MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Jeromonah Sergije (Ribko) Slepa vera ne postoji, postoji samo slepa nevera



- prvi deo -
Razgovor sa školarcima. Do cega sam došao u mladosti?
Znate, deco, ja se nekako osećam kao da sam vašeg uzrasta. U mladosti sam bio veliki buntovnik. Vaš naraštaj ima prednost pred mojim: rasli ste u doba kada se slobodno mogu izražavati svoje misli, primati informacije, obraćati sa bilo kakvim ljudima, bilo kakvih pogleda i stanovišta...

A u vreme moje mladosti bila je železna zavesa, i to blago re�?eno „železna“, bila je betonska, potpuno neprebojna; i to ne samo na granici sa Zapadom, nego i upravo ovde, unutar zemlje. Razgovarajući �?ak i sa drugovima, nikada nisi bio siguran da te neko od njih neće ocinkariti, prijaviti te, iako to nisu bile tridesete i �?etrdesete godine, već sedamdesete, po�?etak osamdesetih. Ali ljudi su svejedno aktivno tražili smisao života i u mnogima se rađao otpor prema sovjetskoj stvarnosti.

Kad mi je bilo 14–15 godina po�?eo sam da shvatam da nešto u našem životu nije kako treba, da su sve pri�?e o svetloj budućnosti jedna velika laž. Moji roditelji su bili komunisti, ali mi ništa nisu mogli razgovetno da objasne; ni o svom maglovitom komunizmu, ni o bilo �?emu drugom. I po�?eo sam da shvatam da me varaju, da u tom svetu, u tom društvu u kome živim, nema pravde. Ali gde je onda istina? Tada nisam poznavao nijednog vernika i nisam ni mislio da bih odgovore na pitanja o smislu života mogao naći u religiji. To nisam mogao �?ak ni da zamislim, pošto su nam punili glavu time da je »Bog« dedica sa bradom, sedi na obla�?ku, da su popovi pariziti, varaju narod i tako dalje. Mi smo to sve verovali zato što alternative nije ni bilo, ništa drugo nismo nikad ni �?uli.

Međutim kada je u meni iskrslo pitanje o smislu života, za mene veoma važno, shvatio sam da ako na njega ne dobijem odgovor, život će biti besmislen, to jest ne punovredan, to jest u njemu će možda nešto vrlo važno nedostajati. A za to da dobijem odgovor bio sam spreman na bilo šta. Dešavalo mi se da mi se u podzemnoj železnici svidi lice nekoga �?oveka, ja mu priđem i kažem: „Mogu li da vam postavim pitanje; radi �?ega vi živite?“ Ne znam više kako je to tad izgledalo, verovatno dosta neobi�?no, ali to mi je tada toliko zna�?ilo.

Te potrage dovele su me do prili�?no bliskog poznanstva sa hipi pokretom. Ne znam kakav je on sada, ali hipiji su krajem sedamdesetih bili prili�?no simpati�?ni momci. Obi�?no ih optužuju za narkomaniju i sli�?no, ali u hipijevskoj sredini tog vremena narkotici su bili u stvari daleko manje rasprostranjeni nego danas među omladinom kad se oni mogu nabaviti u svakoj školi. Hipiji su me privukli prvenstveno radi toga što su veoma predano tražili smisao. A svaki od njih je bio vrlo izrazita li�?nost; u glavnom su to bili veoma pametni ljudi, ali me od svega najviše iznenadilo to da su svi bili verni. Svako po svome: bili su jogiji, hrišćani najrazli�?itijih pravaca. Od pravoslavnih sam sreo samo dva �?oveka, i oni su sve u svemu na mene izvršili veliki uticaj.

Ispri�?aću vam o mom prvom susretu sa hipicima koji je bio veoma zanimljiv. Tada sam se nosio takvim idejama da treba napraviti svetsku revoluciju i ustanoviti anarhisti�?ko društvo, pa sam �?ak sastavio i svoj manifest. Po�?eo sam da tražim istomišljenike, pa su mi udesili susret sa hipijima, pošto je među njima bilo i anarhista. Čim smo se našli, odmah sam im sve izložio. A momci mi kažu:

– Pa slušaj, a zašto bismo morali da pravimo revoluciju?

– Kako zašto – kažem ja – zato da �?ovek bude slobodan, jer ina�?e te ovako ne puštaju ni da živiš.

– Znaš, ima i druga�?ija sloboda. Čak i ako napraviš revoluciju, promeniš društveno uređenje, opet neće biti slobode.

– Kako da neće biti slobode onda kad nad dušom ne bude niko stajao?

– Neko će ipak nekada stajati nad dušom. Shvataš, život je tako uređen. Dok se �?ovek ne oslobodi sam od sebe svejedno neće biti slobodan.

– Pa da – kažem ja – vrlo interesantno.

A zatim se kroz pri�?u pokazuje da su momci verni. Pitam ih ja:

– Momci, pa jel' vi to verujete u Boga?

– Da.

– Vi ste onda malo udareni…

– Pa, udareni–neudareni; a šta ti misliš kakav je Bog? Dedica sa bradom, koji sedi na obla�?ku?

Pomislio sam na sve što sam znao o Bogu i morao sam da priznam da sam zaista tako i smatrao. Oni su mi se podsmehnuli – to me nekako pogodilo, pa sam im rekao:

– Recite mi onda u kakvog vi Boga onda verujete.

A kad su po�?eli i da pri�?aju, ja sam samo zinuo zato što nešto tako nisam mogao ni da zamislim, ni da pretpostavim da postoji. I uvek mi je bilo vrlo interesantno da se srećem i pri�?am sa tim mladićima. Tada sam studirao, a pre toga pohađao sam sovjetsku školu. S kim smo mi dolazili u dodir? Sa školskim kolektivom, a kada dolaziš kući u dvorištu te u glavnom do�?ekivalo huligansko društvo, i meni je tamo bilo sasvim nezanimljivo. Tamošnje zabave – da vrištiš, da nekome nabiješ masnicu – uopšte me nisu privla�?ile, nisam u tome video nikakvo zadovoljstvo. A ti dugokosi mladići – hipici, govorili su o nekim dubokim stvarima, te sam na svoje glavno pitanje – u �?emu je smisao života, postepeno dobivao odgovor: iz pri�?e sa svakim �?ovekom po jednu kapljicu. S po�?etka zastupao sam stanovište ateizma, zato što sam tako bio vaspitan; mnogo smo se prepirali, a to su bile blagoslovene prepirke. Celu noć smo mogli da provedemo sa šoljom �?aja, da popušimo po dva pakla cigareta, dok se ne bi otkrila neka važna istina. Tada mi je bilo 17–18 godina.

Kada su mi zatim dali da �?itam Evanđelje, to me veoma potreslo. Moje prvo Evanđelje mi je zaplenila milicija: �?itao sam ga u metrou. Uzeo mi ga je milicioner, priveli su me u miliciju, istukli da više ne bih �?itao takve stvari, ali to me je još više ubedilo da sam na pravom putu. I opet sam nekako uspeo da nabavim Evanđelje. Sada ono može da se kupi u svakom hramu, a tada to nije bilo nimalo jednostavno.

Tako sam ja prvi put pro�?itao Evanđelje otprilike u vašim godinama. Nisam mogao da se odvojim od njega i bio sam sasvim o�?aran. Sedeo sam i razmišljao: kako je to sve za�?uđujuće… Naro�?ito me je prenerazila Hristova li�?nost, Njegova ljubav prema ljudima. Dotad mi niko nikda nije govorio ni o �?em sli�?nom; oko mene su pozivali na gradnju svetle budućnosti, govorili o klasnoj borbi, i tako dalje i tome sli�?no. A ovde ti Neko govori da je smisao života u tome da ljubiš bližnjega, a bližnji je svaki �?ovek. A ljubiti treba ne re�?ju i jezikom, nego delima i istinom, to jest treba pomagati kome god možeš i ne možeš, i u tome nalaziti smisao života. Mene je do kraja potresla baš ta ideja. No i putevi kojima Hristos predlaže da se to postigne, to jest evanđelske zapovesti, u celini se odnose na ljude, upravljeni su prema ljudima, u�?e kako živeti sa ljudima. To je bilo ono što me zapanjilo.

Pre toga sam kod Černiševskog puno �?itao o „teoriji razumnog egoizma“, i mada nisam shvatao šta je Černiševski hteo da kaže ipak mi se svidela fraza „razumni egoizam“. Međutim, egoizam ne može biti razuman, pre se može nazvati bezumnim. Ja sam smatrao da je dobro biti egoista: živi za svoje zadovoljstvo, i u tome je viši smisao slobode.

A nakon što sam pro�?itao Evanđelje moja teorija se potpuno raspala. Razmišljao sam: dobro, eto bićeš egoista, a šta dalje? Završiće se tako da ćeš ostati potpuno sam, zato što egoiste ne samo da niko ne voli, nego – što je sušta istina – egoista na kraju krajeva ni sam sebe ne voli i ne uvažava, pa zato – šta ima tu da se voli? A kada se �?ovek brine za ljude, i to bezinteresno, ništa od njih ne o�?ekujući, to je zadivljujuće, samo takvih je ljudi malo. A kada ih sretneš, iz po�?etka te iznenađuju, �?ini se da su �?udaci, a onda po�?neš da ih vrlo ceniš i razmišljaš možeš li i sam tako postupati.

Pro�?itavši Evanđelje, imao sam ovakvu misao u glavi: ne znam ima li Boga, ali živeti treba onako kako je u�?io Hristos, uvek i u svemu. Potom sam po�?eo tako da živim, a nakon toga je postepeno po�?elo da dolazi i razumevanje. Odlu�?io sam da pokušam da ispunjavam evanđelske zapovesti, i zaista sam uvideo da od toga ima mnogo koristi, da svaki trud Boga radi On velikodušno nagrađuje. Ispunjavanje zapovesti otkrilo mi je Boga.

Postepeno sam po�?eo da se uveravam da materijalizam ne odgovara na životna pitanja, da je to nepostojana filozofija u kojoj ima mnoštvo „ali“, nedore�?enosti, nepovezanosti, sve je izmišljeno i nategnuto. Ateisti �?esto kažu „vera je slepa“, ali to je budalaština, izmišljotina onih koji ne veruju. Nema nikakve „slepe vere“. Da bi se poverovalo, �?ovek mora u nešto da se ubedi, da nešto sazna. Čak i kod ljudi vaspitanih u hrišćanskim porodicama pre ili kasnije treba da nastupi trenutak da prime u svest sve ono što su im od detinjstva govorili o veri, što su videli i doživeli. I tada se dešava to ili da se pogledi koji su im bili prikalemljeni odbacuju i �?ovek postaje ateista – do �?ega �?esto dolazi, pa i mnogi boljševici su poticali iz verujućih porodica, ponekad i iz svešteni�?kih porodica – ili to da ono što je �?ovek od detinjstva gledao i slušao u porodici, postaje za njega suština, nešto od životnog zna�?aja.

Ja sam sveštenik već jedanaest godina. Moram puno da saobraćam sa raznim ljudima. Kada posmatram one koje sam krstio mogu da vidim kako �?ovek nastaje, kako se u njemu dešavaju promene. Neko odlazi od Crkve – šta ćeš, svakom sva�?ije – a neko se, naprotiv, u�?vršćuje u veri i postaje istinski hrišćanin. Postoji mišljenje da �?ovek dolazi u Crkvu ako je doživeo neke neprilike, neku nesreću. Kod mene nije bilo ništa sli�?no. Jednostavno sam �?vrsto znao da ne mogu da živim ako ne saznam �?emu živim.

Kako sam već rekao, među hipicima sam sreo dva duboko verujuća pravoslavna �?oveka. Jedan od njih je zatim završio bogosloviju, ali nije postao sveštenik, otišao je u neki rok klub, a sad sam ga izgubio iz vida.

A drugi je bio narkoman, i to od svoje �?etrnaeste godine. Kada sam se upoznao sa njim imao je 24 godine i bio je skroz bolestan. Prvo što mi je rekao bilo je: „Pazi, nemoj nikada da po�?neš sa ovim, nikada! Vidiš li mene? Ja sam razvalina, bolesnik. Ako se sada bilo �?ime ubodeš, biće ti veselo, lepo, ali ja tek ponekad dolazim u normalno stanje u kojem se ti sada nalaziš bez droge. Nema više govora ni o kakvom zadovoljstvu; bez igle ja sam bolestan, loše mi je.“ To su za mene bile veome jaka re�?i, one i njegov primer su me možda u budućnosti sa�?uvale od droga.

Taj �?ovek je bio oženjen, imao je dete. Supruga je nešto manje od njega upotrebljavala droge, ponekad je bila i prisebna; kad je on bio priseban, teško je bilo reći. Ali uprkos tome kad god sam došao kod njih, on je uvek jednako sedeo i �?itao Evanđelje i crtao neke sveštene likove, crtao je Hrista. To me uvek zapanjivalo. Svi njegovi razgovori bili su o Bogu, o Crkvi. Govorio je da drogu uzima zato što ne vidi nikakvog smisla u svakidašnjem životu, a preslab je da postane pravi hrišćanin, nema za to snage. Druženje sa tim �?ovekom mi je mnogo pomoglo. Bio je veoma dobar, susretljiv, delio bi i zadnju koricu hleba. Nikada nije krao, živeo je od penzije koju je primao radi invalidnosti. Supruga mu je zarađivala kao �?uvarka. Osim hleba i �?aja kod njega nikada ništa nije bilo, ali on je uvek delio i poslednje par�?e hleba, i to je ostavljalo veoma jak utisak. I na kraju krajeva, taj mladić je u sebi našao snage da ostavi drogu, otišao je u manastir, primio je postrig i bio rukopoložen za jeromonaha. Zatim je umro od obolenja srca. Budući da takva mladost, naravno, nije mogla proći bez posledica. Ali, poslednje godine života proveo je u manastiru, bio je sveštenik, monah, i to vrlo dobar. Njegov odlazak u manastir uticao je na mnoge njegove drugove, puno ih se posle toga �?ak i opametilo.

Tih godina nas je utvrđivalo to što smo bili progonjeni. Crkva je bila progonjena: toliko su je gonili, da ne znam s �?im bih to mogao da uporedim danas da biste vi shvatili. Mene li�?no je to još više privla�?ilo Crkvi. Ja sam bio buntovnik proti sovjetskog sistema. Naravno, da se sad rodim ja bih po�?eo da se bunim protiv ne�?ega drugog, ali ono buntovništvo bilo je u potpunosti opravdano, ono mi je pomoglo da slobodno razmišljam i na kraju da priđem Bogu.

Onda sam po�?eo da odlazim u hram. Po�?eo je postepeno da mi se otkriva novi sloj života. Postepeno mi se ukazala nova sredina, crkvena, ukazala mi se Hristova Crkva. Jedna su stvar ljudi koji u nešto veruju, ali još uvek traže, idu ka Bogu svojstvenim, ponekad protivre�?nim putevima. A druga je stvar Crkva. Ljudi koji su napravili svoj izbor, prišli Bogu, našli Istinu; za njih je već unutrašnja askeza, unutrašnji put o�?išćenja. To je već druga stepenica, drugi razred. Ovde po�?inje potpuno drugi život, po drugim zakonima, i ja o njemu neću sada govoriti.

Međutim, crkvena sredina je takođe veoma šarolika. Pošto sam došao hipijevskim putevima, upoznao sam se sa ljudima koji su izašli iz istog tog pokreta; njihova psihologija mi je bila bliža, i među nama se prirodno razvilo drugarstvo. Oni su mi pomogli da po�?nem da radim u hramu. Pošto sam dotad svirao bubnjeve u rok grupi, odredili su mi da budem zvonar. Brzo sam shvatio da su principi ovde po mnogo �?emu isti, i vrlo brzo sam nau�?io da zvonim, onda sam mal�?ice nau�?io da �?itam crkvenoslovenski, prou�?io sam ustav, to jest poredak crkvenog služenja, i vremenom sam po�?eo da pomežem u oltaru. Tako je otprilike od devetnaeste godine, negde od 1979., otpo�?eo moj put služenja Crkvi. Deset godina sam bio zvonar i pojac u hramu, ali zatim sam otišao u manastir.

Tako sam prišao Bogu u mladosti i omladina mi je uvek bila veoma bliska. Mada je naravno sadašnji naraštaj skroz druga�?iji, imate druge probleme i verovatno ne mogu da vas u svemu razumem; ja sam već „stari“. Sukob među generacijama je sasvim realan problem, a on ponekad dovodi i do krvoprolića, na primer događanja 1968. u Francuskoj, kada je ustala omladina, studenti. Protiv rata u Vijetnamu neprekidno je protestovala ameri�?ka omladina. I kod nas u Rusiji su protestvovali. Onaj moj drug koji je kasnije postao jeromonah takođe je u�?estvovao u sli�?nim demonstracijama 1974. na Puškinovom trgu. Pri�?ao je da su se okupile stotine ljudi sa parolama „Dole rat“ i tome sli�?no. Na demonstrante su pustili pse, mnoge su uhapsili i zatim bacili u ludnicu. Drug mi je to pri�?ao 1980. i, po njegovim re�?ima, mnogi su još sedeli u psihijatrijskoj bolnici.

Kada se radi o sukobu generacija, uvek sam više na strani mladih, zato što sam se na osnovu sopstvenog iskustva uverio u strašnu nepravednost sa strane starije generacije, potpuno neshvatanje mlađeg naraštaja, pripisivanje svojih pogleda i stereotipa mišljenja. Ja nemam dece – od 1990. sam monah, a pre toga život mi se vrlo malo razlikovao od monaškog – pa su mi nepoznate muke roditelja u vaspitavanju dece. Ipak, kao sveštenik �?esto mogu da vidim taj sukob: dolaze mi i stari i mladi, žale se jedni na druge, a ja moram da ih mirim.

U glavnom stajem na stranu mladih i dokazujem roditeljima da nisu uvek u pravu, da detetu treba dati više slobode, zato što je svaki �?ovek li�?nost, pa �?ak i maloj li�?nosti treba dati slobodu. Naravno, nju treba usmeravati, ali to se treba �?initi mudro i oprezno. Ako se pogazi �?ovekova sloboda, galami, kažnjava – to neće rešiti problem. U �?oveku treba naći ono dobro, naći pozitivna svojstva koja se mogu razvijati, a što je glavno – roditelji sami moraju da shvate radi �?ega žive i šta hoće, jer kako će druga�?ije vaspitavati decu?

Kako naći istinu?

– Sada vam je 15–16 godina. To je upravo onaj uzrast u kojem �?ovek rešava pitanje, radi �?ega živimo? Šta mislite, po �?emu se �?ovek prvenstveno razlikuje od životinje?

– Čovek ima razum.

– Ta�?no.

– A šta je �?isto ona spoljašnja razlika? Čovek hoda na nogama i gleda ispred sebe i u nebo, a sve životinje hodaju na �?etiri šape, gledaju dole, pa �?ak i majmun, koji je najsli�?niji �?oveku, gleda dole.

Kada bi vi i ja bili životinje, ne bismo razgovarali o nekim visokim stvarima; ne bismo uopšte ni razgovarali, već bi se sporazumevali pomoću neartikulisanih glasova, kao majmuni ili kao svinje. Ne bismo rešavali pitanja dobra i zla. Životinje nemaju pojam dobra i zla, nemaju pojam greha, zato što nemaju razum kao �?ovek, nego reflekse. Ima nekih vrlo pametnih životinja: psi, ma�?ke – ali �?ovek ih svejedno neizmerno premašuje, u njemu je nešto �?ega u životinjama nema.

Možda je neko od vas �?itao biblijsku pri�?u o stvaranju sveta, o tome kako je Bog od zemlje napravio �?oveka, živog, sa dušom, a zatim je u njega udahnuo duh, kao neku iskru Božiju. Nigde se ne kaže da je Bog stvorivši životinje bilo šta u njih udahnuo: duša životinje kao da je materijalna, a duša �?oveka – duhovna. Životinje imaju dušu i telo, �?ovek ima telo, dušu i duh: telesno–duševnu prirodu i prirodu duhovnu. E, ova duhovna priroda ne može da živi bez Boga.

U �?emu je smisao života životinje? Rađa se, tr�?i, jede, rađa sebi sli�?ne i umire. Zar nije i �?ovekov smisao života isti? Meni se �?ini da je ovo strašno dosadno. Čovek je više i dublje biće, biće koje traži duhovno, u njemu je duh i zato on mora da ima neki veliki cilj. Pa eto, recimo, kultura i umetnost ponekad izobražavaju veoma duboke ljudske duše.

Duh je odraz Božanskog, ve�?nog, ne�?ega što je iznad sveta. Duhovno na�?elo je ono što je Bog položio u �?oveka. Zato životinje ne razmišljaju o smislu života, a �?ovek razmišlja.

Čovek dolazi na ovaj svet da bi proživeo život u svoj njegovoj punoći. Ako je sve što je na ovom svetu Bog daravao �?oveku, onda i život treba da se proživi u svoj njegovoj punoći. Mnogi kažu da od života treba uzeti sve. To je pravilno re�?eno, ali ljudi koji tako govore, od života u stvari uzimaju veoma malo. Piju, šetaju, zabavljaju se, ali duhovne stvari, duhovna doživljavanja su im nepoznata. Čovek koji stvarno hoće da uzme sve od života treba da se brine ne samo zato da njegovo telo bude sito, obuveno, obu�?eno, zdravo, da budu zadovoljene sve njegove potrebe, nego da misli i na dušu.

Duševne potrebe su potrebe za ne�?im lepim: poezijom, druženjem sa ljudima, putovanjima, željom da se vide druge zemlje, narodi. Ali postoje još i duhovne potrebe, a one se sve nalaze u oblasti vere.

Postoji svet vidljivi, a postoji i svet nevidljivi. O onome što je nevidljivi svet govori �?ak i metematika. U osnovu sveta stavljene su neke matemati�?ke zakonitosti. Tako se mogu izra�?unati neke stvari koje ne vidimo i ne znamo. Astronomi izra�?unavaju orbite planeta, otkrivaju planete, pa �?ak i ne videći ih izra�?unavaju da na određenom mestu mora da bude planeta. Zatim na to mesto šalju kosmi�?ke uređaje. Vidljivoj stvarnosti prethodi nevidljiva stvarnost. Oni dakle prvo mnogo ra�?unaju u svom umu.

Tako postoji svet koji se nalazi u sasvim drugim predelima, koji živi po potpuno druga�?ijim zakonima. Ajnštajnova teorija relativiteta u�?i da ako se telo svojom brzinom približava brzini svetlosti, onda ono ulazi u sasvim drugu dimenziju, gde život proti�?e po sasvim druga�?ijim zakonima. Ajnštajn je dokazao mnogobrojnost svetova, i zato je duhovni svet nau�?no potpuno dokazan. Vera u�?i da svetova ima mnogo – ne samo dva nego puno njih.

Čovekov smisao života na zemlji je u tome da shvati da mi nismo životinje i da su �?ovekove potrebe daleko dublje od proste brige za održavanjem života. Puno onoga što je u �?oveku, potpuno je neobjašnjivo i, uopšte, postoji najviše Biće koje je po nekim svojstvima sli�?no nama ljudima. Čovek je, naime, stvoren po liku i obli�?ju Božijem. To ne zna�?i da Bog ima ruke, o�?i, itd. To je �?ovekovo telo i ono nije ono najvažnije u �?oveku. Duša i unutrašnjost puno su više, oni mogu reći šta je to �?ovek.

Uzmimo na primer Aleksandra Sergejevi�?a Puškina, velikog ruskog književnika. Mi znamo kako je on izgledao, ali ga ne cenimo radi toga. Njegova doživljavanja koja je uspeo da izrazi u svojim pesmama, njegovo duševno raspoloženje, to je ono što mi volimo i cenimo kod Puškina.

Uzgred re�?eno, mnoga od njegovih dela bila su posvećena Bogu, veri, može se reći da ih je stvorila njegova vera. Mladi Puškin je, opšte uzev, bezbožan �?ovek, a odrasli je duboko veran �?ovek, kao i svi ruski pisci.

Uopšte, svi ljudi koji su ostavili traga u istoriji uvek su bili verujući, zato što vera u�?i već u prvoj zapovsti – ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe. Ti veliki ljudi, obdareni Božijim talantima gledaju na sav svoj život kao na služenje bližnjim, kao na dužnost. Puškin je na primer smatrao da je njegova dužnost da piše pesme. Aleksandar Vasiljevi�? Suvorov, koga hoće da pribroje u zbor svetih, smatrao je da je njegova dužnost da štiti otadžbinu. Teodor Ušakov poznati ruski admiral koji nije izgubio nijednu bitku i koji je već pribrojan zboru svetih Pravoslavne Crkve, takođe je video svoju dužnost u tome da služi otadžbini. Isto se može reći za najbolje ruske ljude: inžinjere, književnike, nau�?nike, lekare. Oni ne zarađuju novac, ne, imaju sasvim druga�?iji pogled, a uz takav odnos prema radu, li�?ni trud zadobija sasvim drugo zna�?enje. Da je Puškin pisao samo radi novca, on bi ga zaradio i to bi bilo sve, ali on nije pisao radi toga, on je imao potrebu za tim.

Tajna vere ne može odmah da se razume. Ljudi su, ma kako oni bili pametni, ograni�?ena bića: ograni�?ene su njihove mogućnosti, pa i umne sposobnosti. A Bog je bezgrani�?an. A da bi se kona�?no spoznalo Beskona�?no potrebno je beskona�?no vreme. Dakle, mi i jesmo stvoreni za ve�?nost. Čovek ima po�?etak, ali nema kraja. Duša mu je besmrtna. Na zemlji, u zemaljskom životu, postoji izbor: �?ovek bira ili životinjski život, i on poprima poteze smrti, pa smrtni �?ovek umire, ili on otkriva neke više svetove, ustrojava svoj život po višim zakonima i po�?inje da uzlazi u ve�?nost: gore, gore. Zbog toga postoji Crkva. Gospod je rekao: Jaram je moj blag i breme je moje lako – tu nema ništa naro�?ito zamršeno.

Biti hrišćanin nije teško; ako se treba ne�?ega odreći, Hrišćanstvo zahteva odricanje od greha. A greh je rušila�?ko na�?elo, on narušava duhovni zakon prema kojem je ustrojen svet. Greh obećava mnogo, ali uvek vara. Ako �?uva vernost Božijem zakonu, �?ovek će dobiti ve�?nost već u ovom životu, a glavno je što će shvatiti da ve�?nost nije neka apstrakcija.

Svaki hrišćanin može da potrvdi da je za njega ve�?nost nešto opipljivo i doživljajno. To zna�?i da se već ovde, na zemlji, �?ovek u�?i da živi sa Bogom i on vidi Njegovu krasotu, oseća Njegovu ljubav i ima takva proživljavanja koja nema niko drugi na zemlji.

Kratko re�?eno, smisao �?ovekovog života na zemlji je da spozna šta je to nevidljivi svet i da shvati kako se u njega stiže i po kakvim zakonima treba živeti da bi nam se nevidljivi svet razotkrio i postao vidljiv, jer on postoji sada, na zemlji. Čovek mora da sazna i za Boga. Odakle on to može da sazna? Postoji Sveto Pismo, Božansko Otkrivenje, Stari i Novi Zavet, u kojima se pripoveda o tome ko je Bog, radi �?ega je stvoren svet, radi �?ega je stvoren �?ovek, itd., i ono najvažnije – da je Bog ljubav, krasota i milosrđe. Sve najbolje što je u �?oveku jeste ispoljenje Božijih osobina. Sve najbolje što je na ovom svetu jeste u Bogu.

Ponekad se događa da �?ovek ni sam to ne znajući traži smisao, traži Boga, ni�?im se ne zadovoljava. A kada ne nalazi odgovor na to pitanje, on više nema života, već neki surogat: po�?inje da pije, da se drogira.

Radi �?ega se mlad �?ovek drogira? Mislim da se obi�?no po�?inje iz mangupluka. Kao što su ranije po�?injali da puše zato što bajagi dok ne po�?nu nisu odrasli. A sada su drugi kriteriji: dok se �?ovek ne�?im ne „opali“, kao da i nije �?ovek. To je u stvari laž, i odmah posle mangupluka dolaze ozbiljnije stvari. Dešavaju se tragedije, naravno, i u vašem uzrastu, ali vi imate roditelje, i dok se oni o vama staraju mnoge nevolje snalaze upravo njih, oni rešavaju puno vaših problema. Kad �?ovek ima 20 godina već se brine sam za sebe: sam se hrani, studira, itd. – mnogo je više odgovornosti za svoj život, i tada nerešena pitanja rađaju još dublje probleme. Droga ovde postaje nekakav ventil. Čovek nastoji da pobegne iz ovoga sveta, kao da zaspiva, vidi snove umesto stvarnosti ali onda dolazi do strašne narkoti�?ke zavisnosti i �?ovek prosto postaje bolesnik.

Verovatno ste svi vi videli narkomane i shvatate da je narkoman pregažen �?ovek i, u pravilu, radi ša�?ice droge sposoban na sve. Poznajem ljude koji su bili normalni, dobri, a onda su se prosto raspadali, padali. Ali ne želim sada da pri�?am o tome. Želim da kažem da droga ne rešava problem, i dok �?ovek ne shvati radi �?ega živi, dok ne odgovori sebi pravilno na to pitanje, stalno će njime vladati sekiracije, nesreće, opustošenost. Zato što ako Bog postoji, onda ga ništa ne može zameniti. Dok Mu �?ovek ne priđe, ni�?im se ne može zadovoljiti. A ako Boga nema, onda je život besmislen zato što je sve u njemu suviše bezna�?ajno. Neko se može sa mnom i ne slagati, ali ja mislim da među vama teško da ima neki ateista. Ateizam, �?ini mi se, sada nije u modi.

Ja uopšte ne verujem da ima neverujućih ljudi. Ateizam je takođe vera, vera u to da Boga nema. No i kod ateista dolaze takvi trenuci u životu kada oni priznaju Boga, tako da u stvari ateisti ni ne postoje. Jednostavno postoje ljudi kojim ne odgovara da bi postojao Bog, zato što ako postoji Bog, onda postoje i neki zakoni, pravila kojih se treba držati, to jest sebe u ne�?emu ograni�?avati, ne dozvoljavati sebi da se nešto �?ini. Ako postoji Bog, onda postoji i pojam greha. Još je Fjodor Mihajlovi�? Dostojevski rekao da ako Boga nema, onda je sve dozvoljeno. Kada �?ovek nema Boga u duši on �?ini sve što hoće, ako nema Boga, onda ni �?oveka pored tebe – tvoga bližnjeg – takođe nema. Postoje samo neki objekti za zadovoljavanje svojih želja. Tako u suštini razmišljaju materijalisti.

Da bi �?ovek bio �?ovek mora postojati pojam greha, pojam dozvoljenog i nedozvoljenog, moralnog i nemoralnog. Ako Boga nema, onda je pojam moralnog i nemoralnog takođe besmislen: ko je odredio šta je to dobro, a šta zlo? A kada �?ovek veruje da ima Boga, po�?inje druga�?ije da razmišlja: postoji Biće koje je rasporedilo neke obaveze među ljudima i uredilo svet po Svojim zakonima. Ako se �?ovek drži tih zakona, on bitiše u harmoniji sa svetom i može od ovog života da dobije maksimalno. A ako se �?ovek ne drži tih zakona, onda potpada pod njihovo dejstvo kao kršilac, ti isti zakoni ga i kažnjavaju.

Nastaviće se

http://lazarevskoe.orthodoxy.ru/o.sergii/school.html

Pročitano: 2889 puta