MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Otac Tihon, u svetu Timotej Golegov, rodio se u ruskom selu Novaja Mihailovskaja 1884, od bogobojažljivih poditelja Pavla i Jelene.

Obišao je oko 200 ruskoh manastira i posetio Sinaj i Palestinu. Na Svetoj Gori je živeo 60 godina. Upokojio se 10.09.1968. godine.

Ovo su njegovi lični podaci. Međutim, ovaj nežni izdanak Svete Rusije, miomirna mladica Atona, poseduje neke druge privlačne osobine koje su učinile da ne prođe neprimećen ovim svetom. Naravno, zahvaljivao nam je na gostoprimstvu. «Hvala grcima na gostoljublju», govorio je često.

Vatreni poštovatelj Bogorodice, dostojan služitelj Višnjega; Sveta Liturgija – njegova prva radost; čovek ljubavi, molitve, blagočestivog smirenja. Ozaren i čovek koji zrači, isposnik, blagodatni pustinjak. Zaljubljenik Carstva Božijeg, pokazivao je to neprestanim sećanjem na smrt, svojom bezbrižnošću i radošću. Za krevet imao je daske, a iskrpljene mantije za pokrivače. Divlje životinje po brdima bile su mu prijatelji. Izlivao je obilno suze na drvo časnoga Krsta koje je imao u svojoj kolibi. Sam je sebi iskopao grob. «Slava Ti, Bože» postalo je jedno s njegovim disanjem. Vreme svoje smrti predvideo je mnogo unapred. Njegov lik obitava nezaboravan u svetlosti mira.

Godine 1972. blaženi mitropolit Halkide Nikolaj, s ljubavlju je zapisao pripovedanja o. Pajsija o ocu Tihonu i objavio ih 1981, a ova knjižica je pre toga izdata. Oba izdanja danas su rasprodata, što pokazuje da još postoji ljubav ljudi koji vole vrlinu, žednih takvih okrepljujućih štiva. Ovo izdanje nam priža sećanja jeromonaha Agatangela, iz kelije Časnog Krsta u Kareji, bivšeg Ivironca, koji ga je poznavao izbliza, od 1960. kao 18-godišnjak. S jednostavnošću vrednom pažnje i neobaveznošću opisuje sveštene uspomene iz susreta sa svojim duhovnikom, ocem Tihonom, koga je najtoplije voleo.

Predstavljeni su nam nepoznati detalji iz njegovog života, iz Jerusalima, Burazerije, Katunakije i Kapsale – mesta na kojima je starac obitavao. Ljubazan doprinos oca Agatangela i trud je za pohvalu.

Neka nas uvek prati blagoslov Svetog Starca.


Monah Mojsije - Naše prvo poznanstvo

    Prve godine na Svetoj Gori, u manastiru Ivironu, upoznao sam velikog duhovnika, oca Tihona. Jednog prolećnog jutra, nakon jutarnjeg bogosluženja, sišao sam do manastirske kapije, gde je tada bio vratar moj duhovnik, starac Kleonik. Najednom, ugledah jednog svetlog starog kaluđera – izlizana mantija i kratki prsluk pokrivali su veličanstvenu pojavu.Sjaj njegovog lica, duga brada, sladak govor, ljubav i jednostavnost ispunili su mi srce radošću i ganutošću. Ne znajući ko je to, želeo sam da mu se poklonim, da dobijem od njega blagoslov. Verovao sam da je njegov blagoslov bio blagoslov Hrista.

Kao siromašak i ja sa mu nešto dao.Šta će to biti? Jedan bakalar, koji je, iako to nisam znao, za njega bogat ručak. Ja dete, on svetitelj. Srca su nam postala jedno. Kao žedan, sedeo sam malo kraj njega, da ga pitam. «Gde živiš»? «Pustinjak sam», odgovori mi. Zadivih se i zatražih da me ponovo blagoslovi...

Sedeli smo na klupi i istrajavao sam da mi kaže gde živi. Na kraju mi reče – «u Kaliagri». «Sam?», upitah ga. «Ne, dete moje», odgovori mi, «zajedno s Bogom i Bogorodicom...Družba su mi ptice, koje sve vreme ne odlaze odatle,  svaki dan zajedno pojemo. Kakva radost, kada svakog dana cvrkuću:Slava Bogu! Ja – Mnogaja ljeta Svetoj Gori»...

Od toga časa postao sam mu odan. Tražio sam da ga bolje upoznam. Ovaj dan je bio značajan za mene. Kad sam pričao svom starcu Kleoniku o ovom susretu, on mi reče: On je sveti čovek, dete moje. Želeo sam da posetim njegovo prebivalište. Jednog dana išli smo s ocem Gervasijem koji je znao stazu. Mesto na kome je živeo bilo je pusto. Stigosmo do njegove kolibe, koja kao da je bila nenastanjena, pokucasmo na mala vrata. Na «molitvama svetih»... začusmo «amin» i otvori nam. Radost mu beše velika, kao i njegova ljubav. Ljubav koju je pokazivao svakom, bez izuzetka. Uvede nas ljubazno i povede prvo u crkvu, malu, s jednom celivajućom ikonom i Raspećem koje se danas čuva u manastiru Ivironu. Reče nam: «Otpevajte Dostojno jest i Spasi Gospodi ljudi svoja». Potom poče jednu jekteniju pominjući ceo svet. To je imao da priži svetu, to je davao; da pominje mnoga imena svakoga dana...

Kasnije nam poče govoriti kako treba da živimo, kakvu radost predstavlja molitva... Pošto smo se ispričali, ispovedili smo se, pročitao nam je oproštajnu molitvu, darujući nas ponovo duhovnim rečima, blagoslovio nas je i mi pođosmo u manastir.
Od tada pa do njegovog predstavljenja u Gospodu, postade moj duhovnik.

Mladalački dani

    Roditelji su mu bili pobožni, s poznatom, velikom blagočestivošću Rusa prošlog veka. Za majku je govorio da je bila jedna sveta majka, uvek se molila. Svake srede i petka nije jela uopšte, bila je sva predana molitvi, a suze su joj se često slivale iz očiju. Dar suza imao je i on, suze su mu bile svakodnevna i neprestana hrana. Verovao je da su suze dar Božije milosti i da se njima pere duša da bi se predala svom Tvorcu.

Od malena je voleo da posećuje manastire. S nestrpljenjem je očekivao kad će i on dobiti Božiji blagoslov da napusti svet. Da dođe blizu Bogu, da se moli, jer ništa vidljivo nije ga zadovoljavalo, nego je žudeo za Nebeskom večnošću i  neprolaznom radošću.

Pošto je stekao potrebna znanja, ljubav prema pojanju i muzici ubrzo ga načiniše savršenim pojcem. Uvek je išao u crkvu i pevao u horu, čiju je upravu ubrzo preuzeo.S blagoslovom roditelja odluči da poseti Jerusalim i Svetu Goru. Bogoljubivi mladić krenuo je zajedno sa ostalim vernicima. Kad su stigli u Carigrad, upoznao se sa monahom, ekonom burazerijske kelije. Ekonom mu kaže: «Želiš da postaneš monah?» «Želim», odgovori. «Pokaj se i od danas si iskušenik u našem Skitu Svetog Nikole». S velikom radošću i suzama zahvalnosti zamoli za blagoslov da se pokloni Svetim Mestima.

Nakon poklonjenja dođe u Svetu Goru i pribroja se bratstvu Burazerije. Nakon godinu dana postade monah.



U Karulji Svete Gore

 

Starčeva ljubav za tihovanjem i čežnja za podvigom nagnali su ga da napusti divno bratstvo i da dođe u najsuroviji kraj Svete Gore, na jezivu Karulju. U jednoj maloj spilji boravio je oko 15 godina. Njegov podvig je bio velik i neprestan. Svako veče pravio je preko 600 metanija. Jeo je jednom u tri dana, a često samo jednom u sedmici.

Svake subote išao je i pričešćivao se u skitu Svetog Đorđa, vraćajući se odmah potom u svoju spilju. Spilja mu je bila na temelju crkvice Svetog Đorđa i očuvana je do danas.

U Svetom Đorđu je bio jedan starac, veoma mudar, po svetu i po Bogu, koga je nazivao učiteljem. Učitelj mu je davao svakog meseca po jednu svetootačku knjigu. Vraćajući mu je, trebalo je da ispriča njen sadržaj i šta je razumeo. Ako ne bi ispričao s tačnošću, ne bi mu je zamenio. Na taj način pročitao je sve Oce Crkve: Svetog Jovana Zlatousta, Vasilija Velikog, Svetog Grigorija Bogoslova, Svetog Simeona Novog Bogoslova i ostale. Posebno je voleo Svetog Simeona.

U vreme mobilizacije ruskih monaha 1917. godine, išao je da poseti ruski skit Tivaidu. Kad us ga videli tamo državni predstavnici, izmoždenog od podviga, upitaše ga gde i kako živi. Toliko su bili udivljeni podvižnikom karuljske isposnice, da su ga ostavili da nastavi podvig i da im pomogne molitvama. On se odmah vrati u svoju pećinu, i sad se još više predade podvigu i molitvi, da bi popunio i ojačao redove braće koja su se borila.

Od oko 700 monahakoji su tada otišli, samo su se dva-tri vratila. Jedan je bio starac Atanasije iz kelije Časnog Krsta u Provati. Bog je blagovoleo da starac preda svoj duh na mojim rukama. Otac Tihon mi je mnogo pripovedao o njemu.

 

Uvek je držao umnu molitvu. Molio se danju-noću, tako da je umnu molitvu držao i kada bi pričao, a nije je prekidao ni u snu. Tad bi mu izletelo i rekao bi o sebi: dete, i kad spavam, moje srce se moli... Kad se moliš, govorio mi je, neka ti se srce priljubi za molitvu, i objašnjavao je pritiskom prsta na zid, kao što lepak vezuje stvari.



Podvižničke borbe u Kaliagri

    Nakon 25 godina podvižničkog znoja, odlazi iz Karulje i dolazi u oblast Kaliagrije. Tu je imao jedno viđenje: kako bi Vaskršnje veče i pevaše s radošću svu Vaskršnju službu. Sledećeg jutra dođe mu duhovnik i reče da ide u Stavronikitu, manastir kome je pripadao skit, da se pokaje i da postane sveštenik. Tako i bi.
 

Pošto njegov skit nije imao crkve, s velikom žudnjom i blagočestivošću počeo je da gradi. Novca uopšte nije imao i odluči se da ide da traži milostinju. Na putu kojim je išao srete jednog monaha i reče mu svoju zamisao, kako želi da podigne crkvu Časnog Krsta, ali nema novca. Monah se iznenadi jer je toga dana dobio pismo i novac, da ga da onome ko želi da sagradi crkvu. Njegova radost i ganutost bili su neizmerni. Odmah pozva zanatlije i pretvori jednu malu keliju u crkvu, koju je mnogo voleo.

Preobražaj na Svetoj Liturgiji

    U vreme Sv. Liturgije doživeo je preobražaj. Već se smrkavalo, a od jutra, kad je počeo službu, nije bio završio. S velikim poštovanjem čitao je molitve Sv. Liturgije, koje je znao napamet od njenog dugogodišnjeg i stalnog vršenja, ne u sebi, niti jakim glasom, nego tako da se čuju na uho sveštenika. Sav ustreptao, u vreme Heruvike i osvećenja pojao je sa anđelima njihovu pesmu na nebesima, gledao je potom kako su bili na svetom prestolu i završavao Sv. Liturgiju i ne shvatajući koliko je vremena prošlo. Pred Sveto Pričešće nije čekao da padne mrak da bi čitao molitve, nego je čitao od podne. Celog dana se spremao za Sv. Liturgiju i Sveto Pričešće narednog dana. Govorio je da vernik treba da se priprema 24 sata da bi mogao postati pričasnik u telu i krvi Gospoda našeg Isusa Hrista.

Za vreme proskomidije satima je pominjao sva imena koja je imao i na kraju, pritisnuvši ih  rukom, govorio je: Pomeni, Gospode, celi svet...

Nekad, nakon pominjanja mnogih imena na jedan blagodatan način, pritisnu ih sve rukom govoreći mi: Dete, srce celom svetu...

Kada je ostario mnogo i nije mogao da služi, išao sam i služio mu i ostavljao mu sveti Hleb, a on ga je delio i pričešćivao se svakoga dana. Želeo je da se prosfore prave s blagočestivošću i molitvom, da su dobre i lepe, jer je od njih nastajalo Telo Hristovo. Pokazao mi je da ih bušim na pet mesta u sredini pečata, da se ne stvore mehuri. Isto tako, želeo je da vino za Sv. Pričešće bude dobro.

S velikom prostotom je govorio kako Anđeli, Proroci, Apostoli, Jerarsi, Mučenici, Prepodobni, Besrebrenici i svi Sveti jesu prisutni, pošto smo ih pominjali na Proskomidiji,i dolazili su u pomoć svim ljudima, čija je imena satima pominjao.
 

Njegovi saveti bili su kapi doživljaja srca.

«Da bi našao dobrog duhovnika, govorio je, treba da se moliš tri dana, i potom da te Bog prosvetli.Putem kojim ćeš ići moli se da ga Bog prosvetli da ti kaže dobre pouke.»

Uvek se moli pre početka svakog posla. Reci: Bože, daj mi snagu i prosvetljenje, i potom počni posao; a na kraju: slava Bogu.

Mnogo je govorio o smirenju: Svako jutro Bog blagosilja čoveka jednom rukom. Kad vidi smirenog čoveka, blagosilja ga s dve ruke.

Jednom ga poseti neki monah i reče mu kako nikad ništa loše nije učinio u životu. Međutim, primetio je da su njegove reči skrivale veliku gordost; mnogo se ražalostio i smatrao je da je ovog zaposeo pali demon. «Neću da gledam takvog čoveka, govorio je, bolje da je hiljadu puta pao u greh, nego što je takav. Tako se ide u pakao, dete moje.»

Pripovedao mi je tada jedan događaj iz svoje otadžbine:

U jednom ženskom manastiru bila je jedna mlada monahinja i mnogo se pročula po vrlini. Igumanija tada vide jedno viđenje i ču glas koji joj reče: «Ovu monahinju da smiriš». Igumanija beše u nedoumici jer je smatraše svojom najboljom monahinjom. Mlada monahinja imla je običaj da nakon bogosluženja ostane sama u hramu. Stojeći pre ikonom Bogorodice, govoraše: «Ja devica, Ti devica. Ti si rodila, ja nisam». Tim rečima pokazivala je svoju gordost. Međutim, uskoro joj Bog dade iskušenje kako bi je doveo u veliko smirenje. Tada, klečeći pred ikonom Bogorodice, pokajana, smirena, praveći metanije i lijući suze, govoraše za sebe da je najgrešnija na svetu.

«Suze, dete moje, suze, to želi Bog.»

«Pakao se napunio ljudima-gordim devstvenicima. Smirenog čoveka želi Bog.»

Smirenje oca Tihona bilo je toliko da je kada bi neko išao da se ispovedi, nakon oprostne molitve, govorio: «Dete moje, pomoli se i za mene»...

Kad je jedan ravnodušni mladić došao na Svetu Goru, povedoh ga u starčev skit. Pošto se ispovedih, htede i on da se ispovedi. Ušavši u crkvu rasplaka se i pade na kolena, moleći za oproštaj mnogih sagrešenja. Otac Tihon ga toliko zavoli da mu je tražio istog tog trenutka da se pomoli za njega, da mu oprosti Bog, jer je mladić mnogo plakao dok on sam, reče, nije. Zamoli ga on, kome suze nikad nisu nedostajale i koji je imao jednu krpu kojom je samo brisao suze i koja je uvek bila nakvašena...

I epitrahilj mu je bio stalno vlažan od neprestanih suza-držim to za istinski blagoslov. Čak i na velikom krstu, ako neko obrati pažlju, videće kapi suza, koje je izlivao u pregrštima. Smatrao je da sa suzama peremo noge Hristove i da ih kosom posušujemo...

Posećuje Sveta Mesta

    Jednom je hteo da ponovo poseti Sveta Mesta. Došao je bio jedan ruski brod koji je išao za Jerusalim. Nije imao novaca i zamolio je kapetana da ga primi besplatno. Kapetan ga je mnogo poštovao i ne samo da ga je primio, nego mu je i novac dao da se moli za njega i da ga priloži pokloničkim mestima.
Kad je stigao tamo, poče da posećuje hramove i manastire kao smerni poklonik. Na mnogim mestima želeli su da ga zadrže uza se. Međutim, nije znao da li je to volja Božja. Kad je saznao da je u jednoj isposnici bio jedan vrlinski monah, pođe k njemu da se posavetuje. Imao je dve stvari na umu: ostati u Jerusalimu ili se vratiti na Svetu Goru. U trenutku kada je zakucao na vrata podvižnika, začu: «Sveta Gora...Sveta Gora...» Nije ga bio još ni video. Zamoli ga da mu otvori da uzme njegov blagoslov i da se bespogovorno vrati u Vrt Presvete Bogorodice.

Tamo, osim monaha, ponovo zateče prijatelje, divlje pustinjske životinje koje je mnogo voleo. To sam saznao kad sam jednog dana išao kod njega u kolibu da nakupim malo maslinki koje su se tamo nalazile. Dok sam ih kupio, dođe kod mene da me vidi i začuh nekakvu buku u njegovoj keliji. Rekoh mu da zatvori vrata, našta odgovori: «Volim ga, nije loš, ovaj prijatelj, dolazi da uzme što mu se sviđa i odlazi.» Biće nekakva lisica ili kakav šakal. Divio sam se zadugo njegovoj svetosti.

Čudotvorna pojava Bogorodice

    Svakog svog posetioca smatrao je prijateljem i od Boga poslatim. Ono što bi mu donosili, čuvao je, a ako mu nije bilo potrebno, davao je odmah drugom. Iako nije imao ništa, sebe je smatrao bogatim. «Bogat sam, slava Bogu», govorio je.»Slava Bogu» - to mu je uvek bilo na usnama.

Mogao je dugo da posti i jednom, pošto nisam dolazio dugo dana, uočih sledeće čudo. U vreme kad nije bilo šljiva, i kad ga ni jedan čovek zadugo nije posetio, videh ih mnoštvo u njegovoj keliji, svežih i lepih. Zapitah gde ih je našao. «Dete moje, čovek Božji», odgovori mi. Verovao sam da mu ih je anđeo doneo.

Tada mi je ispričao i jedno drugo čudo koje mu se dogodilo u Rusiji. Bio je iz Sibira, a tamo su imali mnogo lepe pšenice. Hleb im je bio beo. Kad je obilazio ruske manastire, stiže u Moskvu. Malo dalje, tamo, jeli su crni hleb,koji nije mogao da jede. Danima je gladovao. Prolazeći kraj jedne pekare, vide jednu ženu da mu daje prebeli hleb,  vruć. Nije imao novca i uđe u pekaru da joj se zahvali. Upita pekara gde je otišla žena koja mu je dala hleb. Odgovori mu da nikakva žena nije izašla iz radnje. Naravno, kad vide da se hleb u njegovim rukama puši, i da u tom kraju nema takvog hleba, zadivljen shvati da je to bila Bogorodica. Zaplaka se ganut, a pekar, s poštovanjem, uze malo od hleba za blagoslov. Obojica zablagodariše Bogorodici. Sovim hlebom prošao je sve preostalo vreme koje je bio odsutan od kuće. Ovo čudo doprinelo je da se posveti monaštvu.

Blaženi starac, otac Tihon, stalno je govorio da pustinjak ima blagoslov da zadrži novac neophodan samo za 40 Liturgija. Oko kolibe može da ima tri čokota da bere grožđe, malo maslinki za ulje i mali vrt za povrće. Neka mu to bude dovoljno, a milosrđe da ne izostaje, kao što je sam radio. Ako bi mu neki put preostajalo novca, slao ih je nekom bakalinu u Kareji, govoreći mu: «Molim te, meni za ljubav, uzmi ovaj novac i daj siromašnom čoveku kad naiđe, a za hleb nema...»

Moje izbavljenje od lovaca

    Ljubav mu je bila toliko velika, da je voleo i mene grešnoga. Želeo je da me zadrži kraj sebe. «Bog će ti dati svega», često mi je govorio. Na kraju je došao i ostao kraj njega i otac Pajsije. Uzeo sam u keliju u Kareji i podigao crkvicu koju sam posvetio Časnom Krstu. Želeo sam tamo da zahvalim svom duhovniku ocu Tihonu i starcu Atanasiju iz Provatske kelije, koji su imali hramove posvećene Časnom Krstu, i da ih pominjem za neprocenjive duhovne darove koje su mi poklonili.

Jednom kad sam išao da se ispovedim i da mu ostavim malo hrane, desi se sledeće. Pošto se ispovedih i pošto mi dade poslednje savete, pođoh da se vratim. Iamo je običaj da me isprati nekoliko koraka van kelije. Međutim, ovaj put zauzeo je neki poseban stav. Držao je u rukama krst i neprestano me blagosiljao. Odlazio sam putem gledajući kako me neprestano blagosilja. Ubrzo, pošto mi je nestao iz vidika i kelija se više nije videla, nabasah na jednog lovca čija je cev bila uperena u mene, a ruka na obaraču. Najednom, uzvik koji mi se spontano ote prenu lovca, te me ugleda i pade dole prestravljen, inače bi me zasigurno ubio. Imajući na umu poslednje starčeve reči, stajao sam bez straha pred njim. Čuo sam lovca kako govori: «Neki ti je svetitelj pomogao, jer mi je prst bio na obaraču.» Bio sam siguran da me je spasao starčev blagoslov. U to su me uveravali i manastirski oci kad sam im pripovedao. Bilo je to čudo. Sledećeg dana ponovo sam išao kod starca da bih mu ovo ispričao. Zakrsti me i reče: «Slava Bogu, dete moje,  Bog je pomogao.» Suze mu navrše...

Kad sam postao sveštenik i zaželeo da me uzmu za «črednog» u jedan ženski manastir, gde je bila monahinja moja sestra, rekoh mu to i ražalosti se mnogo zbog opasnosti koje su postojale. Reče mi: «Dete moje, mnogo je teško biti mladom čoveku u manastiru sa monahinjama. Nema blagoslov mladić da gleda monahinje, niti da ih pričešćuje mlad jeromonah. Tražio mi je adresu da im on piše.Dao sam mu je, i s malo grčkog što je znao, napisa im: «Nema blagoslova da imaju mladog jereja, samo mnogo starog...» Kad su dobile njegovo pismo, mnogo su se rastužile i zatražile su da prouče monaške kanone. Otac Atanasije, koji je bio bibliotekar u našem manastiru, Ivironu, i bio vrlo mudar i vrlinski čovek, pisao im je sve u vezi s tim. Tad su svi shvatili koliko je otac Tihon bio u pravu. Kad sam mu saopštio da neću ići, obradovao se nezamislivo. Pripovedao mi je o mnogim događajima. «Mladi sveštenici u ženskim manastirima, to je skandal. Vatra i pakao, govorio je, bolje da umre mlad sveštenik, nego da ovim izgubi dušu...»

Bolesti i lekovi

    Jednom se razboli od reumatizma i ne mogaše hodati. Doktor mu reče kako treba da ide u svet, u termalnu banju na terapiju. Pošto nije hteo da izlazi u svet, smislio je sledeće. Tamo, u pustinji, napravio je jednu veliku kadu gde se lečio. Kuvao je origano, stavljao ga u kadu i time se prao. Bog vide njegovo strpljenje, i učini da mu bude dobro.

Kad bi se prehladio, imao je u jednoj flaši alkohol sa ljutim paprikama, čime se masirao. Lečio se sam. Našao je jedan povijeni štap za koji je vezao jednu spužvu kojom se masirao. Kad sam ga pitao šta je to, odgovorio mi je: «To je moj poslušnik».

Odneo sam mu nešto kinina koji je katkad upotrebljavao. Kad bi mu nestalo, pisao bi karakterističnim blagodatnim izrazom: «Molim vas za ljubav, potreban  mi je gorki crveni lek.»

Rukodelj i molitva

    Kad je bio u Burazerijskoj keliji, naučio je kao rukodeljmetod poliranja zlata za ikonopis koji se naziva cukaniko. Međutim, struganje prilikom njegove izrade ga je uznemiravalo, i odustao je od toga.

U Karulji se bavio ikonopisom. Uzeo je nekoliko časova od jednog monaha. Jednostavnim ikonopisačkim stilom davao je likovima izgled kakav je video očima srca. Na primer, arhipojci, sa borama na licu, kao i podvižnici, jednostavni i skromni. Slikao je tek koliko da pokrije troškove, da kupi dvopek.
U Kapsali je živeo od novca onih koji su slali imena da ih pominje.

Pričao mi je da monah treba jedan sat da radi, jedan sat da se moli. Pripovedao mi je šta se dogodilo u jednom ruskom manastiru za akatist Bogorodice, koji je naročito voleo.

Bio je jedan monah koji je svakoga dana 24 puta čitao akatist na sledeći način. Kad bi čuo časovnik da otkucava sat, on je počinjao. Sati su mu bili merilo. Naravno, svaki put ga je čitao s toliko poštovanja kao prvi put. Jednog dana začu glas iz ikone da mu govori: «Raduj se, služitelju, i tebi, raduj se».
Otac Tihon je i sam, mnogo puta na dan, čitao akatist sa suzama. Čitao je takođe svakoga dana Jevanđelje po Mateju. Naročito je voleo odeljak o Sudu, 13. glava. Želeo je da uvek drži svoj um prema tom kriterijumu. Imajući neprestano misao o smrti, otvorio je grob da gleda neprestano i da plače i da čeka, s radošću, kad će ga primiti. Krst mu je bio oružje u pustinji. Pljačkaši, govorio je, imaju pušku i nož. Ja, Hrista i Krst.

Nedeljom ne treba raditi. Jer, u staro vreme, kad su se Izrailjci hranili manom, Bog im je istu slao svakog dana osim sedmoga. Niti je blagosliljao one koji su bili proždrljivi.

Jer, koji su to voleli, kažnjavao ih je – postajali su crvi. Tako, nisu radili ništa drugo, nego su sedeli u šatorima i proslavljali Boga.
Sam je svu nedelju posvećivao Gospodu. Želeo je, kada je služio, da ne završava Liturgiju brzo. Mnogo puta približavalo se večernje, a on je još uvek služio...

Pomirenje sveštenoslužitelja

    Jednom se zameriše dvojica sveštenoslužitelja. Iako nije bilo ništa ozbiljno, otac Tihon je želeo da čuje «Ljubimo jedni druge» i da ih vidi da celivaju jedan drugog s radošću. Zamoli ih da saslužuju na Liturgiji, a on da im poje. Na kraju reče: «Danas se mnogo radujem jer vas dvoje imate ljubav – slava Bogu. «Slava Bogu» je stalno govorio.

Ljubav prema posetiocima i nesebično gostoljublje

    U ono vreme bilo je teško posetiti Svetu Goru, zbog slabih veza. Međutim, koliko god je bogoljubivih čulo za oca Tihona, želeli su svakim sredstvom i na svaki način da ga posete i da uzmu njegov blagoslov. Tako, od mnogih mirjana i klirika kojih se sećam, bio je neki o. Ilija. Bio je tada u Parizu na postdiplomskim studijama i znao je ruski jezik. Bio je čuo za duhovnost oca Tihona i dože da ga upozna i da porazgovara s njim. Vreme je prolazilo i smrkavalo se. Bilo je već nemoguće da idemo noću iz kelije. Otac Tihon, s puno ljubavi i jednostavnosti, želeo je da nas ugosti, iako, kao podvižnik, nije trebalo da ima takav običaj. Dao nam je pohabanu slamaricu koju je imao i stavio nas u crkvu, da se odmorimo preko noći.

Međutim, slamarica je bila puna stenica. Bela majca o. Ilije postala je crvena od njihove krvi. I pored ovog iskušenja, o. Ilija se uopšte ne ražalosti, nego je, naprotiv, bio veoma srećan što je bio ugošćen u keliji oca Tihona i što je mogao da čuje iz njegovih osvećenih usta duhovne reči i očinske savete.
Veliku shimu monaha smatrao je nečim velikim i svetim. «Nije dovoljno jednostavno da je nosimo, nego da imamo sveti život. U Ruskoj crkvi neguje se beskrajno poštovanje prema monasima velikoshimnicima. Velika shima predstvalja anđela, savršenog monaha, oslobođenog svake životne brige. To je onaj koji poseduje sve vrline, traži anđelski život, stara se za Božije, kako će ugoditi samo Bogu, ne ljudima. To je velika shima: kelija, crkva, post, neprestana molitva.Neopravdano je za velikoshimnika da se osvrće desno i levo, ili da se bavi upravljanjem. U Ruskoj crkvi velikoshimnika smatraju svetim čovekom. Kažu, ako ga vide s Patrijarhom, prvo će napraviti metaniju pred velikoshimnikom. Ne kao kod nas, gde veliku shimu nose mladi i ponose se time. To je veliki greh», govorio je.

Poslednji dani i prepodobno usnuće

    Podigao je brojna i dobra duhovna čeda, koja je savetovao s ljubavlju. Izdvajali su se njegovi susedi jeromonasi i monasi.

Poslednjih dana, konkretno tri dan pred njegov kraj, izdala ga je snaga. Išli smo redom da ga vidimo. Otac Vasilije, o. Grigorije, o. Atanasije, o. Pavle, i naravno o. Pajsije koji ga nije napuštao.

Pretposlednjeg dana desi se sledeće: kao što smo rekli, svakoga dana je stavljao u putir osvećene Svete Darove i pričešćivao se kao sveštenik. Tog dana, usled velike slabosti, nije mogao da se pričesti. Kad sam stigao, reče mi da upotrebim Sveto Pričešće. Međutim, pošto sam jeo, nisam mogao. Kasnije, dođe drugi sveštenik i pričesti ga. Ovaj događaj, to što ja nisam bio spreman da ga pričestim, kao i osećaj mučnine koju je imao usled bolesti koja ga ophrvala, uplaši ga. Pomislih da nije satanska zamka postavljena kako ne bi imao u «ustima Hrista», kao što je govorio. Zamolih da ga ja sutradan pričestim. Prihvati i mnogo se obradova.

Sledećeg jutra sam došao i vidim o. Pajsija veoma bolesnog. Pozdravio sam ih i pripremio Sveto Pričešće. Budući opružen na drvenom krevetu, u času kad sam ga pričešćivao, videh starca, do tri pedlja odignutog iznad kreveta, kao anđela, da proslavlja Boga i da mi zahvaljuje. Isto veče preda duh svoj.
Mnogo se rastužih što nisam bio u blizini da čujem njegove poslednje reči. Međutim, bio je o. Pajsije i starac mu reče da je bio u društvu sa Sv. Sergijem, koga je izuzetno poštovao.

Cele noći sam bio u žalosti što ga više neću viđati u ovom životu. Na jutarnjoj Liturgiji pominjao sam ga sa upokojenima. Svanulo je i spustila se takva kiša da mi je bilo nemoguće da pođem. Međutim, posle Liturgije je prestalo i razmišljao sam da li da ga položimo u grob koji je sam iskopao pre mnogo godina.
Kad smo se skupili, sva duhovna čeda, pročitali smo zaupokojenu službu. Grob je bio suv. Zemlja je olakšala. Budući davno iskopana, padala je odozgo kao pamuk.
 

Pozdravili smo ga uzimajući blagoslov i polazeći. Tražio sam kao blagoslov njegov epitrahilj i krst kojim me je blagosiljao.

Bila mu je želja da služim Liturgiju 40 dana po njegovom usnuću, a on bi molio Boga za mene i posetio bi me ovde ako nađe milost u Boga. O, čuda! Poseti me na poslednjoj Liturgiji. Dođe, pevajući vaskrsni kanon, i reče mi: «Dobro sam, hvala.» Kad se povratih, setih se obećanja koje mi je dao. Zablagodarih mu i proslavih Boga.

Posle starčevog upokojenja, njegova vrlina posta još poznatija. U mnogim crkvama Rusije služili su mu parastose. Ruski mitropolit Nikodim izdao je poslanicu tražeći da se služe pomeni u svim crkvama njegove eparhije. Kad je ovaj mitropolit posetio starca, on mu je zatražio da mu pročita oprostnu molitvu, jer je bio prvi episkop iz njegove otadžbine koji ga je posetio. Tad mitropolit, koji ga je mnogo uvažavao, pade pred njegove noge da ih celiva.

Mnogi od onih koji su ga upoznali ili čuli za njega, dotrčali su da uzmu bilo šta kao blagoslov, pa makar malo zemlje sa njegovog groba. Čak su se i ljudi iz sveta vraćali sa pokloničkog puta Svetoj Gori, noseći malo cveća sa groba starca Tihona, za uspomenu i kao svetinju.

Jednom arhimandritu, kad sam ga vodio u njegovu keliju, starac je prorokovao da će postati vladika,na šta je ovaj uzvratio: «Neka bude volja Božja». Danas je episkop i ne zaboravlja susret sa svetim starcem.

Demon se boji njegovog epitrahilja

    Jednom, tokom besede igumana manastira Simonopetre, starca Emilijana, u crkvi Sv. Dimitrija u Solunu, desi se sledeće: bi tamo i neka demonizovana žena, i na kraju besede starac ču da ispušta demonske urlike i da se trese. Takav fenomen nisam video u životu. Sedeo sam preko puta, i zabrinut i potresen, pratio sam kako demon muči ljude. Bili su prisutni i mnogi drugi, kao i protosinđel Solunske Mitropolije, koji s puno bola prema stvorenju Božijem uputi svoje smerne molitve, kao što i svemoćni Bog žali Svoje stvorenje i pokazuje milost Svoju i izbavljenje od biča demonskog. Kad na mene dođe red, priđoh joj, blagoslovih je časnim krstom podstičući je da se prekrsti. Ali, nije mogla ni da izgovori da je krst – životodavno drvo. Govorila je da će je demon ugušiti ako to ispovedi. Shvatio sam da je bila uhvaćena u demonske mreže. Međutim, nisam prestao da prizivam ime Gospoda našeg Isusa Hrista. Vreme je prolazilo i umorio sam se za trenutak. Bilo je prošlo 12 noću. Prethodne večeri video sam svog duhovnika, o. Tihona, koga viđam u raznim slučajevima, bilo da me posavetuje, bilo da me uteši, kao dok je bio u životu, i osećao sam spokojstvo i radost gledajući njegov anđelski lik. U tom trenutku, ponovo mi pade na pamet i rekoh posednutoj ženi: Povešću te kući i tamo ću ratovati, znaš sa čime. – Da, sa platnom oca Tihona, znači s njegovim epitrahiljem.
Ne stiže da dovrši, a demon je obori dole, pred kivot Sv. Dimitrija. Tad joj rekoh da kaže demonu da je gnusoba. Ponavljao sam to mnogo puta, i čim je prevalila preko usta reč gnusoba, ostavi je na miru. Od unezverene i neuračunljive posta mirna i razumna. Zablagodari Sv. Diomitriju, a od nas zatraži da je pominjemo zajedno s mužem koji je odvede kući.
 

Jeromonah Agatangel (Kalafatis)

26. avgusta 2010 godine

Izvor: http://www.pravoslavna-srbija.com/