandila, a zavežljaj sačinjen od magijskih predmeta baci u vatru. Iz zavežljaja koji je goreo začuo se strašan glas nalik rikanju svinja koje vode na klanje. Kada su te čari izgorele, monahinja je postala dobro i povratila se pameti. Monahinje su se vratile u manastir slaveći Boga i o Njegovom veličanstvenom čudu ispričale su svima.

Sveta Irina leči posednutog mladića

Dozvolite nam da vam ispričamo još jedno od čuda Svete Irine: mladić po imenu Nikolas vodio je brigu o vinogradu našeg manastira. Nikolas se zaljubio u jednu od monahinja i zbog želje za njom nije imao mira ni danju ni noću. Đavo je doveo Nikolasa do tolike strasti da je zbog monahinje želeo da kazni Svetu Irinu. Lukavi je toliko pomračio um ovom mladiću da je on jedne noći iz vinograda krenuo ka manastiru. Stigavši pred zatvoreni manastir, počeo je da mašta kako je kapiju našao otvorenu, kao i keliju monahinje. U mislima je sa njom činio šta je hteo. On je  u tom maštanju pao udarajući svoje telo snažno o zemlju. Ne samo da je izubijao i izderao svoje telo, već je nečisitim, bludnim mislima dozvolio demonu da ga zaposedne. Ujutro, kada je vratarka manastira otvorila kapiju, videla je mladića posednutog, svog oblivenog penom koja je izbijala na njegova usta. Otišla je do naše igumanije, rekla joj šta je sve videla i upitala da li zna razlog zbog koga je Nikolasa zaposeo đavo. Pogruzivši se u molitvu, Sveta Irina kaza: „Blagosloven jesi Gospode, jer nisi dozvolio da postanemo plen i žrtva demonima.“

Ona zatim posla mladića u crkvu Svete Anastasije da ozdravi. Nekoliko dana kasnije Sveta Irina imade viđenje Svete Anastasije, koja joj kaza: „Da bi se oslobodila ovog posednutog mladića ti ga šalješ meni? Samo ti mu možeš pomoći, sestro moja.“ Tako Sveta Irena naredi da joj dovedu posednutoga.  Da niko ne bi saznao za njene moći, ona ne hte izlečiti mladića odmah, već ga veza lancima za stub crkve. Zajedno sa ostalim sestrama moljaše se svakodnevno. No jedne nedelje, kada je sveštenik služo Svetu Liturgiju, dok je spuštao Svete Darove na sv. presto posle velikog vhoda, sila demonska razbi lance koji su držali mladića i on polete u oltar, zgrabi sveštenika za ramena i poče ga ujedati želeći da odgrize njegovo meso. Istog momenta Sveta Irina potrča ka posednutom mladiću i naredi mu da se smiri. Videvši svetiteljku, Nikolas htede da pobegne, ali se nije mogao pomeriti zadržan komandom koja je bila jača od bilo kojih lanaca ili demonskih sila.

Kada se Sveta Liturgija završi, naša igumanija osta nasamo sa mladićem u crkvi. Pomolila se Gospodu, a zatim obratila demonu naredivši mu da joj kaže razlog i način kako je ušao u mladića. Demon prisiljen Božanskom silom odgovori na sva pitanja naše svetiteljke. Tada mu naredi da izađe iz mladića. Tresući čoveka i bacajući ga na zemlju, demon izađe. Sveta Irina podiže mladića i posavetova ga da ne jede mnogo i da se ne opija, da svaki praznik odlazi u crkvu i da se moli neprestano, kako demon ne bi dobio priliku da ga ponovo uznemirava i muči. Kada su ljudi pitali mladića: „Ko te izleči?“ on bi odgovorio: „Gospod, molitvama Svojih anđela.“ Nikolas je nastavio svoj život hvaleći i slaveći Boga.

Prevod sa engleskog prof. Bojana Popović,
18 septembar 2010 god.