MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Metanije mogu ličiti na čudne i sumnjive vežbe koje čine hrišćani. Ipak one zauzimaju suštinsko mesto na duhovnom putu koji vodi od velikoposnog podviga do Pashalne radosti.

Jedna profesorka na prestižnom koledžu "Sara Lorens" uvela je praksu da dovodi neke od svojih studenata na Svetovladimirsku Seminariju, kako bi ih upoznala sa pravoslavnim bogosluženjem. Bio je to uvek prijatan prizor, videti je kako dolazi sa grupom studenata dok se narod okupljao u kapeli Seminarije. Interesantno je to da je ona odlučila da ih dovodi tokom Velikog posta, sredom popodne u vreme služenja Liturgije pređeosvećenih darova. Kao što se moglo i očekivati reakcije jednog dela studenata su bile pomešane. Uz mnoge metanije koje su činili vernici tokom službe, ove reakcije su se kretale od iznenađenja, zbunjenosti do šokiranosti.

Amerikanci na fizičke gestove reaguju veoma podeljeno. U Zapadnoj Evropi niko se ne vređa i ne čudi kad se tinejdžeri sretnu na ulici i pozdrave ljubljenjem u obraz dva, tri ili četiri puta. Ukoliko sretnem u nekom restoranu prijatelja, pravoslavca, mi ćemo se pozdraviti na isti način- grleći se i ljubeći jedan drugog u obraz. Međutim, izrazi lica drugih gostiju odaju šokiranost ili zbunjenost :" Mi to ne radimo u našem društvu." E pa, mi pravoslavci radimo.

Takođe pravimo i metanije, bilo tokom lične molitve ili zajedničkog liturgičkog okupljanja, naročito tokom Velikog posta. Zašto to radimo? Da li je to neki čudni ostatak iz tradicionalne monaške duhovnosti, sa naglaskom na strog podvižnicki režim? Ili je to postupak koji ima osobitu vrednost za onog koji želi da ozbiljno i istinski živi u Hristu? Drugim rečima, da li je to neka osobena vežba koja se preduzima radi poboljšanja zdravstvenog stanja, kao neka vrsta "hrišćanske joge"? Ili je to praksa koja dovodi do stvarne pozitivne promene u našem životu, i fizičke i duhovne?

Ovih dana, Amerikanci su u potpunosti upoznati sa klanjanjem koje čine muslimanski vernici tokom svog dnevnog pravila. Ove slike se mogu skoro svaki dan videti u medijima. Većina njih nije upoznata da i pravoslavci praktikuju slične poklone, kad kleknu na kolena i čelom dodirnu pod, nakon čega se podižu kako bi stali u uobičajen molitveni položaj. Bili bi zapanjeni kad bi znali da monasi načine doslovno hiljade metanija tokom obične večernje službe ( ovo je česta praksa u manastiru Uspenja Presvete Bogorodice u Mičigenu, kao i mnogim drugim obiteljima ). A podjednako bi se iznenadili i da vide obične laike kako neprestano metanišu tokom povečerja prve nedelje Velikog posta, kad se čita pokajni kanon Svetog Andreja Kritskog. Još jednom, mi pravoslavci to radimo, ali zašto?

Divan odgovor na ovo pitanje može se naći u spisima velikog isihaste Teolipta, mitropolita filadelfijskog (1322)."Ne zanemarujte metanije,"savetuje on svojoj duhovnoj deci."One pružaju sliku čovekovog pada u greh i izražavaju priznavanje naše grešnosti. S druge strane, ustajanje svedoči o našem kajanju i obećanju da ćemo voditi vrlinski život. Neka svaka metanija bude propraćena umnim prizivanjem Hrista, kako bi padajući pred Gospodom dušom i telom zadobili milost od Gospoda duša i tela naših."

Metanije, sa stanovišta mitropolita Teolipta, imaju više duhovni nego fizički značaj. Preklanjanjem kolena mi pokazujemo poniznost pred Bogom, kome uznosimo naše molitve. Klečanje i doticanje poda čelom je priznavanje naše grešnosti- mi ovime stvaramo živu sliku našeg grehopada. Sam naš stav predstavlja priznavanje tog stanja, um nam ukazuje na naše duhovno siromaštvo i prijemčivost za razne strasti, pohlepu, požudu, bes i zlobu. Padajući telom i duhom, mi takođe ispovedamo Ime nad svim imenima, Ime koje "podupire univerzum" kao što se izrazio pastir Hermas i podupire naš lični svet takođe :" Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, smiluj se na mene grešnoga."

Zatim, kad se podignemo na noge, ovo ispovedanje Hrista i naše grešnosti postaje telesni simbol, istinsko obećanje da će doći do promene u našem životu. Obavezujemo se na pokajanje i to da ćemo se preobratiti iz starog Adama u novog. Unutarnje preobražavanje potvrđeno ovim gestom nije naravno rezultat naših metanija, niti je čak rezultat naše odluke da se pokajemo. Kao i svaki aspekt našeg hrišćanskog života, ovaj preobražaj je dar milosti koja dolazi "odozgo, od Oca svetlosti".

U ovom kontekstu treba da se pročita deo iz poslanice svetog Apostola Jakova koji je izražen vrlo dobro u sledećem pismu  :" Kakva je korist, braćo moja, ako ko govori da ima veru, a nema dela? Može li ga vera spasti?..Pokaži mi vjeru tvoju bez djela tvojih, a ja ću tebi pokazati vjeru moju iz djela mojih.. Jer kao što je tijelo bez duha mrtvo, tako je i vjera bez djela mrtva."

Kada razmišljamo o asketskim podvizima kao što su post i metanije, neophodno je da se setimo reči poput ovih. Ovi postupci zaista utiču na unutrašnji preobražaj, očišćujući i usmeravajući naš um i duh ka "samo jednom potrebnom" (Lk 10:42). Ali oni se nikada ne završavaju sami sobom. Kao što nas Sveti Oci stalno uče, oni postoje zbog jedne jedine svrhe a to je da nas dovedu do Hrista koji će jedini izlečiti naše grehe, i privući nas u večnu zajednicu sa Bogom i bližnjima.

Poslednje reči, kada se odlučimo za ovu ozbiljnu velikoposnu disciplinu, date su nam od samog Gospoda. Kritikujući licemerje prvosveštenika koji su se držali Zakona, ignorišući njegov duh, On je rekao :" Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što dajete desetak od metvice i od kopra i od kima, a ostaviste što je pretežnije u Zakonu : pravdu i milost i vjeru; a ovo je trebalo činiti i ono ne ostavljati."(Mt 23:23).

Podvižnički poduhvati, naročito u vreme velikoposnog perioda, su dobri, pa čak i neophodni, ukoliko želimo da u potpunosti uđemo u duh praznika i dozvolimo Duhu Samome da projavi svoju preobražavajuću milost i silu u našem životu. Ali ovi poduhvati nikad ne idu sami. Jedna od najosnovnijih njihovih namena, osim duhovne vrednosti koju nam pružaju, jeste da nas dovedu do dela pravde i milosti prema bližnjem. Pre svega treba učiniti ovo, ne zanemarujući ostalo.

01. april 2010.godine.

Prevela Jovana Čonjić