MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

PROMOCIJA KNJIGE "DUHOVNI RAZGOVORI" ARHIMANDRITA GAVRILA (VUČKOVIĆA) NA SAJMU KNJIGA U BEOGRADU




PROMOCIJA  KNJIGE "DUHOVNI RAZGOVORI" ARHIMANDRITA GAVRILA (VUČKOVIĆA) ODRŽANA JE 29. OKTOBRA 2009. NA SAJMU KNJIGA U BEOGRADU  A PO BLAGOSLOVU MITROPOLITA ZAGREBAČKO-LJUBLJANSKOG I CELE ITALIJE GOSPODINA JOVANA
 





"Božija Reč je zlato sedam puta u ognju pretopljeno",
reče prorok David

Ova bogonadahnuta knjiga "Duhovni razgovori" oca Gavrila doživela je  svoju prvu promociju na Sajmu knjiga u Beogradu. Na štand Srpske Pravoslavne Crkve prvi je došao otac Gavrilo, kao pravi domaćin, koji lično požele da dočeka sve vernike koji su došli kako na promociju knjige, tako i da uzmu blagoslov, a i da lično vide ovu duhovnu veličinu, koga su ili samo čuli preko Radio Blagovesti ili razgovarali sa njim preko skajpa. Bili su tu, naravno i mnogi vernici, koji su već i po nekoliko puta bili u manastiru Lepavini. E, oni su došli sa radošću da uvaže oca Gavrila i da ne propuste priliku da ponovo uzmu blagoslov.

A otac Gavrilo je zračio nekom čudesnom svetlošću, odisao blagodaću, oči su mu isijavale neskrivenu sreću. I dok je blagosiljao vernike i razgovarao sa njima, na njihovim licima se takođe ocrtavala velika radost. Odjednom nastade blago komešanje.

Da bi uzeo učešće na promociji knjige "Duhovni razgovori" upravo je došao Episkop hvostanski Gospodin Atanasije (Rakita). A rekoše nam da je baš imao velike obaveze, čak je malo i kasnio... Ipak je uvažio oca Gavrila i došao na prezentaciju ove divne duhovne knjige. Otac Gavrilo ustade, zatraži blagoslov od Preosvećenog i srdačno se pozdraviše. Bilo je očigledno koliko uvažavaju i cene jedan drugoga. Vladika ustade, prekrsti se i poče molitvu "Care Nebesni". Svi smo se molili zajedno, a osećalo se kako se molitva i ljubav umnožavaju. Vladika završi rečima "Blagosloven je Bog koji nas sabra ovde, svagda, sada i uvek i u vekove vekova. Amin!"


















Sestra Radmila Mišev, glavni i odgovorni urednik dečijeg duhovnog časopisa "Svetosavsko zvonce" i rukovodilac programa promocije, pozdravi prisutne:

"Vaše Preosveštenstvo, časni oče Gavrilo, časni oci, pomaže Bog, gospodo hrišćanska. Dobro došli na štand Srpske Pravoslavne Crkve na ovogodišnjem 54. Sajmu knjiga u našem gradu. Upravo smo se sastali jednim divnim povodom. Eto, iz manastira Lepavine došao nam je Arhimandrit otac Gavrilo i sada će nam predstaviti svoju prvu knjigu "Duhovni razgovori", koja je mnogo više od knjige. Ovo je nešto sasvim novo, nešto drugačije... Videćemo kako je otac uspeo da izađe u susret vernicima, koji su ga tražili iz celog sveta. Zato su ovi njegovi duhovni razgovori vođeni preko skajpa sa ljudima koji su imali velike duhovne potrebe, a gde otac, zbog svojih obaveza, ni na koji način ne bi mogao fizički da bude prisutan. Ali, u ovoj knjizi se vidi kako otac Gavrilo nije bio lenj, već vrlo vredan, te kako je naučio da barata najnovijom tehnologijom internet saobraćaja, isključivo da bi se bavio duhovnim misionarenjem. Ali, da mi zamolimo duhovno čedo oca Gavrila, našeg brata Radomira Vučića, novinara i dopisnika Televizije Republike Srpske i očevog vrednog saradnika, da nam nešto više o tome kaže".




















Radomir Vučić je mladi čovek, duhovno čedo oca Gavrila, novinar i izveštač. Vidi se, "britka sablja". Uzima mikrofon i obraća se prisutnima:

"Pomaže Bog, draga braćo i sestre!

Kada smo se 90-ih godina našli na groblju svih naših iluzija ovosvjetovnih i kada smo u toj pustoši, u nekoj jami gotovo svi već bili, u našoj Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, baš kao u vrijeme svetog Despota Stefana Lazarevića, pojaviše se Sinaiti, Svetogorci, koji dođoše da utvrde i da stvore jednu duhovnu konstrukciju, koja će trajati, koja će opstajati i koja je od davnina opstajala. Među njima je i otac Gavrilo, koji je krenuo sa istoka Srbije, iz sela zvanog Duboka, pa nastavio preko Dečana, Svete Gore, zatim preko Crne Gore i po promislu Božijem došao do Zagreba, odnosno do Lepavine, gdje su pravoslavni žitelji opstali zahvaljujući upravo Sinaitima, Svetogorcima i gdje je otac upravo prepoznao duh vremena. Tako je otac i ušao u srž današnje priče, znači XXI vijeka. Otac Gavrilo je poznat kao dečanski podvižnik, znači strog monah, međutim, čim je zatrebalo, ušao je u srž ovoga vremena i sada ga odlično kontroliše. Na koji način? Ušao je u srž informatičke civilizacije i počeo je da se bavi informacionim tehnologijama, tako da je otac sada veoma informisan i ne gubi se u tome, već tom tehnologijom upravo vlada. Mi, koji smo bili svjedoci njegove Duhovne tribine i koji smo učestvovali u njoj i koji smo njegova duhovna djeca, prepoznajemo iskonsko duhovno učenje Pravoslavlja, odnosno, ono što smo i tražili na neki način, a koje on prenosi putem modernih medija. To je danas, ustvari, jedan recept, znači, recept kako se ovaj pravoslavni rod, vraćajući se svojoj kultnosti a istovremeno kontrolišući i postmodernu stvarnost, i na koji način bori za svoj opstanak. To je jedna fascinanatna priča,čudesna priča i ova knjiga je samo jedna manifestacija svega toga.


















Znači, otac Gavrilo drži svojevrsne duhovne obuke, a na neki način i škole. Tako, za one koji ne znaju, otac Gavrilo preko Radio Blagovesti sa radošću drži duhovnu školu, vodi skajp razgovore, gdje aktivno na duhovnom nivou ima preko 1000 kontakata. Dakle, njegova duhovna djeca se javljaju od Japana do Rusije, Kanade, Kalifornije i sve ih otac u ovoj duhovnoj priči povezuje u jednu veliku građevinu. Imao sam tu sreću, Bogu hvala, da sam jednoga dana iz zemlje u kojoj čovjek može da zanijemi, ali koja je sticajem okolnosti moja druga domovina, Njemačka, zahvaljujući duhovnom rukovođenju i prateći oca Gavrila, preko Zagreba stigao u Srbiju, tako da je moja međustanica za Beograd bio manastir Lepavina. Tu sam se uvjerio i osvjedočio da je sve ono što preko interneta otac poučava u ovoj knjizi, vidljivo i, ustvari, predstavlja srž duhovnog života. Taj manastirski život, dakle, nekoliko monaha u jednoj specifičnoj situaciji, u jednoj dolini, rešavaju kvadraturu kruga, znači, u jednoj nevjerovatnoj duhovnoj borbi, opstaju i prepoznaju put kojim treba ići i način na koji se danas može i mora opstati.

Svi vi, koji ste imali kontakte sa ocem Gavilom, možete da potvrdite koliko je sve osvjedočeno jednim istinskim podvižničkim životom i koliko je sve na čvrstom temelju etike pravoslavne i kolika je duhovna usredsređenost moći, kojom otac Gavrilo zrači. To je, ustvari, jedna paradigma, koju on pokazuje kroz ovu knjigu, kroz njegov manastirski sajt. Koliko je ta paradigma vidna, prepoznaje se na širem polju u našem društvu, u našoj Crkvi, da možemo odgovoriti na istorijski izazov i moderne civilizacije, informatičke civilizacije i da zaustavimo ili bar da vratimo točak vremena, pošto mi kasnimo u odnosu na informatičku civilizaciju, a istovremeno kasnimo i u odnosu na sopstveni put. E, otac Gavrilo nekom nevjerovatnom brzinom uspijeva sve to da vrati unazad i ova paradigma je apsolutno jedna stvar koju treba prepoznati i koju treba proučiti. Naravno da ćete kroz čitanje ove knjige uspjeti da prepoznate šta se krije iza jedne naizgled jednostavne priče jednog Svetogorca i Sinaita i da se prisjetite na koji način smo opstali tokom 500 godina turske vladavine, a i sada ćemo, nadam se, ako Bog da!" - završava svoje izlaganje brat Radomir.

Radmila Mišev se sa puno ljubavi podseća na prve susrete sa ocem Gavrilom i kaže:

"Oca Gavrila poznajem od svojih mladih dana, tačnije od 1966. godine. Bio je on tada mlad monah u Dečanima. Dečani su tada bili puni života kao i uvek. Sećam se kako je otac Gavrilo i tada bio jedan ozbiljan monah prema kome smo gajili posebno poštovanje i, onako, malo zazirali od njega. A onda nam je odjednom otišao u Svetu Goru. Ja sam se stalno raspitivala gde je otac Gavrilo, jer to je bilo teško vreme, nije se putovalo u Svetu Goru kao sada, nego kad jednom neko ode na Svetu Goru, on nosi pozdrave sa svih strana. Posle čujemo da je otac Gavrilo otišao u Lepavinu. Svi smo se pitali gde je ta Lepavina. A onda smo se otac Gavrilo i ja opet našli i krenuo je rad na časopisu "Put, Istina i Život". Ja sam bila oduševljena časopisom. Svi koji su imali priliku da ga čitaju, mogli su da zapaze da je to jedna duhovna bašta. Ali, tu nije kraj. Onda je otac počeo da radi nešto što je naša Crkva oduvek radila, a to je da je uvek bila korak ispred drugih. Crkva je bila nosilac svega dobrog i novog. Tako su nam i nastale najbolje knjige, jer su nam najbolje i najveće izdavačke ustanove bili upravo manastiri, naravno sa najsavremenijom tehnologijom. Tako da otac Gavrilo radi upravo to što su nama u nasleđe preci ostavili.

U ovoj knjizi otac govori na potpuno specifičan način, kao da iz dna okeana izvlači neka najsjajnija zrnca, gde vi ustvari ne vidite da je to tako velika dubina. Ali, tek kad počnete da razmišljate, shvatite koliko je to duboko i veliko. Na jednom mestu u ovoj knjizi otac Gavrilo verniku, koji ga pita nešto o iskušenjima odgovara pričicom o jednom svetogorskom monahu: "Neki čovek priča monahu kako uopšte nema iskušenja tako da mu je sve nekako jednostavno i lako. A monah mu kaže: - Naravno da nemaš iskušenja kada si sva četvora vrata širom otvorio, pa demončići nesmetano prolaze sad tamo, sad ovamo. I ništa im ne smeta. Nego, ti dobro zatvori sva ta četvora vrata, pa ćeš onda da vidiš..." .


















Onda je sestra Radmila pročitala nekoliko duhovnih razgovora, koje je sama odabrala iz knjige, i zamolila brata Nenada Badovinca, koji je takođe očevo duhovno čedo, a za koga otac kaže da je njegov učitelj na polju virtuelne tehnologije, da uzme reč.

Brat Nenad, duhovno čedo oca Gavrila još od svoje trinaeste godine, inače stručnjak za informatiku, sa velikom toplinom reče:

"Vaše Preosveštenstvo, oče Gavrilo, braćo i sestre, pomaže vam Bog! Ja dolazim iz Bjelovara, grada koji se nalazi u blizini manastira Lepavine.

Veoma je interesantno kako je nastala knjiga koju danas promovišemo. Uskoro će biti deset godina kako smo postavili prvu veb-stranicu manastira Lepavine. To je bio prvi korak gde smo uspeli da otac Gavrilo prezentira prve duhovne vijesti prema ljudima. Odmah nakon toga otac Gavrilo traži više, tražio je neki drugi način da dođe do vjernika, da im se približi. Zbog toga smo oformili Duhovnu tribinu, koja je ocu omogućavala da se približi vjernicima iz čitavog svijeta. Znači, to nije više bila samo parohija mjesta Lepavine ili samo tog dijela Hrvatske. To je sada već bila parohija vjernika iz čitavog svijeta, sa svih kontinenata, iz Evrope, Amerike, Australije, zatim Rusije, Kazahstana...

Otac Gavrilo je potpuno uvidio veliku važnost i veliku mogućnost misionarenja preko interneta. A onda je ozbiljna bolest prekinula rad oca Gavrila na internetu. Međutim, vjernici su sve više i više tražili žive kontakate sa ocem. Onda se dogodila nova ideja. Nakon njegovog oporavka od ozbiljne operacije, da bismo ga malo zaštitili te da ne bi morao odjednom da razgovara sa više ljudi, koji traže duhovnu pomoć, a i da bi imao malo više vremena za odmor zbog svog narušenog zdravlja, predložili smo ocu da otvorimo skajp. To je jedan program koji se koristi za prepisku i to samo sa jednim sagovornikom. Ljudi su preko skajpa počeli ocu da saopštavaju svoje probleme. Što je najvažnije, to su svakidašnji, dnevni problemi, gde su sa poverenjem tražili da im otac na pravi način pomogne ili da bar porazgovaraju sa njim. I, eto, pola godine neumornog rada, otac Gavrilo je zahvaljujući tom malom programčiću uspeo da pomogne svima koji su iskreno tražili duhovnu pomoć. Dakle, to je internet naše parohije. Eto na takav način je nastala knjiga, nadam se da nije i poslednja, ali u svakom slučaju knjiga koja će pomoći mnogima koji je budu čitali. Mene raduje da sam uspeo da pomognem ocu u ostvarivanju njegovog cilja da što lakše dođe do vjernika, koji imaju velike duhovne potrebe i koji tragaju za mogućnošću da razgovaraju sa našim velikim duhovnikom, ocem Gavrilom. Hvala Vam, oče!"

Otac Gavrilo vidno raspoložen i nekako sav blažen kratko se obrati prisutnima:

"Pomaže Bog. Blagoslovite, Preosvećeni, i hvala Vam što ste se odazvali na promociju ove knjige. Ona je objavljena sa blagoslovom Visokopreosvećenog Mitropolita Jovana, a sve što se radi sa blagoslovom to i uspeva. Meni se preko interneta javljaju mladi ljudi iz celog sveta. Postavljaju mi razna pitanja koja ih muče, a kako sam ja od svoje šesnaeste godine u manastiru, što sam imao i znao to sam im i dao. Trudio sam se da ne prenosim ničije misli, nego samo ono što sam stekao dugogodišnjim manastirskim životom. Nekada su se pisala pisma duhovnicima, pa dok pismo tamo stigne i dok se ponovo vrati, to se čeka dugo. Ali, sada za nekoliko sekundi reč obiđe ceo svet i zato treba da koristimo ovu tehnologiju, koju nam je Sami Bog dao. Ona se može koristiti i u loše svrhe, ali mi je moramo koristiti na spasenje duše. Na našem sajtu je dnevno i po 1500 ljudi. Ja svaki dan obavim bar po dva duhovna razgovora i odmah ih stavljamo na sajt da narod čita.

Eto, jedan dečko je tražio duhovni razgovor i kada smo počeli da razgovaramo, on mi reče da će da izvrši samoubistvo. Pitao sam ga šta ga toliko muči kad je tako odlučio, a on mi kaže da je čitao da se za grehe koje je on učinio ide u pakao, da nema oproštaja za njegove grehe i da nema svrhe dalje da živi i da se sa tom mišlju i dalje muči. Bolje, kaže, da što pre završi sa tim, jer će svakako u pakao. Ja sam mu rekao da je Bog ljubav, da On sve prašta ako se čovek iskreno pokaje, osim za hulu na Duha Svetoga, a to je greh samoubistva. Rekao sam mu da to ne radi, već da se moli Bogu, da se pokaje i da nastavi da živi hrišćanskim životom. Svi smo grešni, ali je Gospod milostiv i čeka nas da se pokajemo. Osetio sam kako je mladiću sinula iskra nade za spasenje i, naravno, on je odustao od tog strašnog čina. Eto, mnogo ovakvih i sličnih pitanja muče mlade, jer žive bez Boga. Međutim veliko neznanje vlada i među starijima. Eto, kada se prikazivala na televiziji neka latino-američka serija ljudi su dolazili u crkvu i tražili da se vrši parastos za neki ženski lik koji se upokojio u seriji".

Ja se setih kako je otac jednom pričao o euforiji koja se dogodila za vreme prikazivanja te serije. Naime, žene su postajale toliko zavisne o toj seriji da su ostavljale sve poslove u kući i na njivi i trčale da gledaju omiljene glumačke likove. Raspravljale su neprekidno ne o svecima nego o glumcima iz serije. U crkvu gotovo nikada nisu išle, ali za gledanje serije imale su vremena svaki dan. To je poprimilo takve razmere da je čak i Sabor RH u vezi s tim tražio da se pomeri termin emitovanja serije da bi se sveže mleko moglo predavati na vreme, jer su žene trčale da gledaju seriju baš u to vreme. Nastala je opšta pometnja. Ljudi su počeli da zamišljaju da je sve što se prikazuje u toj seriji istinito, jer su to videli da se tamo tako radi.

Otac Gavrilo nastavlja svoje izlaganje na postavljeno pitanje o potrebi veronauke za odrasle: "Zato je neophodna veronauka i za odrasle, čak i više nego za decu. Ljudi ne znaju ni da se ispovede, ni kako da poste, ni kada da se pričeste, a kamo li šta je pričest. Slušao sam žene koje pričaju kako ujutru prvo popiju kaficu, onda trknu na pijacu i pazare sve što im treba, a onda kažu svratiće i u crkvu da se malo ispričešćuju, i onda idu kući da kuvaju ručak. Potrebno je sa njima puno razgovarati, nisu oni toliko krivi, Crkva mora svojim parohijanima da organizuje časove veronauke.

A što me pitate za vežbe o kojima sam mnogo pričao i koje preporučujem svima, i zdravima i bolesnima, mogu da kažem da su mi nakon teške operacije vežbe mnogo pomogle. Imao sam začepljenje krvnih sudova, tromb, i pretilo mi je sečenje noge. Nakon toga sam u okviru rehabilitacije radio fizikalne, zdravstvene vežbe, dakle, ne jogu, već vežbe za zdravlje, za cirkulaciju. One se moraju redovno raditi da bi se organizam osposobio koliko god više može, jer svi ćemo mi na onaj svet, ali dok smo ovde, na zemlji, dužni smo da se staramo kako o spasenju duše, tako i o zdravlju tela, kako ne bismo bili nikome na teretu, ako već ne moramo. Dakle, to nije joga, kako su neki govorili, nego vežbe, koje mi je fizikalni terapeut pokazao i koje sam nastavio da radim i dalje. Zahvaljujući vežbama meni se vid popravio 30%, inače, kako se lečim i od dijabetesa, lekari su mi rekli da šećer jako oštećuje te sitne kapilare u oku i da vrlo brzo može doći do trajnog oštećenja vida. Zato je ta cirkulacija krvi neophodna za očuvanje krvnih sudova. A joga vežbe su vezane za meditaciju. Ovde nema nikakve meditacije. To su isključivo vežbe fizikalne, koje sam u banji naučio i isključivo su za očuvanje zdravlja. Ali, po preporuci lekara morao sam i dalje da ih radim", završi otac Gavrio svoju besedu i zahvali se Preosvećenom i prisutnima na učešću.
 

Episkop hvostanski Gospodin Atanasije (Rakita) između ostalog reče:

"Knjiga je susret sa istinom. To su susreti umova, susreti vizija, susreti iskustava. Upravo se nalazimo u moru knjiga, znači moru raznih knjiga. Neće biti da se sve one uklapaju, neće biti ni da se sve one harmonično slažu. Ima onih koje sukobljavaju vizije, isključuju jedna drugu. To je naša stvarnost, naša realnost. Ima mnogo pravoslavnih koji su morali da napuste svoja vekovna ognjišta sa područja Hrvatske  i ne mogu da se vrate, jer nema obezbeđenih osnovnih egzistencijalnih uslova da mogu da se vrate. Na žalost, ima i mnogih koji su tamo ostali, ali nisu produžili da žive kao pravoslavni. Zabeleženo je da ima njih oko 20 000 koji su od 1995. na ovamo prestali da budu pravoslavni i formalno su prešli u drugu varijantu hrišćanstva. Na  žalost, i to su osobine prostora sa kojih dolazi Arhimandrit Gavrilo.

Mudri Mitropolit Jovan, baš onda kada smo bili zajedno u Kranju, negde 1977. godine, blagoslovio je ocu Gavrilu osnivanje časopisa, čije ime se potpuno uklapa u prostor na kome žive pravoslavni. Časopis se zove "Put, Istina i Život".Već samim svojim nazivom on poziva da je neophodno čuvati pravoslavnu viziju vere, viziju života, ne samo kao viđenje, što je na prvom mestu, nego i kao način života. A iz toga proističe život, život večni. Ne može čovek da proizvoljno menja i bira viziju života, jer od tog izbora zavisi njegov život. Zato se opredeljuje za Istinu i trudi se svim svojim umstvenim snagama da je sagleda, da je odabere i da se za nju opredeli, jer život od nje zavisi. Taj časopis se i dan-danas čita.

Ova knjiga, ja bih rekao, da je proširenje toga časopisa u svim aspektima. I kao sagledavanje i kao objašnjavanje života. Kao što se veoma često događa, dogodilo se i sada. Dakle, tamo gde je najteže očuvati veru i svoj identitet, upravo tu niču veliki ljudi. To bilansi pokazuju. Tu se rađaju velike ličnosti. Ja bih mogao to dokazati ilustracijom iz istorije na mnogim primerima. Recimo, sveti Jovan Damaskin... On se pokazao kao svetilo Pravoslavlja upravo na onim prostorima koji su prestali da budu vizantijski, u sferi Pravoslavne Crkve, to jest pod islamom. Tamo se pokazao sveti Jovan Damaskin.

Zatim sada, na području Kosova i Metohije, mučeničkog Kosova i Metohije... Ja sam rekao da nikad ništa neću govoriti a da ne pomenem Kosovo i Metohiju. Ili dok sam živ ili dok se ne vrati ponovo u sastav života Srpske Pravoslavne Crkve! (aplauz) Na području Kosova i Metohije imamo heroje pravoslavne, heroje čovečanstva. Te divne monahe iz svih manastira, između ostalog manastira Svetih Arhangela kod Prizrena, manastira Dečani, Devič. Zamislite one krhke monahinje herojskog duha koje su blagodaću jake i koje ne žive ničim nego verom. One nemaju zemaljskih nadanja ni mogućnosti za neka zemaljska uživanja. I kad bi htele, nemaju mogućnosti. To je samo osnovno za život. One nemaju ni slobode. Slobode imaju samo unutra, u srcu, a spolja koliko im Bog obezbedi.

Svest o tome da upravo na području na kome se nalazi naš manastir Lepavina, na kome se ne biste nadali, u nepravoslavnom okruženju, imamo jedan tako svetao manastir, jednu duhovnu oazu, na kojoj se napajaju svi, pa i vi ovde prisutni. U tu svetinju neprestano dolaze autobusi hodočasnika iz cele Srbije, i ne samo iz Srbije, već i iz drugih istočnih krajeva i izvan Srbije. Dakle, to je prostor našega Arhimandrita oca Gavrila. Ugledu manastira Lepavine, naravno, najviše i u potpunosti doprinosi Presveta Bogorodica, koja dejstvuje naročito preko Svoje čudotvorne ikone. Poznata je upravo Njena ikona Bogorodica Lepavinska, koja je prisutna u Svome liku tamo izobraženome i koja prihvata sve hodočasnike pod Svoj pokrov i na tom svetom i namučenom mestu uzima u Svoje uzdarje, u Svoje molitve.
 

Tu je prosijao naš otac Gavrilo. Ugledu manastira Lepavine, osim Presvete Bogorodice i Visokopreosvećenog Mitropolita Jovana, doprineo je, dakle, najviše otac Gavrilo svojim velikim duhovnim podvizima. On se duhovno rodio i vaspitao na Svetoj Gori da bi već kao oformljen i veoma iskusan starac boravio u mnogim krajevima i na kraju došao u manastir Lepavinu. Njegove molitve mnogi traže, osvedočene su njegove molitve kao prijatne Gospodu i kao delotvorne. Međutim, ocu Gavrilu nije bilo dovoljno to što propoveda onima koji dolaze u manastir, nego se prihvatio i najsavremenijeg načina misionarenja i propovedanja, i hvala Bogu da je dobio ovakve divne saradnike, koji su njemu pomogli u ovim tehničkim putevima.

Odnos oca Gavrila i njegovih tehničkih saradnika mogao bih uporediti sa odnosom Mojsija i Arona ili Mojsija i Ora u pustinji. Vi koji ste čitali Sveto Pismo Staroga Zaveta sećate se da su Izrailjci bežeći od Asiraca dolazili u pustinju i imali neophodnost da često ratuju sa narodima, koji su bili neprijateljski nastrojeni prema njima i koji su im sprečavali put. Onda se Mojsije molio Bogu da pomogne njegovom narodu da bezbedno prođe, jer tu je moralo doći i do fizičkih obračuna. I, Mojsije je držao ruke uspravljene dok se molio. Dok je Mojsije držao ruke uspravljene, dotle su Izrailjci pobeđivali. Međutim, pošto je bitka dugo trajala, Mojsije se zamarao i morao je da spušta ruke. Ali, pobliže njega, da ne bi Mojsije spustio ruke i da Izrailjci ne bi izgubili bitku, prilazili su k njemu njegovi najbliži i držali njegove ruke podignute. Eto, to je upravo uloga duhovne dece oca Gavrila. Oni su njemu obezbedili da njega mogu slušati i sa njim se mogu dopisivati ljudi iz Japana, iz Amerike... Ja sam čitao njegove duhovne razgovore i mene je zadivila činjenica da je većina onih koji mu se obraćaju i koji s njim razgovaraju iz daleke Amerike, Holandije, sa Dalekog Istoka, a ne samo iz bliže okoline ili bivše Jugoslavije. Tako da danas naš otac Gavrilo spada u red najpoznatijih pravoslavnih duhovnika.

Ja bih rekao i više reči pohvale za oca Gavrila i njegovu knjigu kada on ne bi bio prisutan, ali ću zbog toga morati da zaključim.Zaključak je ovaj - čitajte knjigu oca Gavrila i pomoćićete sami sebi u rešavanju vaših raznih životnih pitanja. Jer, razna životna pitanja
zahtevaju iskustvo, zahtevaju umeće, a otac Gavrilo se u svemu  ogledao, jer ima prosvetljen um, oblagodaćen, tako da on životna pitanja odlično sagledava i sve čvorove uspeva da razreši svojim rečima.Čitajući ovu knjigu videćete da to ne koristi samoobjašnjenjima, nego umom i molitvom zajedno, kao dve ruke, desna i leva. Um i molitva zajedno. To je odlika pravoslavnih duhovnika.

Hvala Vam, oče Gavrilo, što ste proizveli ovakvu knjigu. Hvala Vam što ste došli u naš grad da nas obodrite i da se zajedno molimo ovde za prosvećenje i spasenje ne samo pravoslavnog roda, nego i celoga čovečanstva. Hvala Vam". (aplauz)

Otac Gavrilo se kratko zahvali: "Hvala Vama, Preosvećeni, što ste se odazvali i hvala Vam na lepim rečima i željama. Trudiću se da i dalje tako nastavimo. Hvala i vama svima koji ste se potrudili da dođete, da budemo zajedno u ovoj duhovoj zajednici".


















Radmila Mišev pozva sve prisutne na trpezu ljubavi: "Koliko je otac Gavrilo dobar domaćin znamo iz manastira Lepavine, odakle niko nikada nije otišao gladan duhovno, a ni telesno. To nije slučaj ni sada. Eto, uvek se nađe neka dobra duša da svojim prilogom upotpuni ovu divnu duhovnu zajednicu. Hvala sestri Donki, koja se sa radošću odazvala kada je čula da otac Gavrilo dolazi na Sajam knjiga. Bog joj svako dobro dao. Priredili smo, dakle, malo posluženje. Osećajte se kao u manastiru Lepavini. Ovo će zaista sada biti agapi - trpeza ljubavi, gde ćemo svi zajedno još malo da se družimo".

Svi se sjatismo oko oca Gavrila, poslužismo se i divnom trpezom i nadahnuti dušekorisnim besedama, srećni, htedosmo da zaustavimo vreme.
 



GALERIJA FOTOGRAFIJA SA PROMOCIJE KNJIGE "DUHOVNI RAZGOVORI"



Priredila: Tankosava Damjanović
  03.novembar 2009

Pročitano: 5454 puta