MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

A+ A-

Intervju sa o. Andrejem Lorgusom, sveštenikom crkve u zgradi psihoneurološkog internata broj 30.

- Kako je medju ovim zidinama zatvorenog tipa nastala Crkva?

- Pri izgradnji ove Crkve, kao i uvek kroz istoriju, nešto je slučajno, ali nešto i objektivno neophodno. Kao prvo - tamo su odavno bile potrebne crkvene službe: rođaci ljudi koji tamo žive, molili su sveštenika da dođe i to nekoliko puta. I ja sam pomagao u tome dok sam još bio đakon. To je bilo 1991. godine. Tada su nam dali i prostoriju, koja je bila oslikana freskama, od strane monaha Danilovog manastira (iz kojeg bi dolazio hor), radi toga da bi sveštenik mogao da razgovara sa ljudima, u njoj je bilo literature, crkvenih ploča, ikona. Direkcija internata nam je predložila da razmislimo o tome, možemo li ovdje sagraditi crkvu (to je najveci psihoneurološki internat u Moskvi, ovde živi oko 1000 ljudi i personal sačinjava 200 ljudi). Onda je Njegova Svetost Patrijarh Aleksej blagoslovio početak radova i ukazao kako treba da radimo. Crkva je bio osvećena 1994. godine na praznik velikomučenika Trifuna 14.februara.

-U čemu je, po vašem mišljenju uzrok psihičke bolesti?

-Posmatrano s bogoslovske tačke gledišta, uzrok bolesti je greh. Ali u svakom pojedinačnom slučaju mi ne možemo suditi o tome da je greh određenog čoveka doveo do te bolesti. Mi svi bolujemo i kao rezultat opšte povređenosti čovekove prirode, i kao rezultat grehova naših roditelja i praroditelja, kao i sopstvenih grehova. Ali postoje mnoge bolesti, za koje nije kriv ni sam čovek, niti njegova rodbina. Često se susreću slučajevi kada čovek boluje radi neke traume. Mnogo ima u našem internatu ljudi s posledicama trauma rođenja - majčinom krivicom (npr.pijanstvo, pušenje, teški poslovi za vreme trudnoće) ili lekarevom. Mnogo je ljudi koji su postali bolesni u zrelom ili starijem uzrastu.
Veza duhovnih bolesti sa psihičkim je savršeno očigledna, ali ne mislim da treba raditi bilo kakva ispitivanja i analizirati konkretne slučajeve. Ako sveštenici ili psiholozi počnu da se odnose prema bolesniku kao prema krivcu, tada ćemo se mi naći u poziciji sudije koja nam ne pripada. Zadatak psihologa i sveštenika je da pomognu čoveku po mogućnosti da se izbori sa svojom bolešću, da se prilagodi u svetu. Isceljuje Gospod, a ne mi. Mi se molimo za čoveka kao psihološka služba koja može da mu pomogne da se približi iscelenju. Ali samo iscelenje je u Božijim rukama. Rekao bih još: Ja se sa sumnjom odnosim prema mogućnosti izlečenja šizofenije, epilepsije ili oligofrenije. Oni po mom mišljenju, nemaju povratnog pravca. Duša ima toliko nežan sastav da postoje neke stvari koje se kod nje ne mogu vratiti. Čoveka mogu izlečiti od posednutosti zlim duhovima, a od psihičkih bolesti verovatno ne. Bogu je sve moguće, ali nama nije.

-Kako razlikovati posednutost od psihičke bolesti?

- Složeno pitanje. Mislim, da na njega nema odgovora, može se reći samo nekoliko karakteristika. Kao prvo, bolesnik ima određeni klinički razvoj bolesti: teški periodi se smenjuju olakšavajućim, i često se čovek može kontrolisati, primećivati na sebi sve to. Posednutost lišava te mogućnosti, ona se projavljuje kao poraz volje. Čovek jedno ili sve vreme ne može da vlada sobom. U bolesti, ako je to teška forma, takva stanja su periodična, ali ne sve vreme.
Drugo, posednutost obično pobeđuje sferu voljnog stanja dobrodetelji: Zli duh smeta čoveku da voli, da shvata, da misli, čini čoveka robom. Bolest može imati i drugi karakter; neke bolesti (takve, kao na primer šizofrenija), mogu da unište ličnost, ali iznutra čovek ostaje slobodan. Pri tome on to može da prepoznaje, i uspešno da se suprotstavlja bolesti. Ako od šizofrenije strada ocrkovljenini čovek, koji je svestan samoga sebe, kaje se, čini napor nad sobom da bi se molio, tada on može da uspori takav raspad ličnosti, iako je to veoma teško. Ali, čak ako bolest napreduje, ona ne oduzima veru.
Posednutost se najčešće uočava pored svetinje, u crkvi, kod moštiju svetih, pred pricešće. A bolestan čovek ne oseća takve teškoće, nego naprotiv, on se raduje mogućnosti da dođe na službu
.
- Sigurno je veoma teško shvatiti šta se dešava u glavi bolesnog coveka - saznati da li on zaista veruje ili...

- Ili šta? Ako čovek dođe u Crkvu i kaže da veruje, kakvu osnovu mi imamo da odričemo njegovu veru i da sumnjamo u njegove reči? U Crkvi postoji pretpostavka poverenja. Ako čovek hoće da se moli, da se ispoveda, pričešćuje, zašto mu ne bismo verovali?

- Da li je u toj sredini moguće misionarenje?

- Naravno. Najvažnije je pripremiti se za susret sa čovekom. To iziskuje određenji stepen profesionalnosti i hrišćanskog znanja, odgovornosti, razumevanja ozbiljnosti situacije. Jer ovaj kontakt može kod nespremnog čoveka izazvati šok, odbojnost i neprijatno osećanje. Sve to hrišćanin ne bi smeo da dopusti.
Glavni oblik delovanja je Reč Božija. Čitanje Jevanđelja, vizuelne forme propovedi (npr. kino).
Postojanje crkve u internatu - već jeste vrsta misionarenja.Većina bolesnika adekvatno reaguje na pojavu sveštenika u zgradi, na odeljenju, u hodniku. Neće svi bolesnici da razgovaraju s njim, ne znaju svi, ne mogu, ali svi shvataju zašto je sveštenik došao.

- Ne prihvataju li oni bogosluženje kao razonodu?

- Upravo ga tako i shvataju ali u tome nema ništa loše. Mi im pomažemo da prežive usamljenost, da izađu iz zatvorenosti bolesničkog života koji je veoma težak. Onaj koji je ležao u bolnici više od jednog meseca, zna kako je to teško. Za njih dolazak sveštenika i bogosluženje predstavlja ogromnu radost. A i slava Bogu! Tako i treba da bude: opštenje sa Gospodom na službi je razonoda u dobrom smislu reči. Oni zaista osećaju radost, odmor, sa zadovoljstvom slušaju pevanje.

- Neverujućim ljudima nije jasno kako Bog može voleti čoveka i držati ga u tako bespomoćnom i nerazumnom stanju...

- Svi ljudi su krivi za to što je na zemlji zlo, koje dolazi od njih, a ne od Boga - Bog ne čini zla.I kao rezultat toga greha i zla javlja se bolest. Tako da nije Bog stvorio bolesti, On ih je popustio na čoveka koji ostaje u grehu, i tada su nastale bolesti, jer On hoće slobodu od čoveka.
Kada čovek boluje, on se nalazi u ropstvu svojih bolesti i to je neizbežno. Mi možemo samo konstatovati ovu činjenicu, ali je ne možemo objasniti. Kao što ne možemo razumeti zašto je jedan čovek radostan, a drugi nesretan. Tajanstvena je Promisao Božija, i mi ne možemo otkriti ovu tajnu. A treba li je uopšte otkrivati. Bog je i došao na zemlju radi toga da bi spasao ljude. Ali samo spasenje, ne zasija svima u istom trenutku. Za to treba vreme, i ponekad ceo život.I takav životni put isto može biti spasonosan.
Za mnoge bolesnike, takav život je složen na poseban način. Za neke - to je jednostavno stradanje, i to bez imalo šale. A za neke - to je bekstvo od života: ima ljudi koji su postali bolesni po sopstvenom izboru. U psihijatriji ima ovakva hipoteza o tome da mnoge bolesti čovek sam navlači na sebe time što on sa zadovoljstvom uranja u tu simptomatiku. To se pre svega odnosi na autizam, šizofreniju, možda oligofreniju u nekom obliku. Odvajanje od ličnosti, odvajanje od uma... Istina, mi možemo da govorimo o tome samo kao posmatrači, ali ne bismo smeli da donosimo konačane zaključke, osudivši čoveka.

- Postoji li sukob između pravoslavnog pogleda na duševne bolesti i savremenih oblika njihovog lečenja?

- Sukoba nema. Postoji ozbiljno nerazumevanje pozicija jednih i drugih, koje nam je ostalo u nasledstvo još iz sovjetskog vremena. Za rešenje ovoga problema treba vremena - lažne predstave, gluposti, nestaju i odlaze u prošlost. Život potvrđuje, da je potrebno lečenje, kako medicinsko, tako i duhovno. Ovi razni oblici lečenja mogu se zajedno obavljati i uporedo postojati.
U bolnici je sa svetske strane gledišta konflikt, koji se izražava u odnosu prema bolesnom čoveku, njegovoj slobodi i ličnosti. Nehrišćanski odnos greši žestinom, bezosećajnošću i preziranjem. Naprimer, personal tvrdi i zahteva, da ljudi prvo doručkuju, a onda da idu u crkvu. Treba da se izborimo za želju i pravo čoveka da se pričesti, a da ne doručkuje. Na to se, naravno, personal može naljutiti i uvrediti jer narušavamo pravila.
Nastojimo da se odnosimo sa uvažavanjem čak i prema onima koji postupaju ružno. Godinu dana unazad je jedan doktor emocionalno potrešen rekao: "Zar su to ljudi? To su zveri!" i naveo je slučaj kada je jedan bolesnik nedavno ubio jednu medicinsku sestru i drugu teško ranio. I ja sam morao da se zauzmem za njega , jer iako je on tako postupio u trenutku bolesti, on je ipak čovek, ipak ima lik Božiji.

- Naravno, nepravilno je što se svet ogradio zidom od života i stradanja ovih ljudi, prećutkuje njihovo postojanje.

- Naravno, savremena civilizacija se trudi da se ogradi od tog sveta bolesti. Po svojoj duhovnoj slabosti, nemoći, društvo se boji i čuva od sveta bolesti. Po svojoj prirodi, u svojoj osnovi, to je grehovna tendencija, i stoga ima veoma teške posledice. Ljudi idealizuju svoj život i svoje zdravlje, iako je to sve veoma nesigurno, i granica između bolesti i zdravlja je promenjiva. Zdravi čovek treba uvek da vidi, šta uopšte s čovekom može da bude, dužan je da pomaže bolesnima, da podeli s njima njihovu bol.

- Može li se ovakav stav promeniti?

- Zašto da ne? Kada mnogo ljudi bude dolazilo u internat da pomognu, oni koji žive ovde će više kontaktirati sa spoljnim svetom, i time će umanjiti njihovu izolovanost. Ali treba pogledati istini u oči: samo mali broj ljudi je sposoban da radi u takvim ustanovama. Za to je potrebno samoodricanje, duhovna hrabrost. Teško je uzeti na sebe takav krst. Mladi to neće.

- Kako izdržati, radeći iza ovih zidina? Ovde se ne radi o deci - siročićima, koji još imaju šansu za bolju budućnost, niti o zatvorenicima, koji se mogu još ispraviti. I ovde sigurno nije lako postići uspeh?

- Uspeh se zasniva na tome da mi prosto služimo njima i ništa više. Pomažemo im da žive, bar malo, bar mrvicu. Evo i sve naše službe. Mi ih ne izlečimo, ne iscelimo. Ali Crkva je lestvica u Carstvo Nebesko, i mi im pomažemo da takvu lestvicu izgrade u svojoj duši - pomoću svetotajinskog života u Crkvi. Time se ne smanjuje optimizam; služenje nije radi rezultata, nego je služenje prirodno. Navika se pojavljuje u svakom poslu - to je neizbežno. I to što personal primenjuje žestoke mere, to je neizbežno zlo, ali ono zlo, kojem čovek može da se suprotstavlja. A tim pre - hrišćanska ličnost.To zlo se u sebi može savladati tendencijom da se pretvori iz objektivnog posmatrača u subjektivno poistovećivanje s bolesnikom .
Glavni problem internata je nedostatak kvalifikovanog i hrišćanski milosrdnog personala koji voli svoj posao i bolesnike. Nedostaju ljudi koji će se s dušom, s trpljenjem i ljubavlju brinuti o bolesnima. Što se tiče materijalnog stanja internata, ono je praktično danas zadovoljavajuće. Ja se ponekad čudim tome da oni koji ovde žive bolje materijalno stoje (sredstvima naravno ne raspolažu lično), od usamljenih penzionera koji su kod svoje kuće. Dešava se, kada pričešćujem starije kod kuće, da je kod njih duplo gore nego kod nas u internatu, u kojem je u sobama dobar nameštaj, kvalitetne zavese, čista posteljina. Posebno tamo, gde nema teško bolesnih, gde nema neprijatnih mirisa, gde su oprani podovi.

- Vaši stalni parohijani, kakvi su oni?

- Ovde je sve isto kao i u običnoj parohiji: ima ljudi koji čekaju da služba počne, a ima i onih koji dođu – i odu. Naši parohijani se razlikuju od običnih po tome što su svi njihovi gresi i poroci vidljivi. Mi, kao prikrivamo svoje "problematične tačke", a kod njih je sve otvoreno. Oni ne umeju da sakriju svoje grehove i poroke. Iako reč "greh" na njih baš i ne može da se odnosi: greh je tamo gde je sloboda, a ovde slobode nema, ovde je bolest. Ali ako oni samo prošetaju kroz službu ili odlaze, ja ih "grdim". Ponekad.
Ni jedan oblik psihičke bolesti ne predstavlja prepreku tome da čovek učestvuje u životu crkve. Čak, kako je poznato besomučni i posednuti dolaze u hram i mole se.

- Ali kako psihički neadekvatni ljudi mogu da shvate to, što se odvija u crkvi.

- Ja mogu o tome svedočiti, ali ne mogu objasniti. Kao sveštenik znam da oni svi osećaju, a koliko verno ili ne - mislim, da je takvo merenje neprihvatljivo. Naravno, iako nekima od njih po maloumnosti nije shvatljiv unutrašnji smisao tajne, no oni ga osećaju. Ne svi u istoj meri - isto kao i u svakoj parohiji. Ali većina onih koji su stalno u crkvi, već su naučili šta se ovde odvija. O tome govori njihovo ponašanje, mimika, gestikulacija, ozbiljan izraz lica, ponekad - molitva. Oni vole da pevaju, ne znaju, ne mogu, ali vole. Ispovedaju se ponekad veoma ozbiljno, krajnje ozbiljno. I pri tome su samo pet minuta pre toga pričali i smejali se, razgovarali, vrtili se na jednom mestu. Ali kad priđu nalonju na kojem stoji krst i Jevanđelje, iznenada se se u njima pojavljuje neka duhovna dubina. Kada prilaze pričešću, oni se menjaju:u očima im se otkriva nekakav smisao i dubina.To je moje svedočanstvo, neka je ono i subjektivno.

-Čime im može pomoći onaj koji nije specijalista?

- Jednostavan primer toga što se može uraditi je sledeći. Tokom mnogo godina jednu bolesnu devojku na kolicima vozila je u crkvu jedna starija žena. Devojka ne hoda i treba je voziti ovamo iz drugog odeljenja. Mislio sam da je to njena baka. Toga dana posle liturgije pitao sam je o tome. "Ne, ja joj nisam niko...Jednostavno nas je jednom sveštenik naše Crkve pozvao da pomognemo i počela sam da idem u obližnji dom - internat. Upoznali su me sa tom devojčicom i počela sam da joj pomažem da se oblači, hranim je i šetam s njom. Onda su je premestili u vaš internat. I počela sam da dolazim kod nje ovde. Već sam se navikla na nju."
Glavno je da čovek ima želju da pomaže. Ali potrebna je i priprema: dosta je i jedan razgovor u trajanju od jednog, dva sata i jedno upoznavanje sa životom internata, da bi čovek imao neku predstavu o tome i da bi se navikao na taj način života .

Razgovarala: Svetlana Uljanova

preuzeto sa http://www.miloserdie.ru/index.php?ss=1&s=8&id=356

Prevod s ruskog: N. U.

A+ A-