MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

MOJ PUT KA BOGU



Drevni moreplovci su prelazili preko okeana, tako što su se orijentisali prema izlazećem suncu. A istok u hrišćanstvu- je simbol Hrista i novoga života, koji mi dobijamo još ovde na zemlji. U jednom bogoslužbenom tekstu se govori da je Hristos došao “ Tamnom zapadu- našoj prirodi” to jest našoj paloj prirodi, povređenoj grehom. I tako, glavno što se promenilo, jeste da se pojavila mogućnost kretanja od zapada prema istoku.

-Oče Mihajlo, da li je vaša porodica od početka bila pravoslavna, i da li ste Vi od detinjstva bili verujući i kršteni?

Nisam bio ni verujući ni kršten u detinjstvu. Porodica mi nije bila pravoslavna, ali u porodici u kojoj sam rastao svi su bili naklonjeni Pravoslavlju. Sećam se kako su se za Vaskrs pekli vaskšnji kolači, i farbala jaja, ali niko ih nije osvećivao.Baka je ponekad išla u crkvu sa svojim prijateljicama, ali veoma retko, mozda jednom godišnje ili ređe. Baka je rođena l9l2. godine u verujućoj porodici, ali posle l9l7. godine svi su se odvojili od crkve osim njene majke. Ona se uvek toplo sećala, kako su se spremali za praznike, kako su išli u crkvu, ali ova sećanja su se više odnosila na spoljašnje utiske.

- A kada ste se krstili, približili veri?

Krstio sam se kada sam imao 2l godinu, a prvi put sam se nazvao verujućim sa 20 godina.To je bilo druge godine službe u vojsci.

- Neki smatraju da vojska ne može da probudi veru u čoveku.

A zbog čega? Mnogi meni poznati sveštenici su se približili veri baš u vojsci. Ne znam kako je to bilo kod drugih, ali kod mene je bila ovakva situacija: kada nisam imao snage i kada se nisam mogao nadati da će mi iko pomoći, upravo tada bi odnekud stizala pomoć! Postepeno se promenio i moj odnos prema životu uopšte, zahvaljujući celom nizu takvih situacija.

-Da li ste se odmah približili baš pravoslavnoj veri?

Vratio sam se iz vojske sa verom u Boga,ali još nisam bio pravoslavni hrišćanin. Pored toga, od detinjstva sam se bojao da idem u crkve u kojima su se vršila bogosluženja. Jednom sam ušao u crkvu prepodobnog Sergeja za vreme svenoćnog bdenja, imao sam tada l2 godina. To je bila ista ona crkva koju su sagradili roditelji prepodobnog Serafima Sarovskog, i stajao je tu onaj isti zvonik sa kojeg je on pao dok je bio sasvim mali i čudom ostao nepovređen. Stajao sam unutra nekoliko minuta, ne više... I ne zato što sam se osećao suvišnim, ne, video sam i osetio drugi svet kojem tada nisam pripadao.

Posle, kada sam se vratio iz vojske, u meni se pojavilo novo interesovanje za crkvu, i uopšte za sve vezano za veru, ali kao i ranije postojao je nekakav strah da pređem crkveni prag. Jedna moja poznanica, Svetlana Stepanovna mi je pomogla da to prevayidjem. Znajući za moju ljubav prema muzici, pozvala me je na Liturgiju s predlogom da poslušam dobar hor.Tada je to bio poznati hor u Crkvi Radost svih koji tuguju, na Ulici Boljšoj Ordinki. A onda, krajem januara l989. godine, u nedelju o Mitaru i fariseju, prvi put sam došao na Liturgiju. Crkva je bila puna ljudi.Pozdravio sam se sa Svetlanom Stepanovnom, a onda nas je masa sveta razdvojila. Hor je bio dobar, ali ja sam bio razmažen slušalac, i ne bih mogao reći da me pevanje potreslo ili očaralo.Posle pola sata mi je izgledalo da sam već sve čuo i hteo sam da idem kući.Ali ne bi bilo pristojno da sam otišao ne pozdravivši se, tako da sam ostao u crkvi do kraja bogosluženja. Za to vreme postepeno sam osećao sve oko sebe nekako drugačije, osetio sam u crkvi prisustvo Nečega i nigde do tada tako nešto nisam doživeo i shvatio sam da ću doći tu ponovo.

- I posle toga ste rešili da se krstite?

Već sam razmišljao o krštenju, i pre toga kao i o ispovesti. Ali odlagao sam to. A onda, posle te prve službe, zaista sam ponovo otišao u Crkvu, a posle opet, i opet...Ali pravoslavlje mi je tada još izgledalo samo kao jedna od mogućih varijanti "religije uopšte".

Počeo sam da čitam sve o religiji što mi je dolazilo u ruke. Sećam se da sam u to vreme čitao knjigu V. Solovjeva o Muhamedu, ali ona nije uticala na mene da postanem musliman.Tada su se već širili i razni protestantski časopisi. Ispočetka sam ih pregledao, ali me nisu privukli, jer u njima nije bilo onoga osećanja prisustva Nečega višeg koji me je privlačio Pravoslavlju. Nekoliko puta sam bio i na misi u katoličkoj crkvi sv. Ludviga na Ulici Lubjanki, ali opet sam ponovo išao u Pravoslavnu Crkvu. Pročitao sam Bibliju za decu, a zatim prva tri Jevanđelja, Dela i nekoliko glava Postanja. Misao o krštenju mi je dolazila sve češće i češće, ali nikako nisam mogao da se odlučim. Shvatao sam da je to veoma ozbiljan i odgovoran korak posle kojeg bi trebale doći promene iznutra i spolja, u samom načinu života, a mnogo toga se protivilo u meni takvim promenama. Izgledalo mi je da imam mnogo vremena ispred sebe - ceo život, da se mogu odlučiti i sutra, ili prekosutra, a za sada neka bude sve kako jeste.

A onda sam se upoznao sa jednim sveštenikom. To me je i podstaklo da se krstim. Imao sam mnoga pitanja povodom vere, koja sam mu i postavio. Pri kraju tog našeg prvog susreta, već je on meni postavljao pitanja. Sećam se da me je pitao:"Smatraš li da je Hristos Bog?". Nikada nisam sebi postavljao slična pitanja, pokušavao sam da ih zaobiđem. Rastao sam među ljudima racionalistima. Tako da sam hteo da sve razložim u detalje. Hteo sam da sve bude jasno, a preda mnom je bila Tajna koja se nikakvim jezikom ne može izraziti, nikakavim umom se ne može obuhvatiti. Trebalo je da odgovorim, i shvatio sam, ako hoću da to uradim iskreno, mogu reći samo "da",- sviđalo se to meni ili ne, hoću li ja to, ili ne. I rekao sam "da". I to "da" je izmenilo mnogo toga u mom životu, i tog istog trenutka, osetio sam, da će od sada sve biti drugačije. Onda je otac Andrej rekao: "Bog hoće da se ti krstiš". To je bilo rečeno tako jednostavno, bez ikakvog pritiska, bez ikakve izveštačenosti. I ja sam odgovorio: "A, ako je tako, ko sam ja da bih se protivio Bogu!" To je bilo u julu, a krštenje smo obavili 16. novembra.

- I postali ste parohijan u...

U hramu Radosti svih koji tuguju u Ulici Boljšoj Ordinki; i to je potrajalo oko 2 godine. Onda je 1991. godine otvorena crkva Svetitelja Nikolaja u Pižahu. Prvo svenoćno bdenje je bilo na praznik svetih apostola Petra i Pavla, i toga dana me prvi put namesnik pozvao u oltar. Među parohijanima su bila i dva mladića, koji su duže od mene išli u crkvu, i bili su oltarnici, a ja sam ispočetka samo gledao šta i kako oni rade. Jedan je već bio završio prvu godinu bogoslovije, on je sada sveštenik u toj istoj crkvi- otac Valerij Gurin. Drugi, Denis, tek je bio upisao bogosloviju. I kada je počela školska godina; obojica su otišli u Sergejev Posad, i dolazili su samo vikendom, a u ostale dane sam ostajao sam..

- Za to vreme ste išli na medicinu?

Ne, medicinu sam završio pre vojske. Te godine, kad sam došao u crkvu, upisao sam medicinsko- biološki fakultet, i uspešno položio prvu godinu za dve godine, i na kraju shvato da ne učim ono što bih trebalo. I kada sam dobio mogućnost da budem oltarnik u novootvorenoj crkvi, nimalo ne žaleći ispisao sam se sa medicinskog fakulteta, da bih se upisao u seminariju. A sledeće godine je osnovan Sveto-Tihonovski institut; i upisao sam se na njega, da bih istovremeno mogao biti i oltarnik.

-Kako su se prema vašem ocrkovljenju odnosili roditelji, poznanici, drugovi u institutu?

Na medicinskom institutu se se prema tome dobro odnosili. Nisam isticao svoju crkovnost, ali nisam se trudio ni da je krijem. Odnos drugih prema mojoj veri nikada nije bio problem- možda i zato jer me nije brinulo kako će se oni prema tome odnositi. Kod kuće je po pitanju crkve od samog početka bilo sve dobro, i moji odlasci u crkvu nisu bili povod sukoba u porodici. Ali su se zato pojavila pitanja: Zar nije mnogo postova u crkvi? I trebaju li se svi postovi poštovati? Zašto treba tako često ići u crkvu? Je li u redu toliko poštovati i na prvo mesto stavljati Pravoslavlje ispred drugih religija? Bilo je još jedno pitanje koje mi niko nije otvoreno postavio, ali se moglo pretpostaviti: Ko je taj novi “ autoritet” otac Andrej( koji me je krstio)?

- I kako ste tada reagovali?

Na razne načine. Nekada sam se nervirao. I žao mi je zbog toga. Ali u svakom slučaju, čak ako vas kod kuće ne razumeju i ne odobravaju vam, treba nastaviti ići u crkvu, istrajavati u veri. Kakav god da roditelji imaju stav prema odluci svoga deteta, čak i odrasloga, on je za njih, svejedno uvek najdraži čovek. Pre ili posle će vas razumeti. I ako se i ne slažu sa vama, ništa im ne preostaje, nego da se pomire s tim.

- Zar se nije vaša porodica razočarala jer ste trebalo da postanete lekar, medicinar, a vi ste krenuli putem crkve?

Nije bilo nekog velikog razočarenja jer se ideja o medicinsko-biološkom fakultetu od samog početka nije sviđala mojoj majci. Ipak, nije se obradovala kad sam se ispisao. Ali kada sam se kasnije upisao na Sveto-Tihonovski insitut, to joj je potpuno odgovaralo.

- Kada ste bili oltarnik, da li ste mislili o svešteničkom činu?

Nisam unapred mislio o činu, prosto mi se sviđalo da budem oltarnik. Osećao sam da sam na svom mestu i to mi je bilo dovoljno. A i duhovno obrazovanje mi je bilo interesantno samo po sebi. Ali vremenom su se pojavile i misli o služenju Crkvi u svešteničkom činu. Nisam tražio da me rukopolože u đakona- to je predložio otac Aleksandar, moj namesnik, jer je crkvi bio potreban đakon. A posle toga je sazrela i želja da budem sveštenik.


- Da li ste sretali ljude ili zapazili delo njihovo koje pamtite po tome što se u njima svetli vera Hristova?

Takvih susreta je bilo mnogo.Jedan od takvih ljudi je postao jeromonah, kasnije arhimandrit- Andrej (Krehov). On je tada obnavljao crkvu u Rjazanskoj eparhiji, i otprilike jednom mesečno dolazio poslom u Moskvu. Ovde je stanovao u hramu Pokrova na Ljišikovoj gori, a ja sam dolazio kod njega i mučio ga svojim pitanjima. I do danas se divim njegovom trpljenju. A on mi je bio od velike pomoći. Ne znam šta bih radio da nije njega. U krajnjem slučaju za mene bi sve bilo mnogo teže i trajalo bi sve duže.
Sa blagodarnošću se sećam svog boravka u Pižahu. Tamo je bilo mnogo interesantnih susreta.
Otac Aleksandar Šargunov, nemasnik hrama, je čovek čiji uticaj ne mogu preuveličati. U vreme kada se crkva otvorila, bio je već 15 godina u svešteničkom činu, prošao sve teškoće Crkve 70-ih, 80-ih godina. U Pižahu se od samog početka čula propoved,- propoved ozbiljna, na ozbiljne teme.

-Da li je za vas pravoslavlje više plač o gresima i udaljenosti od Boga ili je to radost u Vaskrslom Gospodu?

U duhovnom životu ima trenutaka velike duhovne radosti, ali ima i trenutaka kada se prosto treba truditi i gotovo, ne očekujući da će se odmah pojaviti duhovna osećanja. Da, bilo je i takvih stanja, kada više ne znaš, da li si na zemlji ili na nebu. Ali bilo je i drugih; kada ti je jasno da si na zemlji, i da po njoj treba ići dalje.

-A da li se nešto promenilo i na koji način, u Vašem odnosu prema svetu, pošto ste primili prvo đakonski, a posle i sveštenički čin?

Odnos prema svetu se nije promenio toliko dobijanjem čina, već dolaskom u Crkvu. Pre svega, postalo je jasno kuda trebamo uopšte ići. Kuda, zašto i jednim delom i kako. Recimo:"Kako?"-to pitanje je od svih najteže, jer odgovor na njega ne leži na površini. Drevni moreplovci su prelazili preko okeana, tako što su se orijentisali prema izlazećem suncu. A istok u hrišćanstvu- je simbol Hrista i novoga života, koji mi dobijamo još ovde na zemlji. U jednom bogoslužbenom tekstu se govori da je Hristos došao " Tamnom zapadu- našoj prirodi" to jest našoj paloj prirodi, povređenoj grehom. I tako, glavno što se promenilo, jeste da se pojavila mogućnost kretanja od zapada prema istoku.

Autor: S o. Mihajlom Nemnonovim razgovarala Ana Ljubimova
 
Prevod s ruskog: Nataša Ubović

preuzeto sa http://www.nemnonov.com.ru/interv_1.htm

Pročitano: 5484 puta