MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

- Oče Dmitrije, vi ste duhovni rukovodilac vojno-rodoljubivog kluba „Soko“ grada Koroljova. Ima li njegovo osnivanje nekakve veze s rehabilitacijom zavisnika od narkotika, kojom se bavite? Ili ste prosto rešili da organizujete dokolicu omladine?

- Još kada sam služio u Dušebrižničkom centru koji nosi ime pravednog Jovana Kronštatskog, otac Anatolij (Berestov) mi je odredio da se pre svega bavim preventivom uzimanja psihoaktivnih supstanci među omladinom i maloletnicima. Trebalo je da se bavimo i rehabilitovanjem (to jest, udaramo na ponudu narkotika) i preventivom (to jest, smanjujemo njihovu tražnju). Obrazovali smo grupu na bazi socijalnog centra u Marjinu. Tamo smo imali 63 maloletnika srednjeg i starijeg školskog uzrasta, koji su nam upućeni po preporuci socijalnih službi i dečjeg odeljenja milicije. Svi su, po pravilu, bili evidentirani i u miliciji, i u socijalnim službama, i svi su imali asocijalno ponašanje.

Kada smo počeli da radimo sa tom decom, shvatili smo da niko od nas ne zna kako se ta preventiva obavlja, kako izvući decu s ulice. Bile su to, po pravilu, već formirane ličnosti, sa sopstvenom hijerarhijom vrednosti, i hteli su da žive samo za sopstveno zadovoljstvo. Trebalo je pronaći poluge za koje se može uhvatiti kako bi se taj problem smanjio. Prve godine smo imali velikih poteškoća, pošto je usled pomanjkanja iskustva bilo teško uobličiti nekakav sistem. Organizovali smo razne kružoke, održavali razgovore, redovne molitve.

Ali smo posle godinu dana rada shvatili da glavni, pretežni pravac rada mora biti vojno-rodoljubivi, pošto u sebi objedinjava mnoge aspekte vaspitanja. On sadrži sve kvalitete karaktera koje je neophodno razviti radi borbe sa grehom. To je i poštenje, i odvažnost, i čvrsta volja, i rodoljublje. Vojno-rodoljubivo vaspitanje može biti vrlo raznovrsno, i svaki od naših štićenika je mogao zauzeti svoju nišu, odabrati ono što mu se dopada. I onda sam odlučio da organizujem grupu „Preobraženje“ od oko sto članova, sa kojima smo se bavili raznovrsnim delatnostima, uključujući i vojno-rodoljubivu. I ova poslednja je bila tesno povezana sa socijalnom delatnošću: na treninge nisu puštani oni koji tokom nedelje nisu otišli u bolnici da pomognu kao bolničari. I momci i devojke su prolazili kroz socijalno služenje. Sem toga, osnov našeg kluba su predstavljali teoretski časovi. Imali smo zakon Božji, tumačenje Svetog Pisma. Pratili smo periodičnost učestvovanja svakog člana kluba u tajnama ispovesti i pričešća. Rekao bih da se naša delatnost držala na „tri stuba“: bogosluženje, teoretski časovi i socijalno služenje. I tek na tim osnovima je bila izvesna nadgradnja koja se zvala grupa „Preobraženje“.

Isprva smo svoje članove slali da vežbaju po sistemu „ROSS“ (Ruski otadžbinski sistem samoodbrane) – to je jedan od pravaca ruske borilačke veštine. Ali kada su se na treninzima počeli ispoljavati elementi s kojima se nisam slagao, a to su u prvom redu agresivnost, surovost i sportsko usmerenje, morao sam da se i sam vratim onoj delatnosti koju sam, kako sam mislio, već zauvek napustio. Nisam bio profesionalni trener, ali sam ranije bio u prilici da se time bavim i treniram. I pošto u tom trenutku pored mene nije bilo čoveka koji bi ispravno shvatao značaj duhovne i telesne sastavnice borbe prsa u prsa i koji bi to mogao da prenosi mladom pokolenju, morao sam se sam time pozabaviti. I počeli smo da prilično uspešno treniramo. Sem toga, u to vreme sam se bavio i studentima Moskovskog graničarskog fakulteta, od kojih je obrazovana posebna grupa. I počeo sam da ih uključujem u rad na rehabilitaciji i preventivi. Kada su se graničari u svojoj uniformi pojavljivali na treninzima najmlađe grupe, treninzi su sticali poseban kolorit. Naravno, oni su postali lideri, i za njima je kretala čitava grupa. Zatim su u grupu počeli da dolaze oficiri, i vremenom su vojna lica postala okosnica predavača.

A kada sam počeo da služim u Koroljovu, sasvim prirodno se pojavila ideja da takvu delatnost pokrenem i ovde, i čak se nije ni postavljalo pitanje treba li ovde organizovati vojno-rodoljubivi klub ili ne. Tim pre što se Graničarski fakultet nalazi blizu stanice metroa „Babuškinskaja“, dvadeset minuta vožnje od Koroljova, te naši instruktori bez naročitog napora stižu ovamo.

Isprva je sve bilo organizovano pri crkvenoj nedeljnoj školi. Časovima zakona Božjeg smo dodali istoriju Otadžbine i vojnu istoriju. Praktična obuka je obuhvatala časove domaćeg sistema samoodbrane i ruske borbe prsa u prsa po sistemu Alekseja Aleksejeviča Kadočnjikova. I kada je omladina prilično aktivno počela da dolazi kod nas, prirodno da nam je postalo prilično tesno. Onda su moji pomoćnici odlučili da u Koroljovu obrazuju vojno-rodoljubivi klub, a ja ovde obavljam funkcije pedagoga i duhovnog rukovodioca. Naš klub „Soko“ evo već pola godine funkcioniše na bazi škole br. 13. Ovde vežbamo ne samo sa članovima našeg kluba, nego i sa đacima. Sem toga, omogućeno nam je da leti vežbamo i na glavnom gradskom stadionu „Zastavica“.

– Još uvek ne postoji jedinstvena metodička baza za vojno-rodoljubive klubove. Svaki klub ili grupa klubova koristi sopstvena nastavno-metodička dostignuća, zasnovana na raznim armijskim, sportskim nastavnim programima. Šta vi koristite?

- Da, sada se opšta metodička baza tek uobličava. Nastalo je udruženje vojno-rodoljubivih klubova „Steg“ u koji ulazi 70 klubova iz Moskve i Moskovske oblasti, a ukupno u Rusiji ima preko 700 klubova. Udruženje „Steg“ koordinira delatnost vojno-rodoljubivih klubova, održava razne seminare. Na primer, o ovoj ili onoj tehnici kretanja po ispresecanom zemljištu ili tehnici bacanja noževa. A uglavnom, zasad svaki klub ide svojim putem, ali se istovremeno sveukupno iskustvo prikuplja u svojevrsnu zajedničku kasicu. Verovatno da tu i ne može biti zajedničkog puta, pošto razni pedagozi i stručnjaci ističu razne stvari. I svaki pravac s pravom može biti glavni. Kod jednih klubova je to, pre svega, taktička obuka, drugi se bave vojno-istorijskom rekonstrukcijom, treći stavljaju naglasak na pretraživanju, četvrti se bave borbom prsa u prsa. I sve je to dobro. Svaki klub se bavi onom delatnošću koja mu je zgodnija, za koju ima stručnjake.

A što se tiče naših metodičkih dostignuća, ako ne računamo ono što sam ja uneo iz svog proteklog iskustva, uglavnom idemo neutabanom stazom. Sastavljamo programe i radimo po njima.

– Ispričajte, molim vas, podrobnije o vašim metodikama.

- Sada je u našim vojnim krugovima obrazovana inicijativna grupa koja se bavi reformom vaspitavanja vojnih lica, pitomaca vojnih škola, kadeta (učenika srednjih vojnih škola). Ona nije tako davno počela da radi, a na čelu joj je Anatolij Borisovič Grigorjev. On je napisao niz izvanrednih knjiga, uključujući jednu od prvih knjiga o služenju vojnog duhovništva pod nazivom „Vera i vernost“. Na bazi Graničarskog fakulteta je obrazovana komisija, kojoj je on na čelu, za razvoj novih metodika vaspitavanja vojnih lica. To je u suštini narudžbina države, a zasad je u stadijumu pripreme. Dakle, za osnov je uzeta suvorovska škola. Upravo je Suvorov napisao prvi teoretski rad. Njegova „Nauka o pobeđivanju“ je izvanredan teoretski rad u našem vojnom sistemu. I onaj ruski stil samoodbrane kojim se mi bavimo pre revolucije se zvao oficirski. Oficiri su njime vladali, tome su učili u osnovnim i srednjim vojnim školama. On sadrži elemente disciplina kao što su gimnastika, mačevanje i narodna igra. Stvar je u tome što je borba prsa u prsa zasnovana na narodnoj plastici pokreta koja nam čuči duboko u genima, i posebno izrazito se ispoljava upravo u igri. I to najviše u kozačkim borbenim igrama. Na primer, u plesu gopak su kodirani svi borbeni pokreti.

Mi koristimo rezultate etnografa, folklorista, koji su po Rusiji prikupljali narodne pesme i običaje, Naravno, koristimo i dostignuća Alekseja Aleksejeviča Kadočnjikova, koji je čitavu borbu prsa u prsa prikazao u vidu fizičko-mehaničkog modela, a čoveka u vidu psiho-biomehaničkog sistema. I borba prsa u prsa po njegovom učenju predstavlja sadejstvo nekolikih psiho-biomehaničkih sistema. Zato na svojim časovima veliku pažnju posvećujemo poznavanju fizičkih zakona, kako bi se ovladalo umećem pronalaženja poluge, tačke oslonca u borbi sa protivnikom, i poznavanju anatomije, kako bi umeli da pronalaze životno važne tačke, koje su prilikom različitog delovanja istovremeno i tačke udara i tačke reanimacije. I, prirodno, iznad svega toga stoji duhovna sastavnica ruskog stila.

– Verovatno da svaka podvrsta borilačke veštine ima svoju, ne uvek pozitivnu, duhovnu sastavnicu?

- Svaki borilački sistem na svetu, ma on bio kineski, japanski ili zapadni, neodvojiv je od ideologije. Kada su ti sistemi izvezeni u Evropu, izgubili su značenje sistema i postali prosto vrste sporta. Naši karatisti koji se, uzgred, smatraju najboljim na svetu, već su u karate uneli svoju ideologiju, i to više nije karate.

Naš borilački sistem je zasnovan na pravoslavnoj duhovnosti, to jest na zapovesti Spasitelja o požrtvovanoj ljubavi. Spremnost da se za drugove sve žrtvuje leži u osnovu ruske borilačke veštine. Čitav naš sistem polazi „od odbrane“, i bez obzira na prividnu surovost u celini je usmeren na odbranu.

– Šta vaša nastavna metodika sadrži?

- Teoretski kurs sadrži osnove pravoslavne kulture i vojne istorije Otadžbine. Praktične discipline sadrže borbu prsa u prsa i vatrenu pripremu. Tome još dodajemo kompleksnu taktičku obuku: to je i orijentisanje i rad na terenu, i sistem preživljavanja. Uopšte, sistem Kadočnjikova, po kome radimo, tako se i zove: „Sistem obezbeđivanja života i preživljavanja A.A. Kadočnjikova“. Te zato spektar naših predmeta sadrži i obezbeđivanje života, i preživljavanje. Mi deci pričamo kako da pružaju prvu pomoć, kako da prežive u ovim ili onim ekstremnim situacijama. U perspektivi planiramo i planinarenje.

Hteo bih da istaknem kako su naše mere sistemskog karaktera. Deca kod nas stiču i konkretne navike u punom obimu, i bukvalno naočigled menjaju svoje mišljenje, ponašanje, plastiku, motoriku. Svi oni nam dolaze drečavi, nemirni, stalno zarađuju masnice. Ali su već kroz dva meseca smireni. Gledaš: već se skladno kreću, i kada padnu ne povrede se. Dolaze nam njihove bake i pitaju: „Šta se to desilo sa mojim unukom? Počeo je da me sluša i namešta svoj krevet?“.

Posle treninga zajedno pijemo čaj i razgovaramo. A.A. Kadočnjikov je veliki značaj pridavao takvim razgovorima, pošto se tako formira kolektiv i ličnost svakog člana kolektiva. Obrazuje se ono što se u vojsci naziva stroj: pre su to bili pojedinci, a onda su krenuli i postrojili se. Suvorov je stalno razgovarao sa svojim vojnicima. Takvi razgovori su svojstveni upravo ruskoj vojnoj veštini. Ni u jednoj armiji sveta nije bilo toga da vojskovođa razgovara sa svojim vojnicima. Istina, Napoleon je razgovarao sa vojnicima, ali ni u napoleonovskoj armiji nije bilo upravo takvog opštenja, već je postojao kult Napoleona, u kome je postojao idol i postojali su obožavaoci. A naše velike vojskovođe Suvorov i Ušakov su bile pristupačne i otvorene za opštenje. Ruski mornari su bili neprevaziđeni majstori borbe prsa u prsa. Kako je Ušakov to postizao? On je posadu broda delio na dva dela. Jednima je davao vedra s vodom, a drugima četke sa drškom. Oni sa vedrima je trebalo da polivaju vodom one sa četkama, a ovi da izbegavaju vodu. Tako se u obliku igre odvijalo obučavanje ruskom stilu, pošto on u suštini nije agresivan, već igrovni. Zasnovan je na tome da čovek nije agresivan sa protivnikom, već se igra sa njim. Navešću analogiju. Čovek se nalazi u terarijumu, zmija iznenada kidiše na njega, ali upre u staklo. Čovek zna da je staklo debelo, ali ipak zažmuri. Ako pak počne da sa zmijom razgovara, peva joj pesmicu i smeši se, proći će ga volja da zažmuri. Ruski stil odučava od mržnje prema neprijatelju, zato što ako voliš – ne bojiš se, dok mržnja rađa strah.

Osim dečje grupe, radimo i sa starijim naraštajem. I roditelji dece koja kod nas dolaze odnose se sa velikim zanimanjem prema našem radu. Mi sa njima radimo i od njih spremamo buduće instruktore. U tome mi jako pomažu studenti Graničarskog fakulteta.

– Jesu li deca kod vas podeljena na grupe?

- Kod nas su deca podeljena u vodove. Imamo dva mlađa voda, jedan stariji i posebnu grupu devojčica. Od iduće godine ćemo, nadam se, pripremati i ženske instruktore.

– A koliko ukupno dece imate?

- Osamdesetak.

– Postoje li kod vas neke metodike koje bi vaše vaspitanike dovodile u crkvu i navikavale na crkveni život?

- To dolazi samo po sebi. Uzmite, na primer, običnu sportsku sekciju. Ako je trener uspeo da pronađe zajednički jezik s učenicima i stvori prijateljsku atmosferu, onda će ti učenici svoje radosti i tuge u prvom redu poveravati treneru, pošto je on za njih autoritet. Kada čitavom dušom i telom radiš sa decom, dolazi do izvesnog uzajamnog prožimanja duša. Moj duhovni otac, pokojni protojerej Mihail Truhanov, govorio je da je ljubav – „prožimanje duša“. I kod nas se na treninzima odvija osnovni duhovni rad. Duhovnost se ne nameće, ali se ona apriori podrazumeva. Čovek već na prvom treningu shvata da bez ispravne duhovne nastrojenosti ništa neće učiniti. Po primer ne treba daleko ići. Ja ruski stil predajem i studentima-graničarima. Dakle, na bogosluženjima u fakultetskoj graničarskoj crkvi se mole uglavnom oni ljudi koji dolaze kod mene na fakultativnu nastavu. Ko peva? Opet oni. Ko zvoni? Opet oni. Oni takođe čiste crkvu i oltar. Ti momci redovno posećuju bogosluženja u Sretenjskom manastiru. Sretenjski manastir već odavno sarađuje sa Graničarskim fakultetom, i graničari ponekada obezbeđuju manastir tokom raznih priredbi.

– A ako mladić dolazi kod vas prosto da nauči da se bije, a duhovna strana ga ne zanima?

- Takvom bi ovde bilo jako teško. Kod nas je sve prožeto duhom ljubavi. Svakoga ko ovamo dođe odmah uče da je agresivnost pogubna. Ako se naprežeš, obavezno ćeš se povrediti. Jer, mi vežbamo bez zaštitnih sredstava, vežbamo i na stepeništima, i na podu. I čovek počinje da shvata: ako je dobar – onda je mek, a ako je ljut, onda je surov, i ispašće kao u filmu „Roki“: samo ćeš primati udarce, a to je bolno.

- A da li u vaš klub upućujete mlade zavisnike od narkotika sa kojima radite u crkvi?

- Ja ne upućujem, oni dolaze sami, i to se prilično redovno dešava. Premda smatram da nikoga ne treba uvlačiti u to, pošto je to vrlo specifična stvar. Postoji samo jedna panaceja od zavisnosti – duhovni život. Sve ostalo, uključujući i borbu prsa u prsa, predstavlja tek dodatna sredstva. Zato kod nas dolaze oni kojima Bog da.

– Koji je cilj sveg tog bavljenja decom?

- Cilj delatnosti našeg kluba je vaspitavanje ličnosti omladinca. Savremena škola se po pravilu bavi samo obukom. Mi smo se potrudili da pronađemo kompleksni prilaz i stavimo naglasak upravo na vaspitavanje. Što se tiče mog ličnog cilja, on se može izraziti u dve reči: služenje Rusiji.

– Koliki značaj biste vi dali delatnosti vojno-rodoljubivih klubova u razmerama čitave zemlje? Jer, njih u čitavoj Rusiji ima ni više ni manje nego oko hiljadu.

- Sada je čitav svet ustao na Rusiju. Kako je svojevremeno pisao Tjutčev: „Svi bogohulni umovi, svi bogomrzački narodi sa dna podigoše carstvo tame u ime mira i slobode“. Sada se upravo to dešava. Kada je Aleksandar III predavao presto budućem caru Nikolaju Aleksandroviču, rekao mu je: „Zapamti, Rusija nema saveznika osim svoje vojske i mornarice“. Dobro bi bilo da Rusi to shvate. Nas mrze samo zato što smo veliki, bogati, široki, dobri i pravoslavni.

Po mom mišljenju, vojno-rodoljubivi klubovi će vremenom postati centri ne samo duhovno-moralnog vaspitanja, već će i odigrati značajnu ulogu u vaspitavanju samosvesti pravoslavnog, višenacionalnog ruskog naroda. Na Graničarskom fakultetu u mojoj grupi ima nekoliko Kalmika-budista, ima muslimana, ali su mahom, naravno, pravoslavci. Svi oni stoje u istom stroju i nema među njima neslaganja. U ruskoj vojsci je postojala sledeća praksa, kada su svi polagali zakletvu. Statutom je bilo predviđeno da čovek može ispovedati bilo koju religiju od priznatih u Ruskoj imperiji, ali je dužan da se moli za Rusiju i za imperatora. Mi se u mnogome možemo razlikovati, ali sve nas objedinjava ruska zemlja koja je sada u ozbiljnoj opasnosti.

Razgovarao sveštenik Dmitrij Vidumkin

Izvor: http://www.komentar.rs/