MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Sveta mesta… Kako privlače dušu verujućeg čoveka! Kako čovek pri pogledu na kartu Rusije želi sve da obidje, da se pomoli u svim Crkvama, pokloni svim moštima, da utone u predivnu atmosferu molitve i mira, koji vladaju u manastirima. Ali kuda najpre putovati, da li je pokloničko putovanje uvek na korist, kakva iskušenja se mogu pojaviti? Ova i slična pitanja postavili smo svešteniku Mihajlu Mihajlovom.

" Gospod nije zapovedio put u Jerusalim kao neko dobro delo... Promena mjesta nam ne približava Boga. Gde god da se nalaziš, Gospod će doći k tebi, ako je stan duše tvoje takav da bi se Gospod mogao u njega useliti i u njemu obitavati..."
Sveti Grigorije Niski

-Oče, kakvu duhovnu korist donose poklonička putovanja i mogu li naneti duhovnu štetu?

- Poklonička putovanja su svakako potrebna. Ali ona treba da budu umerena, jer za pravoslavnog čoveka ne bi trebalo da bude cilj obilazak velikog broja manastira za pola godine. Ne treba sve vreme jesti kolače, ponekad treba jesti i malo crnog hleba! Tako da je pokloničko putovanje- u stvari podvig. Ranije je u Rusiji bilo ovako: ljudi su peške išli u manastir. Ali na takvo pokloničko putovanje su mogli da odu jednom u životu, oni su se spremali za njega, duhovno se trudili, išli sa palminim grančicama i odmah je bilo očigledno da su ti ljudi poklonici. Danas kada pogledate čoveka ne znate uvek da li je poklonik ili nije; mi se čak ni na svetim mestima ne možemo usredsrediti na duhovne stvari. Na primer, na prošlom pokloničkom putovanju, kada smo bili u crkvi, neki parohijani su, videvši unutar crkve glumicu Irenu Muravjevu, počeli odmah živo da se došaptavaju. Naravno da je bilo lepo što je i ona došla, ali nedaleko od glumice nalazile su se svete mošti prepodobnog Serafima Sarovskog. Izgledalo je tako da je za nas, pravoslavne, pojava poznate glumice u crkvi bila na momenat važnija od moštiju velikog svetitelja.

Prilikom pokloničkih putovanja možemo da zadobijemo veliko duhovno bogatstvo, ali ako putujemo po svetim mestima često, možemo se početi gorditi u mislima: " Vidiš, ja sam putovao, a ti- nisi!". Ima različitih pokloničkih putovanja. Dobro je ako ide grupa pravoslavnih ljudi...Slava Bogu! Ali ako putujemo vozom, tada nam neće biti jednostavno da se molimo i duhovno saberemo jer svi okolo šetaju, ponekad se svađaju, beskonačno vode prazne razgovore, ogovaraju, spletkare.



Kada se vraćamo iz svetih mesta primjećujemo da brzo gubimo blagodat koju smo tamo zadobili. Zašto? Zato što ne umemo čuvati dar Božiji, zato što se odmah utopimo u svakodnevnu sujetu i vidimo da nismo u stanju da zadržimo blagodat. Prilikom pokloničkih putovanja, zbog naših grehova veoma često se ne vladamo kako bi trebalo.

- Koje svetinje treba posjetiti u prvom redu? Treba li putovati daleko, ili treba početi od Moskovskih svetinja? Ili treba početi od svetinja u crkvi u koju idemo?

-Zapovest " poštuj oca i majku svoju" se ne odnosi samo na naše roditelje po telu, već i na naše duhovne roditelje. Tako se u Crkvama slave Moskovski, Beloruski, Kostromski sveti. Ima takvih svetih koje prve treba spominjati. U Kalužskoj eparhiji, na primer, obavezno se pominju Amvrosije i Lavrentije Kalužski. U našoj crkvi mi spominjemo sveštenomučenike Vladimira i Vasilija. To su naši roditelji, roditelji naše crkve. Treba znati Žitija naših svetih. Tako, na primer, izdaju se u ogromnom tiražu žitija ruskih svetih, žitija moskovskih svetih- Moskovski Paterik. Da vidimo: rodoslovno stablo počinjemo da gradimo i proučavamo, počevši od oca i majke, zatim prelazimo na bake i dedove i tako dalje. Niko neće početi da pravi svoj rodoslov tako što počinje od prabake.


sveštenik Mihajlo Mihajlov sa učenicima nedjeljne pravoslavne škole koja radi pri crkvi

Prekrasan je osećaj služiti i moliti se u crkvi, u kojoj su nekoliko desetina godina unazad služili i sveti sveštenomučenici Vasilije i Vladimir! Divno je i to što u našoj crkvi i sada nalazi stočić, kojeg je koristio sv. prep.Leontije ispovjednik Mihajlovski. To veoma greje dušu: doticati te stvari koje su dodirivali i sveti.Tako, putem fizičke veze, rasplamsava se i duhovna veza. To nije fetišizam, tj.ljubav prema stvarima, nego strahopoštovanje prema sećanju na svetoga, prema vezi sa svetima. U Divjejevskom manastiru smo se poklonili stoličici na koju se naslanjao prep. Serafim Sarovski kada se upokojio u Gospodu. Živo se oseće neprekidna veza.

Dodaćemo i to, da se naše proslavljanje ogleda i u tome što mi slavimo praznike svete. Tako da su dani pomena svetih koji su služili u našoj crkvi u stvari mali prestolni praznici, male slave u crkvi.

Svaka crkva ima i jedinstvenu istoriju- obavezno treba poznavati i poštovati one svete koji su služili u crkvi. Danas su u mnogim crkvama mnogi od sveštenoslužitelja i čak od parohijana postradali u vreme progona i proslavljeni su u liku svetih.

U Bogojavljenskoj Sabornoj Crkvi nalaze se mošti sv.Aleksija, mitropolita Moskovskog, jednog od prvih duhovnih stubova moskovskog Pravoslavlja, osnivača prvih moskovskih manastira: Andronikovog, Čudovog... Sveti pokrovitelj grada Moskve je sveti blagoverni knez Danilo Moskovski, osnivač Moskovske kneževine. Moskovska kneževina je u to vreme bila mala i neznatna. Ojačavši, blagoverni knez Danilo je učvrstio i uveličao kneževinu, ne putem nepravde i nasilja, nego milosrđem i miroljubljem (miroljubivim putem). Njegove mošti se čuvaju u Sveto-Danilovom manastiru.

U Crkvi Hrista Spasitelja danas se čuvaju mošti sv. Filareta Moskovskog. Svetitelj Tihon, patrijarh Sveruski- veliki prosvetitelj Amerike, bio je izabran za partijarha u godini u kojoj je počela velika pometnja u našoj zemlji- 1917. Na njegove oči su se rušile crkve, oni koji su do juče izgledali kao blagočestivi parohijani, skidali su ikone sa zidova. " Gospode, sinovi Ruski ostaviše Zavet Tvoj, razrušiše žrtvenike Tvoje, pucaše po crkvenim i Kremaljskim svetinjama, pretukoše sveštenike tvoje..." pisao je svetitelj. Koliko je mnogo on učinio da bi se crkve sačuvale! Do poslednjih dana života primao je verujuće u Donskom manastiru. Tamo se sada čuvaju njegove mošti. I tužno je vidjeti da kod moštiju sv.Tihona gotovo nikada nema nikoga...
Primer je Moskva. Tako se može pričati o bilo kojem od gradova.

- Da li je moguće spojiti pokloničko putovanje i godišnji odmor?

- Treba biti duhovno jak da bi se moglo spojiti i jedno i drugo zajedno. Ja se trudim, ako negde idem, da odvojim posebno dane odmora od dana službe, pokloničkog putovanja. Na primer, kada doputujem u Helsinki, gdje služi meni znani sveštenik, tada sam ja nedeljom u crkvi. Služba, razgovori sa parohijanima, čitanje lekcija- i prođe dan.

Pokloničko putovanje ne bi trebalo biti " usput" sa odmorom. Naravno, ako se na pokloničkom putovanju neki put i okupate, to nije greh. Ali kada mi nastojimo da stignemo i tamo i onamo, tada nam se po rečima Spasitelja dešava da ne možemo služiti dva gospodara.
Često se dešava ovako: čovek na odmoru ide u crkvu, i u crkvi stoji a sve vreme misli o tome kako je na plaži - sunce! Nervira se jer stojeći u crkvi propušta divno vreme napolju. Vrativši se sa odmora mnogi se žale da su imali mnogo iskušenja, počevši od toga šta su na plaži videli, do drugih stvari... I opet idu, i opet, nije se ni služba u crkvi završila, trče na plažu. Ponekad je posećivanje crkve potpuno u drugom planu; čovek misli: " Tako divno vreme, a sutra se može pokvariti, bolje je da sutra idem u crkvu. A ako za vrijeme celog odmora budu lepe vremenske prilike, on u neće ni otići u Crkvu.

Jedan moj duhovni sin je otputovao u Kijev na odmor. Mučio ga je duh bluda. Prvog dana je otišao u Kijevo-Pečersku Lavru da se pokloni moštima prep. Mojsija, poznatog po pomoći u savladjivanju bludne strasti. Poklonivši se, otišao je na nudističku plažu. Kakvo je samo bilo njegovo čuđenje, kada je prošao celu plažu i nije primetio ništa oko sebe. Prepodobni mu je tako pomogao što je on prošao celu plažu, a da nije vidio ni jedno obnaženo telo. Posle toga je rešio da ceo odmor provede moleći se u manastiru. Tako je i uradio: a vratio se i dobro odmoran, i tamnoput i duhovno ukrepljen.

- Šta je još značajno za one koji idu na poklonička putovanja?

-Hteo bih da naglasim i jedan posebno važan momenat ponašanja u crkvi. Često se može videti, kada u crkvu ulazi nepoznati sveštenik, izgledom starac, onda se mnogi odmah trude usrdno da uzmu blagoslov, ne znajući čak ni da li je to zaista sveštenik. Kada su naši parohijani bili nedavno u Divjejevu, videli smo Matuške-monahinje Divjejevskog manastira koje su od mene uzele blagoslov tek kada su me njima predstavili. Prosto tako one ne prilaze- ko zna ko je to došao! I još jedan slučaj: prilikom pozdravljanja pred odlazak neki parohijani su prišli da uzmu blagoslov od o. Jone, koji je već dugo vremena monah. On se začudio:" Zašto meni prilazite? Eno stoji vaš sveštenik! Šta nam govore sveti oci? Pamtite svoje, uzmite blagoslov od svoga sveštenika, dozvoli li on da se meni obratite tada priđite slobodno." Tako je postupao i o. Nikolaj Gurjanov: kada su mu dolazili poklonici i molili ga da ih ispovedi, govorio je: ako su oni doputovali sa svojim sveštenikom, tada kod njega treba da se i ispovedaju, jer on bolje poznaje grehe svojih duhovnih čeda. " Dakle, pazite dobro kako živite..."( Ef.5.15.)


Davidova pustinja

- Treba li donositi svetinje sa pokloničkih putovanja?

- Odgovor je jednostavan. Ispočetka poklonici donose svetinje. A onda traže blagoslov da ih pale-pokvarile se. Ponekad mole i sveštenike, kao, ne mogu oni sami osvećeno da pale. Bio sam u jednom stanu, svetinja mnogo, ali sve je bilo pokriveno debelim slojem prašine, preko njih bubice šetaju. Ako uzmemo svetinju, prema njoj treba da se odnosimo sa strahopoštovanjem. Donijeli suvarke (male kockice svetog sušenog hleba osvećene u posudi kojom se Sv.Serafim služio) iz Divjejeva od prep. Serafima, treba ih jesti, a ne čekati sve dok se ne pokvare. Doneli prosforu (mali okrugli hleb osvećen u oltaru koji se deli vernima na kraju liturgije), treba je jesti dok je sveža, a ne poklanjati je onda kada se stvrdnula.

- Ponekad verujući čovek ima izbor: da ide u manastir na poslušanje, ili, možda da ostane i potrudi se u svojoj parohijskoj crkvi?

- Veoma često biva da zaboravljamo na svoju crkvu, na svoj rođeni dom. Često parohijani traže blagoslov da skupe novac za daleki manastir, zaboravljajući na to da se i naša crkva isto gradi. Tako je i sa poslušanjem. U manastiru je naravno dobro, svež vazduh , drugačija hrana. Ali i u našim parohijskim crkvama ima mnogo posla.

- To jest treba početi od svoga doma, a kada je vlastiti dom uredan, čist, sređen, kada je naša parohija izgrađena, tada se mogu podizati i druge crkve?

- Potpuno ispravno. Kada je u našoj sobi neuredno, zar ćemo ići da čistimo druge kuće? Pomoći treba manastirima, monasi bez naše pomoći ne mogu sve uraditi. Ali ponekad neki poklonici donose u manastir sve svoje svetske navike, što može štetiti duhovnom životu obitelji. Život u manastiru je duhovni podvig. Radnici su ljudi koji ulaze u sastav bratije manastira. Dužni su da ispunjavaju manastirski ustav i da žive monaškim životom.


Davidova pustinja

- Mogu li se posećivati pravoslavne svetinje koje se ne nalaze u pravoslavnim crkvama?

Mogu, i treba ih posećivati, ali opet, prema svemu se treba odnositi sa određenim rasuđivanjem. U Crkvi sv.Sofije u Konstantinopolju se ne može ni prekrstiti, ona je pretvoren u džamiju. Ali tamo se može otići, pogledati freske, koje još nisu sasvim razrušene.


poklonici u Davidovoj pustinji

Na kraju ćemo još jednom ponoviti reči ap.Pavla:" Dakle, pazite dobro kako živite, ne kao nemudri, nego kao mudri..." (Ef. 5.15)


Razgovor vodila: Ana Ljubimova
preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_579.html