MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

U srcu Šumadije, na domak Aranđelovca, u selu Brezovcu, na obroncima planine Venčac, nalazi se novo obnovljeni manastir posvećen Sv. Arhangelu Mihailu. Po pričama starosedelaca, manastir je otkrila koza. Bio je zatrpan u davnoj prošlosti i tako sakriven od pogleda vekovima čuvan od najezde tuđinaca i osvajača.

No brat Mihailo, iskušenik ovog manastira, ne veruje takvim pričama. Kaže:“ Dugo smo živeli u bezbožnistvu...ostavite kuću samo na godinu dana praznu, pa ćete videti šta će se sa njom dogoditi. Zarašće sva u korov...“

Manastir je okružen gustom šumom i stenama. Izložene stalnim smenjivanjem sunca, kiše, vetra, mraza te stene pucaju. Pukotine na njima nalik su pažljivo slaganim listovima hartije, a kada ih čovek samo dotakne, postaju najfinija prašina. Prvobitno, crkva je bila podignuta uz samu stenu. Po mišljenju arheologa koji su dolazili da ispituju ovaj teren i ostatke grada podignutog iznad manastira (smatra se da je grad podigao despot Đurađ), zemljište se vremenom pomeralo, stvarali su se odroni i oni su zatrpavali Crkvu. Komunistički poredak i nove bezbožničke generacije došle su. Manastir je ostao zaboravljen negde u Venčačkim šumama.

*****

Kiša je lila celo pre podne pa smo put manastira krenuli oko podneva.... Stigli smo do fabrike nemetala i tu ostavili auto. Ostali deo puta morali smo pešačiti jer je put neprilagođen za vožnju „niskog auta“. „Imate sigurno pola sata hoda do gore“, rekla nam je jedna sredovečna žena.

Već na samom početku puta ja sam odustala u mislima: „Ma kako ću uz toliko brdo sa Anastasijom?  Kolica ne mogu po kamenitom terenu. Pogledaj nebo, oblačno i sivo, zamisli zagrmi i počne kiša gde da se sklonimo?“ I dok se ja borim sa takvim mislima sestra će reći:“Ma hajdemo, daće Bog da sve bude kako treba.“

Put koji vodi do manastira oivičen je šumom sa obe strane. Uzbrdica velika. Priroda planinska.Beremo neke ljubičaste cvetove tek da bi smo zastali i malo predahnuli. Pošli smo bez kapi vode. Nailazimo na kupine i tu se malo okrepljujemo. „Grođe“ kaže Anastasija. I stvarno ugledasmo na pretek divljeg grožđa te i njime utolismo žeđ. Pomislih na reči Gospodnje iz Bjesede na gori:

“ Pogledajte na ptice nebeske kako ne siju, niti žanju, niti sabiraju u žitnice;pa Otac vaš nebeski hrani ih. Niste li vi mnogo pretežniji od njih?“ (Mt. 6:26)

Nastavljamo put uz brdo.„Koliko još ima...da li smo na pravom putu....ne mogu više“. I baš tada naiđe jedan meštanin. „Još 250-300 metara“reče. Slava i hvala Bogu i Majci Božijoj. Tu svi dobismo neku dodatnu snagu, te brže kretosmo uz još veću uzbrdicu.

Iza prve okuke dočekuje nas manastir. U predivnom zelenilu, dobro sakriven od pogleda, usamljen, na zaravni sa koje puca pogled na sve četiri strana sveta, na sva okolna sela, pa i udaljen Oplenac i Crkvu Sv. Đorđa , dočekuje nas obnovljena Crkva i novo sagrađeni konaci. 

 Čuje se cvrkut ptica.  Ispred nas istrčavaju pas jazavičar i jedna mačka. Na terasi konaka pojavljuje se nasmejano lice u crnoj mantiji. „Pomaže Bog, dobro došli!“ Već se ređamo po starstvu da tražimo blagoslov i celivamo ruku no usledi odgovor: “Ja sam iskušenik, brat Mihailo. Otac Sava nije ovde. Otišao je u Aranđelovac. Ima neka velika sahrana na kojoj su prisutni svi sveštenici iz kraja.“

Danas smo iz dnevne štampe saznali da se upokojio velikan naše srpske književnosti - pisac Danko Popović.

Na suprot konaka nalazi se Crkva posvećena Arhangelu Mihailu. „Uđite u Crkvu“ brat Mihailo poziva nas i vodi ka ulaznim vratima. U duši mi neka neopisiva radost. Sve pređašnje muke, pešačenje uz visoku stranu planine već su bile zaboravljene...

Ulazimo u Crkvu i celivamo Svete Ikone... na levom zidu od ulaza i glavne Ikone četiri predivna kandila gore nad ikonom Presvete Bogorodice - Zaštitnice Atosa. A ispod Nje, na postolju mali drveni kovčežić. „Da li su to Svete Mošti?“ upitah. „Da“ odgovri iskušenik Mihailo i otvori kovčežić. Grešni i nedostojni  poklonismo se i celivasmo Svete Mošti.  Moja radost beše neopisiva kada među četiri izložene čestitce ugledah i česticu moštiju moje drage Svetiteljke - Svete Petke. Slava i Hvala Bogu na milosti.

   Krećemo u obilazak Crkve. Iskusenik Mihailo trudi se da nam što verodostojnije  ispiča istorijski tok ovog Svetog Mesta. Smatra se da Crkva podinuta negde u XI veku i da je jedna od najstarijih na teritoriji današnje Srbije. No za tu tvrdnju i poslednji dokaz – kosti koje je trebalo poslati u London na utvrđivanje njihove starosti, ostale su zauvek zatrpane ispod betonske armature koja je postavljena ispod Oltara. Današnje vidiljivo svedočanstvo jeste ploča koja se nalazi na južnom spoljašnjem zidu Crkve. Ona  svedoči da je Crkvu i Manastir obnovio despot Đurađ. No, ne može se tačno utvrditi šta na toj ploči piše jer je prvobitni spis skinut te na njega dodato tj. dopisano da su Crkvu obnovili knez Miloš Obrenović i žena mu, kneginja Ljubica.

Po rečima brata Mihaila ne liči na despota Đurađa da napiše nešto tako sitno, verovatno se Miloš dodvorio nekome te je svedočanstvo o ktitorstvu despota Đurađa delimično obrisano.

Prvobitno, Crkva je bila duža, sa zvonikom unutar nje, no kasnijim obnavljanjem i radom ljudi iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture, izgled Crkve je izmenjen, a zvono premešteno van. Sadašnje zvono su donirali meštani sela Lipovca.

U porti manastirskoj nalaze se četiri groba. Nekada je ovo bilo mesto gde su Episkopi odsedavali, a smatra se da je i Karađođe, pre nego što je poveo ustanak u Orasačkoj Marićevićevoj jaruzi, došao u manastir  na dogovor i konsultacije. Puno sveštenika, junaka je tu sahranjeno - ljudi iz crkve i van nje. Kako brat Mihailo reče: „ bukvalno, kost na  kost.“ Jedan od tih grobova je grob Jefte Skerle , poznatog vojvode iz Prvog srpskog ustanka. On je ubio poznatog Turčina iz ovih krajeva koga su zvali Rudnički Bik. Videh još dva groba nad kojima ,po rečima brata Mihaila, neprestano gori kandilo, a oni čija tela tu počivaju su sa sigurnošću živeli podvižničkim, svetim životom.

Bilo je u kazivnaju brata Mihaila još dosta istorijski važnih i zanimljivih informacija koje ja, grešna, nisam uspela da zapamtim.

Po završetku obilaska Crkve brat Mihailo nas pozva na kafu i sok. Sedeći na terasi Manastirkog konaka, još jednom smo se uverili u gostoljubivost manastirskih žitelja. Lepo smo popričali. Iako vedrog duha i nasmejanog lika brat Mihailo postaje ozbiljan kada govori o veri naroda ovog kraja. „Džabe je nama što je ova porta lepa, što je ovo cveće i drveće ovakvo...nije to bitno. Bili bismo mnogo srećniji da u Crkvu i ovaj Manastir dolazi više naroda, da se nedeljom i praznicima pričešćuju, te da se ostvari Evharistijska zajednica bez koje nema života.“
 
Iako ovo bratstvo čine samo njih dvojica, otac Sava i iskušenik Mihailo, iako su u ovom Manastiru tek godinu dana, sve je besprekorno čisto i sređeno. Čini se da su baš svojim prisustvom oni, po Božijem promislu, oživeli ovaj dugo zaboravljen a od skora obnovljen Sveti Manastir. Njihova cela ekonomija je kavez sa 20-tak pilića, mnoštvo cveća, pas, mačka i 3 mačeta. „Trebaju nam mačke jer ovde ima dosta zmija...pogotovo u gornjem delu gde se nalaze ostaci grada. Ne bih vam preporučio da tamo idete...“

„Po svojim mogućnostima pomažu nam blagočestivi ljudi ovoga kraja. Trebaju finansijska sredstva da oslikamo unutrašnjost hrama . Trebalo bi sagraditi još jednu pomoćnu zgradu kako bismo mogli gajiti još neke životinje, ali za to treba sredstava. Nekada je manastir imao oko 50 hektara svog zemljista i šume, ali je to zemljište manastiru oduzeto. Sada manastir nema ništa. Ovde se teško snabdevamo vodom. Sa česme dobijamo pola litre vode u minuti. Trebalo bi sredstava da počnemo nešto da štampamo pa da i na takav način širimo reč Božiju...“

Kao neznani i poznati, kao zalošćeni a uvijek radosni, kao siromašni a mnoge bogateći, kao oni koji ništa nemaju a sve posjeduju (2 Kor. 6,9-10) skromnost brata Mihaila dirnula je naša srca. Nije želeo da se slika.  I pored njegove tvrdnje da od njega nije moguće ništa dušekorisno čuti ja bih ipak izdvojila jednu rečenicu  koja mi se duboko urezala u svest: „Svi smo mi grešni, neko manje neko više, ali smo svi grešni ljudi...padamo u blato,ali bitno je da iz njega ustanemo, da se očistimo, operemo i da idemo dalje...a ne da ostanemo u tom blatu pa da još vise u njega utanjamo i da se u njemu kao svinja banjamo.“

Iako smo svi prećutno znali i dušom osećali da svako od nas želi da ostane još malo duže na ovom svetom mestu, morali smo krenuti kući. Oprostili smo se sa bratom Mihailom u nadi da ćemo se uskoro ponovo videti. Ostavili smo za sobom Crkvu , Manastir i portu  obraslu visokim deblima  lipa koje sa sigurnošću svedoče daleke vekove i postojanje ovog svetog mesta. „Bruji u njima kao u košnici kad zamirišu i procvetaju...“

Daleko smo odmakli i kao po dogovoru ponovo okrenuli da se još jednom oprostimo sa ovom prelepom svetinjom.Brat Mihailo je trčao za nama i mahao rukama da sačekamo.Tetka je zaboravila kadionicu što je kupila u manastiru. „Nešto dugujemo manastiru“ rekosmo. „Ne,ne... to je samo znak da ćete ovamo opet doći.“

*****

Oblaci su se razilazili, a sunce pomaljalo. Kiša nam više nije bila u mislima. Nismo mnogo govrili. Poštovali smo međusobnu ćutljivost i tišinu. Anastasija je mirno spavala u svojim kolicima.

Pogleda uprtih u daljinu, u obronke moje prelepe Šumadije, mog rodnog mesta, pogleda uprtih u kukuruzna polja, vinograde, pokošene  livade koje ću uskoro napustiti i krenuti put dalekog Zapada, razmišljam i ponavljam u mislima reči brata Mihaila:“ Nije važno da li si kapetan, član posade, član posluge ili putnik najniže klase. Nije važno da li si na palubi, ili u trupu...važno je da si na brodu - brodu Pravoslavlja- u našoj Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi!“