MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Autor: Ina Karpova

Preveo: Aleksej Malafev

Uredio: Pavle Mišna
 

"Ja sam bezvredan. Ništa dobro za mene i od mene neće biti. Nije ni čudo što me niko ne voli."

Često srećemo ljude koji misle ovako. Psiholozi smatraju da oni imaju nisko samopoštovanje. Ali zar ne bi trebalo da mi Hrišćani ovako mislimo o sebi. Zar ovo nije razlika između fariseja i mitara. Zar se na ovaj način ne pokazuje poniznost.

Pod maskom poniznosti

Sveštenici su zapazili da se ljudi sa niskim samopoštovanjem često mogu naći među parohijanima. Oni uvek sumnjaju u sebe i pitaju za sveštenikov blagoslov kad god treba da naprave neku sitnu odluku, i uvek su skoncetrisani na svoju nesavršenost. Kad god ih neko pita za pomoć oni sa strahom reaguju. Kada ih sveštenik pita da čitaju na Staroslovenskom u Crkvi, da pomognu horu, njihov odgovor je da ne umeju lepo da čitaju i da se nebi usudili da čitaju. Iako ovakvo ponašanje izgleda ponizno, da li ono ima nekakve veze sa duhovnim životom.

Profesor Doktor Viktor Slobodčikov smatra da nisko samopoštovanje često nije poniznost već nezdravo psihološko stanje. To stanje manifestuje sebe u uzdržavanju zbog straha da se ne pogreši ili ispadne glup ili loš. Tako da čovek u takvom stanje radi sve što može da izbegne situaciju mogućeg pada. Da bi se zaštitili od ovog straha i otklonili odgovornost sa svojih leđa oni misle da bi sigurno pogrešili zbog svoje slabosti ili neiskustva. Ali to se samo dešava kada su oko drugih ljudi, dok kada su sami oni zaboravlljaju na njihovo nisko samopoštovanje.

 Pa šta je onda razlika između poniznosti i niskog samopoštovanja. Protojerej Boris Levšenko, sveštenik Moskovskog Hrama i direktor dogmatskog odeljenja Pravoslavnog Humanitarnog Univerziteta posvećenog Svetom Tihonu, kaže: "Osoba niskog samopoštovanja je previše zauzeta razmišljanima o sebi i depresivna je, dok ponizna osoba radi ono što mora da radi. Ponizna osoba prihvata svoju nesavršenost sa nadom da će joj Bog pomoći. Osoba niskog samopoštovanja misli da ne ispunjava očekivanja drugih i divi se uspešnim ljudima. Ponizna osoba stoji pred Bogom, dok osoba sa niskim samopoštovanjem brine samo o tome šta ljudi misle o njima."

Razmišljanja kao na primer da smo bezvredni, su blisko povezana sa željom da nešto bude po našoj volji. Pa ako nemože da bude po našoj volji odmah mislimo da smo bezvredni. Kao što Protojerej Boris pita, sčime se najčešće suočavamo? Mi želimo da budemo uspešniji nego što jesmo. Mi hoćemo sve ili ništa i mnogo patimo kad izaberemo ništa. Viktor Slobodčikov dodaje, "Duhovno to je ona ista gordost, samo okrenuta naopačke. Ljudi misle da zaslužuju nešto što nemaju. Oni se plaše da će drugi ljudi da primete da nisu mnogo pametni, što je takođe znak gordosti."

Ovakvi ljudi često imaju nezdravo ponašaanje prema sebi i prema drugima. Familijarni i dečiji psiholog, Ekatarina Burmistrova, kaže da ponizan čovek nije agresivan i prašta drugima, dok osoba sa niskim samopoštovanjem može da bude agresivna prema ljudima za koje smatra da su gori od nje. Sva njihova lažna poniznost nestaje i mogu da osuđuju druge kako se nisu obukli pristojno za Crkvu ili kako nisu postavili sveću pravilno.

Lažno ponizni ljudi i ponizni ljudi reaguju drugačije kada se sustrenu sa zlom. Viktor Slobodčikov zapaža da ako je nečiji šef loš i ponaša se loše prema svojim radnicima, onda ponizna osoba pokušava da pomogne i zaštiti druge. Dok osoba sa niskim samopoštovanjem izbegava svađu u ovom slučaju. Ako osoba sa niskim samopoštovanjem ide u Crkvu ona sakriva svoj strah mišljenjem u sebi da nije dobro suditi da joj se nebi sudilo. A da li je ponizno dozvoliti da se širi zlo?

Nepohvaljivana deca

Loše ponašanje prema sebi je ukorenjeno još od detinjstva. Dešava se deci koja uzrastaju bez roditelja ili u porodicama sa problemima, u kojima roditelji ne brinu za svoju decu. Psiholozi kažu da ako otac napusti porodicu deca pate od niskog samopoštovanja, jer dete smatra da se to nebi dogodilo da je ono bilo dovoljno dobro.

Ali i osoba koja je porasla u normalnoj porodici može da ima isti problem ako nije pohvaljivana za vreme uzrastanja, a uvek je bila kritikovana. Dete se ugleda na roditelje i gradi samopoštovanje gledajući reakcije roditelja. Deca sa niskim samopoštovanjem obično uzrastaju uz roditelje koji smatraju da je potpuno pogrešno pohvaljivati decu. Takođe, ako roditelji kritikuju dete a ne ponašanje deteta, a zna se da većina dece ima problema sa disciplinom, onda će dete imati nisko samopoštovanje. Obično roditelji kažu deci nisi dobar, a ne uradio si nešto što nije dobro. Ako odete na igralište možete čuti da roditelj kaže detetu ti si loš dečak i zbog toga te neću voleti. Samo zato što je dete bilo nedisciplinovano.

Roditelji se plaše da pohvale svoju decu zato što se plaše da ne razviju gordost u njima. Oni misle da će na ovaj način da ih nauče poniznosti. Ali često se dešava suprotno. Dete ne dobija nikavu pohvalu i ono to ne može da izdrži i postaje ili nedisciplinovano ili patološki stidljivo upoređujući stalno sebe sa drugima.

Psiholog Ekatarina Burmistrova kaže da roditelji nekad misle da poniznost njihove dece treba da se manifestuju potpunom poslušnošću i nametnutim strahom da ne ispoljavaju svoje mišljenje. Videla sam slučaje kada roditelji udare svoju decu i viču na njih da bi bili ponizni. Još i kažu svojoj deci da je to greh gordosti što oni rade. Ali ovo će pre da nauči dete da bude grubo i nemilostivo. Nemože se dete naučiti poniznosti batinama, već samo dobrim primerom života roditelja.

Upoređujući dete sa talentovanom, poslušnom ili vrednom decom uništavamo samopoštovanje deteta. Burmistrova kaže da su svi ljudi rođeni sa različitim sposobnostima. Upoređujući jednog čoveka sa drugim uvek izgleda kao da jedan od njih nevalja. Jedino se može upoređivati dete danas sa istim detetom juče. Dete nikada nesme da posumnja da ono nije najbolje za svoje roditelje. Na primer, najbolji najstariji sin. Smatra se da deca treba da imaju visoko samopoštovanje još u predškolskom uzrastu. U ovom slučaju, kada dete ode u školu gde ga učitelj neće smatrati najboljim i gde treba da sklapa prijateljstva i da se suočava sa različitim časovima, njegovo samopoštovanje će biti naštelovano jer će uvideti koliko je sposobno. Ali njihovo početno visoko samopoštovanje će biti kao štit koji će ih štititi da se gorko ne razočaraju svojim sposobnostima. Ovakvoj deci će biti lakše da u uče.

Protojerej Boris Levšenko iz svog pedagoškog iskustva navodi da je bitno i pohvaliti decu kao što je bitno i ukazati im na greške. Ovo važi i za studente, a i za odrasle. Najbolji način je da se pohvali osoba koja je nešto postigla, a da saučestvujemo sa osobom koja nije uspela u nečemu. Može da se dogodi da će sledećeg puta uraditi deset puta bolje.

Kada osoba sa niskim samopoštovanjem uđe u adolescenciju ona može da postane problematična ili agresivna. Burmistrova ističe da se ovakva deca obično završe u lošem društvu. Njima je dobro sve dok su prihvaćena. Oni smatraju da nisu dovoljno dobri da biraju i prahvataju svakoga koji njih izabere. Njima je mnogo teže pomoći nego predškolskoj deci.

Protojerej Andrej Voronin, direktor sirotišta, je smislio metodu kako da rehabilituje ovakve adolescente. Da bi pomogli problematičnoj deci da oforme pravilno mišljenje o sebi potrebno je izložiti ih ekstremnim okolnostima. Pre nego što osoba oseti ovakve uslove, njihov pogled na svet i ljude oko njih je dosta ograničen. Zbog toga smo otišli na planinarenje sa decom iz našeg sirotišta. Desetogodišnjaci su se peli na planinu Elbrus i druge planine, gde je temperatura oko minus trideset ili četrdeset stepeni. Ovo je bilo dugo planinaranje i oni su čak morali da spavaju na snegu preko noći.Naravno, samo oni koji dobrovljo prihvate da idu planinare, ali uvek je bilo više onih koji hoće da idu nego dozvola za planinarenje. Deca su kao ponovo rođena posle ovakvih puteva. Ovo menja decu i daje bolje rezultate nego truditi se deset meseci.

Naša deca su se osećala manje bitna u odnosu na decu koja imaju dom, ali posle ovakvog planinarenja ona se osaćaju mnogo sugurnija shvatajući da mogu da se nose sa nekim teškoćama života. Stariji počinju da brinu o mlađima. Naravno za vreme planinarenja mi nemamo nedeljnu školu ali uvek pokušavamo da napravimo paralele sa Jevanđeljem. Iskustvo stečeno planinarenjem ugrađuje deci određene životne vrednosti.   

 Ne sudi o drugima!

Šta onda odrasli da rade ako su uvučeni u razmizšljanja o svojoj bezvrednosti? Da li oni treba da idu na planinarenje na planinu Elbrus? Ili da li treba da odu kod psihologa da bi podigli svoje samopoštovanje?

Profesor Slobodčikov veruje da ako čovek okrene svoj život od psiholoških problema prema duhovnom životu onda će problemi biti manji. Kada si pred Bogom tada ne postoji ja sam dobar ili ja sam loš. Pred Njim je sve ništavno. Sve ono o čemu se ljudi brinu, kao što su škola i inteligencija, tu je nebitno. Takođe, tu nepostoji adekvatno samopoštovanje jer je velika gordost suditi o sebi ili o drugima i upoređivati ljude. Potpunu istinu o nama zna samo Bog.

Ali, zar Hrišćanin ne bi trebao da misli o sebi da je potpuno bezvredan i da je gori od drugih? Protojerej Boris Levšenko navodi da u patristici ponekad možemo da čitamo o Svecima koji su govoroli da će se svi spasiti i da će samo oni umreti zbog svojih grehova. Ali tu nema upoređenja sa drugima. Kao na primer ja sam gori već samo ja sam grešan jer moja volja uvek ide nasuprot Božjoj Volji tako da se ja neću spasiti.

Niko o sebi ne može da misli da je potpuno bezvredan jer smo svi mi stvoreni po liku Božjem. Tako da nemožemo da smatramo da je lik Božji bezvredan. Druga je stvar da mi moramo da vidimo zlo u nama i da se borimo protiv njega, odnosno da se molimo da nam Bog da snage za tu borbu. Kada se mitar molio on je priznao svoju grešnost i tražio Božju milost. Dok je farisej, pun gordosti, upoređivao sebe sa drugima.

Setimo se reči Apostola Pavla:”Ali ja malo marim što me sudite vi ili čovečiji dan, jer ja neznam ništa na sebi, no zato nisam opravdan, ali onaj koji mene sudi Gospod je.” (1Co, 4:3-4). Ovo je primer zdravog Hrišćanskog odnosa prema sebi, koji nije ni blizu razmišljanju ja nisam dobar u odnosu na druge. Metropolit Antonije is Soroza piše o ovoj lažnoj poniznosti i kaže da je ovo jedan od načina da se na destruktivan način negira postojanje dobra u čoveku i to je jednostavno nepravedno prema Bogu. Gospod nam je dao um, srce, dobru volju i okolnosti, i neke ljude kojima možemo da učinimo nešto dobro. I mi treba da mislimo da je to dobro kada uradimo nešto dobro, ali da to nije naše već Božje.

Protojerej Andrej Voronin podseća ljude koji su skloni niskom sapoštovanju i razmišljanjima o svojoj bezvrednosti da Hrišćani treba da se raduju jer ako izgubimo tu radost, prestajemo da budemo Hrišćani i postajemo filozofi koji koriste hrišćansku terminologiju da opravdaju svoje grehove i padove. A Hrišćanstvo je radovanje! Naravno ono je i pokajanje sa suzama, ali to ne dolazi od našeg uma već kada se približimo Bogu. Bez obzira na sve, ja uvek kažem ljudima koji su opsednuti njihovom bezvrednošću: Hristos je dao svoj život za tebe! Da li onda možeš da zamisliš koliko si vredan Bogu? 

Prevod sa engleskog Vladimir Srbljak
12. avgust 2010 godine

Izvor: http://www.manastir-lepavina.org/