MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

BOGOMOLJCI - HRIŠĆANSKA SRBIJA



Otac Justin Popović sa svojim učenicima, budućim arhijerejima
(s leva na desno: Nikola Udicki,Ljubisav Vojinović i Tihomir Kostić)


Istinu o bogomoljcima i njihovom pokretu srpski narod je zaboravio. Svojom knjigom, dr Dragan Subotić ispravio je ovu nepravdu

Bogomoljački pokret je osobena srpska pojava, proizvod okolnosti i ljudi ovog pravoslavnog podneblja

RAZGOVARAO: Dobrica GAJIĆ

Naučni saradnik Instituta za političke studije, dr Dragan Subotić, jedan je od najvrednijih mlađih istraživača u našoj naučnoj javnosti. Rođen je 1959. godine u Čačku. Do sada je objavio desetak knjiga i mnoštvo bibliografskih jedinica iz istoriografije, politikologije i religijske sociologije. Njegova knjiga o nastanku i razvoju bogomoljačkog pokreta, "Episkop Nikolaj i pravoslavni bogomoljački pokret" ("Nova Iskra", Beograd 1996), skrenula je ogromnu pažnju na sebe.

POGLEDI: Gospodine Subotiću, kako je nastala ova monografija?
SUBOTIĆ: Već desetak godina intenzivno proučavam noviju istoriju SPC, sa posebnim naglaskom na međuratni period (1918-1941). Izuzimajući dva doktorska rada, ova knjiga je jedna od retkih koja se bavi proučavanjem međuratne crkvene problematike, a pionirski je pokušaj da se osvetli bogomoljački pokret i sve ono što je vezano za bogoslovsko delo ep. Nikolaja Velimirovića. Sticaj srećnih okolnosti je i činjenica da je izdavač "Nova iskra" - iz Beograda - publikovala ovaj rukopis koji je godinama čamio u mojoj stvaralačkoj radionici. Svakako, veliku zahvalnost dugujem Njegovom preosveštenstvu episkopu šumadijskom g.g. Savi (Vukoviću) na ukazanim savetima prilikom pripreme rukopisa za štampu.

POGLEDI: Recite nam nešto o duhovnim okvirima pojave bogomoljaca u srpskom narodu?
SUBOTIĆ: Još od 1789. godine traje duhovno rastakanje Evrope pod uticajem liberalno-masonske ideologije. Rastakanje Srba u svakojakom pogledu (nacionalnom, duhovnom, moralnom) je najočiglednije u ovom - 20. veku, jer su tri aveti evropske civilizacije (Darvin, Niče i Marks) kod Srba došli do izražaja u vidu teorije evolucionizma, nihilizma i marksizma. Oni su u vidu komunističke ideologije pogubno delovali na njegovu sudbinu poslednjih pola veka. Liberalistička je dovela do primata individualističkog principa - građanina i njegovih "sloboda i prava", principa slobode, pravde i jednakosti, umesto organskog pogleda koji insistira na organskom jedinstvu naroda i njegove organske božanstvene trijade: Bog - Kralj - Domaćin.

Dakle, organski pogled na društvo, suprotno liberalnom, značio je narodni, staleško-zadružni oblik u kome je Kralj Vrhovni domaćin, zasnovan na instituciji domaćinstva koji znači međusobnu harmoniju ne samo u domu, nego i u društvu, zatim državi i u vaseljeni. U afirmaciji ovih organskih, pravoslavnih pogleda, u međuratnoj Kraljevini Jugoslaviji se pojavio bogomoljački pokret, boreći se kako protiv nepravoslavnih verskih sekti, pojava spiritizma, verskog indiferentizma dela inteligencije koja je bila prozapadno orijentisana, tako i posledica individualističke misli: demokratije, kapitalizma i marksizma, boljševizma, materijalizma i bezboštva koji su razjedali međuratno društvo.

POGLEDI: Da li su neki inostrani pokreti uticali na nastanak bogomoljačkog pokreta?
SUBOTIĆ: Bogomoljački pokret je osobena srpska pojava, proizvod okolnosti i ljudi ovog pravoslavnog podneblja. Slične pokrete srećemo u Grčkoj, tzv. "koljivari", a u Rusiji se spominju i "starčevci". U bogoslovskom smislu, reč je o uticaju slovenofilskih ideja (P. Čaadajev, I. Kirjejevski, A. Homjakov, K. Leontjev), odnosno recepciji ruske filozofije svejedinstva, ruskog, pravoslavnog, bogoslovlja...

Svakako, u celoj priči o bogomoljcima dominira bogočovečanska pravoslavna misao ep. Nikolaja Velimirovića, Novog Zlatousta, posebno u tzv. ohridskoj fazi, kada se potpuno okrenuo Svetim ocima i pravoslavnoj klasici i duhovnosti.
 
Otac Justin Popović sa episkopima Hrizostomom Vojinovićem i Vasilijem Kostićem

POGLEDI:
Kada je nastao bogomoljački pokret?
SUBOTIĆ: Još u doba Prvog svetskog rata, u rovovima na Solunskom frontu, pojavili su se pojedinci koji su revnosno čitali Sveto pismo, postili i redovno se pričešćivali, a u martu 1920. godine, episkop Nikolaj je sazvao nekoliko viđenijih ljudi koji su razgovarali o pokretanju jednog verskog lista i buđenju verskih osećanja kod naroda.

Ubrzo, 2. marta 1921. godine, patrijarh srpski i arhiepiskop beogradski Dimitrije, odobrio je Osnovna pravila Narodne hrišćanske zajednice, dao je svoj blagoslov za osnivanje ovog udruženja. Definisano je kao zajednica svih koji vole Boga i ispunjavaju Njegove zapovesti, čiji je cilj da izvrši moralni preporođaj našeg naroda, širi nauku Jevanđelsku i osniva odbore po svim mestima, selima i varošima gde žive pravoslavni Srbi. Početkom 1922. godine pokrenut je časopis "Pravoslavna Hrišćanska Zajednica", kao i bogata izdavačka delatnost. Do 1941. godine objavljeno je preko 100 knjiga.

Prvi veliki Sabor Narodne hrišćanske zajednice održan je krajem leta 1921. godine, u Kragujevcu, a patrijarh srpski g. Dimitrije se ubrzo prihvatio duhovnog vođstva ovog pokreta. Urednik "Hrišćanske zajednice" je bio Dragoljub Milivojević, teolog, a duhovni pokretač - neumorni ep. Nikolaj Velimirović.

POGLEDI: Kako je reagovala SPC na pojavu pokreta?
SUBOTIĆ: Episkopu Nikolaju je često zamerano da "paktira sa društvenim dnom", uz čuđenje da jedan tako učen teolog "neće da ide sa elitom društva". Takvima je vladika Nikolaj poručivao da on "paktira" sa 14 miliona malih, poštenih ljudi, seljaka, radnika, nadničara koji čine temelj bogomoljačkog poreta: "Dno je osnova svake stvari, a što oni nazivaju dnom društva, jeste naš verujući, naš vredni i pošteni, naš rodoljubivi narod. To je onaj narod koji nosi Karađorđeve zvezde, koji radi i pogleda na nebo očekujući, šta će da mu donese sutrašnji dan. Ali se uzda u Boga, jer ima jaku veru. On svaki dan oseća Boga, oseća ga u svemu. Kako je to razumno, kako je to pravilno!"

Dakle, reč je o svenarodnom, pravoslavnom pokretu koji je okupio pravoslavne Srbe oko svete pravoslavne Crkve. Nažalost više od pola veka kasnije, neki današnji intelektualci, poput Mirka Đorđevića, iz Beograda govore da je reč o populističkom pokretu, a znamo iz socijalne teorije da se ovaj često poistovećuje sa fašizmom! Dakle, nije reč ni o kakvom populističkom i političkom, već pravoslavnom, moralno-religioznom, narodnom pokretu.
 

Episkop braničevski Hrizostom Vojinović ( 1911-1989 )

POGLEDI: Šta je to konkretno značilo u svakodnevnom životu pravoslavnih vernika?
SUBOTIĆ: Narodnu hrišćansku zajednicu činili su samo oni koji veruju u Boga i ljube ga, a ispovedanje da je Gospod Isus Hristos Spasitelj Čovečanstva obavljaju po Istočno-pravoslavnoj Dogmatici. Preciznije rečeno, moralno-pravoslavni preporođaj je išao trostrukim pravcem: čuvanjem pravoslavno-moralnog osećaja koji stoji u narodu, isti razvijati u plamenu svetosavsku veru, dok svetosavski osećaj misionarenja valja rasprostirati među nepravoslavne. Osim toga, precizirani su i metodi rada, poput izdavanja versko-moralnih vaspitnih knjiga, osnivanja Hrišćanskih biblioteka i čitaonica, crkveno-pevačkih horova, fondova: "Milosrđa" i "Dobrotoljublja", škole za čtece i misionare, kao i putem usmene propovedi.

Za sve članove u Osnovnim pravilima su pobliže pobrojane dužnosti: da svakog dana redovno obavljaju domaću jutarnju i večernju molitvu propisanu molitvenikom, uredno poste sredu, petak i četiri posta godišnje i da se svakoga posta pričešćuju, redovno posećuju nedeljom i praznikom bogosluženja u crkvi, ali i da se svakodnevno staraju i vežbaju u osam vrlina: poslušnosti, marljivosti, vrednoći, umerenosti, rasuđivanju, trpljenju (strpljenju), bratoljublju i ljubavi - iz kojih izlaze i ostale vrline. Isto tako bili su u obavezi da primaju mesečni časopis i ostale knjige, klone se pušenja duvana i opijanja alkoholnim pićima, gaje milosrđe, budu poslušni i pokorni građanskim zakonima, a posebno se naglašavalo i to da u svojim kućama nameštaju pravoslavne ikone, kandilo, krst, u svakoj prilici i na svakom mestu ističu, govore, pravo rade i pokažu dobar primer ostalima.

Računa se da je bilo preko 250 bratstava Pravoslavne narodne hrišćanske zajednice u skoro svim srpskim zemljama: Srbiji, Bosni i Hercegovini, C. Gori, Južnoj Srbiji (Makedoniji), u delu Hrvatske, gde su živeli Srbi, Dalmaciji, pa i u Sloveniji (u Celju gde je bila parohija pravoslavnih Slovenaca!). Sedište Glavne centrale je bilo u Kragujevcu, kao i u manastiru Žiči, odakle je duhovno zračio ep. Nikolaj Velimirović i njegov satrudnik otac Aleksa Todorović.

POGLEDI: Govorite i o čuvenim bogomoljačkim saborima?
SUBOTIĆ: Prvi Narodno pravoslavni sabor je održan 13. i 14. septembra 1926. godine u manastiru Drači. Ep. Nikolaj je tada besedio da bogomoljački pokret nije političko društvo jer: "Svako društvo koje nema Boga u sebi, jeste prazna odaja. Mi želimo da pomognemo državu i više niko ne želi dobra od nas. Mi hoćemo da unesemo više ljubavi, pravde i svega što je dobro..." Na čelu uprave PNHZ izabran je jeromonah Dionisije Milivojević.

Već od sabora u manastiru Petkovici 1931. godine, vidljiv je uspon bogomoljačkog pokreta. Kasnije se ogledao i na godišnjim saborima u manastiru Kovilju, avgusta 1933. godine, Blagoveštenju 1934, Žiči, oktobra 1936. godine, Tavni 1939, kao i onaj u Žiči 1940. godine, uz niz tromesečnih molitvenih sabora po eparhijama i po pravoslavnim bratstvima.

U "Vaskršnjem pozdravu episkopa Ohridskog i administratora eparhije Bitoljske" - episkopa Nikolaja iz 1931. godine se kaže: "U Srbiji ima više sela, koja su se pokajala. U tim selima nestalo je zločina, iščezlo je roptanje, nema poroka, nema laži, ni krađe, ni vanbračnog življenja, ni svađe, ni psovke, ni grabeži, ni nepravednog bogaćenja, ni kockanja, ni pijanstva, ni neposlušnosti, ni mržnje. No sve je čisto i čestito i napredno i blagosloveno".
 

Protojerej Aleksa Todorović (1899-1990)
jedan od najbližih saradnika episkopa Nikolaja u vođenju bogomoljačkog pokreta



POGLEDI: Koje se ličnosti spominju u pokretu?
SUBOTIĆ: Pored ep. Nikolaja, jeromonaha Dionisija Milivojevića (koji je uoči rata otišao u SAD), protojereja Aleksa Todorovića, jednog od najbližih satrudnika ep. Nikolaja, pominjemo čuvenog Živana Anočića, misionara iz Šopića, Božu Čeperkovića iz Vrnjaca i Čedu Jeličića iz Kaludre, Stavru Džunića iz Pirota, Ivana Blagojevića iz Ratara, Emilijana Glocara iz Dalja, Isaila Đokića iz Bresnice, i stotine drugih misionara koji su misionarili širom zemlje gde su živeli Srbi.

POGLEDI: Šta možete da nam kažete o odnosu crkvene jerarhije i bogomoljaca?
SUBOTIĆ: U početku je bilo sumnjičenja i podozrenja prema ovom pokretu, jer se sumnjalo u njegov pravoslavni karakter, a često su bogomoljci bili optuživani za spiritizam. Već od kraja 30-tih godina, zahvaljujući neumornom pastirskom radu ep. Nikolaja to je prevaziđeno...

Podsetiću, srpski patrijarsi su redovno blagoslovili i posećivali ove skupove, bio je vidljiv i rad pojedinih episkopa, na primer g.g. Nektarija - episkopa zvorničko-tuzlanskog, u čijoj eparhiji je sredinom 30-tih godina procvetao bogomoljački pokret, kao i monaha i sveštenika, od kojih ističemo ovom prilikom: Visariona, igumana i duhovnika iz Dalja, sinđela Irineja Krstića (ubijenog od komunista u Nikšiću), Lekić Valerijana, arhiđakona manastira Žiče, jeromonaha Misaila, monaha Jeliseja Popovića, arhimandrita jovanjskog Rafaila, Jovana Saračevića, potonjeg episkopa edmontonskog...

Posebno ističemo jeromonaha Jovana Rapajića, urednika "Misionara" i sabrata manastira Žiče, ubijenog od komunista u Bosni, zajedno sa jeromonahom Mihailom Ćušićem, kao i monaha Mitrofana Matića - duhovnika manastira Čokešine, u Mačvi, koji su ostavili dubok trag u duhovnoj istoriji ovog naroda.

POGLEDI: Šta je sa bogomoljačkim pokretom danas?
SUBOTIĆ: Bogomoljci su dosta stradali u građanskom ratu u Srbiji 1941-45. godine. Posle rata znalo se - progoni, ubijanja i svakojaki pritisci na vernike. Pa ipak, održala su se pojedina bratstva sve do današnjeg dana. Navešću misao episkopa raško-prizrenskog Artemija, koji je rekao da je SPC od rata pa do danas "živela i živi duhovno od dela i truda Svetog vladike Nikolaja". Danas je najbolja obnova bogomoljačkog pokreta u eparhijama SPC u Republici Srpskoj, pogotovo u eparhiji zvorničko-tuzlanskoj, gde se i te kako oseća misionarski pokret pod duhovnim pastirstvom ep. Vasilija Kačavende.

POGLEDI: Gospodine Subotiću, dosta objavljujete, u poslednjih šest godina čak 12 knjiga, prisustvujete naučnim skupovima. Spremate li šta novo?
SUBOTIĆ: Nisam prisutan u javnosti, ne bavim se politikom, nisam član nijedne političke partije, ne gledam TV-program, posvećen sam porodici i naučnom radu. Jedino nedeljom redovno idem u crkvu. To je način da dosta objavljujem, istražujem u arhivu, i budem okrenut Bogu i porodici.

Nedavno se pojavila knjiga "Odnosi Srba i Hrvata u 20. veku". Ovom knjigom sam rasteretio dušu i napisao ono što sam trebao da napišem o stradanju Srba u Hrvatskoj. Pripremio sam i dvotomnu studiju o recepciji organske misli u Srba, s posebnim osvrtom na sociološku i političku misao Milosava Vasiljevića. Ako stignem, možda ću da pripremim i jedan izbor emigrantskih radova o Slobodanu Jovanoviću. Ako mi Bog podari zdravlje i snage u teškom vremenu koje sledi za moj narod.

Dr Dragan Subotić

(broj 200 28. APRIL 1997)

Izvor: http://www.pogledi.rs/

Pročitano: 8441 puta