MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Ko peče prosfore?



Pečenje prosfora je – pravo crkveno iskustvo, koje je u mnogome slično sa ikonopisanjem, smatra prosfornik Crkve Pokrova Presvete Bogorodice u Krasnom Selu Aleksandar Kudrajvcev koji je po svom obrazovanju fizičar, a po profesiji pozorišni režiser. To služenje iziskuje od čoveka veoma mnogo, i delimično je slično monaškom pozivu. Ali put ka toj visini može da počne u potpunosti uobičajeno i bilo gde: za Aleksandra je to bilo naprimer od višnjaka – pod znacima navoda i bez njih. Aleksandar je našem dopisniku Ani Palčevoj ispričao o iskustvu pri pečenju prosfora, o stvaralaštvu, preciznim tehnologijama i ulozi raznih dogadjaja u životu pravoslavnog čoveka.

Aleksandar Sergejevič Kudrjavcev. Rodjen je 1956 godine, 1974 je upisao fiziko-hemijski fakultet na Institutu za čelik i legure (studirao je na katedri profesora A.A. Abrikosova). 1979 godine je otišao sa Instituta, radio kao moler, slikar-oblikovač, režiser amaterskog pozorišta, kinomehaničar. 1987 godine je upisao fakultet režije GITISa. 1990 godine posle kursnog spektakla “Braća Karamazovi” došao je u Optina pustinju, gde je prošao hodočasničko poslušanje u prosfornici. Od 1993 godine je u početku radio kao čuvar, a potom kao prosfornik u Crkvi Svih Svetih u Krasnom Selu. 1998 godine je pomogao da se izgradi prosfornica u Crkvi Pokrova Presvete Bogorodice u Krasnom Selu i počeo je u njoj da služi.

- Kako ste postali prosfornik?

- Tim se bavim već osam godina, ali pre toga sam postao parohijan hrama Svih Svetih u Krasnom Selu, gde je nastojatelj sveštenik Artemije Vladimirov. U početku sam bio čuvar pri hramu, u vrtu. Taj višnjik oca Artemija me je i doveo u prosfornicu.
Bilo je to ovako. Otac Artemije je svraćao kod nas u GITIS i držao nam je ciklus beseda iz Starog i Novog Zaveta. I jednom me je upitao: “Čime se vi bavite?” Ja sam odgovorio: “Pozorištem”. Na to će on meni: “Odlično, ja imam višnjik koji treba čuvati. Da li biste želeli da čuvate višnjik?” On je osetio šta mi je tada bilo potrebno i ja sam počeo noću da čuvam Crkvu Svih Svetih. A jutrom su dolazili prosfornici i počinjali da peku prosforu. A ja čuvar, gladan tokom noći, a oni nam kažu: „Imamo neke škartirane prosfore”. Ja sam postepeno počeo da izučavam taj zanat i sam sam postao prosfornik.

- To jest sve se desilo slučajno, takav sticaj okolnosti?

- Iskreno govoreći pre toga je bila Optina pustinja. Na trećem kursu GITISa imali smo veliki kursni spektakl “Braća Karamazovi”. Ja sam igrao Teodora Pavloviča Karamazova i jednog od monaha u prelesti, oca Feraponta. I prirodno, posle toga sam otišao u Optina pustinju sa tim prijateljem iz razreda, koji je igrao starca Zosimu. Posle toga sam često odlazio u Optinu i jednom se desilo tako da su mi odredili poslušanje u prosfornici. I taj sveti trepet, koji te obuzima kada vidiš velike prosfore koje su odredjene za Agnec, ostaje zapamćen do kraja života. To je bila moja prva prosfornica, i ja sam prvi put video kako se prave prosfore, kako ih je jerodjakon Iliodor kvasio i stavljao u peć, kako se pre toga čita molitva, kako se prave prosfore, i kako se neprekidno izgovara Isusova molitva: jedan završi, drugi prihvata. To je pravi monaški posao, i zamislite da tu budete! Kroz to poslušanje su prošli skoro svi monasi. A posle Optina pustinje je bila Crkva Svih Svetih. A to je naravno “slučajno” kao i kod svih pravoslavnih.

- Kako ste naučili da pravite prosfore?

- Viktor Jagovitov se zanimao za taj posao. On je učio u Danilovskom manastiru, u Novospaskom, da bi zatim osnovao prosfornicu u Crkvi Svih Svetih. Mi smo prijatelji i ja sam se uključio u rad prosfornice koju je on izgradio i organizovao. Za rad u prosfornici je potrebno nekoliko ljudi jer kad neko ne uspe nešto da uradi onda onaj drugi prihvata i dovršava. Ako jedan čovek otvara peć, drugi za to vreme uzima podmetač sa prosforama, kako bi ih stavio u peć, a treći treba da uzme mušemu kojom je prekriven podmetač. Sve se to radi veoma brzo, kao da jedan čovek radi. Ja nisam baš imao nameru da budem u prosfornici ali se eto tako desilo da sam tu počeo da radim.

- Da li je služenje u prosfornici muški posao?

- U muškom manastiru je muški posao, a u ženskom – ženski. Nema mešovitih prosfornica. Ne znam kako da to racionalno logički objasnim, ali budite jedno deset-petanest minuta u prosfornici i shvatićete da muškarci i žene tu ne mogu da budu istovremeno, ali možda zbog toga što je ovde strašno toplo. Neka bogoslovi to razmatraju, ali mnogi smatraju da prosfore treba da peku samo muškarci. Evo zašto ja mislim da je to tako: u početku je sveštenik sam pekao prosfore pre nego što je na njima služio. Pre toga je bio kratak period kada su članovi zajednice donosili svoje hlebove, a zatim su od njih birali najbolje i na njima su služili. A zatim su to radili sveštenici. I zato ja iskreno smatram da imam čast da radim taj posao koji sveštenik treba da radi. I zato muškarci treba da peku prosfore ili monahinje. Koliko puta se samo desilo da je samo prisustvo neke žene pokvarilo ceo posao.

image


- Da li je teško peći prosfore?

- Tu ima mnogo zahteva. Prosfore treba da budu glatke, bez mehurića, bez ijedne mrvice, sa jasnim slovima. Patrijarh za pravljenje prosfora iz Novospaskog manastira, otac Antipa je nabrojao oko 150 momenata koji se ne smeju propustiti pri pravljenju prosfora. Naprimer, treba paziti koliko vremena posle maksimalnog narastanja testa ga treba staviti u peć. Tada se ono u peći još malo ratrese i očvrsne, postane ratresito. Ako se samo malo zakasni, prosfora se smežura. Mi se trudimo da se maksimalno pridržavamo tih kriterijuma. Kada sveštenik drobi prosforu, ona treba da bude ravna-ravna. I tada je to kvasni hleb. Potrebno je sve vreme to održavati – površina prosfore treba da bude glatka, kao koža. Najbolje je ako prosfora po obliku bude kruškolika. Ali to ne uspeva tako često. Za to je potreban poseban procenat glutina – 36 minimum. U našem brašnu ako ima 20 procenata onda je to dobro. Ranije je brašno bilo bolje, zrnastije. Takva vrsta danas više ne postoji. Moramo da se pomirimo sa današnjim različitim standardima.

- Da li postoje škole za pečenje prosfora, i kako se vi prema tome odnosite?

- Svako ima svoje nijanse. U Grčkoj se naprimer upotrebljava jedna velika prosfora sa pet pečata, koji su krstoobrazno rasporedjeni. Prosfora se sastoji iz dva dela, što simbolizuje dve Hristove prirode- Božansku i ljudsku. Ti delovi se prema našoj tehnologiji spajaju u jedan pre nego što se stave u peć. Postoje Crkve u kojima se ti delovi odmah sjedinjuju.
Uopšteno govoreći, kod nas postoji nekoliko škola za pečenje prosfora: u Danilovskom manastiru, u Lavri, u Optini. U našoj Crkvi je zastupljena danilovska škola – Viktor Jagovitov je služio u Danilovskom manastiru.

- Da li je po vašem mišljenju dovoljno veoma dobro poznavati tehnologiju i tačno je slediti?

- Pečenje prosfora je stvaralački proces. I tu je važno pre svega ispunjavati kanon. Kao i u ikonopisanju. Tamo naprimer postoji moskovska škola. Može se dodati nešto ljubičaste ili druge boje, ali škola ostaje ta ista. Tako je i sa prosforama – treba strogo slediti tehnologije i ponekad nešto malo menjati. To je naravno jedno od iskustava u Crkvi. Ja sam već uzeo nešto od optinske tehnologije, i još sam nešto dodao. Sveštenik je došao iz Bakua i ispričao nam kako oni prave brašno. Ja sam to probao i dobro je ispalo. Ja naravno prihvatam druge tehnološke postupke jer je to živi rad. Promenio sam temperaturu vode pri mešenju testa – uzeo sam recimo ledenu vodu – i dobija se sasvim drugačije testo. A zatim se pokaže da već postoji takva tehnologija. Ona je čak opisana u kuvarima i zove se tehnologija seckanog testa. To je kada se testo nadima sa ledom. Masa je mala: na dva-tri stepena sam izmenio temperaturu peći i već se dobila druga prosfora. Zato se trudim da sledim tradiciju i dodam ponešto svoje.

- Kako vam vaša profesija i obrazovanje pomažu u vašem crkvenom poslušanju?

- Ja sam čovek stvaralačke profesije, i čovek stvaralac kao uostalom i svaki pravoslavac. Nivo odgovornosti je veoma veliki. Ja već osam godina pečem prosfore i svaki put ne mogu unapred da kažem kako će ispasti jer sve zavisi od testa koje ima svoju površinu, svoju kožu. Ono ima čak osetnu sličnost sa ljudskim telom. Prosfornik Kolja mi je u Crkvi Svih Svetih dok smo još učili kako da pravimo prosfore rekao: prisloni je ka obrazu – ako je prosfora takva po osećaju onda je vreme da se peče. A ako je takva kao koža na ruci onda je još rano. Ja sam po obrazovanju najpre fizičar. Mi smo na četvrtoj godini dva dana nedeljno bili na praksi u NII u Černogolovki. Moja tema je bila – površinsko istezanje metala i legura. I ja sada obratim pažnju na to da se površina prosfore po površinskoj istegljivosti ponaša kao ljudska koža. Shvatate li šta to simbolizuje – upravo se vino i hleb od pšeničnog testa pretvaraju u Svete Darove. Istina, kada pečeš prosfore trudiš se da o tome ne misliš inače odgovornost postaje nepodnošljiva.

- Da li biste mogli da nam otkrijete svoj recept za pravljenje prosfora?

- Ne usudjujem se. Ja shvatim kakvo mi je bilo testo tek kada ispečem prosfore. Nema smisla probati testo. Ja prosto osećam njegov sastav. Kada se u Optini time bavio ruski Kulibin monah Lazar (završio je MFTI, poznati je fizički tehničar), on je uvek imao neke formule. On nam je rekao da količinu kvasca treba meriti do miligrama. On je jedinstven čovek, koji je tamo postavio posebne termostate, tačno proveravao temperaturu, navijao budilnik, stavljao prosfore u peć i tačno posle 1 sat i 10 minuta bi se ispekla Agnična prosfora takvog kvaliteta kakav je zahtevan. Ali to je otac Lazar.

- Da li ste vi imali neuspeha?

- Sećam se kada sam bio čuvar i kada sam morao da upotrebim fizičku snagu. Došlo je do tuče. A ja sam potom otišao u prosfornicu, postavio testo ali ono nije naraslo. Morao sam opet sve da premesim, opet sam se molio, ali sa većim pokajanjem i tada mi je uspelo.

image


- Da li postoje posebne molitve koje čitaju prosfornici?

- Pored svih ostalih molitvi koje se čitaju pre početka svakog posla, čitaju se i molitve pečerskim prosfornicima Spiridonu i Nikodimu. Mi ovde ne čitamo neprekidno Isusovu molitvu. U Optini se još čita Psaltir ali su to manastirski poslušnici.

- Kada se spremaju prosfore?

- Prosfora ne treba da se peče više od pet dana pre službe inače očvrsne. Unutrašnje čovekovo stanje veoma utiče na narastanje testa. Pre velikih praznika treba početi dan-dva ranije. Desilo se tako jednom uoči Božića kada smo stavili prosforu za Agnec, a ona se iscepkala: ako u testu nema dovoljno glutina, onda se prosfora izlomi. Uzeli smo drugo brašno i postavili još jednom i opet se to isto desilo. Prema rečima mnogih prosfornika, Agnečna prosfora se kida ukoliko se pravi uoči praznika, pri čudnim, tajanstvenim sticajima okolnosti. I tada smo seli u automobil i otišli u Danilovski manastir – ni tamo nije bilo viška Agneca. Obišli smo tako nekoliko manastira. Tada sam naposletku došao kod oca Antipe u Novospaski manastir. I on mi je rekao: “Zašto si čekao do poslednjeg dana, to je trebalo ranije uraditi! Ja četiri dana unapred pravim Vaskršnji ili Božićni Agnec”.

- Prosfornica i pozorište - kako to ide jedno sa drugim?

- Što se tiče pozorišta, ja pokušavam da odvojim tipično rusko pozorište od unesenih elemenata iz drugih pozorišta. Pozorište odražava ljudsku svest u svoj njenoj punoći, i naše pozorište treba da bude radosno, kao što treba da bude radostan čovek koji je svestan da posle fizičke smrti nastupa večni život. U zapadnom pozorištu preovladjuju negativne emocije izmedju glumaca i u scenskoj atmosferi. Po pitanju saglasnosti života u Crkvi i pozorišta dugo sam razgovarao s pokojnim vladikom Vasilijem (Rodzjanko). Tada mi je vladika Vasilije rekao: "Bavite se pozorištem uz molitvu".
Mislim da treba pomiriti ovozemljasko i crkovnost, jer bi državi bio nanesen veliki udarac, kada bi sva inteligencija bila samo u Crkvi, odbacivši sve ono što je svetsko. To iskustvo, koje dobijamo u Crkvi treba realizovati u praktičnom životu, u svakom našem poslu, kroz te talante kojima nas je Gospod obdario.

Preuzeto sa http://www.nsad.ru/index.php?issue=10&section=13&article=220

Pročitano: 5102 puta