MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

SEĆANJE NA OCA JUSTINA!



Ava Justin Popović

Kao kroz izmaglicu vidim sebe - dečaka od nekih četrnaest godina kako sa uzbuđenjem otvaram prvu stranicu knjige čija duša boluje od starosti i upotrebe, onu, svim ljubiteljima antikvarskih štiva, dobro znanu vrstu lekovite žutice s mirisom tamjana, blagotvornim poput divne večernje molitve: "Svetlosti tiha!"...

Naslov "Dostojevski o Evropi i slovenstvu" obećava da me posvađa sa mojim ljubimcem Šekspirom. (Školski drugovi su mi čak i dali nadimak po njemu - "Šekspir"). Njegove kraljevske drame, tragedije, soneti vaspitavaju moju dušu da se uči treperenju i na najmanjem vetru. Neke stihove - kao one o buntovnom Bolinbruku, o muzici ("Ko nema muzike u duši i kog sklad slatkih zvukova ne dira - tome ne veruj nikad" -Mletački trgovac) ili jednostavno o sreći - učim krišom napamet! Uzimam razne prevode Šekspira i međusobno ih poredim. Nalazim da je zanosniji od "Sna letnje noći" - drugi prevod: "Snoviđenje u noć ivanjsku". Često izgovaram ove reči šapatom i ne mogu da se dovoljno naslušam neke plave melodije u njima, simfonije obrubljene mesečinom jula. Već sam za sav život inficiran slabošću pred umetnički lepim, tražim bez ičije pomoći nova prostranstva a pojedina, postiđen sa toliko mladosti i još većeg neznanja jednostavno napuštam. Spinozinu "Etiku", recimo, koju bih rado da čitam, ali ne umem.

A sada ova knjiga - ko zna kako dospela u moje ruke. Uzbuđuje me njena starost, ali ništa više od toga. Sve mi izgleda zanimljivije od naslova. Izdavač: Beogradski univerzitet, godina izdanja: 1940., pisac Dr JUSTIN POPOVIĆ (kakvo čudno ime, ko se još tako zove!?). Što se naslova tiče - meni tada odbojan: od Dostojevskog nisam pročitao ni redak, a "Evropa i Slovenstvo" upućuju me na to da je reč, verovatno, o nekoj političkoj studiji pisanoj uoči izbijanja rata, dakle samim tim prepunoj pogrešaka. Ignoratio mater est arogantio - Neznanje je majka drskosti! "Da vidim - mislim u sebi - šta je pisac imao da kaže o Evropi u kojoj je tada već besneo rat. Ako je ovo pisao, po svoj prilici, 1938. -biće uživanje loviti ga u greškama".

Prva rečenica me poražava kao grom: "Od moje petnaeste godine Dostojevski je moj učitelj - priznajem - ujedno i mučitelj!" Namesto političkih i istorijskih spekulacija, umesto učenog uvoda visokog tona pročitao sam samo krik! Pa ja sam u tim godinama! Pa ja o Dostojevskom ne znam ništa! Kao začaran čitam dalje, čitanje nastavljam te noći, narednih dana... Obuzet groznicom da što više saznam skidam sa polica biblioteke jednu po jednu knjigu velikog pisca. Poredim Ivanovu Bunu sa sjajnom analizom tog nepoznatog Dr Justina (ko je on? ko je uopšte taj čudesni sveznalac?) i uviđam da on tumači pisca kao što Dostojevski tumači svet: kosmogonijski, ontološki iz osnova... Vraćam se po desetak puta na trenutak kada Sonja Marmeladova čita ubici Raskoljnikovu Jevanđelje po Mateju o Lazarevom vaskrsenju iz mrtvih. Zbog kneza Miškina, koji je zajedno sa mnom bio prvo gost kod Dr Justina, pa tek onda kod svog autora - čitam Novi Zavet - čitam ga poletno, žedno, žudno - ne znajući s koje strane pre da zahvatim! Na sve strane Voda, Voda Živa -Voda Života! Plakao bih od sreće, otvorio sve prozore na duši, raširio vrata srca i uma pred snažnim naletom Istine, pred Preobraženjem kome postajem ustreptali svedok i radosni saučesnik! U daljini samo nazirem svog Šekspira. Nismo se razišli, ali naslućujem da će on morati da ostane u onoj pozlaćenoj rajskoj gradini ranih osećanja zasut zvezdanom prašinom prve ljubavi - naivne, uostalom, kao svaka prva sreća. Na moje oči Dostojevski gradi jednu novu vaseljenu, širu od Šekspirove, vaseljenu kroz koju me vodi taj anđeo od Justina, možda isti koji je vodio nekada Dantea kroz Pakao, Čistilište i Raj. Svega toga ima u Dostojevskog: od paklenih duševnih dubina nad kojima nam se zavrti u glavi, od muka čistilišta u kome se u susretu sa Hristom ljudska priroda pokajana i obožena prisajedinjuje raju, do raja jednog starca Zosime, za koga mi se često činilo da sam ga potpunije doživeo i istinitije video nego mnoge ljude s kojima sam se u stvarnosti bezbroj puta nalazio. Sa starcem Zosimom sam se prvi put poljubio u Justinovoj knjizi. Trenutak njegovog ličnog susreta sa Živim Bogom u "Karamazovima" mogu se jedino u svekolikoj svetskoj literaturi uporediti sa preobraćanjem Žan-Kristofa Romena Rolana koji posle velikog životnog brodoloma uzvikuje Bogu: "O Ti, Ti... zašto si me napustio?... zašto si otišao od mene... pa samo sam Tebe čekao svih ovih mučnih godina!"

Ja nisam imao brodolome. Tek sam izvezao svoj brod na pučinu, detinje bezbrižno ne sluteći da je to "mirno" more granica neba i pakla. Na toj granici su po Justinovom tumačenju Dostojevskog - heroji i antiheroji, jer su svi njegovi junaci, kao i svi ljudi, uostalom, hristo-nosnici ili hristoborci. Niko kao Justin nije razumeo Dostojevskog: u dijalogu između njih dvojice Bogočovek je bio posrednik! Čitajte druge analitičare od Lava Šestova, preko Henrija Milera i Stefana Cvajga, pa do samog Berđajeva, videćete da su se neki od ovih iskreno čudili šta će Dostojevskom teodiceja, šta će mu Hristos - ne shvatajući da je Njegovo Ime u delu slovenskog genija onaj ugaoni kamen koji oni kao zidari sa prezrenjem odbaciše, pa im ostade samo to da s nerazumevanjem zure u ruševinu. Tek u svetlu Justinove Bogom nadahnute analize razu-memo da je uzrok svekolikog zla kod Dostojevskog jedino i samo sebeljublje - što može svako na sebi da proveri, a svake ljubavi osnov - hristoljublje! Hristonosci i hristoborci - to su jedina dva junaka Dostojevskog sa bezbroj varijeteta.

Smerdjakov nije hristoborac samo zato što je oca ubio, nego i zato, što je pre zločina sa paklenom mržnjom u grudvu hleba stavio igle i usmrtio obično, nedužno pseto - bacivši se prvo kamenom na Tvorevinu Božiju, pa onda oceubistvom na Boga - sledeći svoje drugo "Ja" (Ivana Karamazova) čije reči su i danas temelj svakog "tolerantnog" i "prihvatljivog" ateizma: "Ne da ja Boga ne primam - naprotiv - nego ne primam svet koji je stvorio i ulaznicu mu s poštovanjem vraćam". Ova misao je nevidljivim mastilom napisana na prvoj stranici Komunističkog manifesta!
Knez Miškin nije hristonosac zato što posvednevno ne izbiva iz crkve, već zato što u sebi Hrista nosi da njime leči druge, sve dok ga ti drugi na smrt ne razbole!

Nekako s proleća 1965. saznajem zapravo ko je Dr Justin, za koga se raspitujem ne bih li još neku njegovu knjigu nabavio. Ovu koju imam ne čitam - nego izučavam. Nailazim na prvi trag. Saznajem da je taj Dragi, a Nepoznati živ i da je monah u manastiru Ćelije kod Valjeva. Saznajem još ponešto, nemam vremena za slušanje - pišem mu odmah! Pismo je puno ljubavi, ali nevešto, đačko. Vidim i sam da sam neumeren u izlivima svoje nežnosti, ali ne mogu da se zaustavim. Molim ga da mi omogući bar da ga vidim. Čak i "pretim", Bože Blagi!:... "ako ikada nađete vremena tražim da me primite".

Prošle su dve sedmice pre nego što je Edmond Dantes koji ovo piše, dobio odgovor (neka mi bude oprošteno na poređenju!) od jednog drugog zaslužnijeg opata Farije utamničenog u tvrđavi If koja se u ono vreme nazivala socijalističkom Srbijom! (Tek sam kasnije shvatio zašto mi je u "Monte-Kristu" uvek bio draži susret dva sužnja od Danteovog otkrića blaga na napuštenom ostrvu.) Po kaligrafskom rukopisu na koverti, kakav dotle nisam imao prilike da vidim - pomislio sam da nije reč o 1965-oj već o 1935-oj, a po sadržini - kao da pismo nije pisano u Valjevu nego u Jerusalimu: rečenice pune topline i dirljive nežnosti. " ... Možete doći čim nastupi raspust... daće Bog da o knjizi koju ste pročitali i o drugome pričamo više... samo molim Vas pod jednim uslovom: da Vaši putni troškovi budu moji, jer vi ste još uvek đak!" Treba mi da pismo pročitam dva puta da bih shvatio njegov smisao. Družio sam se s njim sve do kraja školske godine, a onda kao na krilima krenuo u Valjevo.

Taj dan je ostao za moj lični nezaborav. Put od Kragujevca do Valjeva nisam osetio. Zamolio sam vozača da stane kod manastira, a kada me je pozvao da izađem iz autobusa i objasnio mi strpljivo da krenem putem "pravo kroz šumu" nisam verovao da sam se našao na cilju tolikih svojih nada i želja

Lep letnji dan se prekriva sumrakom, a što više idem šuma je sve gušća i sve je lepljivija tišina oko mene. U trenutku kada sam se već uplašio da sam pogrešno razumeo vozačeva uputstva, umoran od putovanja i pešačenja, koje je uvek na nepoznatom mestu duže nego što bi trebalo, kroz sve ređa stabla nazirem ogroman proplanak, a onda odjednom lepu crkvicu i široke zgrade oko nje. Negde u predvečerje, nad rajem nepre-glednih brda oglašavaju se ptice i čini mi se da mrvice njihovih glasova padaju u pljusku na manastir. Ako ikome pođe za rukom da siđe duboko, do najdubljeg svog "ja", do poslednjeg unutrašnjeg staništa - ugledaće očima duše ono što sam ja gledao te večeri: praiskonski mir Starog i Crkvu Novog Zaveta u spojenim dlanovima zvona i ptica.

Obraćam se prvoj monahinji koju srećem i pokazujem pismo Oca Justina. Odvodi me ćutke do Konaka i onda me "predaje" drugoj monahinji. Ona je ljubazna i moli me da sačekam ispred jednih vrata. Slutim da me samo ona dele od Oca Justina. Vraća se za čas i kaže: "Znate, O. Justin je star čovek, danas je puno radio, a ovde svi vodimo bogu o njegovom zdravlju. On će Vas sada primiti (srce je brže zakucalo!), ali molim Vas... na zidu imate sat... nemojte ostati duže od četvrt sata"... Tronut sam njenom brižljivošću i promuklim glasom obećavam da ću je poslu-šati. Onda se vrata otvaraju i odjednom se nalazim pred omalenim čovekom duge, sede kose i brade u prostoj monaškoj mantiji. Preko nje je obukao cemper, tako da slutim da mu je zbog starosti već hladno. O. Justin dopušta da mu poljubim ruku, a on mene ljubi u kosu i oči. Nudi mi stolicu preko puta njegovog stola pretrpanog knjigama, na kome se kao na nekakvoj starinskoj katedri nalaze mastionica i pero, a meni u tim prvim sekundama prolazi kroz misli: "Starac Zosima"... Na njegovom izražajnom licu ispod gustih obrva blistaju fantastično žive oči, za koje bez preterivanja mogu reći da su bile ispunjene pronicljivošću i dobrotom, uopšte nečim tako jedinstvenim što više nikada nisam vi-deo. Glas mu je malo hrapav i starački, ali rečenice rezgovetne, svaka reč savršeno ispravno naglašena. U njegovom raspitivanju nije bilo ni poze, ni senke od lažne kurtoazije. Razgovarajući s vama on se interesovao za vas, on je slušao i govorio do te mere prirodno da ste imali utisak da je rešen da se od sada pa ubuduće bavi jedino vama! Pričali smo o mom putovanju, njegovoj knjizi, mojoj želji da ga vidim. Svuda oko nas bile su samo knjige i ikone. Gde god da ste bacili pogled sačekivala bi vas knjiga! Od tavanice do poda, kao prikovane uz sva četiri zida njegove radne sobe, naizgled ispunjene strepnjom da budu odvojene od svog vla-snika one su činile tako raskošne zavese Duha da lepše zaista niste mogli videti. Desno od vrata, iza jednog zastora bila mu je postelja. Pokazao mi je taj majušni kutak, kao da je to nešto najprirodnije i nasmejao se. Tako se deca smeju! Nezlobivo, lepo - sitnicama! Primetio je da gledam na sat. "Pustite to - odmahnuo je rukom - odmorićemo se i vi od puta i ja od rada" Obradovalo me je to što je prozreo moju nameru i sprečio da se oprostimo. "Ostanite ovde koliko hoćete - što duže to bolje! Sada ste inače na raspustu." Zbunjivalo me je njegovo "Vi". Imao sam ipak samo četrnaest godina. No utisci su smenjivali jedan drugi i ja nisam imao vremena da o tome razmišljam. Otac Justin je bio sav u pokretu. Ustajao je, uzimao knjige - pokazivao mi ih, a onda govorio o godinama provedenim u Rusiji, Engleskoj... Jednog trenutka je rekao: "Dobro je, dobro što čitate Dostojevskog. Ja sam isto počeo tako rano kao i vi. Pisali ste mi o tome". Onda je sklopio oči, zavalivši se dublje u naslonjaču i pričao o Dostojevskom. Govorio je o "Braći Karamazovima" kao romanu - reci, o tome da je najtačnija Zosimina misao da je "svako za sve kriv", o Lavu Nikolajeviču Miškinu i Raskoljnikovu. Govoreći o poslednjem počeo je da plače! Samo je pljesnuo rukama i zagrcnuo se! Imao sam utisak da se ubistvo dogodilo pre par sati, a da ga je počinio neko Ocu Justinu - najdraži. Plakao je nad strašnim zločinom petrogradskog studenta i pominjao njegovu majku. "Sećate li se, ona je još pre zločina, jadnica, slutila da je on veru u Boga izgubio? Setite se samo njenog pisma! A on, savesti svoje mučenik, kakvu je samo pokoru počinio!" Da je taj nesrećnik ili neko sličan njemu spreman za takvo nedelo, mogao videti te suze usamljenog Ćelijskog Starca, da vidi njegovu rešenost da ga moli da odustane od greha - ne bi bio zločinac toliko zbog samog zlodela koliko zbog nastojanja da ga ipak počini. Nisam znao gde da pogledam. Bolele su me te suze, pekle njegove reči - ćutao sam. Vreme je prolazilo, a Starac je govorio. Nije to bio govor - verba volant! Kasnije sam razumeo. Dostojevski se ne čita nego proživljava. Bio je to čas, bila je to lekcija! Prošlo je oko dva sata! Slušao sam bez daha, plašeći se samo prekora monahinje pred vratima. Razumeo me je! "Ja vama toliko pričam, a vi ste sigurno gladni!" Onaj maločas strasni govornik, postao je najednom ljubazni domaćin. Verovatno da bi me poštedeo prekora izašao je zajedno sa mnom. Monahinja ispred poklonila se do zemlje i zatražila blagoslov. Poštedela me je i ona. Bio sam joj zahvalan što nismo morali da se pogledamo!

Ostao sam kod Oca Justina čitav mesec. Imao sam tu životnu sreću da ga svakodnevno viđam, da svakodnevno razgovaram s njim, a da uveče, zajedno sa ostalim gostima slušam odgovore na pitanja koja smo mu postavljali. Sećam se da su bile klupice iza konaka. On bi obično sedeo sam na jednoj - a mi ostali kako ko: ja ili sa dvojicom studenata arhi-tekture iz Beograda ili najčešće sa jednim neobično dragim čovekom, o kome više nisam uspeo da saznam bilo šta, jermonahom Jovanom. Otprilike deceniju stariji od mene o. Jovan i ja iskreno smo se zbližili. Ako ikada bude u prilici da pročita ovaj tekst od srca ga molim da mi se javi. Koliko se sećam, pričao mi je da ga je kao siroto seosko čobanče Otac Justin zavoleo, uzeo sebi i uputio na studije teologije. Jermonah Jovan je još studirao kad smo se upoznali. Provodili smo sate i sate u razgovoru o Ocu Justinu, o Vladici Nikolaju i opet - o Dostojevskom. Nisam sreo čoveka koji je za drugo biće imao toliko ljubavi kao jermonah Jovan za svog Oca Justina. Moj novi prijatelj bio je vedar i uvek nasmejan sabesednik. Obično bi on služio večernje. Posmatrao sam ga. Čovek s kojim sam do pre pola sata govorio kao sa starijim bratom, služio je večernje, kadio na "Gospodi vozvah" malu manastirsku crkvu, dok mu je preko felona u naborima padala crna pana - služio tako predano i ozbiljno kao da me pre toga nikada nije video. Osetio sam svim bićem da u njegovoj dobroti i čovekoljublju ima nekog višeg smisla i hristoljublja: Voleo je mene, ali Hristos je bio na prvom mestu, a on kao monah, Hristov vitez svoju službu je savesno i odgovorno shvatao. Išli smo zajedno u selo Gradac gde je rođen Milovan Glišić.

Sećam se da su sestre svakodnevno odlazile u Valjevo i vraćale se s pismima za Oca Justina. Dobijao ih je na desetine, slobodan sam reći, stotinu iz celog sveta na najrazličitijim jezicima, kao što su na mnogim jezicima bile ispisane knjige u njegovom kabinetu.

Izdvojiću ovde iz pregršti utisaka još samo dva - tri.
Jedne večeri obedovali smo pečurke. Na trpezi slučajno nije bilo soli. Ne moleći prisutne monahinje, on sam je otišao u kuhinju i doneo slanik uz prekor: "U ovoj kući, izgledz, na sve ja moram da mislim!" Primetio sam da je sestrama bilo teško, onda ih je on pogledao i rekao: "Dobro, znate i same da to nije tako". Svi smo se nasmejali, a mene je posebno oduševila njegova spremnost da odmah, tu prizna svoju sitnu, ljudsku pogrešku.

Tih dana je u "Večernjim novostima" izlazio feljton u kome je neki novinar pisao o tome kako Crnogorci nisu Srbi. Kako je to samo pogodilo Oca Justina! On koji je sa blagim osmehom pričao o maltretiranjima u valjevskom SUP-u pedesetih godina zbog knjige koju je objavio, on kome su zabranili da bilo kuda iz Ćelija sme izaći samo zato što su ga se plašili, plakao je zbog veštačkih, novinskih podela srpskog naroda na Srbe i Crnogorce! "Crnogorci da nisu Srbi, o Bože kakva je to strahota" - govorio je.

Imao sam prilike da ga gledam dok služi. Njegovo svetiteljsko srce bilo je razapeto između Boga i sveta, a oči prave suzarnice. Na liturgiji je obično plakao. Sećam se tako liturgije na Ivanjdan. Govorio je za nas nekolicinu gostiju i seljane koji su došli na prazničnu službu. Pro-povedao je o Majci Svetog Jovana Krstitelja pitajući i sebe i nas da li je slutila da će "najveći od žene rođen", Preteča Gospodnji, doživeti takvu sudbiku, takvu strašnu smrt! Više je govorio o njoj nego o samom Sv. Jovanu! Sa krstom u ruci krenuo je polako od Carskih Dveri sklo-pivši oči - sve bliže i bliže nama, dok su mu niz obraz klizile suze. Kad je završio - crkvu je ispunila tišina. Setio sam se onih beseda objavljenih u čuvenoj Nušićevoj "Retorici". I ova je bila antologijska, nebozemna, zaslužna da bude zapisana i sačuvana, snimljena bar, a izgo-vorena je pred nama koji sigurno nismo bili u stanju da je ikome prenesemo. Ja sam kao dete zapamtio skoro sve, ali ko sam ja da svedočim reči Oca Justina? Tu besedu bih naslovio u duhu onog Šekspirovog prevoda "Snoviđenje u jutro ivanjsko". Snoviđenje je bila neverovatna lepota dubokog smisla svake reči iz te besede!

I o razgovorima s njim, kasnije vođenim, ne mogu da pričam, ne zato što sam ih zaboravio - nego što su isuviše lični da bi mogao
olako prepustiti taj dragoceni životni kapital.

Bližio se dan mog odlaska. Rekao sam to Ocu Justinu veče uoči puta. Trudio se da me uveri da ostanem još malo, ali bilo me je stid što sam i ovoliko ostao. Video sam rad i odricanja ćelijskih sestara, po povratku sa jutrenja zatekao bih moju sobicu tako pospremljenu kao da
nisam ni spavao u njoj, a da monahinju koja je to radila za nekih pola sata nikada nisam sreo ni stigao da joj zahvalim. Ovim putem celivam te vredne i napaćene ruke nepoznate sestre, moleći Boga da joj plati za njen trud.

Negde oko podne Otac Justin je krekuo da me isprati. Bio je obučen u mantiju širokih rukava kakvu viđamo kod grčkih monaha, na glavi je imao panakamilavku, a u ruci štap. Molio sam ga da ne ide predaleko, bilo mi je i žao i teško da čovek u tim godinama pešači zbog mene. Samo mi je prebacio ruku preko ramena i ćutke pokazao putić. Išli smo lagano. Zastajkivali smo skoro svakk čas, poljubio bi mi oči pa kosu čvrsto držeći moju ruku u svojoj,
"Sada je važno da naučite svoju dušu da se razapinje oko kapija ovog sveta. Duša je glavna - za telo uvek ima vremena." Pričajući tako došli smo do uzvišenja sa koga je manastir ličio ka belutak. Nešto mi je govorilo da Oca Justina nikada više neću videti! To nešto mi je stezalo grlo i branilo mi da govorim! Čovek koji je bio "svedok veka", doktor nauka, monah od dečaštva, počasni doktor svetskih univerziteta, pedagog prvog reda, teolog i filozof, dostojevskolog kakvog do danas kulturni svet nije video, prijatelj Svetog Vladike Nikolaja - pričao je sa mnom, detetom, kao sa sebi ravnim i više od toga: za mene nepoznatog gradskog švrću slučajno zalutalog u njegov svet pokazivao toliko ljubavi, samo ljubavi i jedino ljubavi.

Jednog momenta se osvrnuo kao da nas neko može videti i iz mantije izvadio novac! "Znate, ovo vam je za kartu!" Došlo mi je da propadnem u zemlju! Nisam smeo da odbijem, ali nisam znao šta da kažem. "Tako smo se dogovorili - rekao je - vi ste još đak. Uzmite!" Poklonio mi je dve molitve koje je on lično sastavio i otkucao na učetvoro presavijenom peliru, tako da su izgledale kao knjižice. Jedna Sv. Jovanu Zlatoustom, druga Sv. Arhangelu Mihailu. Ćuteći mi je milovao ruke čini mi se čitavu jednu večnost, a onda podigao svoju Desnicu na blagoslov: "Zbogom pošli Dušane, Bog vas blagoslovio!" Poljubio sam mu ruku i lice i gorko zaplakao. "Ne plačite, dete moje - rekao je jedva čujno - kažem vam da je život pred vama." Najednom se okrenuo i polako pošao, sam, putem koji smo zajedno prešli. Kroz paučinu suza video sam ga okupanog Suncem Božijim kako se vraća svome manastiru, svojoj medonosnoj košnici -Ćelijama. Pozdravljali su ga horovk ptica kao grmljavina zvona, šumica ga je ozelenjavala, a duge trake svetlosti treptale su za njim kao arhije-rejska mandija - mandija učenja, mudrosti, Bogopoznanja. U svemu njegovom bilo je nečeg genijalnog, ali ne onako kako to obično zamišljamo velike
ljude, već više božanski prosvetljenog na način koji je bio darovan samo njemu. Tek kada je nestao iz mojih očiju - tek tada sam zaista shvatio kakvog sam čoveka upoznao.

Saznao sam za njegovu smrt kada već nikako nisam mogao otići na sahranu. Otac Justin, Blagoje Blagovesnik, rođen na Blagovesti i pre-minuo na Blagovesti, blagovestio je meni detetu na početku puta Hrista i Njegovog Petog Jevanđelistu, Spasiteljevog Trinaestog Apostola -Fjodora Mihailoviča Dostojevskog. O danima provedenim pored njega mogao bih knjigu napisati, tako da su ova sećanja samo deo tih (o)sećanja!

Kada sam u Leliću 1991. g. prisustvovao dolasku moštiju Sv. Vla-dike Nikolaja iz Amerike često sam se u mislima vraćao Ćelijskom Starcu. Razumljivo, jer od 1965. nisam dolazio u ovaj kraj. Video sam pored Patrijarha, sve naše episkope, brojne monahe, monahinje, sveštenike, akademike, pisce, slikare i druge koji su sigurno imali više susreta sa Ocem Justinom nego ja. Pomišljao sam na njegove učenike: Atanasija, Irineja, Amfilohija, Artemija - sada najuglednije naše arhijereje. Is-kren da budem, uvek sam ih od srca voleo preko ljubavi o. Justina i u ljubavi Oca Justina. Imao sam osećaj da u lelićkoj porti, okrenuta licem prema Svetom Prestolu služašča Srpska crkva stoji pred svojim Svetim Putevoditeljima: u sredini Sveti Sava, a sa njegove leve i desne strane, Večiti naš Patrijarh - Sv. Vladika Nikolaj i Sv. Justin Ćelijski Bogomudri.

Sveti oče Justine - moli Boga za sve nas, za Krstonosni narod Tvoj srpski, pravoslavni.

Da ne daju molitve Ave Justina da budemo zasužnjeni među narodima između ostalog i zato što smo njega u ovoj Srbiji svojevremeno zasužnjili ne dajući mu da prekorači dalje od svog manastirskog praga. Da njegovim svetim i spasonosnim molitvama Bog Odmazditelj to ne dozvoli.

Zima 1965.
Dušan Vasiljević,

preuzeto iz: GLAS CRKVE, broj 4, Valjevo, 1992, 14-22

Pročitano: 10568 puta