MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

O NEIZBEŽNOM KONFLIKTU CRKVE I SVETA:



7. REČI O TOME, ODAKLE POTIČE NATRPELJIVOST PREMA SVEŠTENOSLUŽITELJIMA

Hrišćane često čudi teško objašnjiv neprijatan odnos društva prema sveštenoslužiteljima – od opreznog odnosa u stara vremena («Sreo sam popa nešto neće biti dobro» - rečnik V.I.Dalja) do mnogobrojnih zlobnih komentara na svaku vest o Crkvi na internet-sajtovima. Ako se desi nešto dobro i sveštenik učini nešto dobro – tišina, to niko ni ne primeti. Ali ako sveštenik zgreši ili pogreši nastaje smućenje.

I teško je shvatiti, zbog čega jedan veliki deo našeg ljubveobilnog i dobrog naroda s takvom zlobom odbacuje one koji se mole Bogu, propovedaju ljubav i milosrdje...

Pri analizi ove pojave treba biti svestan ne malog broja uzroka nastale zlobe i nezadovoljstva...
 
*1*
Dakle, prvo i najvažnije. Može se reći, da su Gospod Isus Hristos i apostoli, predvidevši naše nerazumevanje, odgovorili nam na ovo pitanje u jevandjelskom tekstu direktno i javno: Propovedajući na zemlji, Hristos je razobličavao grehe (i grehe laži, bluda, nezahvalnosti, i još u većem stepenu – grehe samozadovoljnog licemerja, samohvalisanja, osudjivanja, i propovedao je to, što je natprirodno: «Budite savršeni, kao što je savršen Otac vaš Nebeski» (Mt. 5, 48): podaj košulju onome koji ti traži, ne protivi se zlome...Za čoveka koji nije dostigao taj stepen duhovnog razvoja – to je izvor nemira uznemirene savesti...

I Sam Spasitelj nas unapred upozorava: «Ako svijet na vas uzmrzi, znajte da na Mene omrznu prije vas. Kad biste bili od svijeta, onda bi svijet svoje ljubio: a kako nijeste od svijeta, nego vas Ja od svijeta izbrah, zato mrzi na vas svijet» (Jn. 15, 18).

I evo, u potvrdu ovih reči, On, bezgrešan, - bio je podvrgnut mučnoj i uvredljivoj kazni za zabavu mase. A zapovest o razdvojenosti Boga i otpalog sveta ostala je za sva vremena, i za celu Crkvu – za sve, koji žele da žive sa Bogom.

Crkva zapoveda uzdržanje, a ljudi žele zadovoljstva.

Crkva propoveda ljubav – ljudi žele da se osvete za uvredu.

Crkva propoveda da se odreknemo nečega radi bližnjega – a ljudi žele svoje.

I onaj koji razobličava počinje da smatra propovednika svojim neprijateljem, koga treba uništiti ili uniziti – ko je on da mene uči kako se živi? Najbliži primer su nam – novomučenici. Njih, koji su bili verni Hristu i nikome nisu želeli zlo, su 20-ih, 30-ih 40-ih godina uništavali kao prestupnike, kao «narodne neprijatelje».
 
*2*
Druga pojava. Služitelji Crkve, koji su prizvani da propovedaju, kao i svi hrišćani u svetu prinudjeni su da učvršćuju vrednosti, koje su uvek IZNAD njihovog sopstvenog nivoa.

Ko od ljudi – ako čak i ima duhovno iskustvo – može da kaže da je uzrastao u meru Jevandjelja? Da je već ugodan Bogu i da je dostigao sve, čemu je prizvan da uči? Niko. I dolazi do drugog neizbežnog problema – hrišćani uvek govore o tome, što je iznad njih samih, o tome, do čega sami u suštini nisu došli. I ako zaboravljamo na to da se podsećamo da smo i sami – niko i da smo takodje bolesni, da imamo JEDNOG Lekara za sva vremena – onda upadamo u strašnu protivurečnost koju ljudi zapažaju – protivirečnost reči koje izgovaramo i naših dela. Kao što se verovatno sećamo, o tome je pisao sveti apostol Pavle (Rim.7, 19).

 

Povratak

*3*
Dalje, postoji još jedna važna činjenica. Hrišćani ne treba da budu samozadovoljni i da pokazuju svoja dobra dela pred ljudima. Jer ako počnemo da pokazujemo – kakva nam je onda nagrada na Nebu? (Mt.6, 2).

Dobra dela treba sama da svedoče za nas (1Pet.2:12). Ali u savremenom podeljenom društvu je problematično saznati za dobra dela. A gresi si uvek na videlu – oni stvaraju senzaciju, informacioni povod...

Eto recimo puniji sveštenik možda može da jede samo uveče. Može ponekad i da popije. I to svi vide. A to što se on dopisuje sa zatvorenicima, što odlazi u koloniju, ispoveda, neke je ubedio da se vrate u normalan život, izvukao ih iz jame smrtnih grehova – ko za to zna? Svi oko njega gledaju kako živi i podsmehuju mu se...
 
*4*
Dalje, sveštenoslužitelji žive samo od priloga crkvi (1Kor.9, 14). I to je za mnoge ljude – pritom ne za one koji iskreno prilože, već za one koji samo posmatraju – to je znak toga da za svaku protraćenu rublju oni moraju da daju odgovor pred njima, pred celim sbetom. Postavljaju se u poziciju kontrolera i sudije – čak iako sami nisu pomogli nijednom kopejkom. Prosto ti govoriš o moralnosti – a ja ću proveriti kako ti trošiš novac – nezaradjen novac! I nije važno da li je sveštenik kupio kola ili kilogram krušaka. Upravo taj argument je iskoristila antihrišćanska Sovjetska vlast, proglasivši sveštenike «neradnim elementom».
 
*5*
Konačno, realni gresi crkvenih ljudi. Oni postoje. I upozorava sveti apostol Petar: «Samo da ne postrada koji od vas kao krvnik, ili kao lupež, ili kao zločinac, ili kao onaj koji se miješa u tudje poslove» (1Pet.4:15). A po tome direktno sledi – «radi vas...Ime Božije se zbog vas huli u neznabožcima» (Rim.2, 24). To se dešava ako se sami ne trudimo da živimo kako propovedamo. Propovedajući uzdržanje – nisu nam strani sticanje i zadovoljstva. Propovedajući krotost – ljutimo se na one koji nisu takvi kao mi sami. Propovedajući ljubav – ne radimo ništa radi Boga i bližnjih. Smatramo sebe praktično nepogrešivim, trudimo se da se svidimo vlasti i mnogo, mnogo toga drugog. I tako ljudi koji nas okružuju vide u nama koji sebe nazivamo hrišćanima i pretendujemo na poznanje Istine, ljude ceremonijalne, samodovoljne i ...čudne.
 
*6*
Da, naravno, nastrojenja mržnje prema pravoslavnom kliru se potkrepljuju raznim vrstama raskolnika i sektaša. A pošto se prihvataju takve metode i prema njima odnose kako većini savest ne dozvoljava, dolazi do igre koja se jezikom fudbala zove «u jedna vrata». A ako neko počne da se podsmeva sektašima biva okrivljen da ponižava one koji su «slobodno izabrali svoj put».
 
*7*
I poslednje. Postoji i problem potpunog neznanja, neukosti o crkvenim pitanjima značajnog dela našeg stanovništva. I tako ljudi koji se ne staraju da saznaju nešto donose sudove, hraneći se nekom smesom sovjetskog ateizma i savremenih okultnih pogleda. Ponekad još govore – «a nas u školi to nisu učili». To što nije razumljivo – pokazuje se opasno. A dosadno je i neinteresantno učiti, razmatrati, razumevati.

Kao rezultat toga svega dobija se dovoljno teška, tužna slika. Ali zar Spasitelj nije zapovedio da se ne očajava – Jn. 16:33 «U svetu ćete imati nevolje, ali znajte: Ja pobedih svet. Znači savladjujući sebe i trezveno gledajući na svet pokušajmo da u njega unesemo iskricu Božije svetlosti. I još – i duhovništvo i mirjani treba da shvate da Crkvu ne čine samo episkopat i klir, već i svi hrišćani. I tama neznanja i zlobe u svetu i u nama samima može se prosvetliti samo uz Božiju pomoć i samo zajedno...

Prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović

07.avgust 2010 godine

Izvor: http://www.pravmir.ru/

Pročitano: 5520 puta