MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

“Ja sam sam, i nemam nikoga” – ova žalba se može čuti ne samo od starijeg čoveka, koji je sahranio sve rodjake i prijatelje, već i od mladih ljudi čak potpuno uspešnih. O tome, odakle nastaje osećanje usamljenosti, kako ga prevazići i da li u njemu ima nešto pozitivno, - odgovara protojerej Arkadije Šatov, starešina crkve Svetog carevića Dimitrija i predsednik eparhijske komisije za pitanja crkvene socijalne delatnosti.

“Samoća me proganja”

Osećaj samoće biva različit, a ponekad može da bude i lažan. Sretao sam ljude, koji su imali mnogo prijatelja, ali su se ipak osećali usamljeni. Nekada je to povezano s time, da čovek želi da mu se posvećuje mnogo pažnje, da ga vole, a on sam ne ume da živi životom drugih ljudi, ne teži da ih voli, egocentričan je, upućen samo na sebe i hipertrofira svoja osećanja, nevolje i preživljavanja.

Postoji, naravno, i realan osećaj samoće. U Bibliji je napisano, da je Gospod, stvorivši prvog čoveka, rekao: «Nije dobro čoveku da bude sam» (Post. 2:18). Zaista, kada čovek nema s kim da podeli svoje radosti, nevolje, tuge onda mu postaje veoma teško. Ponekad dodjem kući posle teškog dana, u kome su se desile neke neprijatnosti: naprimer, saznao sam za teške grehe duhovnih čeda ili sam prosto jako umoran, - i uz čaj svom zetu ispričam sve te nevolje, a on me uteši i na duši postaje lakše.

Mislim da su pre Hristovog dolaska u svet svi ljudi bili nesrećni, svi su stradali: bili oni oženjeni ili ne, bogati ili siromašni, gladni ili siti, bolesni ili zdravi, - stradanje je bilo neizbežno. Greh je izopačio svet. Gospod je dao Adamu ženu – i čoveku je postalo dobro, ali kada je u svet ušao greh, čovekova duša, čak i onog koji ima ženu i decu, ne može da nadje mir, i ovde se projavljuje ne problem usamljenosti, već problem greha. Ako se čovek bori sa svojim grehom, ako on traži Hrista, sjedinjuje se sa Hristom – usamljenost može da se savlada, kao i neka druga tragedija u ovozemaljskom životu: siromaštvo, glad ili smrtna bolest, - ako čovek poznaje i traži Hrista, ako traži duhovno, a ne materijalno. Znamo da je medju svetiteljima bilo mnogo oni koji su bili teško bolesni, oni su često puno stradali, mnogo su trpeli – i pored svega su bili radosni i zadobili su blaženstvo, našli su sreću ne samo na nebu, već i u ovozemaljskom životu. Bilo je mnogo mučenika koji su postradali za Hrista i u XX veku, ali u te novomučenike Gospod ubraja, prema rečima starca Pajsija, i invalide, i teško bolesne, decu lišene utehe, i ljude koje postižu stradanja i bolesti. Ako čovek uzdajući se u Boga podnosi sve nevolje koje mu se šalju, ne ropće, to mu se uzima za mučeništvo.

Naći toga, kome je gore

Kada čovek prestane da živi za sebe i počinje da živi za druge, za Boga, on se menja i postaje blizak i interesantan veoma mnogim ljudima. Postoje takvi ljudi koji žive sami, a koje svi puno vole. Zapamtio sam naprimer kako je umrla jedna žena. Dešava se veoma često nažalost da kada umre čovek koji nema bliske rodjake, mi dugo ne možemo da nadjemo nekoga da nam pomogne u svim našim delima i brigama. Tako kada je ta žena umirala, ljudi su stajali u red da bi podežurali kod njenog kreveta, tako im je svima s njom bilo radosno i dobro. I zbog toga je očigledno: voma često čovek se nalazi u teškom stanju usamljnosti samo zato što ne zna da služi drugima, ne ume da voli i da se žrtvuje, a samo neprekidno traži nešto od drugih.

U takvom slučaju treba naučiti živeti za druge. Ako imaš neku nevolju, ako si sam i upao si u uninije, treba da nadješ čoveka čija je usamljenost još veća nego tvoja, kome je još gore nego tebi i da mu pomogneš – i tvoja samoća i uninije će sigurno nestati. Kako je rekao sveti pravedni Jovan Kronštatski svetom pravednom Alekseju Mečevu, kada je ovaj izgubio popadiju: «Idi k ljudima, i pomažući im u njihovim nevoljama, zaboravićeš na svoju nevolju». Tako je i ovde: kada čovek podeli nevolje svojih bližnjih, kada pomaže drugima u njihovim bolestima i tugama, onda njegova sopstvena nevolja postaje mnogo manja.

Naprimer, neudata devojka koja strada od usamljenosti može da ode u školu i da radi kao učiteljica i da ceo život posveti svojim učenicima: da zavoli tu decu koja često imaju svakojake teškoće, da ih primi u svoje srce, da se brine o njima, i služi im. Takav podvig, iako veoma težak je i radostan, ako postoji ljubav. Ako se nauči da voli, tada neće biti nikakve usamljenosti. Ja ne mislim da se otac Jovan (Krestjankin) pred svoju smrt osećao usamljeno jer su ga drugi ljudi toliko puno voleli. Ali su ga voleli – jer je on voleo. Obično ljudi rasudjuju ovako: «Zavolite vi mene, i ja ću zavoleti vas». Ne, ti zavoli, i tada će drugi zavoleti tebe! Ti se nauči da voliš – i tada će tvoja samoća nestati, drugi ljudi će se obavezno odazvati na tvoju ljubav.

Zašto mi Bog ne daje ženika?

Smatram, da uvek, kada nas postiže neka nevolja, kada se u životu susrećemo sa nekim neprijatnostima ili trpimo nedostatak u nečemu – mi treba ne samo da molimo i tražimo olakšanje od Boga, već i da se zamislimo i o uzroku toga što nam se dešava. Ne treba samo prosto moliti od Boga: «Daj mi ženika», već se treba zamisliti: «A zbog čega mi ga Bog ne daje? Možda treba nešto da naučim, pre nego što mi Bog pošalje supruga? A možda je moj put drukčiji i možda me Gospod zove na neki drugi podvig? Možda sam potrebna drugim ljudima, a ne samo jednom čoveku?» Naprimer, direktor našeg dečijeg doma je žena koja živi sama. I kad bi ona imala muža, mi verovatno ne bismo imali dečiji dom, jer je sve na njoj. Neko treba da žrtvuje svoju ličnu sreću radi toga da bi služio drugima, ako smo hrišćani. To je za nekoga Božija volja! A to što je ponekad teško – to je normalno, jer se bez nevolja ništa ne može naučiti. Jedna starija bolnička sestra je govorila, da kada ima problema na poslu, prepreke, iskušenja (ne želi da ide u bolničku sobu, umorna je od brige za pacijentima – medicinske sestre imaju mnoge teškoće) i ako se tome preda da bude u tako loše nastrojenju, onda joj biva još gore. A ako sebe prevazidje, ako se pomoli Bogu zamoli Ga da joj da snage i potrudi se da se prema svome služenju odnosi odgovorno, ozbiljno kao i ranije – onda zadobija još veću radost, daje joj se još veća blagodat od Boga i otkriva nove snage.

Ovde, na zemlji, svi mi u ovom ili onom stepenu stradamo, pa tako i od samoće, osećanja koje za čoveka može da bude veoma mučno, ali ako on nosi svoj krst blagodušno, bez roptanja, - to za njega postaje podvig. Najvažnije je da posle dolaska Spasitelja u ovaj svet, imamo Onoga Koji Sebe naziva našim Prijateljem, - Hrista, - Toga, Koga, poevajući tropar velikomučenici Ekaterini, nazivamo Nebeskim Ženikom. I opštenje sa Hristom pomaže čoveku da prevazidje usamljenost, i radost prebivanja sa Hristom je daleko veća, nego radost prebivanja sa najbliskijim čovekom. I čovek to, što mu nedostaje po običnim zakonima ovoga sveta, nadoknadjuje natprirodnim opštenjem sa Hristom. Savladjuje je prirodna usamljenost, i čovek zadobija mnogo više od prijatelja, ženika, žene i dece, - zadobija Samog Boga u svojoj duši.

Mislim da osećaj samoće nastaje kada čovek ne oseća Božiju ljubav i očekuje da je dobije od drugih ljudi, ali ljudi nikada ne daju čoveku to, što može Bog da mu da. A Jevandjelje nam kaže: ne činite dobro onima koji vam uzvraćaju za to, već činite dobro onima koji ne mogu da vam uzvrate (pogl. Mt. 5:44-47). U Jevandjelju se ne govori da će nas drugi ljudi voleti, ono nas poziva da se naučimo bezinteresnoj ljubavi, da se uzdignemo nad prirodnim poretkom stvari.

Veoma je teško naučiti hodati. Pužeš, pokušavaš da ustaneš, padaš. Ali ako samo puziš četvoronoške onda nikada nećeš naučiti da hodaš, već treba da pokušaša da ustaneš. Ponekad je teško naučiti i govoriti, kao i pisati. A da ne govorimo o nekim natprirodnim stvarima: o ljubavi, o istinskoj veri, - to je uvek veoma teško. Ali kada ih čovek zadobije – onda teškoće nestaju i više ga ne smućuju.

«Sve voli i svih se boj»

Neki ljudi imaju mnogo prijatelja i poznanika, ali se i dalje osećaju usamljeno. To je mislim samoća bez Boga, bez duhovnog života, samoća možda zbog umora; i ovde se suočavamo sa prividnim, lažnim osećanjem samoće. Poznavao sam jednu ženu, koja se na ispovesti sve vreme žalila na svoju samoću, iako je imala predivne sinove, od kojih je jedan bio sveštenik, dobru snaju, predivne unuke, koji su je voleli. Ta žena je nastavila u nekom smislu da bude centar svoje porodice, ali se ona svejedno žalila na samoću i govorila: «Svi moji prijatelji su umrli, a nemam ni muža pored sebe». Njoj je uvek nešto nedostajalo. Čini mi se da joj je nedostajalo pravilno duševno nastrojenje.

U naše vreme srećemo drugi grehovni preokret – ćovek specijalno ostaje sam radi toga, da bi kako se njemu čini bolje uredio svoj život. Mnogi savremeni ljudi danas ne žele da se žene ili udaju, jer žele da žive kako im se svidja. «Ja, - kaži oni, - se još nisam našetao, ništa u životu jo nisam postigao. Kada sve svoje zadovoljim – tada ću tražiti sebi suprugu». Sve to je naravno egoizam.

Postoji još i potreba stremljenja za «druženjem» sa duhovnikom kao jedan od načina prevazilaženja samoće i kompenzacije nedostatka opštenja. Dešava se nekad, da poneko od duhovnih čeda, posebno «starih», postaje projatelj sveštenika, ili bolje rečeno, prijateljski element ulazi u te odnose: sveštenik s njima negde putuje, odlazi u goste, pritom odnosi ostaju sa puno strahopoštovanja, i ta duhovna čeda, sveštenikovi prijatelji, čuvaju pravilnu distancu. Ali ako se u odnosima čoveka sa duhovnikom pojavi privezanost, uvreda, revnost prema njemu, zavist prema onima koji mu oduzimaju vreme – znači u tim odnosima nešto nije kako treba. Posebno je opasna stvar kada neke neudate devojke pokušavaju da u duhovniku nadju prijatelja: počinju da se ljute na njega, da mu dosadjuju sa pitanjima, koja se ne odnose na ispovest. Ja sve to shvatam kao težinu stanja jedne usamljene devojke, koja želi da se uda, ali i pored svega treba da shvati da duhovnik – nije prijatelj. On postoji radi toga, da bi bio posrednik izmedju nje i Boga, da joj pomogne da se učvrsti u veri, a ne da sa njom vodi duge razgovore na ispovesti ili da ide s njom u goste. Ako su odnosi takvi, oni su onda nepravilni, i devojka ne dobija nikakvu duhovnu korist. Mogu da otkrijem jednu malu tajnu: često se dešava da kada se devojka uda, sva njena duhovna pitanja i teškoće iz nekog razloga nestaju. Čini mi se da to govori o tome da kod nje pre udaje nije postojala duhovna glad, već nezadovoljstvo zbog samoće.

Starac otac Pavle Gruzdev je govorio: «Sve voli i svih se boj». Te reči podrazumevaju i neku predostrožnost, i odredjenu distancu u opštenju sa drugim ljudima. Nekada je korisno i neophodno biti sam. Sveti su tražili da se osame, odlazili su u pustinju, skrivali se od ljudi po šumama. U Jevandjelju je rečeno: da bi se pomolili, treba da se zatvorimo u svoju klet, da ostanemo samo i da se u samoći obratimo Bogu (pogl. Mt. 6:6). Jedno vreme sam želeo da budem sam, ali mi Bog to ne daje, jer treba opštiti sa raznim ljudima, i baviti se mnogim poslovima.

Nekada je i majci sa mnogo dece potrebno da ostane sama na neko vreme, jer i ona treba da bude s Bogom, i treba da se pomoli. To je veoma važno za majke – da nekada budu u tišini. Ali istovremeno treba nositi svoj krst i slediti Božiju volju.
Ako živimo sa Bogom i Bogu se molimo – sve možemo da savladamo, i sama samoća, koju ljudi tako teško podnose, može čoveku da bude na dobro, ukoliko on traži spasenje svoje duše, ako je on sa Bogom.

Prijateljsko opštenje je normalno i u nekoj meri neophodno, i Sam Hristos je imao prijatelje, Lazara je nazivao Svojim prijateljem (pogl. Jn. 11:11). Čoveku je potrebna toplina i saosećanje drugih ljudi, i taj ko to nema, njemu je veoma teško da živi, jer se duša izopačuje. Naprimer, deca koja su provela svoje detinjstvo po domovima, nisu dobila ljubav i toplinu u detinjstvu, su nečim oštećena, i veoma je teško nadoknaditi taj nedostatak ljubavi. Deci su u tinejdzerskim godinama potrebni prijatelji, a još više tokom mladosti. Ako govorimo o pravim prijateljima – oni se mogu naći i na poslu, kao i za vreme studija. Prijatelji pre svega treba da budu duhovno bliski. Psihološki faktor je u drugom planu: često se dešava da potpuno različiti ljudi postaju sjajni prijatelji. Pravoslavni mladi ljudi treba da traže svoje prijatelje na mestima gde se nalaze ljudi koji žele da služebližnjima, i koji streme ka podvigu.