MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Gospod Isus Hristos poziva nas rečima Jevanđelja: " Budite, dakle, savšeni kao što je savršen  Otac vaš nebeski." Bez sumnje ove reči kod nekih mogu izazivati zbunjenost.  "Da li je savršenstvo dostižno nama, ljudima, koji živimo u ovom rastrzanom i razdeljenom svetu? I ako je moguće, kakva je priroda tog savršenstva i kako ga dostići?"

Odgovore na ova pitanja dobićemo u narednim tvrdnjma.

Prva tvrdnja odnosi se na apsolutno savršenstvo. Mi poznajemo samo Jednoga koji je živo ovaploćenje pravednosti, svetosti i dobrote:
Gospoda Isusa Hrista, koji je Mudrost, Reč i Sila, otkriven nama kroz Oca  i Duha Svetoga.

Kao Pravoslavni Hrišćani, mi ispovedamo istu tvrdnju na svakoj Evharistiji sledećim rečima: "Jedin Svjat, jedin Gospod, Isus Hristos, vo slavu Boga Otca."I Jevanđelje nas podseća na to kada, u jednom poglavlju, bogati jevrejski mladić dolazi da testira  Gospoda i da mu laska rečima: "Učitelju dobri, šta mi treba činiti da nasledim život večni?," a Gospod mu odgovara postavljajući pitanje: " Zašto me nazivaš dobrim? Samo je jedan dobar, a to je Bog."  Dakle sve ono što smo videli u Sinu: moć, mudrost, lepotu, bezgraničnu ljubav, potpuno je otkrovenje  savršenog Boga Oca. Sve što je Otac, Sin nam otkriva kroz Svetoga Duha.

Naša prva sklonost kao pravoslavnih vernika je da kažemo: "To je nešto što mi već odavno znamo. Zapravo, to je ono što smo još  od detinjstva ispovedali bezbroj puta u Simbolu Vere. Pa zašto onda ističemo sve to?

Naša pala ljudska priroda treba stalno da ima pred sobom da jedino Bog je Bog, da je samo Bog dobar, i da se ne možemo upoređivati sa Njim. Bog i Njegova dobrota su ono što mi nismo. Još jednom, ljudi će reći: "U redu, ali zašto naglašavati nešto već poznato?" Osoba ne treba da bude teolog da bi znala da ljudska bića nisu božanska. Ali po Svetim Ocima Crkve velika tragedija ljudskog roda je što misli i ponaša se drugačije. U Rajskom vrtu, kada je zmija došla da kuša Evu rekla joj je: "Da li zaista misliš da ćeš umreti ako okusiš rod od drveta poznanja dobra i zla? Ne, umesto toga bićeš kao bogovi, i znaćeš šta je dobo a šta zlo."  Našem palom ljudskom stanju to je svojstveno: mislimo se da smo Božijeg porekla zato što smo samostalni i samodovoljni. Sve što je pogrešno u današnjem svetu ima posledicu u ovoj zabludi koja je ovladala čovečanstvom od samog početka. Tako da je ovo prva tvrdnja: Bog je Bog , a mi nismo.

Ovo nas vodi ka drugoj tvrdnji, koja se u velikoj meri odnosi na prvu. Kao Pravoslavni Hrišćani mi verujemo da je savršenstvo za nas moguće,sve dok mi razumemo pravilan, dinamičan smisao tog savršenstva. Iako smo započeli naše pokajanje priznanjem da jedino Bog je Bog, naučili su nas da je svako od nas stvoren da učestvuje  u Božanskoj savršenosti kroz Božiju milost. Mi smo stvoreni za oboženje našeg bića, tela, uma, srca i duše.

Sve ovo znači da nas je Bog stvorio za Sebe, da imamo udela u njegovom životu, da po blagodati možemo postati "zajedničari Božanske prirode," kao što je rekao Sv. Aposotol Petar. Biti Hrišćanin znači imati mogućnost dostizanja savršenstva u oboženju, ali ne statičnog već kontinuiranog savršenstva. Svako od nas mora da teži pravednosti našeg Gospoda, "koji ide iz jednog stepena slave u drugi," kao što je Sv. Pavle divno napisao u svojoj posalnici. Svako od nas mora da stekne određene vrline pobedom nad sopstvenim strastima (jer svaka strast nije ništa drugo do izgubljena vrlina).Dakle, ovo je druga tvrdnja, Bog nas u stvari poziva na dostizanje Njegovog savršenstva kroz tajnu oboženja.

Treća i poslednja tvrdnja  koju moram objasniti u vezi savršenstva odnosi se na Božiju volju. Životi Svetih svedoče da, ako želimo dostići savršenstvo, moramo poštovati Božiju volju. Na primer: u Bibliji nalazimo zadivljujuću izjavu da je Sin bio savršen, pokoravajući sopstvenu volju volji Oca svojega.  Ponovo u Jevanđelju imamo  te reči: " Jer nisam došao da ispunim volju Svoju, već volju Oca mojega koji je na nebesima." Isto učenje Gospod nam daje u molitvi: "Oče naš, koji si na nebesima, de se sveti Ime Tvoje, da dođe Carstvo tvoje, da bude volja Tvoja,"  ovde vidimo kako je volja Božija i Carstvo Božije jedno te isto, da su potpuni i apsolutni sinonimi.

Dakle, postati savršen, blagodaću i sticanjem vrlina, imati udela u Božijem životu, znači u krajnjoj liniji ubiti u sopstvenu samovolju uzeti svoj krst i pratiti Gospoda.

Najveća tragedija našeg vremena je što  poziv da budemo savršeni mnogi vide kao nešto nemoguće, (ali Gopode, ko se onda može spasiti?), neki to smatraju ludošću, (reč krst je ludost za one koji ginu, a za nas koji se čuvamo to je snaga Božija.) Za nas koji smo došli do saznanja šta je to potpuno i jedinstveno ljudsko biće, ne postoji ni jedna druga alternativa nego da verujemo da možemo da postanemo nešto mnogo veće nego što trenutno jesmo.

Ovo je najveće od svih obećanja koje nam je Gospod ostavio.

Protojerej Pavle Janakos

Prevod sa engleskog prof. Bojana Popović
15. avgusta 2010 godine

http://www.manastir-lepavina.org/vijest_en.php?id=4074