MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

O UNINIJU




Sladjana Pavlovic
Oče, da li bi ste htjeli da nam date kratku priču o UNINIJAMA, ukoliko je ona moguća ukratko? Mislim da je to nešto što nas sve spopada, a mi nismo ni svjesni toga bilo bi na duševnu korist.



o.Gavrilo
Kao odgovor na Vaše pitanje o UNINIJU, vi i svi ostali posjetioci sajta, na duhovnu korist, naći ćete u tekstu koji slijedi..
11 avgust 2010 god.




 

“Uninije je teško mučenje duše, neizrečena muka i kazna koja je mnogo gorča od svake druge kazne i mučenja”
(sveti Jovan Zlatoust).

Evo istinite priče jednog našeg savremenika. On ima 35 godina i dovoljno je uspešan biznismen. Ima lepu i skromnhu ženu i malu ćerku, veliki stan u Moskvi, vikendicu, dva automobila, veliki broj prijatelja ...On ima ono čemu teže i o čemu mnogi maštaju. Ali ništa od toga ga ne raduje. On je zaboravio šta je to radost. Svaki dan ga pritiska tuga od koje pokušava da pobegne radom, ali bezuspešno. Smatra se nesrećnim čovekom ali ne zna zašto. Ima novac, zdravlje, mladost ali nije srećan.

On pokušava da se bori, da pronadje izlaz. Redovno posećuje psihologa, nekoliko puta godišnje putuje na specijalne seminare. Posle njih oseća olakšanje neko kratko vreme, ali se potom sve vraća na staro. Ženi govori: “Pa ako mi od toga i ne postaje lakše, ali tamo me razumeju”. Prijateljima i rodjacima govori da strada od depresije.

U njegovoj situaciji postoji još jedna posebna okolnost o kojoj ćemo govoriti nešto kasnije. A sada moramo da priznamo da nažalost on nije jedini primer. Takvih ljudi ima mnogo. Naravno nisu svi u tako dobrom materijalnom položaju i zato mi često govore: tužan sam jer nemam dovoljno novca, ili nemam svoj stan, ili posao nije odgovarajući, ili je žena svadljiva, ili je muž pijanica, ili se automobil pokvario, ili nisam zdrav i tako dalje i tako dalje. Njima se čini da ako se nešto malo promeni ili poboljša da će I tuga da prodje. Oni mnogo snage potroše na postizanje onoga što im kako im se čini ni ne nedostaje, ali jedva uspevaju da ostvare željeno, kad ponovo posle kratke radosti nastupa tuga. Mogu će menjati stanovi, radna mesta, žene, automobili, prijatelji, zabave, ali ništa ne može zauvek da utoli tu sveporažavajuću tugu. I što je čovek materijalno obezbedjeniji to ga po pravilu ona jače drži.

Psiholozi odredjuju takvo stanje kao depresiju. Oni je opisuju kao psihičko rastrojstvo, koje kao po pravilu nastaje posle negativnih dogadjaja u čovekovom životu, ali se često razvija i bez nekih vidljivih uzroka. U današnje vreme je upravo depresija – najrasprostranjenija psihička bolest.

Osnovni simptomi depresije su: napetost koja ne zavisi od okolnosti; gubitak interesovanja ili zadovoljstva od prethodno prijatne delatnosti; “smanjenje snaga”.
Dodatni simptomi su: pesimizam, osećaj krivice, beskorisnosti, straha, nesposobnost koncentracije i donošenja odluka, misli o smrti i samoubistvu, nestabilan apetit, poremećen san – nesanica ili previše spavanja. Da bi bila postavljena dijagnoza “depresije”, dovoljno je da su prisutna dva osnovna i dva dodatna simptoma.

Šta da radi čovek ako je otkrio kod sebe te simptome? Mnogi idu kod psihologa. I šta dobijaju? Kao prvo, duge razgovore, a kao drugo tablete-antidepresante, kojih ima mnogo. Psiholozi kažu da se depresija u većini slučajeva leči. Ali pritom priznaju da je to najrasprostranjenija psihička bolest. Ovde je očigledna protuvurečnost: ako se bolest uspešno leči, zbog čega ne nestane, već se broj bolesnika s vremenom povećava? Evo naprimer već boginje se već odavno uspešno leče. A sa depresijom je slika potpuno suprotna. Zašto?

Da li zato što se leče samo posledice bolesti, a njeni istinski koreni ostaju u ljudskim dušama, kao koren korova, koji ponovo i ponovo pušta štetne klice? Psihologija je mlada nauka. Zvanično je formirana kao nauka pre svega 130 godina kada je 1879. godine V. Vundt otvorio prvu laboratoriju eksperimentalne psihologije u Lajpcigu. Pravoslavlje postoji 2000 godina i ono ima svoj pogled na tu pojavu koju psihologija naziva “depresijom”. I s tim pogledom treba da se upoznaju oni koje zaista interesuje mogućnost uspešnog izlečenja od depresije.

U Pravoslavlju se za opisivanje tog duševnog stanja koristi reč “uninije”. To je bolesno stanje pri kome u dušu proniče tužno raspoloženje, koje s vremenom postaje neprekidno, nastupa osećaj samoće, napuštenosti od strane bližnjih, uopšte svih ljudi pa čak i Boga. Razlikuju se dve osnovne vrste uninija:
  • uninije pri potpunoj ugušenosti duha, bez osećaja neke zlobe,
  • uninije s primesom osećaja zlobe, razdražljivosti.

Evo kako o uniniju govore drevni sveti Oci Crkve.

“Uninije je raslabljenost duše i iznemoglost uma, klevetnik na Boga – kao da je On nemilosrdan i nečovekoljubiv” (prepodobni Jovan Lestvičnik).

“Uninije je teško mučenje duše, neizrečena muka i kazna koja je mnogo gorča od svake druge kazne i mučenja” (sveti Jovan Zlatoust).

Takvo stanje se susreće i kod vernika, a među neverujućima je još više rasprostranjeno. O njima je starac Pajsije Svetogorac govorio: “Čovek koji ne veruje u Boga i u budući život, podvrgava svoju besmrtnu dušu večnoj osudi i živi bez utehe u ovom životu. Njega ništa ne može da uteši. On se boji da izgubi život, muči se, ide kod psihijatara, koji mu daju tablete i savetuju da se zabavi. On prima tablete, a potom ide tamo-ovamo da gleda znamenitosti i zaboravi bol”.

A evo kako je o tome pisao sveti Inokentije Hersonski: “Da li grešnici koji ne rade na spasenju svoje duše stradaju od uninija? Da, i njihov život se najčešće sastoji od zabava i uteha. Čak se potpuno sigurno može reči da je unutrašnje nezadovoljstvo i skrivena tuga neprekidni udeo grešnika, jer savest koliko god je gušili kao crv izjeda srce. Nevoljan, duboki predosećaj budućeg suda i udela takodje uznemirava grešnu dušu i ogorčava njene bezumne utehe osećajnosti. Najokoreliji grešnik vremenom počinje da oseća da je unutar njega praznina, mrak i smrt. Odatle ta nezadrživa naklonost neverujućih prema neprestanim zabavama, da bi se zaboravilo i bilo izvan sebe.

Šta reći neverujućima o njihovom uniniju? Ono je dobro za njih jer im služi kao poziv i podstrek na pokajanje. I neka ne misle da bi se za njih našlo neko sredstvo za oslobodjenje od tog duha uninija, sve dotle dok se ne obrate na put istine, i ne isprave sebe i svoje naravi. Sujetna zadovoljstva i ovozemaljske radosti nikada ne ispunjavaju prazninu u srcu: naša duša je prostranija od celog sveta. Tokom vremena telesne radosti gube snagu da zadovolje čoveka i postaju izvor duševne težine i dosade”.

Neko može da kaže: zar je svako stanje tuge uninije? Ne, nije svako. Tuga i teskoba nisu bolesti ako se nisu ukorenile u čoveku. One su neizbežne na mnogotrudnom ovozemaljskom putu, kako je upozoravao Gospod: “U svetu ćete imati nevolje; ali ne brinite: Ja pobedih svet” (Jn. 16, 33).

Prepodobni Jovan Kasijan uči da “samo u jednom slučaju tugu treba smatrati korisnom za nas, a to je onda kada ona nastaje od pokajanja za grehe, ili od želje za usavršavanjem, ili od sozercanja budućeg blaženstva. O njoj sveti apostol kaže: “Jer žalost koja je po Bogu donosi za spasenije pokajanje, a žalost ovoga svijeta smrt donosi” (2 Kor. 7, 10). Ali ta tuga koja proizvodi pokajanje za spasenje biva poslušna, smirena, krotka, prijatna, trpeljiva, jer nastaje od ljubavi prema Bogu i na neki način je vesela, bodri nadom svog savršenstva. A tuga koja dolazi od demona biva veoma surova, netrpeljiva, sjedinjena sa besplodnom žalošću i mučnim očajanjem. Slabeći onoga ko joj se predaje, ona odvlači od revnosti i spasonosne tuge, kao nerazumna. Dakle, sem gore navedene tuge koja nastaje od spasonosnog pokajanja, ili od revnosti prema savršenstvu, ili od želje za budućim blagom, svaka druga tuga kao ovozemaljska i ona koja donosi smrt, treba da bude odbačena i izgonjena iz naših srca”.

Prva posledica uninija

Kako tačno primećuje sveti Tihon Zadonski, s praktičen tačke gledišta ta «ovozemaljska tuga je beskorisna, jer ne može da povrati ili da čoveku ništa od toga, zbog čega tuguje». Ali s duhovne strane ona nosi i veliku štetu. “Izbegavaj uninije jer ono istrebljava sve plodove podvižništva”, - tako je o tome rekao prepodobni Isaija Otšelnik. Prepodobni Isaija je pisao za monahe, to jest za one koji već znaju osnovne principe duhovnog života da trpeljivo podnošenje nevolja i samoograničavanje Boga radi donosi bogati plod u vidu očišćenja srca od grehovne prljavštine.

Na koji način uninije može da liši čoveka tog ploda?

Može se uzeti poredjenje iz sveta sporta. Svaki sportista prinudjen je da trpi teške napore u vreme treninga. A u borilačkim vrstama sporta treba još primati i prave udarce. A van treninga sportista se ozbiljno ograničava u hrani. Dakle, on ne može da jede to što želi, ne može da ide tamo gde želi, i mora da se bavi time što dovodi do iscrpljenosti i nanosi realan bol. Medjutim pri svemu tome sportista ne gubi cilj radi koga sve to podnosi, i ta njegova upornost biva nagradjena: telo postaje jače i izdržljivije, trpljenje ga kali i čini snažnijim, iskusnijim, i kao rezultat toga on postiže postavljeni cilj.

To što se dešava sa telom dešava se i sa dušom kada ona trpi stradanja ili ograničenja Boga radi. Sportista koji je izgubio cilj, prestao je da veruje u to da može da postigne neke rezultate, upada u uninije, treninzi za njega postaju besmisleni, i čak i ako se primora da ih nastavi on ne može da postane šampion, i znači gubi plod svih svojih trudova, koje je hteo ne hteo pretrpeo. Može se pretpostaviti da se slično dešava i sa dušom čoveka koji je upao u uninije, i to je tačno pošto je uninije posledica gubitka vere, maloverja. Ali to je samo jedna strana stvari.
Druga se sastoji u tome da je uninije često praćeno roptanjem. Ropot se ispoljava u tome da čovek prebacuje svu odgovornost za svoja stradanja na druge, a na kraju i na Boga, smatrajući da sam nevino strada i sve vreme se žali, i ukorava one koji su po njegovom mišljenju krivi za njegova stradanja, - a “krivaca” je sve više po meri toga kako čovek sve dublje upada u greh roptanja i ozlojadjenosti. To je najteži greh i najveća glupost.

Suština roptanja se može predstaviti na jednostavnom primeru. Čovek naprimer prilazi rozeti i čita natpis na njoj: “Prste ne stavljati – udariće vas struja”, i potom stavlja prst u rozetu – udar! – biva odbačen ka suprotnom zidu i počinje da vapi: “Ah, kako je Bog loš! Zbog čega je dozvolio da me udari struja?! Zbog čega?! Ah, to je Bog kriv za sve” Čovek naravno može da počne da okrivljuje električara, rozetu, onoga koji je otkrio elektriku, i tako dalje, ali će obavezno završiti sa okrivljavanjem Boga. U tome je suština roptanja. To je greh protiv Boga. I onaj čovek, koji ropće na okolnosti, podrazumevajući pod tim da je kriv Onaj, Koji je poslao te okolnosti, jer bi mogao da ih učini drugačijim. I zato medju onima koji ropću ima tako mnogo “uvredjenih od Boga”, i suprotno “uvredjeni od Boga” neprekidno ropću.

Ali postavlja se pitanje zar je Bog primorao čoveka da stavi prste u rozetu?
U roptanju se projavljuje duhovni i psihološki infantilizam: čovek odbija da prihvati odgovornost za svoje postupke, odbija da uvidi šta se s njim dešava – kao logična posledica njegovih dejstava, njegovog izbora. I umesto toga da prizna ono što je očigledno, on počinje da traži krivca, a krajnji je naravno Sami Dugotrpeljivi. I od tog greha je i počelo životarenje čovečanstva. Kako je to bilo? Gospod je rekao: od svakog drveta možeš da jedeš samo od ovog nemoj. Samo jedna zapovest i kako jednostavna. Ali čovek je pošao i pojeo. Bog ga je pitao: “Adame zašto si jeo?”. Sveti Oci kažu da je u tom trenutku naš praroditelj rekao: “Sagrešio sam Gospode, oprosti, kriv sam, više se neće ponoviti”; ne bi bilo izgnanstva iz raja i čitava ljudska istorija bi bila drugačija. Ali umesto toga Adam odgovara: “A što ja? Ja nisam ništa, to je sve žena koju si mi dao..:”. To je to! Eto ko je prvi počeo da prebacuje odgovornost za svoje spostvene postupke na Boga! Adam i Eva su bili izgnani iz raja ne zbog greha, već zbog toga što nisu želeli da se kaju, a to se ispoljilo u roptanju – na bližnjega i na Boga.
U tome je – velika opasnost za dušu.

Kako kaže sveti Teofan Zatvornik, “poljuljano zdravlje može da poljulja i spasenje, kada se iz bolesnikovih usta čuje roptanje”. Tako i siromasi, ako negoduju i ropću zbog nemaštine, ne dobijaju oproštaj. Jer roptanje ne izbavlja od nevolja, već ih samo otežava, a smirena pokornost Božijem Promislu, i blagodušnost odstranjuju tu težinu u nevoljama. I zato ako čovek koji ima nevolja, ne ropće nego slavi Boga, djavo to ne može da podnese i odlazi kod drugog – kod onoga koji ropće da bi mu pričinio još veće neprijatnosti. Jer što čovek više ropće to više sebi šteti.

O tome, kako se ispoljavaju te štetnosti, svedoći prepodobni Jovan Lestvičnik, sastavivši takav duhovni portret čoveka koji ropće: “Takav čovek kad mu se nešto naredi, protivureči, i u njemu nema ni dobrog raspoloženja, jer je lenj, a lenjost je neodvojiva od roptanja. Prevrtljiv je i niko ga ne može prevazići u mnogoglagoljivosti; uvek kleveta nekoga drugome. Čovek koji ropće je mrzovoljan za dobra dela, nesposoban da primi stranike, a u ljubavi je licemeran”.

Neće biti naodmet da se ovde navede jedan primer. Ovaj dogadjaj se desio početkom 40-ih godina u jednoj južnoj ruskoj guberniji.
Jedna udovica, žena iz višeg sloja, je sa dvema mladim ćerkama trpela veliku nevolju i tugu, i počela je da ropće najpre na ljude a potom i na Boga. U takvom stanju se razbolela i umrla. Posle majčine smrti stanje dve sirotice je postalo još teže. Starija se takodje nije uzdržala od roptanja i takodje se razbolela i umrla. Mladja je mnogo tugovala kako zbog smrti majke i sestre, tako i zbog svog krajnje bespomoćnog položaja. Na kraju se i ona razbolela. I ta devojka je u duhovnom vidjenju videla rajska naselja puna neizrecive lepote i radosti. Potom su joj bila pokazana strašna mesta mučenja, i tu je ugledala svoju sestru i majku, a potom čula glas: “Slao sam im nevolje u njihovom ovozemaljskom životu radi njihovog spasenja; da su ih podnosile sa trpljenjem, smirenjem i blagodarenjem udostojile bi se večne radosti u blaženim naseljima. Ali one su svojim roptanjem sve pokvarile i zato se sada muče. Ako hoćeš da budeš s njima, idi i ti i ropći”. Posle toga se devojka osvestila i ispričala svoje vidjenje prisutnima.

Ovo je isto kao i u primeru sa sportistom: onaj koji vidi postavljeni cilj, veruje da je on dostižan, i nada se da će lično moći da ga dostigne, - taj može da podnosi teškoče, ograničenja, napore i bol. Hrišćanin koji trpi sve te nevolje, koje neverujući ili maloverni uzima kao razlog za uninije, ima uzvišeniji i svetiji cilj od bilo kog sportiste.

Poznato je koliko su Sveti veliki. Njihove podvige priznaju i uvažavaju čak i neverujući. Postoje razni činovi svetosti, a najuzvišeniji medju njima je – mučeništvo, to jest oni koji su primili smrt ispovedajući Hrista. Sledeći posle njih su – ispovednici. To su oni koji su postradali za Hrista, podneli mučenje, ali su sačuvali vernost prema Bogu. Mnogi ispovednici su bili bačeni u tamnice, kao sveti Teofan Ispovednik; drugima su odrezali ruku i jezik, kao svetom Maksimu Ispovedniku; ili su vadili oči, kao svetom Pafnutiju Ispovedniku; treće su podvrgavali mučenjima kao svetog Teodora Načertanog…I svi su oni izdržali Hrista radi. Veliko delo! Mnogi kažu da oni kao obični ljudi nemaju snage za tako nešto. Ali u Pravoslavlju postoji jedan važan princip, koji omogućava svakom čoveku da postane svet i ubrojen u ispovednike: ako neko slavoslovi i blagodari Bogu u nesrećama, taj nosi podvig ispovedništva.

Eto kako o tome kaže starac Pajsije Svetogorac.
“Hajde da zamislimo da sam se rodio bez ruku i nogu, potpuno paralizovan i ne mogu da se krećem. Ako to primim sa radošću i slavoslovljem, Bog će me uvrstiti u ispovednike. Tako malo treba da uradim da me Bog uvrsti u ispovednike! Ako se sam zakucam svojim automobilom o strmu stenu i primim s radošću to što se desilo, Bog će me uvrstiti u ispovednike. Pa šta još želim? Čak i ako rezultat svoje sopstvene nepažnje primim s radošću Bog će i to priznati”.

Ali čovek koji je upao u uninije lišava sebe velike mogućnosti i cilja; ono mu zatvara duhovne oči i povrgava u roptanje, koje ničim ne može da mu pomogne a nanosi mu mnogo štete.

Druga posledica uninija

Eto koja je prva posledica uninija – roptanje. I ako nešto može da bude gore i opasnije, to je ova druga posldeica za koju je prepodobni Serafim Sarovski govorio: “Nema ništa gore od greha, i nema ništa užasnije i pagubnije od duha uninija”.
“Uninije i neprestana nespokojstva mogu da skruše duševnu snagu i dovedu dušu do kranje iznemoglosti”, - svedoči sveti Jovan Zlatoust. Ta krajnja iznemoglost duše se naziva očajanje, i to je druga posledica uninija, ukoliko se čovek na vreme ne oslobodi od tog greha.

Evo kako sveti Oci govore o tom stadijumu uninija:
“Očajanje predstavlja najteži greh od svih grehova na svetu jer taj greh odbacuje svemogućnost Gospoda našega Isusa Hrista, odbacuje spasenje koje nam je On darovao pokazujući da su u toj duši pre svega gospodarili samopouzdanje i gordost, dok su joj smienje i vera bili strani” (sveti Ignjatije Brjančaninov).

“Satana se zlobno trudi da rastuži mnoge da bi ih očajanjem povukao u geenu” (prepodobni Jefrem Sirin).

“Duh očajanja donosi najteže muke. Očajanje je najveća radost za djavola” (prepodobni Marko Podvižnik).

“Nema tako pogubnog greha kao što je očajanje” (sveti Jovan Zlatoust).

“Sgrešiti je ljudski, a očajavati je satanski i pogubno; i sam djavo je očajanjem nizvrgnut u pogibao, jer nije hteo da se pokaje” (prepodobni Nil Sinajski).

“Djavo nam i ubacuje pomisli očajanja radi toga da bi iskorenio nadu na Boga, to bezbedno sidro, taj oslonac našeg života, tog rukovodioca na putu ka Nebu, to spasenje duša koje ginu …Lukavi poduzima sve da bi nam ubacio pomisli očajanja. Njemu posle nisu potrebni napori da nas porazi kada sami pali ne žele da mu se usprotive … I duša koja jednom očajava u svom spasenju, već potom ne oseća kako ide u propast” (sveti Jovan Zlatoust).

Očajanje vodi direktno u pogibiju. Ono prethodi samoubistvu, najstrašnijem grehu, koji čoveka vodi direktno u ad – mesto daleko od Boga, gde nema Božije svetlosti i radosti, već samo mrak i večno očajanje. Samoubistvo je jedini greh koji ne može da bude oprošten, pošto samoubica ne može da se pokaje.

“U vreme voljnog stradanja Gospodnjeg dvojica su otpali od Gospoda – Juda i Petar: jedan Ga je prodao, a drugi Ga se tri puta odrekao. Obojica su počinila jednako težak greh, ali se Petar spasao, a Juda je poginuo. Zašto se obojica nisu spasli ili poginuli? Neko će reći da se Petar spasao jer se pokajao. Ali sveto Jevandjelje kaže da se i Juda pokajao: “…raskaja se i povrati trideset srebrenika glavarima svešteničkijem i starješinama govoreći: ja sagreših, što izdadoh krv nevinu” (Mt. 27, 3-4); medjutim njegovo pokajanje nije primljeno a Petrovo jeste. Zašto je to tako? Zato što se Petar kajao s nadom na milost Božiju, a Juda se pokajao sa očajanjem. Užasna je ta propast! Nju je bez sumnje potrebno ispuniti nadom na milost Božiju” (Sveti Dimitrije Rostovski).

“Juda-izdajnik, postade očajan i otide te se obesi” (Mt. 27, 5). On je spoznao snagu greha, ali nije spoznao veličinu Božijeg milosrdja. Tako mnogi i danas rade i slede Judu: svesni su mnogih svojih grehova, ali nisu svesni mnogih milosti Božijih i tako očajavaju za svoje spasenje. Hrišćanine! Teški i poslednji djavolji udarac je – očajanje. On pre greha predstavlja Boga milostivim, a posle – pravosudnim. Takva je njegova lukavost” (sveti Tihon Zadonski).

Tako kušajući čoveka na greh, satana mu ubacuje pomisli: “Bog je dobar, oprostiće”, a posle greha se trudi da mu ubaci sasvim druge misli: “Bog je pravedan i ukoriće te za to što si uradio”. Djavo sve ovo radi čoveku jer on nikada ne može da se izbavi iz jame greha, jer ga Bog neće pomilovati, jer ne može da dobije oproštaj i da se popravi.

Očajanje je - smrt nade. Ukoliko ona nastupi onda samo čudo može da sačuva čoveka od samoubistva.

Kako se uninije ispoljava i njegove posledice

Uninije se ispoljava čak i u čovekovoj mimici i ponašanju: izrazom lica koje se tako i zove – unilo, opuštenim ramenima, pokunjenom glavom, odsustvom interesovanja za okolinu i svoje stanje. Može se primetiti i neprekidno sniženi arterijski pritisak. Takodje je karakteristična duševna inertnost. Dobro raspoloženje ljudi koji ih okružuju izaziva kod onih u uniniju nedoumicu, razdražljivost i javni ili skriveni protest. Sveti Jovan Zlaotoust je govorio da “duša koja je obuzeta tugom ne može ništa zdravo ni da govori, ni da sluša”, a prepodobni Nil Sinajski je svedočio: “Kao što bolesnik ne može da nosi teško breme, tako i onaj u stanju uninija nije u stanju da brižljivo ispunjava Božija dela, jer su kod prvog telesne snage u rastrojstvu, a drugi nema duševne snage”.

Prema rečima prepodobnog Jovana Kasijana takvo stanje čoveka “mu ne dozvoljava da se moli sa uobičajenom revnošću srca, ni da se bavi čitanjem svetih dela, niti da bude miran i krotak prema bratiji; netrpeljiv je i nesposoban za sve radne obaveze ili bogosluženja, sve je kod njega ugušeno mučnim očajanjem. Kao moljac odeći i crv drvetu, tako i tuga šteti čovečijem srcu”.
Dalje sveti otac nabraja projave tog grehovnog bolesnog stanja. “Od uninija se radja nezadovoljstvo, malodušnost, razdražljivost, praznina, sanjivost, nespokojstvo, nepostojanost uma i tela, razgovorljivost … Koga ono počne da savladjuje čoveka primorava ga da bude lenjiv, bez ikakvog duhovnog napredovanja; potom ga čini nepostojanim, praznim i lenjim za svako delo”.

Takve su projave uninija. A očajanje ima još i teže projave. Čovek koji je u očajanju, to jest koji je izgubio svaku nadu često se odaje narkomaniji, pijanstvu, bludu i mnogim drugim gresima, smatrajući se ionako za palog. Krajnja projava očajanja je kako je već rečeno – samoubistvo.

Svake godine na zemaljskoj kugli million ljudi okonča život samoubistvom. Strašno je i zamisliti taj broj koji prevazilazi broj stanovnika mnogih zemalja. U našoj zemlji je najveći broj samoubistava bio 1995 godine. U poredjenju sa tim pokazateljem, taj broj je 2008 godine smanjen za polovinu, ali Rusija i dalje ostaje medju zemljama sa najvećim brojem samoubistava. Zaista, u siromašnim zemljama ima više samoubistava nego u bogatim i ekonomski stabilnim. To nije čudno jer kod prvih postoji više povoda za samoubistvo. Ali od te bede nisu oslobodjene ni najbogatije zemlje ni najbogatiji ljudi jer pri spoljnjem blagostanju duša neverujućeg čoveka često čak jasnije oseća teskobnu prazninu i neprekidno nezadovoljstvo, kako je bio slučaj sa tim uspešnim biznismenom, koga smo spomenuli na početku članka. Ali njega od tog užasnog udela, koji svake godine odnese milion ljudi, može da spase ta posebna okolnost, koju ima i koje su lišeni mnogi od tih nesrećnika, koji sebe očajanjem dovode do samoubistva.

Prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović

Izvor: http://www.spcoluzern.ch/
 

O UNINIJU - DRUGI DEO

“Ko je svezan tugom, taj je pobedjen strastima, jer je tuga posledica neuspeha neke telesne želje, a želja se povezuje sa svakom strašću. Onaj ko je pobedio strasti taj ne upada u tugu. Kako se bolesnik raspoznaje po boji lica, tako onoga ko je vezan strastima razobličava tuga. Ko voli ovaj svet, taj će mnogo tugovati. A ko ne brine o tome šta je u svetu, taj će se uvek veseliti”.

Od čega nastaje uninije i njegove posledice

Uninije nastaje od nepoverenja prema Bogu, tako da se još može reći da je to plod maloverja. Ali šta je to nepoverenje prema Bogu i maloverje? Ono ne nastaje samo od sebe, niotkuda. Ono se javlja kao posledica toga što čovek previše veruje sebi, i ima previše visoko mišljenje o sebi. I što više čovek veruje sebi, to manje ima poverenja u Boga. A uzdanje u sebe više nego u Boga je – najjasniji znak gordosti.

Prvi koren uninija – gordost

I zato je prema rečima prepodobnog Antonija Optinskog “očajanje posledica gordosti”. Ako od sebe očekuješ sve najgore onda nikada nećeš očajavati i samo ćeš se smirivati i mirno kajati”. “Očajanje je razobličitelj neverja koje je prisutno u srcu: čovek koji se uzda i veruje u sebe neće pokajanjem ustati iz greha” (sveti Teofan Zatvornik). Čim se u životu gordeljivca desi nešto što razobličava njegovu nemoć i neosnovanost poverenja samom sebi, on odmah počinje da očajava i upada u uninije.

A to može da se desi iz najrazličitijih uzroka: od samoljublja, ili zato što nešto ne biva po našem, kao i od sujete, kada čovek vidi da se njemu ravni koriste velikim prednostima u odnosu na njega; ili od pritešnjenih životnih okolnosti, kako o tome svedoči prepodobni Amvrosije Optinski.

Čovek koji je smiren i veruje u Boga, zna da se tim neprijatnim okolnostima ispituje i ukrepljuje njegova vera, kao što se učvršćuju mišići sprotiste na treninzima; on zna da je Bog pored njega i da On neće staviti na njegova pleća iskušenje koje ne može da podnese. Takav čovek koji se uzda u Boga nikada ne upada u uninije čak i u veoma teškim životnim okolnostima.
Goredljivac, koji se uzda u sebe, čim se nadje u teškim okolnostima, koje sam nema snage da promeni, odmah upada u uninije misleći da ako on ne može da ispravi to što se desilo to onda znači da niko drugi ne može; još pritom tuguje i gnevi se zbog toga što su mu te okolnosti pokazale njegovu sopstvenu slabost, što gordeljiv čovek ne može mirno da podnese.

Upravo zbog toga što su uninije i očajanje posledica i u odredjenom smislu demonstracija neverja u Boga, jedan od svetitelja je rekao: “U trenutku očajanja znajte da vas Gospod ne ostavlja već vi Njega!”. Dakle gordost i maloverje su jedni od glavnih uzroka uninija i očajanja, ali daleko od toga da su i jedini.

Prepodobni Jovan Lestvičnik govori o dve osnovne vrste očajanja koje nastaju iz različitih uzroka: “Postoji očajanje koje se javlja kao posledica mnogih grehova, obremenjene savesti i neizdržljive tuge, kada se duša zbog mnoštva rana, pogružava i zbog njihovog velikog broja utapa u dubinu beznadja. Ali postoji očajanje i druge vrste, koje se javlja zbog gordosti i preuznošenja, kada oni koji su pali misle da nisu zaslužili svoj pad …Prvo isceljuju uzdržanje i nada; a od drugog – smirenje i neosudjivanje nikoga”.

Drugi koren uninija – nezadovoljenost strasti

Dakle, što se tiče druge vrste očajanja, koje nastaje od gordosti, pokazali smo u tekstu više kakav je njegov mehanizam. A šta se podrazumeva pod prvom vrstom koje nastaje “od velikog broja grehova”? Ta vrsta uninija kako tvrde sveti Oci nastaje onda kada neka strast nije zadovoljena. Kako piše prepodobni Jovan Kasijan, uninije se “radja od nezadovoljene želje neke koristi, kada neko vidi da je izgubio nadu zamišljenu u sopstvenom umu da dobije neke stvari”.

Naprimer, čovek koji strada od črevougodija, i boluje od čira ili dijabetesa, će biti u uniniju zato što ne može da se nasladjuje željenom količinom hrane ili različitim ukusima; sebičan čovek – zbog toga što ne može da izbegne trošenje novca i tako dalje. Uninije prati praktično sve nezadovoljene grehovne želje, ukoliko ih se čovek ne odrekne iz ovog ili onog razloga. I zato prepodobni Nil Sinajski kaže: “Ko je svezan tugom, taj je pobedjen strastima, jer je tuga posledica neuspeha neke telesne želje, a želja se povezuje sa svakom strašću. Onaj ko je pobedio strasti taj ne upada u tugu. Kako se bolesnik raspoznaje po boji lica, tako onoga ko je vezan strastima razobličava tuga. Ko voli ovaj svet, taj će mnogo tugovati. A ko ne brine o tome šta je u svetu, taj će se uvek veseliti”.

Po meri povećanja uninija u čoveku konkretne želje gube svoje značenje, i ostaje duševno stanje koje je otisak upravo tih želja, koje nisu mogle da budu ispunjene. Tada se kako svedoči prepodobni Jovan Kasijan “podvrgavamo takvoj tugi, da ne možemo sa uobičajenom prijatnošću da pozdravimo prijatne osobe i naše rodjake, i šta god da nam oni kažu u nekom pristojnom razgovoru sve će nam se činiti prekomernim, i nećemo im dati prijatan odgovor kada su svi delovi našeg srca ispunjeni gorčinom”. I zato je uninije kao blato: što se čovek više pogružava u njega, to mu je teže da se izvuče iz njega.

Drugi koreni uninija

U tekstu gore su opisani uzroci koji podstiču uninije kod neverujućih i malovernih ljudi. Medjutim uninije napada, iako manje uspešno, i verujuće ljude. Ali već iz drugih razloga.

O tim uzrocima detaljno piše sveti Inokentije Hersonski:
“Ima mnogo izvora uninija – i spoljašnjih i unutrašnjih. Kao prvo, kod duša koje su čiste i blizu savršenstva uninije može da nastane kao posledica toga što ih je Božija blagodat privremeno napustila. Stanje blagodati je najblaženije. Ali da onaj koji se nalazi u takvom stanju ne bi smatrao da je ono posledica njegovih sopstvenih savršenstava, blagodat se ponekad udaljuje, ostavljajući svog ljubimca samom sebi. Tada se svetoj duši čini da je usred dana nastupila ponoć: u duši se javlja tama, hladnoća, mrtvilo i zajedno s tim uninije.

Kao drugo, uninije kako svedoče ljudi koji imaju iskustva u duhovnom životu, dešava se od delovanja duha tame. Nemajući mogućnost da prelesti dušu na putu ka nebu ovozemaljskim dobrima i zadovoljstvima, neprijatelj spasenja se obraća suprotnom sredstvu i navodi na dušu uninije. U takvom stanju duša biva kao putnik, odjednom prekriven maglom i oblakom: ne vidi ni ono što je ispred ni ono što je iza; ne zna šta da radi; gubi bodrost i upada u nedoumicu.

Treći izvor uninija je naša pala, nečista priroda umrtvljena grehom. Dokle delujemo po samoljublju, ispunjeni duhom sveta i strastima, dotle je naša priroda vesela i živa. Ali promenite životni pravac; sidjite sa širokog puta ovoga sveta na uzani put hrišćanskog odricanja, počnite sa pokajanjem i sopstevnim ispravljanjem – tog trena će se u vama otvoriti praznina, duhovna nemoć, osetiće se umrtvljenost srca. Dok duša ne uspe da se ispuni novim duhom ljubavi prema Bogu i bližnjemu, dotle je duh uninija, u manjoj ili većoj meri, za nju neizbežan. Ovoj vrsti uninija se najčešće podvrgavaju grešnici posle sopstvenog obraćenja.

Četvrti uobičajeni izvor duhovnog uninija je nedostatak, a tim pre prestanak odredjene delatnosti. Prestavši da upotrebljava svoje snage i sposobnosti, duša gubi živost i bodrost, postaje jalova; prethodna dela joj sada pričinjavaju nezadovoljstvo i dosadu.

Uninije može da nastane i zbog različitih tužnih slučajeva u životu: smrti srodnika i voljenih osoba, gubitka časti, dostojanstva i drugih nesrećnih okolnosti. Sve je to po zakonu naše prirode povezano sa neprijatnošću i tugom; ali po zakonu te iste prirode ta tuga treba da se smanjuje vremenom i nestane potpuno kada joj se čovek ne predaje. U protivnom slučaju se formira duh uninija.

Uninije može da se javi i od nekih misli, posebno mračnih i teških, i kada se duša previše preda sličnoj misli i ne gleda na stvari u svetlosti vere i Jevandjelja. Tako naprimer čovek može lako da upadne u uninije od čestog razmišljanja o nepravdi koja vlada u svetu, o tome kako pravedni ovde stradaju, a nepošteni se dovijaju i dobro im je.

Konačno izvor duševnog uninija mogu da budu razna bolesna telesna stanja, a posebno nekih njegovih delova”.

Kako se boriti sa uninijem i njegovim posledicama

Veliki ruski svetitelj prepodobni Serafim Sarovski je govorio: “Treba se udaljavati od uninija i truditi se imati radostan duh, a ne tužan. Prema Sirahu “tuga je mnoge ubila, a od nje nema koristi” (Sir. 31, 25)”.

Ali kako se udaljiti od uninija?

Setimo se na početku članka pomenutog nesrećnog mladog biznismena, koji tokom mnogih godina ne može ništa da uradi sa uninijem koje ga ne napušta. On se na svom iskustvu uverio u istinitost reči svetog Ignjatija (Brjančaninova): “Ovozemaljske zabave samo zaglušuju tugu; one je ne iskorenjuju: malo je ućute i tuga odahnuvši i kao da je ukrepljena tim odmorom, počinje da deluje još jače”. Sada je došlo vreme da kažemo nešto detaljnije o toj posebnoj životnoj oklonosti tog biznismena, koju smo ranije prećutali. Njegova žena je duboko verujući čovek, i oslobodjena je te mračne tuge, kojom je obavijen život njenog muža. On zna da je ona veronica, da odlazi u crkvu i čita pravoslavne knjige, kao i to da ona nema “depresije”. Ali svih tih godina koliko su njih dvoje zajedno njemu nijednom nije došlo u glavu da poveže te činjenice i pokuša i sam da ide u crkvu, da pročita Jevandjelje …On kao i ranije redovno ide kod psihologa, dobija kratkotrajno olakšanje, ali ne i isceljenje.

Koliko ljudi postaju iznemogli od te duševne bolesti ne želeći da poveruju da je isceljenje – sasvim pored njih. I taj biznismen je nažalost jedan od njih. Želeli bismo da napišemo da se jednog predivnog dana on zainteresovao za veru, koja njegovoj ženi daje snagu da se ne preda uniniju i sačuva životnu radost. Ali, avaj, to se još nije desilo. I dotle će on ostati ubrojan u one nesrećnike za koje je sveti Dimitrije Rostovski rekao: “Nema kod pravednika tuge koja se ne bi pretvorila u radost, kao ni kod grešnika radosti koja se ne bi pretvorila u tugu”.

Ali ako bi se odjednom taj biznismen obratio riznici pravoslavne vere, šta bi on saznao o svom stanju i kakve bi metode isceljenja dobio?

Saznao bi izmedju ostalog da u svetu postoji duhovna realnost i da deluju duhovna bića: dobra – Angeli i loša – zli duhovi. Poslednji po svojoj zlobi teže da pričine što je moguće veću štetu čovekovoj duši, i da ga odvrate od Boga i od puta ka spasenju. To su neprijatelji koji se trude da ubiju čoveka kako duhovno, tako i telesno. Oni koriste razne metode za ostvarenje tog svog cilja, a medju njima je najrasprostranjenija – ubacivanje ljudima odredjenih misli i osećanja, pa tako i pomisli uninija i očajanja.

Njihova lukavost se sastoji u tome što se zli duhovi trude da ubede čoveka da su to njegove sosptvene misli. Neverujući ili maloverni čovek je potpuno nepripremljen za takvu sablazan i ne zna kako da se odnosi prema takvim mislima, već ih zaista prihvata kao sospstvene i sledeći ih sve je bliže pogibiji – isto kao i putnik u pustinji koji prihvata fatamorganu kao istinito vidjenje, počinje da je prati i sve dalje odlazi u dubinu bezživotne pustinje. Verujući i duhovno iskusan čovek zna za postojanje neprijatelja, i za njegovu lukavost, ume da raspoznaje njegove pomisli i da ih odseca, pa samim tim i da se uspešno suprotstavi zlim duhovima i pobedi ih. Čovek u uniniju nije onaj koji povremeno ima pomisli uninija, već onaj koji je njima pobedjen i ne bori se. I suprotno tome, nije oslobodjen od uninija onaj ko nikada nije imao takve pomisli – takvih ljudi nema na zemlji, već onaj koji se s njima bori i pobedjuje ih.

Sveti Jovan Zlatousti
je govorio: “Strašno uninije je štetnije od svakog drugog demonskog dejstva, jer demoni ako nekim vladaju, onda je to preko uninija”. Ali ako je čoveka duboko porazio duh uninija, ako su demoni dobili takvu vlast nad njim, znači da je sam čovek uradio nešto što im je dalo takvu vlast nad njim. Gore u tekstu je već rečeno da je jedan od uzroka uninija kod neverujućih odsustvo vere u Boga, i saglasno tome odustsvo žive veze s Njim, Izvorom svake radosti i dobra. Ali i odsustvo vere je nešto što je retko kad prirodno za čoveka.

Veru u čoveku ubija neraskajani greh. Ako čovek greši i ne želi da se kaje, onda on ranije ili kasnije neuzbežno gubi veru.I suprotno tome, vera vaskrsava u iskrenom pokajanju i ispovedanju grehova. Neverujući sami sebe lišavaju dva najefikasnija načina borbe sa depresijom – pokajanja i molitve. “Molitva i neprekidno razmišljanje o Bogu iskorenjuju uninije”, -piše prepodobni Jefrem Sirin. Treba da navedemo spisak osnovnih sredstava borbe sa uninijem, kojima raspolaže hrišćanin.

O njima govori sveti Inokentije Hersonski:
“Bez obzira zbog čega nastaje uninije, molitva je uvek prvo i poslednje sredstvo protiv njega. U molitvi čovek staje direktno pred lice Božije: jer ako stane na sunce i ne može a da se ne ozari svetlošću i da ne oseti toplinu, tim su pre duhovna svetlost i toplota direktne posledice molitve. Pored toga, molitvom se privlači blagodat i pomoć Sviše, od Duha Svetog, a gde je Duh Utešitelj, tamo nema mesta uniniju, tamo je i sama tuga sladost.

Čitanje i slušanje reči Božije, posebno Novog zaveta je takodje snažno sredstvo protiv uninija. Spasitelj nije uzalud prizivao k Sebi sve umorne i natovarene, obećavajući im mir i radost. Tu radost On nije poneo sa Sobom na nebo, već ju je u potpunosti ostavio u Jevandjelju za sve tužne i one u uniniju.

Jevandjelje je za sve tužne i one u uniniju. Ko se ispunjava jevandjelskim duhom taj prestaje da tuguje: jer duh Jevandjelja je duh mira, uspokojenja i radosti. Bogosluženja, a posebno svete tajne Crkve su takodje veliki lek protiv duha uninija, jer u Crkvi, kao u domu Božijem, za njega nema mesta; tajne su sve usmerene protiv duha tame i slabosti naše prirode, posebno tajna ispovesti i Pričešća. Skidajući sa sebe težinu grehova putem ispovesti, duša oseća lakoću i bodrost, a primajući u Evharistiji Telo i Krv Gospodnju, oseća oživljenje i radost.

Razgovori sa ljudima koji su bogati hrišćanskim duhom je takodje sredstvo protiv uninija. U razgovoru mi manje ili više izlazimo iz mračne unutrašnje dubine u koju se duša pogružava zbog uninija; pored toga, razmenom misli i osećanja u razgovoru sa takvim ljudima, osećamo od njih neku snagu i životnost, koja je tako potrebna u stanju uninija. Razmišljanje o utešnim stvarima – jer misao u stanju uninija ili uopšte ne deluje, ili kruži oko tužnih stvari. Da bi se izbavili od uninija treba sebe primorati da se misli o suprotnom. Bavljenje nekim fizičkim radom takodje odstranjuje uninije. Neka čovek u uniniju počne da radi, čak i ne želeći; neka nastavi da radi čak i bezuspešno; od kretanja oživljava najpre telo, a potom i duh i čovek počinje da oseća bodrost; misli se u toku rada neprimetno odvoje od stvari koje navode čoevka na tugu, a to već mnogo znači u stanju uninija”.

Molitva

Zbog čega je molitva najefektivnije sredstvo protiv uninija? Iz mnogo razloga. Kao prvo, kada se u vreme uninija molimo, samim tim se borimo protiv zlog duha koji pokušava da nas ubaci u to uninije. On to čini radi toga da bismo očajavali i odstupili od Boga, to je njegova zamisao; kada se s molitvom obraćamo k Bogu, kidamo sve neprijateljske lukavosti, pokazujući da nismo upali u njegovu zamku, već naprotiv koristimo njegove zamke da bismo pojačali vezu sa Bogom, koju je zli duh pokušao da prekine.

Kao drugo, pošto je uninije u većini slučajeva posledica naše gordosti, onda molitva pomaže da se iscelimo i od te strasti, to jest ona izvlači iz zemlje sam koren uninija. Jer svaka smirena molitva Bogu za pomoć –čak i najkraća kao “Gospodi pomiluj!”, - znači da priznajemo svoju slabost i ograničenost i počinjemo da verujemo Bogu više nego sebi. I zato svaka takva molitva čak izgovorena na silu predstavlja udarac za gordost, sličan udaru ogromnog klatna koje ruši zidove starih kuća.

I konačno treće i najvažnije: molitva pomaže zato što predstavlja obraćanje k Bogu, Koji Jedini zaista može da pomogne u svakoj čak i najbezizlaznijoj situaciji; On Jedini ima snagu da pruži istinsku utehu i radost i slobodu od uninija”.

Gospod nam pomaže u tugama i iskušenjima. On nas oslobadja od njih i daje nam snagu da ih lako preskačemo, a da ih čak ni ne primetimo. Ako budemo sa Hristom i u Hristu, onda nas nikakva nevolja ne može smutiti, a radost će ispuniti naše srce tako da ćemo se radovati i u nevoljama i u vreme iskušenja” (prepodobni Nikon Optinski).

Koje molitve treba čitati protiv uninija?


Neki savetuju da se treba moliti Angelu-Čuvaru koji je uvek nevidljivo pored nas, spreman da nas podrži. Drugi savetuju da treba čitati akatist Isusu Sladčajšemu. Takodje se savetuje da se mnogo puta uzastpono izgovori molitva “Bogorodice Djevo radujsja”, nadajući se da će Gospod radi molitava Majke Božije dati mir našoj duši.

Ali posebnu pažnju zaslužuje savet svetog Ignjatija (Brjančaninova), koji je preporučio da se za vreme uninija ponavljaju ove reči i molitve:
“Slava Bogu za sve”.
“Gospode! Predajem se Tvojoj Svetoj volji! Neka bude Volja Tvoja”.
“Gospode! Blagodarim Ti za sve što Ti je ugodno da mi pošalješ”.
“Odista primam po delima mojim; pomeni me Gospode u Carstvu Tvome”.


Sveti Oci su primetili da je čoveku posebno teško da se moli u stanju uninija. I zato ne mogu svi odmah da ispunjavaju velika molitvena pravila, već svako može da izgovara te kratke molitve na koje je ukazao sveti Ignjatije.Što se tiče nevoljnosti za molitvu u uniniju i očajanju, treba shvatiti da taj osećaj ne dolazi od nas, već ga je zli duh ubacio u nas specijalno s tim ciljem, da bi nas lišio tog oružja, kojim možemo da ga pobedimo. Sveti Tihon Zadonski ovako govori o toj nevoljnosti za molitvu u stanju uninija: “Savetujem ti sledeće; ubedjuj sebe i prinudjuj na molitvu i na svako dobro delo, čak iako to ne želiš. Kao što ljudi bičuju lenjog konja da bi išao i trčao, tako i mi treba da se prinudjujemo na svako dobro delo, a posebno na molitvu. Videvši takav naš trud i staranje, Gospod će nam dati radost i usrdnost”. Od četiri fraze koje je predložio sveti Ignjatije, dve su zahvalne. O tome, zbog čega je njih dao, on sam objašnjava: “Posebno se blagodarenjem Bogu odgone tužne pomisli; pri nailasku takvih pomisli blagodarenje se izgovara jednostavnim rečima, sa pažnjom i često – dok se u srcu ne oseti mir. U tužnim pomislima nema nikakvog smisla: one ne izbavljaju od nevolja, ne donose nikakvu pomoć, samo rastrojavaju dušu i telo. Znači one su od zlih duhova i treba ih odgoniti od sebe…Blagodarenje najpre umiruje srce, potom mu donosi utehu, a naposletku i nebesku radost – zalog, predukus večne radosti”.

U vreme očajanja zli duhovi čoveku ubacuju misao da njemu nema spasenja i da njegovi gresi ne mogu biti oprošteni. To je najveća demonska laž!
“Neka niko ne govori: “Mnogo sam se nagrešio, nema mi oproštaja”. Ko tako govori, zaboravlja na Onoga, Koji je doašo na zemlju radi stradalnika i rekao: “…biva radost pred Andjelima Božijim za jednog grešnika koji se kaje” (Lk. 15, 10) i još: “Ja sam došao da pozovem ne pravednike, već grešnike na pokajanje” (Lk. 5, 32), - uči prepodobni Jefrem Sirin. Dok je čovek živ, za njega zaista postoji mogućnost da se pokaje i dobije oproštaj grehova, koliko god oni teški bili, i da dobivši oproštaj izmeni svoj život, ispuni ga radošću i svetlošću. Zli duhovi pokušavaju da liše čoveka te mogućnosti, ubacujući mu pomisli očajanja i samoubistva, jer je pokajanje nemoguće posle smrti.

Tako da “niko od ljudi, koji su čak došli do krajnjeg stepena zla, ne treba da očajava čak i ako su zadobili naviku i ušli u prirodu samog zla” (sveti Jovan Zlatoust).

Sveti Tihon Zadonski objašnjava da iskušenje uninijem i očajanjem čini hrišćanina pažljivijim i iskusnijim u duhovnom životu. I “što duže traje” takvo iskušenje, “to će ono doneti duši veću korist”.

Pravoslavni hrišćanin zna da koliko je tuga teža od svih drugih iskušenja, toliko će veću nagradu dobiti oni koji su je podneli s trpljenjem. U borbi sa uninijem se daruje najveći venac. I zato “nećemo biti u uniniju kada nam se šalju gorčine i nevolje, već ćemo se naprotiv radovati jer idemo putem svetih”, - savetuje prepodobni Jefrem Sirin.

Bog se uvek nalazi pored svakog od nas, i ne dozvoljava zlim duhovima da poraze čoveka uninijem onoliko koliko bi oni hteli. On nam je darovao slobodu i On se takodje brine o tome da nam taj dar niko ne oduzme. Tako da čovek u svakom trenutku može da se obrati Bogu za pomoć i prinese pokajanje. Ukoliko čovek to ne radi – to je njegov izbor, zli duhovi sami nisu u stanju da ga na to prinude.

U zaključku želimo da priložimo molitvu koju je sastavio sveti Dimitrije Rostovski za ljude koji stradaju od uninija:

Bože Oče Gospoda našeg Isusa Hrista, Oče dobrote i svake utehe, Koji nas tešiš u svakoj našoj nevolji! Uteši svakoga ko je u nevolji, ko tuguje, očajava, opeterćen duhom uninija. Jer svaki čovek je stvoren rukama Tvojim, umudren premudrošću, uzveličan desnicom Tvojom, proslavljen dobrotom Tvojom …Ali posećeni smo sada Tvojom Očinskom kaznom, kratkotrajnim nevoljama! – Ti sastradalno kažnjavaš onoga koga ljubiš, i miluješ i gledaš na njihove suze! Dakle, kaznivši, pomiluj i utoli tugu našu; pošalji nam milost Tvoju, divni u savetima Vladiko, Nepostižni u sudbama Gospode i blagosloveni u delima Tvojim u vekove vekova. Amin.


Prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović

preuzeto sa http://www.pravoslavie.ru/jurnal/4504.htm
http://www.manastir-lepavina.org/
 

Pročitano: 14299 puta