MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

A+ A-

S jerejem Mihajlom Mihajlovim razgovarala Ana Ljubimova.

Smrt dolazi u naše porodice često neočekivano, ali na žalost neizbežno...Zamolili smo sveštenika Mihajla Mihajlova da nam odgovori na najčešća pitanja o smrti...

- Oče, da li je čovek stvoren smrtan?

- Bog nije stvorio smrt. Bog je stvorio čoveka besmrtnim. Ali Adamu je data jedna zapovest, čije prestupanje je značilo otpadanje, odricanje od Boga i od Večnog Života. Grčki bogoslov, mitropolit Jerotej (Vlahos) piše: "Greh, čijom posledicom se javlja smrt, je Adamov pad u raju sladosti. Bog, koji je dao čoveku zapovest da ne jede zabranjeni plod, u isto vreme ga je obavestio: Onoga dana kada okusiš njegov plod, smrću ćeš umreti" (Post. 2.17). I zaista, kada je učinjen taj greh, smrt je ušla u čovekovo biće, prvo smrt duhovna, koja se izražava u odvojenosti čovekove duše od Boga, a onda i smrt telesna - odvajanje duše od tela". Adam je otpao od Boga duhovno, a odmah posle toga je sledila i smrt telesna.

Ali došao je Hristos, Sin Božiji, da spase čoveka od greha i da spase čoveka od smrti. Pre Hristovog Vaskrsenja vrata Raja su bila zatvorena i svi, čak i pravednici su išli u ad. Radi toga mi na ikoni Vaskrsenja Hristovog vidimo ljude, na čijim glavama sijaju oreoli. Hristos nam je otvorio vrata večnog života i od tog momenta smrt predstavlja rođenje za večni život.


- Kako čovek treba da se priprema za svoj kraj i kada treba da počne?

- Hrišćanin treba da se seća toga da je on smrtan, da nas Gospod može uzeti Sebi svakoga časa, sasvim neočekivano za nas. Gospod kaže: "U čemu vas zateknem, u tome ću vam i suditi", a sveti oci napominju: "Sećaj se smrtnog časa i navek nećeš zgrešiti".

Svako veče mi čitamo molitvu "Gospode, neće li mi ovaj odar grob biti?", to znači da odlazeći na spavanje, mi treba da pomislimo da se možda nećemo probuditi. Stoga je potrebno da se kajemo pred Bogom svakoga dana i svakoga časa, treba redovno da se ispovedamo, da se pričešćujemo, da živimo tako, da bi bili spremni da stanemo pred Sud Božiji i da se nadamo na Njegovu milost.

- Kako da postupamo sa bliskim ljudima? Treba li napominjati svojim neocrkovljenim starijim bližnjima, da treba da se pripremaju za smrt?

- Mislim da obavezno treba, ali s ljubavlju. Jer se posle mi možemo "ugristi za lakat", što nismo čoveka uputili na put spasenja, što se nije pričesto. Koliko svaki sveštenik zna slučajeva, kada rođaci dolaze u crkvu baš u poslednji čas, mole ih da dođu umirućem, ali često se dešava da je već kasno...

Naprimer, nedavno smo pričešćivali 100- godišnjeg čoveka, koji se ni jednom u toku celog svog života nije pričestio. Čovek je proživeo 100 godina i ni jednom se nije pričestio! Slava Bogu, on je bio pri svesti i bilo je moguće uputiti ga.

Desio se slučaj kod sveštenika kojeg poznajem, pozvali su ga u kuću kod bake koja je umirala, I koja je bila bez svesti. Ne bi trebalo pričešćivati čoveka koji nije svestan, radi toga je o. Sergej glasno upitao: "Hoćemo li se pričestiti?"- i ona je na jedan trenutak došla sebi i rekla: "Da". O. Sergej ju je pričestio, i ona je bukvalno posle pola sata preminula.

Nije potrebno odugovlačiti do poslednjeg časa. Svima je dobro poznata izreka "memento mori" (sećaj se smrti). Potrebno je da se uvek sećamo smrti. Kako smo došli u ovaj svet, tako ćemo i otići. Mladim ljudima koji će biti jednom roditelji, a i starijim treba napominjati da se sećaju smrti. Mi se spremamo za spavanje posle dnevnih poslova, tako je i s našim životom: probudili se - rodili se, radujemo se životu, a onda odgovornosti, poslovi, prolazi život, na kraju zastanemo, hoćemo da se odmorimo, spremamo se za prelazak u drugi svet.


- Nećemo li naljutiti naše bližnje, što im o tome govorimo? Jer je sada, posebno na zapadu, a pomalo i u našoj državi tema smrti postala gotovo zabranjena i svi se trude da je izbegavaju...

- Oni će se verovatno uvrediti, ali kada nastupi smrtni čas, oni će uvideti šta su sve propustili. U mojoj ličnoj praksi desio se ovakav slučaj: predsednik jednog kolhoza, pričestivši se prvi put pred smrt, bio je prosto začuđen zašto se ranije nije pričešćivao, a eto on umire, i kako je on pre mogao bez crkve...

Čovek pred licem smrti postaje potpuno drugačiji, mi to još nismo doživeli, ali svaki će čovek to doživeti, odnos prema prošlom u životu menja se pred licem smrti. Sav život trenutačno prolazi pred očima čoveka. Dobro je ako se udostojimo tihog, hrišćanskog kraja, ali ima mnogo i tragičnih smrti. Radi toga treba uvek biti spreman za smrt.

- Je li potrebno skrivati od bližnjih lošu dijagnozu. Treba li ih tešiti i govoriti im da nije ništa strašno sa njihovim zdravljem ili se treba truditi da ih pripremimo za prelazak u večni život?

- Sada je medicina došla do toga da može da uspostavi dijagnozu, i čoveka u svakom slučaju treba nekako pripremiti na to.

Ove godine sam na Svetlu Sedmicu opevao sluškinju Božiju Galinu. Mlada žena je teško bolovala. Ja sam je venčao sa suprugom. Ona je znala za bolest, znala je da je bolest neizlečiva, i govorila mi je da je ta bolest naterala da potpuno drugačije gleda na život. Ona i suprug su verujući, iz verujućih porodica i bilo joj je lakše.

A kako je čoveku neverujućem, na pragu večnosti? Zbog toga je potrebno nekako pomalo pripremati čoveka, kakva god da je dijagnoza.

- Znači, govoriti čoveku kako će sve biti dobro, da će on sigurno ozdraviti - nije pravilno?

- Nije nepravilno, nadu možemo davati, ali treba objasniti da nam sve daje Gospod.

Znam ljude smrtno bolesne od raka koji su po volji Božijoj ozdravili. Gospod sudi. I treba pripremiti čoveka da prihvati Volju Božiju. Nama Gospod daje još neko vreme. Bližnjima je veoma teško, a teško je i samim bolesnicima u poslednjim minutama. Naš zadatak je da im olakšamo delimično njihovu bol. Nije lako biti pored čoveka koji umire i nemaju svi dovoljno snage za to. Bližnji umirućeg su ponekad uzrujani, budu zli, samo što ne tuku bolesnog. A posle smrti ridaju, ukoravaju se, za neiskorišteno vreme, za svoju grubost. Gospod nam daje mogućnost, a mi ne koristimo to vreme za pripremu. Važno je dovesti ljude do spoznaje o smrti kao o stvarnom prelazu - iz ovog života u život večni. Mi svi nosimo odeću, ali ona vremenom propada, mi odbacujemo iscepanu stvar i ne žalostimo se. Tako je i sa našim telom, ono je opna koja stari. I mi se s radošću oblačimo u novu odeću koju će nam dati Gospod, preseljavamo se u Njegove obitelji. To je kao očekivanje susreta sa roditeljima, I to je uvek radost.

Pored toga, ljudi se često žaloste zbog sebe: "Ostavili su me..."! Sećam se jednog opela. Pokojnikova žena je tugovala I udarala se u prsi pored groba preminulog muža. Onda su joj postavili neko pitanje da je odvrate, ona je odmah izmenila svoje ponašanje i mirno odgovorila kao glumica koja je odigrala ulogu, onda se opet okrenula prema grobu i počela naricati s duplo jače!

- To jest, važno je razlikovati kada tugujemo zbog sudbine preminulih bližnjih i kada prosto žalimo sebe što nam je bez njih loše?

- Naravno, teško je izgubiti bližnje, roditelje ili decu. Ali treba na sve gledati zdravo. Ako Gospod uzima dete - znači da tako treba. Eto, veoma često se ljudi žale na sudbinu, često možemo čuti od ljudi: " Sin (ili kćerka) se loše ponaša, tuče roditelje! Bolje da su u detinjstvu umrli"! Ako Gospod uzima, čak i veoma bliskog čoveka - to sve biva po Njegovoj volji.

- U knjigama iz XIX veka se mnogo govorilo o tome kako su majke izmolile bolesnu decu, a onda ih nisu mogle vaspitati, i držati dalje od greha i duševne pogibelji, i molile su Boga da On uzme dete, ako je to Njegova volja dok nije postalo sasvim kasno...

- Naravno, to je bilo u davna vremena: Na selu se rađalo po dvadesetoro dece i polovina od njih je umirala, ali posebne žalosti nije bilo, ljudi su tugovali, ali su i shvatali da je to normalno. Ti koji bi preživeli postajali su snažni i zdravi. Sve je u životu promisao, i ranija smrt može čoveku preseći put ka grehu.

Veoma često smrt naših bližnjih može biti nama na urazumljenje, posebno smrt mladog čoveka. Sećam se ovakvog slučaja. Kada sam služio u Lefertovu doneli su jednom u crkvu mladog nekrštenog čoveka koji je nastradao u automobilskoj nesreći. Mnogo mladih je došlo, celo dvorište su ispunili, stoje, zahtevaju da bude opevan. Samo što nisu pesnicama krenuli na sveštenika. A otac već u godinama, počeo je da im objašnjava da se nekršteni ne može opevati i veoma mudro im je odgovorio: "Evo, vidite, on nije kršten, a vi koji ste ovde da li ste kršteni? On je upravo primer za vas. Da biste se vi zamislili, krstili se, eto prinesu vas do praga crkve, i šta će tada biti? Vi zahtevate da neverujućeg opevamo, a zašto? Jer vaša duša to zahteva. Vi shvatate da ga treba uneti u crkvu." I posle se jedan deo tih mladih krstio. Ispostavilo se da ih je smrt bliskog druga podstakla da se krste, naterala ih da se zamisle o večnom.

- Oče, Vi kao lekar u reanimaciji i sveštenik, da li možete da kažete za čoveka koji se ispovedio i pričestio, spremajući se da umre, da odlazi drugačije od nepokajanih grešnika?

- Za 17 godina svoga služenja, a do tada kao medicinar, sreo sam samo dvoje- troje ljudi koji se nisu hteli pričestiti pred smrt. Obično kada ljudi ugledaju krstić, potpuno se drugačije odnose prema medicinskom radniku. Jednom je kod nas u bolnicu u veoma teškom stanju došla pacijentkinja - dirigent hora opštine pedesetnika, i kada je izlazila iz reanimacije ona me držala za ruku i molila me da se molim za nju. Pedesetnici ne pominju svoje umrle, a ona je videći krstić, zamolila za to. Kraj onih koji se pričeste je drugačiji, oni imaju mir, čak i u teškoj bolesti, i prihvataju sve kao iz ruke Božije. Pred smrt čovek sve vidi drugačije, svet koji je skriven od nas, i drugačije gleda na sve, vrednosti su sve sasvim druge. I on više ni o čemu ne može ni da misli. Na primer, kada čoveka boli zub- on bi se penjao uz zid, ne treba mu ni lepa odeća, ni serije mu ne trebaju, temperatura ispod 40- kakva muzika, kakav bioskop, ili osuđivanje nekoga, tada čoveku treba samo da ozdravi, jedino nada u Boga i lekare. Naravno, ima mnogo i čudesnih slučajeva.

Jedna popadija je bila bolesna od raka, ali bolova gotovo da i nije bilo, ona je sve smireno podnosila. Gospod joj je dao da proživi još jednu godinu, a njen muž je sveštenik. Pričešćivao ju je svaki dan. Ona je znala za svoju tešku bolest, ali je mirno sve prihvatala, i smrt joj je bila mirna i spokojna.

- A znate li Vi za takav slučaj kada mračne sile nisu davale čoveku da se pričesti?

- Da, naravno. Pozvali su me kod jednog čoveka koji je umirao, on je uzvikivao prokletstva, pljuvao i ja se nisam usudio da ga pričestim, ali pred samu smrt kada je počela agonija, on je počeo da zove sveštenika, ali već je bilo kasno.Kakve god sile da obuzimaju čoveka, svejedno se on ipak nađe na Sudu Božijem.

- Jesu li značajne takve formalne stvari kao što je cena groba, materijal itd. ili je jednostavno važno da na grobu bude pravoslavni krst?

- Cena nema značaja. Na Atosu na primer, ne sahranjaju u kovčegu, nego zamotaju čoveka u plahtu. A neke knezove ovoga sveta sahranjuju u luksuzne kovčege. A i šta imaju od toga? Jer je rečeno: " rob i vladika zajedno će da pristupe, car i vojnik, bogati i siromašni po jednakom dostojanstvu" (stihiri na opelu). Naravno, nije potrebno pribegavati nikakvom ukrašavanju. Sve treba da bude jednostavno, ali dostojno. Treba još istaći da u Rusiji nije bilo pojma "grob", nego "domovina" - trajni dom , ne ukrašeni, nego trajni.

Obično pred kraj čovek nije u stanju da se brine o sebi, pa je prema tome dužnost svakog verujućeg - da učini sve da bi prelazak u drugi svet bio za umirućeg hrišćanski. Bližnji prema umirućem treba da pokažu svu svoju ljubav i toplo ophođenje, oprostivši i zaboravivši sve uzajamne uvrede i svađe. Ne treba kriti blizinu kraja, nego čoveku pomoći pri pripremanju za veliki prelaz u zagrobni svet- eto, to je najvažnija obaveza rođaka.

Potrebno je obavezno pozvati sveštenika umirućem, posebno je dobro to učiniti ako je čovek pred samu smrt. Čovek se tada ispovedi i pričesti. Ali treba se truditi da se to sve uradi na vrema - ne odlagati za poslednji trenutak, jer u tom poslednjem minutu već može biti kasno. Samo nekoliko minuta zakašnjenja, i čovek već može biti bez svesti.

U trenutku odvajanja duše od tela treba čitati Molbeni kanon Presvetoj Bogorodici za čoveka koji se rastavlja sa dušom i ne može da govori." On se čita za "čoveka koji se sa dušom rastaje i ne može govoriti". Ćute usta onoga koji umire, ali Crkva u njegovo ime izražava svu nemoć grešnika spremnog da napusti svet, i predaje ga Prečistoj Djevi, čija se pomoć priziva u stihovima kanona za izlazak duše. Kanon se završava molitvom sveštenika, za razrešenje duše umirućeg čoveka od svih veza, za oslobođenje od svake kletve, za oproštenje svih grehova i pokoj u svetim obiteljima.

Ako čovek dugo i teško strada i ne može da umre, tada se nad njim treba čitati i drugi kanon za izlazak duše, koji se naziva Kanon, koji se čita za razdvajanje duše od tela kada čovek dugo strada. Oba kanona u slučaju odsustva sveštenika treba da pročitaju mirski ljudi kod odra umirućeg čoveka izostavljajući samo one molitve koje treba da čita sveštenik.

- Opelo. Kako pravilno sve obaviti? Može li se pokojnik opevati u mrtvačnici?

- Njegova Svetost Patrijarh Aleksej je govorio da mrtvačnica - nije mesto za opelo, opelo je dobro obaviti u Crkvi pri bolnici, u crkvi na groblju, ili u nekoj drugoj crkvi. Pre nego što se obavi opelo u mrtvačnici, treba se uveriti da ono neće biti sprovedeno od strane lažnog sveštenika, i da on ima dozvolu za to. Radi se o tome, da ima mnogo samozvanih koji se predstavljaju kao sveštenici Ruske Pravoslavne Crkve, obavljaju "opela" u mrtvačnicama i na grobljima u Moskovskoj oblasti.

- Koji su dani posebnog pominjanja upokojenih?

- Do 40- og dana upokojeni se nazivaju novoupokojenima. Pominjanje novoupokojenog u prvo vreme posle upokojenja je važno i neophodno posebno radi toga, jer ono olakšava duši umrlog ne lagani put prelaska iz privremenog života u večni i pomaže joj da prođe takozvana mitarstva. Posebni dani pominjanja novopreminuloga su - treći, deveti i četrdeseti (pri tome se dan upokojenja smatra prvim). Pominjanje u te dane vodi poreklo još iz drevnih vremena. U Apostolskom poukama je napisano: "Vršite pomen preminulim i u treći dan, u psalmima, u čitanju i molitvama zbog Vaskrsloga u treći dan, i u deveti dan na spomen ovde preminulih, i u četrdeseti po drevnom običaju, jer je tako narod izrailjski oplakivao Mojsija, i na godišnjicu sećanja na pokojnika." Postoji i takav običaj da se pokojnik na svaku godišnjicu posle smrti pominje na taj dan, na dan rođenja i na dan Anđela (dan Anđela - to je imendan kada se slavi i ime svetoga po kojem je čovek dobio ime na krštenju). U te dane se okupljaju najbliži rođaci, da bi pomenuli preminulog u molitvama za zajedničkom trpezom. U Crkvi daju ime za pomen na Liturgiji, ili zakažu parastos, osvećuju koljivo (kuvana pšenica zaslađena medom i osvećena). Postoje posebni dani u godini koji su prvenstveno posvećeni molitvama za pokojne.

To su takozvani roditeljski dani:

1. Vaseljenska mesopusna roditeljska subota. To je subota nedelju dana pre Velikog posta. Naziv mesopusna je dobila po sledećem danu posle nje - "Nedelji mesopusnoj", to jest danu u kojem je poslednji put dozvoljeno jesti meso.

2. Roditeljska vaseljenska subota, u drugoj nedelji Velikoga posta.

3. Roditeljska vaseljenska subota, u trećoj nedelji Velikoga posta.

4. Roditeljska vaseljenska subota, u četvrtoj nedelji Velikoga posta.

5. Radonjica - u utorak druge nedelje posle Vaskrsa. Ovaj dan je nazvan Radonjica da bi označavao radost i živih i mrtvih po Vaskrsu Hristovom.

6. Deveti maj - dan pominjanja svih poginulih i tragično umrlih za vreme Velikog otadžbinskog rata (drugog svetskog rata).

7. Trojična vaseljenska roditeljska subota - subota, dan pred Svetu Trojicu. U današnje vreme se pojavio nepravilan običaj da se praznik SveteTrojice smatra roditeljskim danom.

8. Na dan Usekovanja glave Proroka, Preteče i Krstitelja Gospodnjega Jovana (11 septembra po novom kalendaru) Crkva vrši pomen pravoslavnih vojnika, poginulih za veru i Otadžbinu u bitkama za odbranu. Ovo pominjanje je utvrđeno 1769. godine u vreme rata sa Turcima i Poljacima po naredbi imperatorke Katarine II.

9. Dimitrijeva roditeljska subota - subota pre praznika sećanje na velikomučenika Dimitrija Solunskog (8. novembra po novom kalendaru), Nebeskog Pokrovitelja blagovernog velikog kneza Dimitrija Donskog. Posle pobede na Kulikovom polju, knez Dimitrije je odslužio poimenice pominjanje vojnika palih u borbi na kraju svoga dana Anđela (imendana). Od tada Crkava pominje u taj dan, nazvan od naroda Dimitrijeva subota, ne samo vojnike, poginule za Otadžbinu, nego i sve upokojene pravoslavne hrišćane.

U roditeljske dane pravoslavni hrišćani posećuju crkve u kojima se vrše zaupokojene službe. U te dane je običaj da se prinose darovanja na parastosni sto ( tzv.kanun - tj. kraj), razne namirnice (izuzev mesnih). Namirnice se donose i u sve druge dane, u koje se vrše parastosi, to jest, ovo je milostinja za preminule. U proletnje i letnje roditeljske dane (Radonjica i Trojična subota), običaj je da se posle crkve poseti groblje: da se urede grobovi umrlih rođaka i da se pomolimo u blizini njihovih sahranjenih tela.

- Kako da se pravilno ponašamo na groblju?

- Na groblju ne bi trebalo da se pije, da se ostavlja hrana, osim u slučaju ako hoćemo da nahranimo ptičice. A ako se donosi i ostavlja hrana - to je mnogoboštvo, preminuli neće izaći da jede. I vaskršnja jaja koja su osvećena ne bi trebalao ostavljati - jer će ona onda biti dostupna psima i pticama i to će biti izrugivanje svetinja.
Za pominjanje preminulih bolje je siromašnima dati hranu da bi se oni pomolili.

- Koji su običaji u vezi sa sahranama grehovni i sujeverni?

- Nabrojati sva sujeverja, je verovatno nemoguće - ima ih mnogo - nakriviti ogledala, čašice votke s hlebom "na pomen duše", zabrana sedanja na mesto na kojem je stajao kovčeg, izlivanje votke na grob, i tako dalje. Ne treba ih činiti, niti verovati u to. Uvek treba misliti - Gospod uzima čoveka, kad On to hoće, čovek se nalazi na Sudu Božijem, i stoga je glavno - naša molitva za čoveka. Naša molitva i molitva Crkve.

- Treba li bliskim ljudima govoriti da ne pridaju značaj sujeverju?

- Mislim, da im se to može reći, s ljubavlju. Objasniti im - da je najvažnija molitva za upokojenoga. Ja sam, na primer, nedavno tako i rekao i poslušali su me.

- Na grobnom krstu ne bi trebala biti fotografija preminulog?

- Ne, ni u kom slučaju. Ponekad je stavljaju niže na pločici, ali ne na samome krstu.

- Oče, a šta je sa kremiranjem? Može li se kremirati upokojeni?

- Ako nema gde da se sahrani, nema novca, ili ga veoma daleko treba voziti, drugim rečima, samo ako nema nikakvog drugoga izlaza.

Preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_615.html

Prevod s ruskog: Nataša Ubović

A+ A-