MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Savremeno uobičajeno shvatanje zajedničke trpeze kao isključivo fiziološkog procesa uzimanja hrane, zasićenja želuca razlikuje se ne samo od hrišćanske, već i od iskonske «opštečjudske» predstave. Nešto se promenilo u našem svetu – unutrašnjem i spoljašnjem. Većina od nas već ne može, a da pritom ne uloži dodatni napor, da shvati neophodnost opštenja, povezanosti svega u celom svetu (i nad svetom). O važnosti opštenja.

Onaj, ko je imao prilike da se nadje negde u gostima na Istoku (naprimer u Siriji) ili na Kavkazu – ne obavezno u hrišćanskoj kući, jer ovde nije stvar veroispovesti ' verovatno je bio zadivljen posebnim odnosom domaćina prema gostima. Time, kako oni uporno ubedjuju gosta da sedne za sto, nešto pojede ili popije čašu čaja. Inače drukčije nije ljudski. Ovde je uzrok u iskonskom, tradicionalnom uredjenju ljudskog života. U nekom sećanju na genezu o tome, da smo svi mi – jedno, da smo svi – Adam. I zato je zajednička trpeza najočiglednije sredstvo uspostavljanja iskonskog jedinstva sa strancem koji je došao u kuću ili sa prijateljem koji živi u susedstvu: jedan te isti hleb je hranio i tebe i mene. On je postao u tebi – tobom, a meni – sa mnom. U tom hlebu su učesnici zajedničke trpeze – ponovo jedno, jedinstveni. Ovde i sada naš život ponovo postaje zajednički. Upravo zato uvreda ili sramota, nanesena gostu u mojoj kući, - je moja uvreda i moja sramota. I ugošćavanje, dar gostu – nije uzaludni gubitak (tobože, «nama samima je milo!»), već potvrda da si živ, da si deo živog sveta, u-č-e-s-n-i-k života.

Tako se oduvek smatralo da onaj koji prima goste prima Boga i Njegove angele. Praotac Avraam, stogodišnji starac, je ugledao putnike, koji su išli pustinjom pored njegove kuće, i po rečima Jovana Zlatousta, «kao iskusni lovac», prišao im je i nagovarao da nešto pojedu u njegovoj kući. Pokazalo se da su ta tri putnika – Božiji angeli. Nagrada pravedniku za gostoprimstvo je bila vest: tvoja žena Sara biće razrešena od neplodnosti i kroz godinu dana rodiće ti sina.

Šta je novo u tom smislu dalo hrišćanstvo? U Hristu je svaka ljudska nada dobila svoje najuzvišenije ispunjenje, pronašla je granični (i vangranični) smisao. Ne prosto srećan život na zemlji, već večni život u Bogu. Ali ne prosto opštenje u druženju i ljubavi (kada posle susreta sledi rastanak), već susret i opštenje svih sa svima u Bogu – i sa Bogom. «Duhovna veza» (u tim rečima mi po navici čujemo neki eho «ne potpuno, već samo duhovno zajedno») u Hristu postaje najveća realnost.

U hrišćanskoj perspektivi svaka «opšteljudska» trpeza ljubavi postaje obraz, ikona Trpeze Gospodnje. Uoči krsnih stradanja Hristos je prelomio učenicima hleb i blagoslovio zajedničku čašu.
I rekao je za tu trpezu: to sam – Ja. Ovaj hleb je – Moje Telo, a ovo vino je – Moja Krv, koja se proliva za ceo svet. Tako je ova tajanstvena trpeza postala najvažnija Tajna Crkve.
Pričasnici te Trpeze – su jedno ne samo u zajedničkom hlebu, već u Hristu Raspetom i Vaskrslom. Pričasnici Njegovog večnog života.

Okupljajući se za zajedničkim stolom u dane praznika ili radi odavanja časti gostu koji je došao, hrišćani ponovo formiraju ikonu Hristove ljubavi i učešća u Trpezi Nebeskog Carstva.

 

 

Prevod sa ruskog dr Radmila Maksimovic

26. oktobar 2009.