MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

VIRTUALNI MISIONAR U 3D - ADU



Protojerej Pavel Velikanov (levo)

«Idite po celom svetu i propovedajte Jevandjelje svoj tvari» - rekao je Gospod Svojim učenicima pre dve hiljade godina. Danas je već teže naći ugao na Zemlji gde ne bi bilo mogućnosti da se sazna za Blagu vest o Bogu, - ali pojavili su se novi svetovi i nove tvari. Danas misionari mogu da propovedaju ne samo ljudima, već i patuljcima, alfovima, kao i mačkama koje govore. Na teoretskim osnovama misije u virtuelnoj realnosti radi sekretar naučnog saveta MDA protojerej Pavle Velikanov. Inspirisan njegovim idejama dopisnik «NS» uputio se sa propovedi u drugi svet. Svet Varkrafta.

Jedan dan Ivana Ivanoviča
 
Od devet sati ujutru do pet uveče Ivan Ivanovič, direktor krupne kompanije, muž i otac, radi u kancelariji. Od pet do šest jede kod kuće. Sve to vreme on razmišlja o predstojećoj borbi. U sedam, malo večeravši, Ivan Ivanovič uključuje kompjuter i do jedan sat noću radi pod imenom Deduška u svetu popularne višekorisničke igrice na mreži. Danas se Deduška zajedno sa 39 prijatelja sprema da napadne zmaja Oniksiju u njegovoj jazbini nedaleko od luke-tvrdjave Teramor, koja se nalazi na istočnoj obali kontinenta. Deduška će odvlačiti zmajevu pažnju od magova i žreca, dok će prvi zasipati čudovište gomilom vatrenih jezika, a drugi će – tvoriti zaštitne i isceliteljske molitve. Treba samo paziti na zid sa jajima: ako se izlegu mali zmajevi, oni će se progurati u poslednje redove i napad će propasti. Tako Ivan Ivanovič živi pet dana u nedelji. A subotom i nedeljom se trudi da čita molitveno pravilo i da ide na službu – ako mu preostane snage da se na vreme odvoji od monitora.
U Varkraftu nema mnogo onih koji žele da formiraju misionarsku klasu (objedinjeni igrači) 
 
U Crkvi nema jednoznačne ocene fenomena virtuelnog prostora (kao što niko nema ni odredjenu definiciju šta je to uopšte). Misionar protodjakon Andrej Kurajev smatra, da ako zabranimo deci da igraju igrice na računaru, onda ćemo odgajiti generaciju sluga. Doktor medicinskih nauka, rukovodilac rehabilitacionog centra za zavisne od narkotika, igromane i žrtve totalitarnih sekti iguman Anatloij (Berestov) je uveren da u virtualnoj realnosti nema mesta za Boga, ali postoji mesto za djavola. Postoji i treći pogled: sva tehnika je prosto orudje koje će u rukama dobrog čoveka postati dobro, a u rukama lošeg – loše. Sekretar naučnog saveta MDA protojerej Pavle Velikanov je uveren da su sva tri pogleda neprecizna. «Svaki zdravorazuman roditelj će naći nešto čime će objasniti to da deca treba da žive u virtuelnom prostoru. Ako se suprotno tome, zabrani sve virtualno, onda ćemo samim tim objaviti to da pravoslavni ni za šta nisu sposobni, sem da «poste, mole se i slušaju radio «Radonjež»» (popularna stanica pravoslavnih na internetu). Stav «neutralne sredine» je takodje netačan, jer se za razliku od tradicionalnih tehnologija IT (informacione tehnologije) aktivno upliću u naš život i menjaju ga.
 
Postoji bulevarska literatura, postoji dobra, kao i spasonosna, a postoji i duboko dušegubna. Čini mi se da takvo rangiranje treba sprovesti i u sferi IT».
 
Propoved veteranima WoW
 
Kada je u Rusiji izašla zvanična ruska verzija igre Lineage2 (druga po popularnosti u žanru masovnih online igara u Rusiji) tehnički univerziteti su reagovali – studenti su postali «opijeni igricama». Da li je moguća propoved u svetu sličnih igara? Žitelj Jovano-Bogoslovskog Makarovskog manastira iguman Spiridon (Balandin), koji se bavi misionarskim radom u društvenim mrežama, smatra da je moguća: «Ako je «Hristos ...onima koji se nalaze u tamnici duha, sišavši, propovedao» (1Petr 3: 18-19) onda zbog čega se ne bi moglo propovedati u svetovima koje je čovek stvorio? Virtualna realnost pretpostavlja ljudsku aktivnost, slobodno delovanje ličnosti – zbog čega ta delatnost ne bi bila hrišćanska? Osnovni zadatak misije u veštačkoj realnosti može da postane kontakt, uspostavljanje dobrih odnosa sa zavisnicima (a u savremenim popularnim igrama teško je naći igrača, koji od njih ne bi bio zavisan. – K.M.) sa narednim izvodjenjem tih nesretnika natrag u telesnost. Vratiti dete roditeljima, muža porodici, zabludelu dušu Bogu je dostojno i pravilno delo. U principu, tako je moguća organizacija unutar simulatora Second Life i njemu sličnih igara misionarskih «predstavništva» radi svedočenja o Bogu i o svetu koji je On stvorio».
Iguman Spiridon (Balandin)

Iguman Spiridon (Balandin) je uveren da je bolje propovedati u tim “svetovima” gde postoji mogućnost adekvantnog prenosa ličnosti misionara to jest tamo gde sveštenik koji propoveda o Hristu može da izgleda kao čovek sa bradom i u rasi, a ne kao neki znak plave boje. U WoW se ne može staviti sopstvena fotografija već treba izabrati od postojećih ponudjenih varijanti. Zbog čega recimo ne uzeti tog «viteza smrti» - zbog njegove misionarske iskre u očima? 
 
Dok pravoslavni misionari i bogoslovi još samo lome glavu nad osmišljavanjem virtuelnog postojanja, ovi drugi paraju nosem vazduh. 2008. godine u igri World of W arcraft pristalice kandidata za predsednika SAD Rona Pola sproveli su predizbornu kampanju radi njegove podrške. Znači, može se organizovati i misionarski pohod? Ali iako je WoW jedna od najpopularnijih MMORPG igri u svetu, teško da može da pomogne u tome: ne može se staviti ni svoj video, ni fotografija, niti slika neke crkve. Onima koji prave igru je prosto neugodno da u igru prodre sunčeva svetlost iz realnosti. Igrač treba da zaboravi na sve, da se njegov um potpuno pogruzi u izmišljeni svet, za šta će on platiti poptuno realnim novcem. 
 
Po zadatku redakcije napravio sam u «Varkraftu» personal po imenu Poslušnik i formirao klasu (društvo, u koje mogu da se uključe i drugi igrači) «Pravoslavna misija»: stavio sam povrh te opreme crni dodatak sa belim krstom i pošao na gradski trg, kako bi proveo nekoliko sati u ulozi uličnog propovednika. U početku su ljudi to sve primali kao šalu i poneko bi se zainteresovao. Ali na ozbiljan razgovor je bilo spremno samo troje ljudi, koji su veoma kritično nastrojeni prema Crkvi. Ostali su počeli da se razdražuju: «Mi bismo išli u odvojen čet sa takvim razgovorima i ne bi smetali normalnim ljudima». To je razumljivo, jer «normalni ljudi» treba da «razvijaju personal» i da trguju, a ovamo treba da se bave religijom. Razgovor se odvijao u realnom vremenu, te se tim troje ljudi pokazalo praktično nemoguće da odgovaraju pismeno, argumentovano i bez impresija – posebno kada se u razgovor uključio jedan veoma agresivno nastrojen igrač. Uostalom, našao se i jedan apologeta. Kada su prsti počeli da rade, ne bivajući previše opterećeni, ja sam se povukao s polja. Moj zaključak je: igrači su i bez mene čuli za Hrista, formirali svoje mišljenje, i nikakvi osetni rezultati tako odjednom, za dva sata, ne mogu da se postignu.
 
Second Life ...u Hristu?
 
Za misiju može da bude perspektivnija vaseljena Second Life («Drugi život»). Njeni kreatori su dozvolili igračima da sami odredjuju igru, unose u nju zvuk, video i fotografije iz spoljnih izvora, kao i da zaradjuju pravi novac. Sve to čini SL više od igre. To je pre pokušaj modeliranja realnosti, konstruktor, iz koga svako može da pokupi ono što mu je potrebno. Švedska je tu otvorila svoj konzulat. On tu ne izdaje vizu za ulazak u zemlju, ali zato redovno organizuje izložbe fotografija, prikaz filmova i koncerata. A Masačusetski tehnološki institut i Harvardski univerzitet koristi SL u svojstvu virtuelnog lektorata. Krupne kompanije otvaraju svoja predstavništva: naprimer, u virtuelnom predstavništvu kompanije Toyota može se kupiti kopija automobila te kompanije kao igra, i na nju se mogu primeniti razne varijante opreme koje se mogu zapamtiti na realnom test-drajvu. Kompanija IBM koristi SL u svojstvu platforme za sprovodjenje seminara i obuke. Radi toga je više od pet hiljada saradnika kompanije registrovano u personalu SL. Ministarstvo odbrane SAD planira u najbližoj budućnosti da u SL otvori vojnu bazu. U bazi će se moći naučiti kako da se upravlja tenkom, puca i skače sa padobranom. A najvažnije je da je ceo projekat i započet radi toga da bi se povezalo sa vojnim regruterima.
 
Protojerej Pavel Velikanov podržava vezu sa članovima ruskog SL – društva. «Ljudi, koji igraju u SL, očekuju da tamo postoji neko prisustvo Crkve, da budu sveštenici, kojima se mogu postavljati pitanja, - tvrdi on. – Ja ne vidim, naprimer, poseban problem u tome da se u SL napravi neka virtuelna crkva, u kome bi čoveku bilo moguće objasniti, gde se šta nalazi, i kakav je istorijat pojave ovog ili onog predmeta u crkvi. SL takodje može da bude interesantna platforma za rekonstrukciju bogosluženja u tom vidu, koji u stvarnosti već nije moguće realizovati. Ali za početak treba odlučiti, šta mi želimo od tog prisustva i kakvo mesto će misionari tamo zauzimati. Postoje i pitanja u smislu: ikona u virtuelnom prostoru – šta je to? Da li prema njoj treba imati isti takav odnos kao i u realnom svetu? Da li je dozvoljena ispovest preko interneta, kao što se ona nekad dozvoljava preko telefona?»
 
Sopstvena igra
 
Otac Pavel i grupa entuzijasta koju je formirao su kao probu počeli da kreiraju kompjutersku igru, posvećenu problemu teodiceje, to jest naličja zla u svetu koji je stvorio sveblagi Bog. Igra u žanru RPG rekonstruiše epohu ranog hrišćanstva. Nelinearni siže sa mnoštvom finala pokazaće igraču da neke odluke koje donese utiču na njegov naredni život. 
 
«Hrišćanstvo se uvek oslanjalo na iskustvo, i ono pokazuje da tu pojavu ne možemo da ignorišemo. Rećiću vam svoju priču – za mene je jedan od najjačih pokretača za primanje pravoslavne vere bili protestantski stripovi o Hristu, ta primitivna forma, umu dostupna. Posle toga, uzevši u ruke Jevandjelje rekao sam: to je – moje. A tako, ko zna, mogao sam da posle pročitane dve-tri stranice jevandjelskih rodoslova zatvorim Jevandjelje i nikada ga više ne otvorim. Naravno, to ne može da bude osnovna forma misije. Ali to može da bude dobar «zalog». Za razmatranje ovakvih pitanja formirana je grupa http://community.livejournal.com/cyber_theology.
 
DODATAK

Masovne višekorisničke onlajn igre sa odredjenom ulogom ili MMORPG (Masively multiplayer online role – playing game ), daju mogućnost velikom broju korisnika (otprilike 5 hiljada na jednom serveru) da igraju istovremeno. Srednji uzrast igrača je – 28 godina. Po pravilu, igrač se u tom svetu igre predstavlja sa svojim virtuelnim likom. Veliki broj individualnih crta i karakteristika, dostupnih pri formiranju alter ego, veliki broj puteva njegovog igračkog «razvoja» daju praktično neponovljivi lik. Za odredjivanje mogućnosti personala da učini ovu ili onu akciju koristi se matematički model. Što je veća snaga personala, tim su veće njegove šanse da prodju kroz vrata. Igrači mnogo sati više puta ponavljaju jednu te istu akciju: igrač je gadjao 100 puta iz luka – navika ovladavanja lukom se povećava za jedno mesto. Razvijeniji personal ima preimućstvo nad manje razvijenim. Svet, po kome se kreću i medjusobno deluju personali igrača, pokušava da podražava realnost. To je neki prostor – oblast, kontinent ili planeta, - koji postoji i razvija se sam po sebi, nezavisno od toga da li ga igrač posmatra ili ne. Igra se ne može pauzirati – čak ako se jedan igrač isključi iz virtuelnog sveta, drugi nastavljaju da igraju i menjaju svet svojim akcijama. Nemoguće je u igri pobediti jer ona nema neki globalni cilj i kraj. Nasuprot tome, ona se neprekidno proširuje, jer je njeni kreatori nisu napravili radi toga da bi se ona prošla i odložila u stranu. A da bi se ostalo u igri potrebno je platiti.
 
KOMENTARI NA ČLANAK:

Eločka L.: Prisutna sam na pravoslavnim četovima, forumima, a takodje koristim i Skajp. Skajp koristim veoma često (jer se pozivi ne plaćaju). A još posećujem i razne društvene sajtove. To me naravno takodje delimično čini zavisnom od računara, ali ne toliko koliko kompjuterske igrice. Tako da se ova tema može podeliti na 2 dela – forume i igre. Skajp i forume lično smatram mobilnim načinom komunikacije. Baš zbog toga sam navela primer Skajpa. Brzo, udobno kao što znate. Forumi su takodje brzi, udobni za korišćenje i skoro poklon korisnicima. Razgovor preko foruma je realno jeftiniji nego poziv sa Mts na Bilajn. Iako se može reći da postoji gradski broj, ali obično postoji samo jedan u stanu i uvek postoje oni koji žele da ga koriste. Forumi pružaju mogućnost razgovora sa velikim brojem ljudi istovremeno, što je krajnje teško organizovati u stvarnosti. Vratimo se opet na članak. U njemu se naprimer pominje neki direktor komapnije koji dolazi kući i počinje da se igra. I iz članka uopšte nije jasno šta ga to privlači da ide na mrežu. Zbog čega mu kod kuće nije dobro i interesantno? Zbog čega mu je mreža milija? To je ono osnovno, po mom mišljenju. Ako je direktor oženjen, a igračka mu je draža od porodice, znači da kod kuće nije sve u redu i odnosi sa ženom nisu kako treba. Ako nije oženjen, a lakše mu je da se igra nego da stvara odnose u stvarnosti, onda za to treba da uloži napor. Kraće rečeno, ništa ne raditi je mnogo jednostavnije nego raditi, tako da igrice cvetaju.
 
Julijana: Vi niste na forumu, jer Vam to nije potrebno, a meni je jednostavnije da pošaljem poruku prijateljima preko foruma, nego da ih zovem u toku radnog dana, jer nekada nisu tu, nekada su zauzeti itd. A ako ostavim poruku na forumu, videće je i odgovoriće mi. Postoji još odlična stvar kao što je Skajp. Imala sam u vidu virtuelne svetove o kojima se govori u članku. U naše vreme takvih nije bilo. U krajnjoj meri ne sećam ih se. Bili su tetrisi i druge igrice, pre ocrkovljenja sam igrala u Mariju, «rat», gradnja svog grada i oprostite ne sećam se drugih naziva. Ali to su bile obične igre koje su imale kraj, a ponekad ne možeš da prodješ neki nivo, dosadi ti i ostaviš tu igricu. A takvih igara, bez početka i kraja, koje imitiraju sam život, nije bilo. 
 
Eločka L.: Da, tako čitaš i misliš: kako nisam informisana (zato što nisam prisutna u tim virtuelnim svetovima). A ovaj članak me je šokirao. Naravno da treba propovedati, ali ne na takvom mestu. Naravno, u žitijima se može pročitati da su sveti propovedali na raznim mestima. Postoje mesta na kojima je teško ili čak nemoguće propovedati: prosto te neće čuti, a čovek sam sebi može duhovno da naškodi. Kompjuterske igrice stvaraju ovisnost (i sama sam ih nekad igrala), i s tim se ne treba šaliti. Inet+telefon = video i to sve spojeno u jedno je odlična stvar. Što se tiče propovedanja na Inetu, ja naravno ne znam, ali čini mi se da ne ide doći na neki forum i početi propovedati, jer to može da ima potpuno suprotan efekat. Za sve treba da postoji mesto i vreme. Postoji patrijaršijski sajt, sinodalna biblioteka, a formiran je na kraju krajeva Informacioni odsek sa mirskim načelnikom, bivšim urednikom Fome (ako ne grešim). Tako vidim propovedanje i širenje Pravoslavlja u narodu, pa tako i sa Inetom što i jeste njihov zadatak. Čini mi se da za takve stvari treba da postoji promišljena strategija. Naziv članka «3D-ad», je takodje neozbiljno…
 
Julijana D.: Igrice su uzalud izgubljeno vreme koje nam je Gospod darovao za pokajanje i spasenje.


26.septembar 2009.
 
Prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović
 
Izvor:



Pročitano: 3081 puta