MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

    

Prilazeći ulazu svoje zgrade, nedavno sam sustigao jednog muškarca. Bio je obučen u skupoceno odelo, i, na prvi pogled delovalo je kao da je ili doktor ili pak postdiplomac. Čovek je razgovarao mobilnim telefonom, i, pošto smo išli tik jedan pored drugog, hteo-ne hteo, čuo sam deo razgovora. Bio sam preneražen. Njegov „ruski“ jezik se u oko 80% sastojao od psovki i ružnih reči.

Tada sam se ne baš rado setio dva slučaja.
Prvi se desio sasvim nedavno, u oktobru 2009. godine za vreme susreta studenata našeg Univerziteta sa piscem i ruskim borcem Viktorom Nikolajevim. On je tada pričao o pismu, koje je dobio od tinejdžera, maloletnog štićenika kazneno-popravnog doma. Gotovo celo pismo je bilo sastavljeno od necenzurisanih izraza. Paradoks je u tome, što je taj dečak stalno upotrebljavao ružne reči, međutim, nisu one bile uperene protiv pisca, naprotiv, on se piscu zahvaljivao na njegovoj knjizi. Jednostavno,on drugačije nije umeo da razgovra, niti da izlaže svoje misli.

Druga epizoda se takođe desila skoro. Zamislite  vagon moskovskog metroa u vreme  špica: tesno, vrućina, nervoza... Stajao sam pored dame, koja mi se takođe učinila obrazovana i inteligentna. Ona je takođe razgovarala telefonom, žaleći se drugarici  ( dalje slede njene reči), da je ona „pametna, sa jasnim  ciljem u životu, u svemu pozitivna, primer za sve ostale, ali, nije dobila unapređenje u službi“. A onda se desilo nešto, što me posebno užasnulo. Pri izlasku iz vagona neko od putnika je ovoj dami slučajno stao na nogu. Ona je u gnevu tako počela da psuje jadnog „vinovnika“, tako ni on njoj, na svoj način, nije ostao dužan...Mislim da se mnogim putnicima, koji su to videli i čuli, kosa digla na glavi! A, eto, samo pre dva minuta ona je bila „lik na koga se treba ugledati“...

Zašto sam se setio ova dva slučaja iz svog života? Verovatno zato, što sam shvatio da mi, hrišćani, treba dobro da se zamisimo: a, u čemu se to ovaj dečak iz popravnog doma za maloletnike razlikuje od ovog dvoga, reklo bi se, obrazovanih i inteligentnih ljudi? Da li socijalnim statusom i stečenim obrazovanjem? Možda... Ali to su samo spoljašnje osobine. A iznutra, oni se ni u čemu ne razlikuju od njega. Šta više, tinejdžer zaslužuje veće sažaljenje, jer on  nije licemer, on jednostavno ne ume i ne zna kako drugačije da priča. Tako je naučen.

 A  ustvari, zajednički imenilac  za sve te ljude je isti – okruženje neljubavi, u kome su vaspitavani, u kome se „kuva“ i „sažiže“ savremeno društvo. A jezik je, jednostavno spoljašnje izražavanje ozlojeđenosti i razdražljivosti, odnosno, duboke duhovne bolesti ljudi.

Jevanđelje upozorava hrišćane da je neljubav među ljudima znak poslednjih vremena, jer, „zbog umnožavanja bezakonja, kod mnogih se gasi ljubav“ (Matej, 24:12) Šta više, Hristos nas unapred upozorava da će ta vremena neizbežno doći. Paradoks je u tome,  što smo upravo mi, hrišćani, odgovorni za to, koliko će brzo doći to vreme. Dovoljno je da se setimo reči Spasitelja: „Vi ste so zemlji... Vi ste svetlost sveta“ (Matej, 5:13-14). Zato, što je u našem društvu više neljubavi, to je i veća odgovornost na nama.

I tako, postavlja se iskonsko pitanje: - „Šta da se radi?“ Odgovor je u Jevanđelju. To su reči Hristove: „ Po tome će svi poznati da ste vi Moji učenici, ako budete imali ljubavi među sobom“. (Jovan, 13:35). Hajde, na primer, da sebi predstavimo ovakvu situaciju: necrkven čovek se susreće sa konfliktnom situacijom...Međutim, pri tome čuje kako jedna strana izgovara reč: „Oprosti“. Eto, upravo ta strana moramo da budemo mi, hrišćani. Ako od jednog čoveka reč „oprosti“ čuje deset ljudi, oni će možda razmisliti o dobru i o ljubavi.  A ako tih deset sledeći put kažu tu istu reč, njih će čuti već stotinu ljudi. I, moguće je „ ako ne milom, onda silom“ , da će takva misija biti u mnogome efikasnija od razgovora o duhovnoj bolesti i padu našeg društva.

Priredili: Vjačeslav Mahanjkov i Roman Mahanjkov

Prevod  sa ruskog: Tankosava Damjanović 

 

Izvor: