MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ILIOTROPION ili saglasnost ljudske volje sa Božijom voljom




UMESTO PREDGOVORA

Kratki biografski podaci o autoru “Iliotropiona”
Arhiepiskopu Cernjigovskom, potom Mitropolitu Tobolskom,
Jovanu Maksimovicu

 

Sveti Jovan Maksimovic, naslednik cernjigovske katedre svetog Teodosija Uglickog, je bio sin poljskog nizeg plemica Maksima Vasiljkovskog (po g.Vasiljkovu), koji je sebe voleo da naziva pecerskim kao priznanje za to, sto je iznajmljujuci mlinove i zemlju Kijevopecerske Lavre, postao imucan. Sest sinova razboritog oca su sluzili u zvanju kozackih porucnika (u carskoj armiji – prim.prev.), komandira kozackog eskadrona i vojnih pisara, a najstariji od njih (Jovan Maksimovic) je posao drugim putem.


Otac i njegovi, Maksimovica preci, su bili poreklom iz grada Umani (Kijevske gubernije). Prvi od njih se, baveci se arendom Lavrskih imanja, preselio u grad Nezin, u cijoj okolini se nalazila arendovana zemlja, i taj grad je bio mesto rodjenja buduceg svetitelja polovinom XVI veka. Prema recima Visokopreosvecenog Mitropolita Kijevskog Evgenija (Bolhovitina), buduci svetitelj Maksimovic je dobio svoje obrazovanje u Kijevskoj akademiji u kojoj je bio i ucitelj. Tu je primio monastvo sa imenom Jovan od strane od Kijevopecerskog igumana Gizela, dobio je i zvanje propovednika akademije, a uskoro je bio izabran i za ekonoma Lavre.

1678 godine kada je Turska pretila napadom na Malorusiju, jeromonah Jovan Maksimovic je bio izabran za poslanika u Moskvu kako bi umolio cara za pomoc monasima Lavre u slucaju napada Turaka na grad Kijev, kao i za manastir u kome bi se monasi mogli sakriti. Car je uputivsi silnu vojsku, prepustio Lavri Svenski manastir (koji se nalazio tri vrste od grada Brjanska) s tim da jeromonah Maksimovic upravlja manastirom u sluzbi namesnika. Sveti Teodosije Uglicki je zeleo da u jeleckom arhimandritu ima naslednika svoje svetiteljske katedre; a posto mu je namesnik Svenskog manastira Maksimovic bio poznat iz najboljeg svetla jos iz Kijeva, sveti Teodosije je uz savetovanje sa vlascu pozvao Maksimovica kod sebe (polovinom 1695 godine) i rukopolozio ga u arhimandrita Jeleckog manastira, kojim je dotle sam upravljao;

Sazrevsi u duhovnom zivotu dugim podviznistvom Teodosije se upokojio 5 februara 1696 godine. Smireni arhimandrit jelecki Jovan Maksimovic je bio revnosni ispunitelj volje i naredbi svoga Vladike do poslednjeg izdisaja blazenog Teodosija Uglickog, koji je sahranjen na desnoj strani Boriso-Glebske cernjigovske crkve u grobnici, koju je napravio Jovan Maksimovic. Uskoro potom okupio se malorusijski biracki skup u domu arhiepiskopa radi izbora naslednika upokojenog arhipastira, 4 novembra 1696 godine, na kome su prisustvovali opunomoceni od Kijevskog mitropolita i od hetmana (ukrajinski poglavar – prim.prev.) i cela vojska;

Hetmanovi poverenici su bili pukovnik cernjigovski Jakov Lizogub i generalni pukovnik Skoropadski, a od gradjanstva – cernigovski vojt.  Posle raznih nesuglasica i zalbi, prema jednoglasnoj zelji svog mirjanskog i monaskog duhovnistva, izabran je Jovan Maksimovic, i sastavljen je akt o izboru, potpisan od strane glavnih mirjanskih i duhovnih lica.

Upucujuci Maksimovica u Moskvu, hetman je pismeno molio cara za Maksimovica, kao i patrijarha za posvecivanje izabranog. Posvecenje je izvrseno 10 januara 1697 godine. U sticenickoj povelji je potvrdjeno pravo za sluzbu u sakosu. Car je svojom poveljom potvrdio prava na imenovanog.

Jovan Maksimovic je u svemu bio primeran arhipastir: njegov zivot je prema recima preosvecenog Filareta sijao velikim vrlinama, a posebno smirenjem i molitvom. To se jasno odrazilo u mnogobrojnim njegovim delima Hriscansko-moralnog sadrzaja. Jezik u delima Maksimovica sadrzi mnogo reci i fraza: latinskih, poljskih, narodnih; stihovi su kao i kod drugih njegovih savremenika, silabicni; ali po sadrzaju, oni zasluzuju punu paznju, disu iskrenom blagocestivoscu, sa poucnim i mudrim razmisljanjima.

Spomenik ljubavi preosvecenog Maksimovica prema duhovnom prosvecivanju predstavlja duhovna seminarija, koju je on osnovao u Cernigovu, koja je najpre nosila ime kolegijuma, u kojem su sticala obrazovanje ne samo deca duhovnika, vec i deca plemica, kozaka i gradjana. Dajuci sopstveni primer vrlinskog zivota, svetitelj je sa revnoscu neuspavljivog delatnika pisao dusespasonosna dela, predstavljajuci ih onako kako su ona mogla biti prihvacena u to vreme.

Evo spiska dela i vremena kada su ona ugledala svetlost dana:

1. “Moralno-poucno ogledalo” (Cern.1703 I 1707 g.)
2. “Alfabet svetih” (Stihovi.Cern. 1705 g)
3. “Bogorodice Djevo” (takodje stihovi. Cern. 1707 g.)
4. “Tumacenje 50. psalma, koje je poslato 1708 godine poslato caru zajedno sa pismom i dva prethodna sastava”
5. “Razmisljanje o molitvi: “Oce nas”. (Stihovi. Cern. 1709 g.)
6. “Osam Jevandjeljskih blazenstava” (sastav sa stihovima. Cern; 1709 g.)
7. “Carski put Krsta” (Cern.; 1709 g.)
8. “Bogomislije” (Cern.; 1710-1711 gg.)
9. “Iliotropion” (Cern.; 1714 g.)


Ne mozemo a da precutimo dva dogadjaja u zivotu arhiepiskopa Cernjgovskog Jovana Maksimovica, koji su na njega ostavili veliki utisak u odnosu na potpuno predavanje sebe samog volji Bozijoj. Posledica prvog je bila otvaranje ulaza u grobnicu blazenog Teodosija Uglickog, a posledica drugog – spasavanje casti i zivota Maksimovica od sramne kazne za laznu izdaju caru i otadzbini.

Prvi dogadjaj je bila – teska i duga bolest svetitelja Maksimovica, koja ga je dovela do potpune iznemoglosti da nastavi zivot: poslednje noci svog stradanja on se u mislima obratio svom upokojenom dobrotvoru bl.Teodosiju Uglickom, koji se odmah javio bolesniku, objavljujuci mu milost Boziju, darujuci mu cudesno isceljenje, govoreci: “Ne tuguj brate, Gospod je uslisio tvoju molitvu i daruje ti zdravlje: ustani sa odra i spremi se da ujutru sluzis zahvalnu Liturgiju – to ti je znak!” Bolesnik je, probudivsi se od cudnog vidjenja, ustao s postelje i pozvao svog kelejnika, rekavsi: “Otidji kod namesnika i reci da cu danas sluziti Liturgiju, kako bi sve bilo spremno za sluzenje”. Svi su bili izbezumljeni, misleci da preosveceni govori u groznicnom bunilu, dok se zaista nisu uverili da je on zdravog uma i pri potpunoj pameti. Posle tako cudnog javljanja preosveceni Maksimovic je naredio da se otvori ulaz u grobnicu bl.Teodosija Uglickog, naslika njegova ikona, a sam je ispisao poznati zahvlano-smireni potpis u stihovima:
 

“Teodosije, dar Boziji. Uglicki prozvani.
U Arhijereje u Cernjogvu pozvani;
U malom ovde pozive mnogaja ljeta
Udostojivsi se nebeskog dvorca.
Na zemlji je u svemu bio kao Angel,
I uznesen na nebo kao drugi Pavle.
Netrulezne mosti svedoce-
Ko ne veruje, gleda – u grobu delom pokazuju,
Hiljadu devete-desete u sezdesetoj sestoj godini
Upokojio se ovaj sveti,
Za zivota svojega u Jeleckom me postavi za
Arhimandrita, na katedri ostavi
Jovana na Arhijerejstvu.
Sam sada prebiva sa serafimima.
Arhijereju Boziji, sveti Teodosije!
Na tvoj presto sedoh, i svako kaze: Ko si ti?
Istinski nedostojan monah,
Tvojim molitvama u ovo se obukoh”

Drugo. Pastir-patriota samo sto nije postradao u vreme otkrivanja izdaje (1708 godine) Mazepe Petru i, po sklonosti klevete i zlobe.

Mazepa je bio zloban prema onima koji nisu postupali prema njegovim ocekivanjima i zeleci da podstakne ropot protiv Petra, kako bi on kaznio nevine, lazno okrivljene, poslao je kozaka Parhomenka da objavi da je on poslan od strane Mazepe s pismima kod arhiepiskopa Maksimovica, gluhovskom komandiru Turanskom, knezu Cetvertinskom i gluhovskom atamanu Karpeki, i da je pismo predato arhiepiskopu preko njegovog poslusnika, a ostalima licno. Kozak, zatecen, objavio je to isto cak u prisustvu okrivljenih lica, ali se Petar dokopao istine, i nevinost je opravdana.

Car Petar Veliki, zeleci da sve vise i vise siri prosvecenje svete vere medju paganskim strancima Sibira, nije uspevao da nadje sposobnijeg arhipastira od arhiepiskopa Cernjigovskog Jovana Maksimovica, da bi potom 1711 godine u martu naredbom carskog Velicanstva Cernjigovske eparhije bogoljubivi arhiepiskop Jovan Maksimovic bio doveden na presto Sibirske mitropolije.

Ostareli svetitelj-podviznik je rukovodio sibirsku pastvu oko tri godine i upokojio se 10 juna 1715 godine. Sahranjen je u Tobolskoj katedralnoj Crkvi Sofije, Premudrosti Bozije.

Od mladje brace blazenog Jovana Maksimovica u istoriji se srecu:

A) Teodor Maksimovic, komandir Starodubskog puka; on je u vreme putovanja Carice Jelisavete Petrovne 1744 godine u Kijev imao srecu da sa svojim pukom prati Njeno Velicanstvo od Tuligolova do Krolevca, odatle do Altinovke, a odatle do prelaska preko reke Sejm pred Baturinom dalje je pratio puk Prilucki sa pukovnikom Grigorijem Galaganom; i tako su se dalje smenjivali pukovi: Poltavski, Cernjigovski, Nezinski, Lubenski, Mirgorodski, Kijevski, Perejaslavski i Gadjacki, svaki puk je brojao 500 ljudi, pod komandom svog komandira (Kalendar od 1888 godine Cern. Gubernije. S.16)

B) Po duhovnom znanju Timotej Maksimovic, koji je tri godine bio nastavnik Cernjigovskog Kolegijuma i deset godina katedralni pisar a konacno od 10 juna 1717 godine Jelecki arhimandrit (Opis Cernjigovske eparhije, tom III, s.4).

 

J.A.Maksimovic
1 maj 1888 godine

manastir Cernjigovske gubernije

O POZNANJU BOZIJE VOLJE I SAGLASNOSTI LJUDSKE VOLJE SA NJOM


Knjiga I, GLAVA PRVA

DEO 1

Pocetak svakog ucenja, koje nam je predato najvecom Bozanskom Premudroscu, Gospodom nasim Isusom Hristom, se sastoji u tome, da mi, koji verujemo u Njega, sve cinimo u saglasnosti sa voljom Bozijom. Spasitelj nas nas je tome ucio u toku celog Svog zemaljskog zivota, recima i delima, direktno ili u pricama, i u sebi samom nam ostavio nacin hriscanskog zivota, da po svojoj snazi sledimo Njega.

Radi objasnjenja ovog Gospodnjeg ucenja prihvatamo zajedno sa bogoslovima sledece dve postavke:

1. Prva osnovna postavka: svo nase napredovanje u hriscanskom zivotu zavisi od toga, kako cemo mi nasu sopstvenu volju pokoravati Bozijoj volji. Sto je iskrenija nasa pokornost Bozijoj volji, tim ce napredovanje u nasem hriscanskom zivotu biti vece i plodonosnije. Svima je poznato da je svo savrsenstvo Hristovog sledbenika zasnovano na njegovoj ljubavi prema Bogu i bliznjemu. Sve knjige Svetog Pisma su pune svedocanstava o tome: “Ljubi Gospoda Boga svojega svijem srcem svojijem, i svom dusom svojom, i svom misli svojom.Ovo je prva i najveca zapovest. A druga je kao i ova: ljubi bliznjega svojega kao samoga sebe. O ovima dvjema zapovjestima visi sav zakon i proroci” (Mt.22, 37-40). “A sada ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje: ali je ljubav najveca medju njima” (1Kor. 13, 13). “A svrh svega toga obucite se u ljubav, koja je sveza savrsenstva” (Kol. 3, 14). – Ili drugacije receno, ispunjenje celog zakona se sastoji u delima i recima, koji su plod nase ljubavi prema Bogu i svakom coveku, kao nasem bliznjem po covecanstvu: tako i mi treba uvek da postupamo u svim nasim odnosima prema Bogu i svim ljudima; u tome se i sastoji “saglasnost ljudske volje sa Bozijom voljom”: sta Bog zeli, to i ja zelim, sto On ne zeli, to i ja ne zelim. Nema nista jace od takve ljubavi! To je misljenje Jeronima i drugih mudrih muzeva.


2. Druga osnovna postavka. Nista i nikako (sem nasih grehova) se u svetu ne desava bez Bozije volje. Slucajnost (sreca), prijatnost ili tuga, nije nesto sto postoji, vec je to sanjivo mastanje mnogobozaca, koji su po svojoj nerazumnosti izmislili neku boginju Fortunu, koja je kao imala vlast i silu da odredjuje smenjivanje srece i nesrece u zivotu ljudi i celog naroda. Blazeni Avgustin je, osmehnuvsi se nerazumnosti mnogobozaca, pitao: “Sta je uzrok tome, da je vasa boginja Fortuna ponekad dobra, a ponekad zla? Mozda kada je zla prestaje da bude boginja i postaje zlobni demon?”  Hriscanska mudrost odbacuje takvo savrseno bozanstvo: dobro i zlo, zivot i smrt, siromastvo i bogatstvo zavise od Gospoda. To je pokazano i objasnjeno do ociglednosti (slicno aksiomi) u Svetom Pismu.

DEO 2

Sve u svetu, cak i zlo naizgled (sem greha), se desava po Bozijoj volji. Bogoslovi to objasnjavaju na sledeci nacin. Pocetak zla (u sopstvenom znacenju) je greh. U svakom grehu postoji: 1) uzrok, koji dovodi do njega (causa), i 2) njegove neizbezne posledice, ispravljanje prekorom, i na kraju kaznom. Uzrok greha je lazljivost, ili svojevoljnost gordog gresnika; prekori (radi ispravljanja, kao i kazne), buduci gorke posledice svojih uzroka se desavaju po Bozijoj volji, ne kao uzroci greha, vec ispravljanja i unistenja istog. Dakle: ako iz pojma greha odbacimo njegov uzrok (lazljivost, svojevoljnost), onda nece biti ni jedne od njegovih gorkih ili zlih posledica, necega sto bi se desavalo ne po volji Bozijoj  ili Mu ne bi bilo ugodno. Kako grehovni tuzni dogadjaji (pojedinca), tako i ovozemaljske, obicno nazivane prirodne nevolje kao: glad, susa, epidemije i tome slicno, cesto se direktno ne odnose na greh (pojedinca) i desavaju se po volji Bozijoj. I zato se sve ljudske nevolje i tuge u potpunosti desavaju po Bozijoj volji radi postizanja pravednih ciljeva Bozijeg Promisla; samo jedan greh je protivan Bogu (slicno tome, kao sto je zlo protivno dobru ili laz-istini), ali ga Bog dopusta radi nenarusavanja licne ljudske volje ili njegove slobode. I zato se to Bozije dopustenje (greh) jos naziva i domostrojem, ili Bozijim Promislom. Sve sto u obicnom znacenju nazivamo zlom (sem greha – zla u preciznom znacenju), se desava po Bozijoj volji u bogoslovskom smislu. Te osnovne postavke treba cvrsto drzati na umu; jer je veoma blagorazumno, blagopotrebno i blagocestivo rasudjivati, da su svako zlo, nevolja ili nesreca spasonosna kazna za nas, koja nam je poslata od Boga; ali nije Bog uzrok nase krivice, to jest naseg greha, koji neizbezno za sobom povlaci kaznu po pravdi Bozijoj. Odatle proistice sledeci zakljucak: posto se sve u svetu desava po Bozijem naredjenju, onda je nasa obaveza da sve primamo bez roptanja iz Bozije Desnice i da Mu se potpuno pokorimo, ili Njegovoj svesvetoj volji; i na taj nacin cemo usaglasiti nasu volju sa Njegovom Bozanskom voljom, ne pripisujuci nista u svetu (u Vaseljeni) slepoj slucajnosti slicno drevnim mnogobozcima. Oni su, pomraceni tamom mnogobostva, pripisivali ljudsku srecu ili posebnim bozanstvima, ili slepoj slucajnosti, ili u krajnjoj meri nemarnosti i zloj ljudskoj nameri, kao prvobitnom uzroku svoje srece ili nesrece. Hriscanima su veoma neprilicne te cudne predstave drevnih ljudi i oni treba da ih odbacuju. Kao i sazaljenja, slicna sledecim: to mi se desilo zbog toga sto me je neko mrzeo ili uvredio ogovaranjem, klevetom; sve bi bilo drugacije, da je taj neko bio meni naklonjen, podrzao bih ga u toj stvari, ne zaleci truda. Takve zalbe su stetne; nerazumna su i beskorisna takva mudrovanja! Naprotiv, pametnije je, iskrenije i blagocestivije misliti i govoriti o svemu sto se desilo na sledeci nacin: “Gospod je tako uredio”; jer sve dobro i lose, kako smo gore u tekstu napomenuli, se desava po Bozijoj volji.


DEO 3

Po našim gresima su i naše nesrece.


Mnogi se varaju, iz svog krajnjeg neznanja misleci, da se samo zlo koji potice od prirodnih uzroka (tacnije: poplave, zemljotresi, los usev, odronjavanje zemlje, skupoca prehrambenih proizvoda, neprijatne atmosferske pojave, bolesti i iznenadna smrt) desava po Bozijoj volji; jer u najvecem delu te nesrece nisu u direktnoj vezi sa gresima. Ali losa dela, koja su posledica protivzakonite ljudske namere, neistine (kao sto su: uvredljive reci, podsmevanja, prevare i falsifikovanja, pljacke, sramocenja, kradje, razbojnistva, ubistva itd.) se po misljenju gorepomenutih ljudi, desavaju bez dopustenja Bozije volje i Njegovog Promisla, vec pre svega zbog ljudske zlobe i razvratne volje, koja sama prouzrokuje i nanosi svojim bliznjima svako zlo. I zato se ne samo u davno proslo vreme, vec i u danasnje, cesto mogu cuti sledece zalbe:  “oskudicu u hrani i osnovnim sredstvima za zivot ne prouzrokuje Bog, vec zelenasi (podmitljivci)”; te zalbe su zalbe ljudi koji ne znaju i ne boje se Boga: oni nisu dostojni zvanja hriscanina i zasluzuju "mrak kao u rogu", gde nema svetlosti.


Temu o kojoj trenutno govorimo cemo objasniti na primeru. Neko ko ima nameru da svome bliznjem oduzme svu imovinu i zeleci da tu svoju nameru ostvari u tajnosti, se prikrada u njegovu kucu tako da ga niko ne primeti, postavlja zapaljive materije pod kucu i opet neprimetno izlazi iz kuce; vetar prenosi vatru i na druge objekte; sa svih strana dolaze ljudi da gase vatru i da zastite od pozara obliznje kuce; piroman takodje trci sa drugim ljudima toboze radi gasenja pozara, ali on ima sasvim drugu nameru: on, koristeci guzvu zbog pozara, iznosi stvari iz vatrom zahvacenih prostorija, da bi ih toboze spasao od pozara; ali ih u stvari krade i sakriva. Sva ta dela koja je ucinio piroman, iako za domacina kuce predstavljaju neposredan uzrok pretrpljenog gubitka cele imovine, razmatrana iskljucivo sama po sebi, izgledaju ovako: ona se ni po cemu nece razlikovati od takozvanih fizickih nepogoda ukoliko se izuzmu zle namere piromana; one (se desavaju po Bozijem dopustenju - moje misljenje, a u tektsu stoji kako je van zagrade) su od Boga u smislu kao sto naprimer grom ubija coveka, munja zapali kucu ili drvo, uragan raznese pokoseno seno, - drugim recima receno kao i sve elementarne nepogode (prouzrokovane - ovo je u samom tekstu kao zagrada) Bozijom silom, koja se ogleda u nepromenljivim zakonima materijalne, neslovesne (nerazumne) prirode; tako i piroman: on bez Bozijeg dopustenja ne moze ni da udje u kucu, niti da izadje iz nje, kao ni da prouzrokuje pozar; sama ta dela su neutralna (ni losa, ni dobra), jer mogu da posluze kako zlu, tako i dobru; ali zla volja, podmukla namera, kojima se rukovodio piroman i ciji uzrok vec nije Bog, vec piromanova slobodna volja – to je njegov greh, a Bog je dopustio da on na delu ostvari svoju zlu nameru; jer Bog moze i da zabrani ostvarenje te zle namere, ukoliko bi Mu to bilo ugodno. Gospod nije zabranio ostvarenje te zle namere, vec je dopustio da se ona ostvari (u vezi sa Svojim nama nedokucivim) pravednim sudovima. U daljem tekstu cemo govoriti o uzrocima takvog dopustenja.

DEO 4

Ponekad se pravedni ispravljaju zlima.

Pogreske druge vrste (slucajnim fizickim narasuvanjima) su prouzrokovane istim onim uzrocima kao i spoljasnja ostvarivanja namernih prestupa to jest Bozijim dopustenjem, sto cemo videti na sledecem primeru. Neko ko je zadobio ili sam sebi slucajno povredio nogu, ne hoda vise s njom pravilno; on, iako se trudi da pravilno hoda cini to s trudom i opet ne moze da hoda kao zdrav covek. Uzrok pokretanja noge je u prirodnoj potrebi hodanja; uzrok hromosti je u samoj povredi, ali ne i u zelji da se sebi pricini povreda, jer je ona bila neocekivana. Ali poredjenje slucajnih prestupa sa namernim se zaustavlja na sledecem: sustinska razlika izmedju ovih i drugih prestupa je u tome, sto se slucajni prestup desava iskljucivo po Bozijem dopustenju, dok namerni prestup vec nije stvar Bozije volje (jer je on posledica izopacene svojevoljnosti po Bozijem dopustenju, palog razumnog bica). Bog ne zabranjuje samo spoljasnja grehovna dela; ali ne pospesuje zablude nase volje, niti njeno udaljavanje od pravog puta, od zakona.

Ako dakle Bog nije pocetak naseg moralnog pada (koji i jeste sam po sebi istinsko zlo), niti moze biti, jer: “cisto oko Njegovo ni videti zla, ni gledati na bezzakonje ne moze” (Av.1, 13); i “ljubi pravdu i mrzi na bezzakonje” (Ps. 44, 8); onda je potpuno istinito da se sve nevolje, koje nastaju iz sporednih razloga, razumnih ili nerazumnih, bez obzira na nacin na koji se desavaju,  - desavaju po Bozijoj volji (da li ovde treba volja ili dopustenje, u tekstu stoji volja), koje On salje Svojom krekom Desnicom, a zbog Svoje brige i Promisla. Ljubljeni! Bog je podigao ruku (ili neciju ruku ili dozvolio da neko podigne ruku da te udari, moj komentar a u tekstu stoji kako je van zagrade) da te udari; Bog je (isto vazi i za ovo kao u prethodnom) pokrenuo jezik onoga koji vredja ili klevetnika radi uvrede ili oklevetanja tebe: Bog je necastivom dao silu radi tvog smirenja (pravi prevod je svrgavanja, obaranja). Sam Bog to potvrdjuje ustima proroka Isaije, govoreci: “Ja sam Gospod, i nema drugoga osim Mene; opasah te, premda Me ne znas…Ja pravim svjetlost i stvaram mrak, gradim mir i stvaram zlo; Ja, Gospod cinim sve to” (Is.45, 5-7). To jos jasnije potvrdjuje prorok Amos: “Hoce li biti nesreca u gradu, a Gospod da je ne ucini” (Am.3, 6)?, kao da govori: nema nijedne nevolje koja nije po Bozijoj volji (u originalu stoji volja, ali da li treba da bude dopustenje), koja dozvoljava zlu nameru, pokazujuci nacin i dajuci snagu za njeno ispunjenje.

Tako Bog, nameravajuci da kazni cara Davida za greh preljube koji je pocinio sa Urijevom zenom, kao i za ubistvo samog Urija, grehom mesanja krvi njegovog sopstvenog sina s njegovom zenom, porucuje Davidu preko proroka Natana: “Evo Ja cu podignuti na te zlo iz doma tvojega, i uzecu zene tvoje na tvoje oci, i dacu ih bliznjemu tvojemu (Avesalomu), te ce spavati sa zenama tvojim na vidiku svakomu. Jer ti si ucinio tajno (to jest preljubu i ubistvo), ali Ja cu ovo uciniti (to jest Avesalomovo mesanje krvi) pred svijem Izrailjem i svakomu na vidiku.” (2 Car.12, 11-12). Blazeni Avgustin je veoma dobro objasnio ovu misao: “Na taj nacin Bog ispravlja dobre ljude preko zlih”. Takodje Boziji pravedni sud cesto koristi nepostene careve i zle knezove kao svoje orudje, kako bi pravedne naucio trpljenu i nevaljalce kaznio (nakazanie, u originalu na ruskom) za njihove prestupe i sagresenja. Ima mnogo primera iz proslosti u kojima se vidi da Bog projavljuje Svoju dobru volju u zlonamernim teznjama i delima nepostenih ljudi, kako bi njhovom nepravednoscu izvrsio Svoj pravedni sud nad onima koji su krivi pred Njim, i kao cedoljubivi (da li je ovo pravi izraz) Otac kaznjava potomstvo (ili naredne generacije) za njihova sagresenja, a potom im, videci njhovo ispravljenje ukazuje Svoju milost, i baca lozu u oganj (kako ovo?): tako postupa Bog s ljudima, koji obescascuju svoj moral porocnim postupcima i nepravdama.

Evo primera:

Bog, preko proroka Isaije, preti (bas je ovaj izraz upotrebljen u ruskom) razvracenom Izrailjskom narodu njegovim pogubljenjem i opustosenjem Palestine od strane Asirijaca, govoreci: “Tesko Asiru, sibi gnjeva Mojega (na Izrailjce), ako i jest palica u ruci njegovoj Moja jarost. Na narod licemjerni poslacu ga, i zapovijedicu mu za narod na koji se gnjevim, da plijeni i otima, i da ga izgazi kao blato na ulicama. Ali on nece tako misliti i srce njegovo nece tako suditi, nego mu je u srcu da zatre i istrijebi mnoge narode” (Is.10, 5-7). Ovde Bog jasno pokazuje da to nije volja asirijskog cara, vec Asirijci ispunjavaju Njegovu svetu volju. On ih naziva sibom gnjeva i palicom Svoje jarosti na bezzakonja Izrailjaca, i shodno tome, Sam sebi pripisuje njhovu kaznu: “Ja sam ih poslao, - govori On, - da uzmu od njih plen i smire nepokorne Meni i gordeljive umom: oni su odbacili veru u Jedinoga Boga i postovali mnogobozacke idole bezumnim i surovim obredima i zrtvama. Sam Asirijski car (ispunjavajuci volju Boziju) ce drugacije misliti – da to cini po svojoj sopstvenoj volji, i nece shvatiti, vec ce se ustremiti na ubistvo i konacno istrebljenje naroda, posluzivsi Mojoj volji; kada kaznim i ispravim Moje ljude ratom protiv Asirijanaca – o, tesko tada toj palici, tesko Asirijancima koje cu kao nepotrebno oruzje baciti u oganj da se spale! Na isti nacin treba gledati i na druge pravedne kazne koje Bog pusta na nas radi nasih nepravdi.

Rimski imperator Tit, je pri opsadi Jerusalima, sam, licno obilazeci rusevine i videci jame pune leseva mrtvih ljudi, i krv koja je isticala iz unakazenih i iskidanih tela, tesko uzdahnuvsi, i podigavsi oci i ruke ka nebu, rekao: “Boze milostivi! To nije moje delo!”

DEO 5

Tražiti uzrok nevolje – ne znaci smetati Božijoj volji


Upitace nas neko: ako je tacno, da nas sve nevolje snalaze po Bozijoj volji (ili treba dopustenju), nije li nam onda uzalud da se protivimo Njegovoj svetoj volji, nije li nekorisno upotrebljavati lekove u vreme bolesti; zasto voditi naoruzane pukove protiv neprijatelja koji napada; zasto mu dobrovoljno ne predamo kljuceve nasih tvrdjava i ne pustimo ga drage volje u nasu ocevinu i dedovinu radi nasi pogibelji; zasto ne podrazavamo blazenog arhijereja Lupa, koji je pozdravio Atilu sledecim recima: “Pozdravljam te Atila, bicu Boziji!”? Onima koji me ovo pitaju odgovaram sledecim recima apostola Pavla: “ne mislite (o tim stvarima) za sebe vise nego sto valja misliti; nego da mislite u smjernosti (to jest ne prema shvatanjima ovoga sveta, vec prema smirenom razumevanju i razmatranju viseg poretka Promsla” (Rim. 12, 3). U tom smirenom duhu cemo se potruditi da razresimo vase nedoumice i prividne protivurecnosti. To da se rusilacki ratovi i slicne nevolje ne desavaju bez Bozije volje je jasna stvar (kako smo napomenuli u prethodnim delovima); ali odatle jos ne sledi da se ne treba ni naoruzavati protiv neprijatelja, da ne treba pribegavati lecenju nasih bolesti, smatrajuci to suprotnim Bozijoj volji. Bogoslovi-sholastici su razlikovali dve strane Bozije volje: 1) volju simbola, i 2) volju blagonaklonosti. O prvoj (volji) necu nista govoriti; dovoljno nam je i to sto je o njoj receno u prethodnim delovima; potpuno drugacije treba razmisljati o Bozijoj volji blagonaklonosti: u toku njenog samoostvarivanja, mi ne mozemo da znamo dalekosezne Bozije namere za nas, vec spoznajemo posledice te namere. Objasnimo to na primeru bolesti: bez obzira zbog kojeg direktnog razloga nastaje bolest, nema sumnje (kako je napomenuto gore u tekstu) da je to bila Bozija volja. Medjutim, bolesnik ne zna nista o vremenu trajanja njegove bolesti, i zato njemu nije zabranjeno da pribegava razlicitim sredstvima za svoje isceljenje, i kada on vec posle upotrebe mnogih lekarskih sredstava ne ozdravi, onda moze da bude uveren da je to Bozija volja, da on trpi dugu i tesku bolest. Tako smireno rasudjuj smireni brate da je Bogu ugodno da jos budes bolestan; ali posto ne znas da li Bog ima nameru da ti stradas do smrti, onda bez ikakave krivice greha mozes pribegavati isceljujucim sredstvima radi ozdravljenja ili radi olaksanja bolesti. To da lecenje nije nikakv greh se dokazuje jos i time, da ukoliko Bogu nije ugodno da ti povrati zdravlje, onda On moze uciniti svako isceljujuce sredstvo nedelotvornim. Na taj nacin, treba rasudjivati i o neprijateljima i ratovima. Bog je vise puta dopustao neprijateljima da pokore izrailjski narod pod svoj jaram, s tim da taj narod vise ne bi cinio bezzakonja, i da ne bi zaboravljao na Boga svojega; i Izrailjci su se suprotstavljali svojim neprijateljima, dok nisu saznali da je to volja Bozija; ali oni su drugacije postupili kada im je prorok Jeremija otkrio volju Boziju da se pokore caru Nabukodonosoru. Na isti nacin se tumaci i pozar – ako on nije mogao biti ugasen uz sav trud naroda i vatrogasnih brigada, onda je ocigledno da je to bila odluka Bozijeg suda, da ta kuca ne bude samo zapaljena, vec i da potpuno izgori radi ispitivanja trpeljivosti Bozijih prijatelja i radi kaznjavanja neprijatelja. Na slican nacin treba rasudjivati i o Bozijoj volji blagonaklonosti i u svim drugim situacijama.


S druge strane, da samozastita nije nikakav greh moze se dokazati i na osnovu ovozemaljskih iskustava. Otac, zeleci da sazna uspeh svoga sina u macevanju, daje mu drvenu rapiru (floret) i naredjuje mu da mu se suprotstavi (sukobe): u ovom slucaju ne ustaje sin protiv oca, vec se ratnik suprotstavlja svome protivniku; isto tako onaj ko se trudi da ugasi pozar, pobedi svog neprijatelja, ili izleci bolest ne suprotstavlja se Bozijoj volji, koja nas ukorava (kaznjava - sta je bolje) za nase nepravde, vec suprotstavlja sebe tom uzroku (krivici, ovo je u redu jer je u samom tekstu), koja joj prethodi i koju prezire i Sam Bog: kuca je zapaljena iz zlobe ili mrznje, koristoljublja; sve te pobude za podmetanje pozara su gresne: svima je dozvoljeno da im se suprotstave; ali ko leci bolest se ne suprotstavlja Bozijoj volji, vec ljudskom stradanju, jer tesko da postoji neka bolest koja nije posledica narusavanja higijene (prozdrljivost, neuzdrzanje, necistoca itd.); sledi da se onda suprotstavljamo uzrocima koji su doveli do bolesti. Tako je i sa drugim stvarima: ko se oruzijem suprotstavlja neprijatelju, ne suprotstavlja se Bogu, vec onome ko nepravedno zapocinje rat. U svim slicnim situacijama je dozvoljeno pa cak i obavezno zastititi se, sem ako se ne pokaze da iz odredjenih razloga takva zastita Bogu nije ugodna.


DEO 6

Iskreno srce traži volju Božiju, a lukavo prima zlog duha.


Zadivljujuce je kada Bozanski Promisao i Njegov pravedni sud koristi zle ljude u svojstvu oruzja, radi ispunjenja Njegove svete volje, kao i kada sami djavoli to cine, - kaze sv.Grigorije: to se desava po cudnom ustrojstvu Bozije milosti, po kome to isto sredstvo koje zlobni neprijatelj koristi za iskusavanje naseg srca i da nas pogubi, milosrdni Tvorac nas koristi radi naseg ispravljenja, kako bi nas oziveo.

U 1-oj Knjizi o Carevima se govori o caru Saulu: “A sjutradan napade Saula zli duh Boziji”; na drugom mestu je o tom duhu receno:”I uznemiravase ga (Saula) zao duh od Gospoda” (1 Car. 18, 10; 16, 14). Kako shvatiti obe ove izreke: “zli duh Boziji”; “zao duh od Gospoda”. Ako je zao ili lukavi duh, onda to nije Boziji duh, a ako je Boziji, onda nije zao. Ti delovi sami sebe razjasnjavaju: taj duh se naziva zlim ili lukavim zato sto je on bio zelja razvratnog Saulovog srca, on je mucio i gusio njegovo srce; duhom Bozijim ili od Boga je nazvan zato sto je bio poslan od Boga kao kazna (nakazanie) Saulu za njegove grehe. Radi boljeg razumevanja tekstova Svetog Pisma, slicnih gorenavedenim, navescemo objasnjenje blazenog Avgustina na biblijski izraz: “pravedni srcem”. Sta znaci “pravedni srcem”, ili krace: “pravedno srce”? Na to pitanje Avgustin odgovara: “Pravedni srcem se ne suprotstavljaju Bogu”. Udubite se, ljubljeni i shvatite smisao koji se nalazi u izrazu “pravedno srce”; ali za to je neophodno znati koja je razlika izmedju pravednog i zlobnog srca? Svaki covek, koji nehotice strada, sve trpeljivo podnosi: uvrede, tuge, napore, prekore i tome slicno, verujuci da je tako Bogu ugodno, i slicno Jovu ne izgovara nista nerazumno o Bogu, kao da Bog ne zna sta se radi i desava u svetu (malo nejasno); jednoga prekoreva, drugome oprasta krivicu i ukazuje milost; takav covek je pravedan srcem. Nasuprot tome: tvrdoglav, razvratan i nerazuman srcem je onaj koji za sve neprijatno ili zlobno sto treba da pretrpi kaze: “ja nepravedno stradam”, pripisujuci to Bogu, po cijoj volji on strada, ili, ako nema hrabrosti da otvoreno pripise sve nepravde Bogu, onda ne veruje u Boziji Promisao o svetu i na taj nacin odbacuje Bozije upravljanje svetom. “Ne moze on da cini nepravdu,- kaze on, - medjutim nepravedno je to sto ja stradam, a neko drugi ne zna ni za kakvu nevolju; ja znam da sam gresan, ali istinu govoreci, postoje i veci gresnici od mene, ali se oni vesele a ja stradam; nepravedno je to sto gori od mene zive u radostima i zadovoljstvima, a ja iako bez poroka ili malo u cemu gresan, zivim u velikoj nevolji i u neprekidnim napadima i uvredama, i to je prava nepravda; meni je dobro poznato da Bog ne cini nepravdu, vec nepravda postoji u svetu, i po tome zakljucujem da Bog ne upravlja ljudskim delima i nema Svoj Promisao o nama”. Nepravedni srcem, to jest oni koji su razvraceni srcem, imaju tri lazna misljenja: 1)ili da Boga nema; 2) ili je Bog nepravedan ako Mu je sve to (o cemu obicno govore razvratnici) ugodno i ako On sve to dopusta; 3) ili Bog ne upravlja ljudskim delima i nema nikakvu brigu o njima. Ta tri misljenja su lazna i predstavljaju najvecu hulu na Boga. Nastavimo, ljubljena braco, nasu pricu o pravednima srcem. Pravedan srcem ili u svom srcu je jos i onaj koji u sreci ili nesreci za sve zahvaljuje Bogu, ponavljajuci reci pravednog Jova: “Gospod je dao, Gospod i uzeo; kako je ugodno bilo Gospodu, tako se i desilo, neka je blagosloveno ime Gospodnje” (Jov. 1, 1). Primetite, ljubljena braco, da vi nikada niste govorili: to mi je djavo uradio (tu nesrecu vam je naneo lukavi neprijatelj), ali sve sto ti se desava, i dobro i lose, pripisuj (ne znam da li je najbolja rec) Bogu svojem, znajuci da ti djavo ne moze nista uraditi, ako mu Visnji Bog, Koji ima vlast zivota i smrti, ne dozvoli da ti nesto ucini radi tvoje kazne (stoji kazna) ili tvoga ispravljanja: Bog dopusta kazne (tako stoji) za nepostene (bezboznike, one koji svesno postupaju suprotno svojoj savesti, javno odbacuju istinu itd.), ispravljanje se popusta na one sinove koji su u necemu pogresili: “jer onoga sina kojega prima, njega i kara” (Jevr. 1, 6), pa se ni ti tako ne nadaj da ces ostati bez (nakazania) kazne, samo ukoliko ne mislis da se otudjis od nebeskog nasledstva: “kara svakog sina, kojega prima (priznaje naslednikom)”. Da li je to tako? Da li svakog? Gde si hteo da se sakrijes od kazne (nakazania)? Svakoga ukorava neprekidno; niko nije izuzet od kazne(nakazania): neka ti bude jasno da Sam Jedinorodni Sin Boziji, Koji nije ucinio nikakav greh, nije bio izuzet od kazne(nakazania). To je odlicno ucenje, u potpunosti dostojno blazenog Avgustina.

A posto, po rasudjivanju Avgustina, ni djavo ni niko od ljudi jedan drugom ne moze naneti nikakvo zlo bez Bozijeg dopustenja, zbog toga u sledecoj glavi tumacimo sledece: sta dopusta Bog, na koji nacin dopusta i radi cega (iz kog razloga) se desava Bozije dopustenje?

GLAVA DRUGA


O tome, kako i zasto Bozija volja dopusta jedno ili drugo


Vecina ljudi je u odnosu na to u velikoj zabludi, brkajuci (mozda nije najbolji izraz, mesajuci) Bozije dopustenje sa ljudskim dopustenjem; prvo se neizmerno razlikuje od drugog po uzrocima svog nastanka; ljudsko dopustenje proistice od nemara onoga koji to cini, kojI i jeste neposredan uzrok pojave mnogih fizickih i moralnih zala, uz potpunu mogucnost onoga koji ih dopusta da ih predupredi ili presece u samom pocetku; ponekad, uostalom, to dopustenje se desava i zbog toga sto onaj koji ga dopusta nije imao mogucnosti da spreci neko zlo. Pri takvom nasem pogledu i na Bozije dopustenje u slucajevima kada mi jedni druge napadamo, smatrajuci svog protivnika zlikovcem i vinovnikom nasih nesreca, i mucimo (zlostavljamo) jedni druge ne samo jezikom, recima, vec i rukama, u nasoj dusi se radja misao da kao da nas Sveznajuci Bog ne posmatra i imajuci mogucnost da spreci, dozvoljava da nam se nanose teske uvrede. Radi ispravljanja ove pogresne misli neophodno je da razmotrimo trojako dopustenje Bozije volje: a) sa strane Bozije zelje da bilo sta dopusti; b) sa strane uzroka Bozijeg dopustenja; i c) sa strane ucestvovanja Bozije volje u izvrsavanju dopustenog dela ili stvari.  Radi boljeg razumevanja navedenih strana Bozijeg dopustenja neophodno je razlikovati dve vrste dopustanih zala. Prva vrsta zla, koja obuhvata razne tuge, teskoce, bolesti, nanosenje uvreda ili nesreca, kao: osiromasenje (oskudica), dospevanje u zatvor, bolesti, izgnanastvo (deportacija), smrt; sve to ne moze biti cak ni nazvano u uzem smislu zlom, vec samo gorkim lekom koji nam Bog salje radi dusevnog isceljenja. Druga vrsta zala koja se u pravom smislu nazivaju zlom: su nasi gresi (prestupanja Bozijih zapovesti). Prvu vrstu zla Bog dopusta po svojoj zelji ili kao kaznu za nepostene, bezboznike, ili kao nacin ispravljanja sinova (i kceri). O zlu druge vrste, to jest o gresima se ne moze reci da njih Bog zeli, ali ih samo dopusta. Sve, sto postoji u svetu – postoji po zelji i reci Bozijoj, po cijoj volji “je sve postalo, i bez nje nista nije postalo sto je postalo” (Jn.1, 3).


Ali greh nije nesto zivotno (realno), vec samo iluzorna suprotnost stvarnosti, njeno prividjenje, senka, nistavnost: greh postoji po jednom imenovanju nesavrsenstva lazi i lukavstva razumno slobodnih bica koji se ne povinuju Bogu koji ih je stvorio; zato je greh i nastao prvobitno a i danas se desava protiv Bozije zelje, ne od Boga medjutim po Njegovom dopustenju. Uzrok dopustanja greha je skriven u tajni savrsenstva i nepogresivosti Bozijeg upravljanja svetom ili Njegovog Promisla. Bogu je potpuno poznata cela buducnost, i On lako moze da ne dozvoli greh koji mrzi, ali ga On ipak dopusta zeleci da ucini dobro od zla, od pogresnog tacno radi urazumljenja i ispravljanja ljudi, da bi oni videli kakve su posledice greha i u odnosu na onoga koji ga je pocinio, i u odnosu na njegovog bliznjeg (drustvo). U tome je razlika izmedju Bozijeg dopustenja i ljudskog dopustenja, po kome zlo ljudskim merama ne bi moglo biti predupredjeno ni prekinuto u samom zacetku ili bi u krajnjoj meri bilo nepozeljno izvrsenje dopustenog; nasuprot tome, u Bogu vidimo mogucnost da ne dopusti zlo, da presece ispunjenje zle namere, pa samim tim i neciju volju, kojom se nekome cini zlo. Pritom se postavlja pitanje: zasto Bog dozvoljava cinjenje greha ili koji je pobudni uzrok zbog koga Bog dozvoljava da ljudi cine greh?

DEO I


Bog I zla dela ponekad obraca na dobro.

Beskrajna Bozija dobrota nikada ne bi dozvolila da na se na zemlji desavaju takva zla bezzakonja, ukoliko iz njih ne bi proizilazila najveca dobra, i ukoliko ne bi nesto ucinjeno iz zlobe preokretala na spasenje. Bog je dozvolio da se umnozi zavist brace protiv neduznog Josifa, ali da li je On to dozvolio radi nekog dobra? Nije li to dozvolio radi spasenja od smrti gladju i to ne samo njegovih roditelja, brace i rodjaka, vec i celog Egipta? Bog je dozvolio necasnom Saulu da na sve nacine muci nezlobivog Davida, i zar to nije bilo radi koristi samog Davida i celog Jevrejskog carstva (da, ne samo radi njihove najvece koristi vec i celog ljudskog roda preko Davidovog potomka, Hrista Spasitelja naseg)? Bog je dozvolio da nepravedno oklevetan prorok Danilo bude bacen u rov sa razjarenim lavovima; ali zasto? Radi uzdizanja njega samog i njegovih prijatelja na visi stepen uzvisenosti i slave. Ali zasto bih ja govorio o mnogobrojnim cinjenicama iz starozavetne istorije, kada su Bozijim dopustenjem zavidni prvosvestenici, fariseji i jevrejske staresine predali Jedinorodnoga Sina Bozijeg, Isusa Hrista da se razapne, i to dopustenje je postalo spasenje celog ljudskog roda. Na taj nacin, svakim dopustenjem nam se otkrivaju najveca bogatstva Bozije slave i Njegovo dobrocinstvo prema svakom coveku i celom ljudskom rodu. Iz toga nam se otkrivaju: Bozija dobrota i Njegovo milosrdje, darezljivost, svemogucnost i velicanstvenost, predznanje i Njegov Promisao; odatle nas nama nevidljivim putevima obasjava Njegova najveca pravda i mudrost, i samim tim podstice veliki broj pazljivih ljudi za povratak vrlini, za umnozavanje teskih, ali slavnih podviga, koji su nagradjeni obilnim darovima u sadasnjem i buducem zivotu, a zajedno s njima i oreolom slave.


O, kako divno i velicanstveno Bog projavljuje Svoj Promisao u Svojim svakodnevnim dopustenjima! Od neceg dobrog nije tesko uciniti dobro; ali je sasvim zadivljujuce preokrenuti zlo na dobro; postoji poslovica koja kaze: “na mirnom moru svako moze da bude kormilar”. Nije neka velika mudrost upravljati brodom kada je vetar povoljan, brod snazan, more mirno i mornari na brodu znaju svoj posao. Ali druga je stvar, kada bura besni morem, kada je brod ostecen, kada se talasi s bukom slivaju na palubu i unutar broda, ili kada je mracna noc, nista se ne vidi, a pirati su opkolili brod cija je posada malobrojna i lose naoruzana; i pri svemu tome kapetan broda se tako iskusno snasao da je bezbedno izbegao opasnost; to je zadivljujuce delo: kapetan je na delu dokazao svoju mudrost i svoje iskustvo upravljanja brodom. Slicno mozemo da primetimo i u Bozijem upravljanju svetom: Bozije dopustenje za koje nam se cini da ne vodi nicem dobrom, Bog dovodi do najboljeg kraja po Svojoj neizrecivoj premudrosti i pravdi. Bog ponekad preko dopustanja protivzakonitih dela i tuznih dogadjaja preobraca bezzakonike u Svoje najbolje prijatelje; po Bozijem Promislu, Koja sve usmerava na najbolji moguci zavrsetak, lukave zamisli onoga ko je njima zaveden se cesto preokrecu u njegovu korist i dobrobit; napadi i uvrede nekoga cesto povecavaju njegove snage; najveca bezzakonja necasnih ljudi utvrdjuju mnoge u blagocestivosti i dobrodetelji (vrlini) i stite ih od pogibelji; odatle proizilazi da su mnogi ljudi vec ocigledno pogruzeni u bezdan pogibelji, ali se u stvari pokazuje da su oni kroz to samo i spaseni. Josifu lanci i tamnica sluze za pocasti i najvecu slavu, jer su mu zavidna braca donela vecu korist nego naklonost celog sveta; Saulova zloba je Davidu donela carski venac; rov sa razjarenim lavovima je Danilu doneo najvecu cast i slavu, kakvu nisu dostigli ni zemaljski carevi; Hristos je s Krsta usao u raj zajedno sa razbojnikom koji se pokajao, a sa Jeleonske Gore se vazneo na Nebesa i seo sa desne strane Boga Oca. Da Bog nije dopustao grehovne padove i da ih nije ispravljao, i da time od zlih dela nije cinio dobre posledice, tesko da bismo mogli da spoznamo Boziju pravdu, koja kara zle i nagradjuje dobre; ali mi se kroz dopustenje zlih dela ucimo da spoznajemo korist samih dopstenja kao i cudne puteve kojima Bog od najveceg zla cini beskrajno mnostvo dobra. O tome je veoma umno rekao poznati naucnik Boeci, govoreci da poznati poredak Bozanskog upravljanja uvek dostize svoje ciljeve; jer ako se ponekad nesto i ukloni od Bozijeg Promisla u stranu onda se ono iako drugim putem usmerava prema pretpostavljenom cilju, kako se u upravljanju Promisla nista ne bi pokazalo nerazumnim. Iako covek svojim ogranicenim umom i slabim recima ne moze da iskaze najveca i mnogobrojna dela neogranicenog i svemoguceg Bozanstva, za nas je dovoljno da verujemo da je Bog Tvorac i Promislitelj svega postojeceg i da On sve usmerava na najbolji nacin radi postizanja najveceg dobra. I zato ako blagorazumno razmotrimo razlicite prirodne pojave i ljudska drustva, onda necemo naci nista zlo (u pravom smislu) i nerazumno u poretku Visnjeg upravljanja svetom. Dakle, postoje mnogobrojni uzroci Bozijih dopustenja, za koje smo naveli primere na pocetku ovog dela.

DEO 2

O Bozijoj volji, koja saucestvuje u izvrsenju dopustenog bezakonja

Na pocetku ove glave razmotrimo Bozije dopustenje sa tri strane:

a) volju onoga kome je dozvoljeno da pocini bezzakonje,
b) uzroke dopustenja i
c) volju koja saucestvuje u izvrsenju dopustenog.

Predvecni Bog je jos pre svih vekova ustanovio to sto je imao nameru da ostvari i to i ostvaruje i ispunjava. Tada je On predvideo i znao ne samo najpravednije uzroke dopustanja zla u svetu, vec je imao i sveslobodnu volju ne samo da dopusti vec i da ucestvuje u izvrsenju dopustenog dela. Bogoslovi ovu istinu tacno i jasno izrazavaju recima: “Bog je pomocnik u svemu onome sto se istinski (ne u masti) desava i postoji”. Nista u svetu se ne desava i ne postoji bez posredstva prvog i Najuzvisenijeg uzroka (volje Trojedinog Bozanstva).

Dakle, ako je sve sto Bog dopusta On ustanovio odavno iz najpravednijih uzroka i ako On Sam nevidljivo ucestvuje u izvrsenju dopustenog dela (sa spoljnje strane) zasto mi bezumno iznosimo tuzne i isprazne zalbe na Boga i ljude? Zasto mi onda cesto lazno optuzujemo i odricemo Boziji Promisao i napravednije uzroke Bozijeg dopustenja? Zar nije bolje i pravednije da sve neprijatno i mucno sto nam se desava pripisemo s pokornoscu Bozijoj volji i Njegovom dopustenju radi naseg ispravljanja? Znajuci, prvo da Bozije dopustenje ne biva bez pravednih uzroka, a drugo jer je u toj Bozijoj nameri sve ono sto je najbolje za nas, i mi njoj ne treba nimalo da se protivimo, vec smo obavezni da budemo pazljiviji i da se ispravljamo raskajanjem za svoje pogreske pred Bogom. Bog koristi dobru ili zlu volju u Svojim dopustenjima, medjutim bez obzira s kojom namerom ona bila ucinjena treba da znamo da je ucinjena radi postizanja najboljih ciljeva.

Zaista, svi sveti su sve sto im se desavalo u zivotu (prijatno ili neprijatno) pripisivali Bozijoj volji, jer nisu obracali paznju na tudje grehe, vec su sve ljudske postupke smatrali kao Boziji dar ili Bozije dopustenje za svoje grehe. Sveti su ovako rasudjivali: sveblagi Bog nikada ne bi dopustio nista zlo, ukoliko ne bi znao da ce to doneti mnogobrojna velika dobrocinstva. Slicno misljenje je iskazao i blazeni Avgustin: “Bog smatra da je bolje da zlo preobrati u dobro, nego da uopste ne dopusti zlo. Zato sto Bog, buduci Sveblag, ni na koji nacin ne bi mogao da dopusti zlo u Svojim delima , da On nije toliko svemoguc i dobar, da ne bi mogao od zla da nacini dobro”. I opet je ucitelj Teofil pravedno rekao: “Bog se nedokucivo mesa u nase zablude i nase grehe i to ne zato da bi ih pohvalio ili ucestvovao u njima, vec gnusajuci ih se, mrzeci ih i ispravljajuci ih; Bog od zla stvara mnogo toga dobrog, slicno tome kao kada bi vatru pretvorio u vodu”. Ovde treba napomenuti i njegovo drugo ucenje: “Svi oni koji nas ponizavaju (vredjaju) (na bilo koji nacin) kao da poseduju dva lica - jedno svesno, drugo nesvesno; prvo, on zeli zbog svog zlog nastrojenja da deluje neprijateljski protiv nas - s namerom da nas uvredi, da nas lisi imetka itd, iako u toj svojoj nameri uvek ne uspeva; s druge strane, uspevajuci u svom delu, kroz Bozije dopustenje, deluje njegovo nesvesno drugo lice u svojstvu oruzja u Bozijim rukama, kojim se kaznjava ili ispravlja nase ponasanje, i samim tim on nesvesno sluzi Bogu”.


Te nesvesne Bozije sluge su bili i ljudi poznati u istoriji: Nabukodonosor, Atila (hunski vodja), Totije, ili Totila, (car italijanskih ostgota), Tamerlan i drugi Boziji bicevi; takav je Vespazijan i njegov sin Tit, koji su se radi slave i sirenja Rimske imperije trudili da unistavaju Jevreje, ali su se prevarili u tome. Zaista, oni su bili mucitelji i silni vojnici - oruzje Bozijeg gneva za nepravedni narod. Jevreji nisu mogli da zadobiju mir i srecu na zemlji, drugacije nego posedovanjem Neronovih staklenih basti. Ali da bi citaocima jasnije izlozili ovde objasnjeno Bozije dopustenje, dozvolite da se dotaknemo nekih istrazivanja i rasudjivanja.


DEO 3

Svako Božije dopuštenje treba primati sa pokornošcu.

Dozvoli da ti postavim jedno pitanje ljubljeni brate hriscanine, koji veoma cesto razglasavas nebu i zemlji svoje tuzne zalbe. Reci mi sta te toliko vredja: da li volja (namera) onoga koji te vredja ili njegova mogucnost da ostvari svoju nameru, ili i jedno i drugo? Ti odgovaras: muci me i jedno i drugo. Kao odgovor cu ti reci da ni zlonamerna volja, ni njeno izvrsenje (moc) ne mogu da ti nanesu uvredu: zla namera (volja) bez posedovanja vlasti (moci) je nistavna i ne moze ti naneti nikakvu stetu, a ispunjenje namere zavisi od dopustenja, to jest od Bozije volje koja je pravedna i sveta. Tebi je poznato da je svaka vlast (moc da se nesto uradi) od Boga data, i zasto si onda tuzan i zasto se zalis na onoga ko te vredja jer je on samo uradio ono sto je Bog dopustio i jer drugacije niko ne bi mogao da te uvredi bez Bozijeg dopustenja. Recices: moj protivnik mi je naneo najvecu mogucu uvredu. Reci mi: kakvu? Jer te Bog ili kaznjava za tvoje grehe ili te uci trpljenju, ili uvecava tvoju nagradu za nevino pretrpljenu uvredu - i ti to smatras uvredom? -Mrzim tog lukavog coveka, recices, i njegovu zlu volju. Ali ti uvek obracas paznju na dela drugih ljudi, a ja ti savetujem da je bolje da se okrenes Bogu i svojoj savesti (nepristrasnom unutrasnjem oku). Sta je tebi mogla da ucini ljudska volja cak i da je ona zla i nepostena? U cemu je njen uspeh? Ti se zalis toliko na to da je tvoj protivnik zeleo da ti nanese stetu, koliko na to da ti je naneo stetu ili da je to mogao da ucini. Od koga je to proisteklo i zasto je on mogao da ti nanese stetu? Nije li se to desilo po vlasti i volji Bozijoj?  A ako je po vlasti i volji Bozijoj, onda je to uvek po pravednim, i svetim Bozijim sudovima. Znaci, ti ili treba da ucutis ili uputi svoje zalbe na Bozije dopustenje, i to poslednje cvrsto utvrdi u svojoj dusi, jer Bog nikada nece dozvoliti da ti tudja zla volja ucini bilo kakvo zlo koje ti ne bi bilo na korist ukoliko ti sam sebi ne naneses stetu. I ko moze da nam ucini zlo, ukoliko smo revnitelji svega dobrog? Blazeni Avgustin je predivno rekao: “Ne boj se neprijatelja, jer on ima toliko snage da ti nanese stetu koliko je za to dobio moci od Boga. Boj se Onoga Koji moze da ucini sve sto zeli, i Koji nista nepravedno ne radi, vec samo pravedno; a ako nam se po nasem misljenju nesto cini nepravednim, veruj da je to pravedno i istinito ako se nesumnjivo desilo po Bozijoj volji”. Upitaces: ako je neko ubio nevinog coveka, da li je on postupio pravedno ili nepravedno? Nema sumnje da je to nepravedno i dostojno kazne. Zbog cega je Bog, pitaces opet, dozvolio takvu nepravdu? Ti hoces da vodis spor sa Bogom pre nego sto si se udostojio da pitas Boga iz kog razloga je On to dozvolio? Bozije namere za to ili uzroke Njegovog dopustenja, ti ljubljeni moj ne mogu direktno objasniti (zbog toga sto je Premudrost Bozija nedokuciva za ljudski um); ali tvrdim samo da ni onaj sto je pocinio ubistvo nevinog coveka ne bi mogao da ucini nesto tako nepravedno i da tog ubistva ne bi ni bilo, da Bog to nije dozvolio zbog nama nepoznatog pravednog uzroka, ili govoreci drugim recima: ubica je pocinio nepravedno delo koje je dostojno kazne; ali Bozije dopustenje je pravedno i premudro i sa opravedanim razlogom koji je od nas trenutno sakriven.


Na slican nacin blazeni Avgustin razmatra delo Hristovog ubistva. “Juda, bezzakoniti Hristov izdajnik (kaze Avgustin) - i Hristovi gonitelji - su svi bezzakonici, neposteni, nepravedni, i svi ginu: medjutim Otac nije postedeo Svoga Sina, vec Ga je predao (dozvolio da On bude ubijen) za spasenje svih nas” (evo tajanstvenog uzroka Bozijeg dopustenja za ubistvo Svog Jedinorodnog sina od strane bezzakonika, - uzrok je u to vreme bio neobjasnjiv). Rasudi sam, ljubljeni moj, ako mozes svako slicno delo, razdvoj obe njegove strane (to jest bezzakonika koji cini zlo delo, i Boga koji je to delo dozvolio), a zatim se izjasni; polazi i izvrsuj zavjete Gospodu Bogu svojemu (Ps. 75, 1). Razmotri sta ti je ucinio necastivi? A sta - pravedni? Prvi je namerno pozeleo da pocini zlo, svestan svoje nepravde; drugi je dozvlio da se to bezzakonje pocini, i dozvolio je to pravedno radi toga da bi se unistila volja bezzakonika, a pravedno dopustenje proslavilo. Ne cudi se sto Bog dozvoljava da se cini zlo: On to dozvoljava po Svom najpravednijem Sudu, i to i merom i brojem i tezinom. U Njemu nema nepravde, a ti Mu se samo predaj u potpunosti.

Poznato je samo jedno pravo sredstvo da se smirimo kada nas vredjaju: kada te je neko uvredio ili ponizio, onda ne obracaj svoju paznju na zlobu onoga koji te vredja, vec se obrati pravednom Bogu, Koji je dozvolio tvom protivniku da te uvredi, i nemoj da mu uzvratis zlom zbog zla koje ti je pocinio: jer je Bog dopustio zlo radi postizanja dobrih i pravednih ciljeva, koji su ti trenutno nepoznati. Tako su se ponasali svi Boziji Ugodnici: oni nisu istrazivali ko i zasto ih je vredjao, ali su se uvek svojim srcem obracali Bogu, smireno priznavajuci opravdanost Bozijeg dopustenja; i zato su oni nanesene im uvrede smatrali kao dobrocinstvo, a svoje protivnike kao - dobrocinitelje, govoreci: evo nasih pravih dobrocinitelja, jer nam oni ne laskaju; oni koji nas hvale i velicaju nas naocigled svih nam u stvari laskaju i stete nasem unutrasnjem usavrsavanju. Zato su sveti uvek svoj misleni pogled obracali ka Bogu, uzdajuci se u svakom delu na Boziji Promisao i ocekivali sve najbolje od Boga.

S druge strane, iz ovoga sto je gore receno se jasno vidi da greh koji je ucinjen protiv bliznjega kroz Bozije dopustenje, ne zasluzuje ni najmanje ublazavanje gresnikove krivice samo zato sto je njegovo protivzakonito delo dalo povod Bogu da od zla ucini najvece dobro; jer je za izvrsenje istog samo dat povod onima koji su sagresili i to ne sami po sebi vec po neogranicenoj Bozanskoj dobroti, jer je namera onoga koji je sagresio bila i ostala zla. Tako naprimer ako bi neko od onih ljudi koji cine zlo nalozio vatru pod kolibu nekog siromaha, i spalio je zbog svoje zlobe, a drugi dobar i imucan covek iz svog sazaljenja sagradio siromahu drugu bolju kucu na mestu zapaljene kolibe, i u tom slucaju krivica piromana ne bi bila manja kao ni mala vrednost zapaljene kolibe, niti zbog dobra koje je ucinjeno siromahu zbog pozara i kolibe koju je izgubio.

Radi boljeg razumevanja tajnih i nepostiznih Bozijih sudova i Njegovog Promisla o ljudima predlazemo razmatranje u sledecoj glavi.

GLAVA TREĆA

O tome, kako iz nepostiznih Bozijih sudova mozemo da spoznamo Njegovu svetu volju


Tokom celog zivota treba cesto da ponavljamo izreku cara proroka.”Pravda je Tvoja kao gore Bozije, sudovi Tvoji bezdana velika” (Ps.35, 7); bezdan veoma velik, beskonacno velik! Na taj bezdan kao da su prstom ukazivali dvoje prvih biblijskih slugu egipatskog cara faraona: (vinocerpij) i hlebodar-pekar (ne znam ove izraze iz Starog Zaveta). Oni su obojica sluge istog cara, obojica su dopali u carevu nemilost, obojica su uhapsena i zatvorena u zatvor zbog teske krivice, na obojicu se car razgnevio i obojice se setio u vreme velike dvorske gozbe, obojicu je mogao i da pomiluje da je to bilo ugodno Bozijoj pravdi, ili da ih osudi na istu kaznu zbog jednake krivice; medjutim, on je jednoga osudio na sramnu kaznu, a drugome je uzvratio svoju milost i vratio ga na prethodni posao: pekara je naredio da obese, hraneci tako divlje vrane, (vinocerpiju) je naredio da ponovo stupi na predjasnju duznost to jest da sluzi za carskim stolom. Takvi su i Boziji planovi: On jedne udaljava od svog lica po pravednom Svojem Sudu, a druge udostojava gledanja Svoga lica po velikoj Svojoj milosti. “I ko moze istraziti velika dela Njegova? Ko moze izmeriti silu velicanstva Njegovog? I ko moze izreci milost Njegovu?” - kaze Sirahov sin (18, 3-4).


DEO 1


Oni koji spoznaju dela Božija – ispravljaju se.


Koliko su tajni i nepostizni Boziji planovi o Nabukodonosoru, caru Vavilonskom, i o faraonu koji nije znao Josifa (Ish. 1, 18), o kojima je istinito rekao blazeni Avgustin: “Jedan (Nabukodonosor) je za svoja bezbrojna nepostena dela bio kaznjen od strane Boga i time bio priveden spasonosnom i veoma korisnom pokajanju (ispravljanju sebe). Nasuprot tome, faraon se ozlojedio, i bez obzira na Bozije kazne prenebregao ih i poginuo u Crvenom moru sa celom svojom vojskom; oni su obojica bili ljudi, obojica su bili mnogobozacki carevi, i obojica su bili kaznjeni”. Zasto nisu imali isti kraj? - Jedan je prihvatio karajucu Boziju ruku, uzdahnuo pred Bogom i ispravio svoje ponasanje; a drugi se nije povinovao Bozijoj volji koja mu je saopstena, ostao je uporan u svome grehu i - poginuo.


Evo i drugog primera nepostiznih Bozijih sudova: jedan od najboljih judejskih careva je bio Asa, koji je cinio dobro pred Bogom i osnazio svoje carstvo, svrgnuo idole po celoj judejskoj zemlji, istrebio idolopoklonstvo - tu gadost prvih careva u kolenu Judovom i Venijaminovom, i prekinuo poklonjenje gorama i sumama. Medjutim, taj slavni car koji je dugo vreme pohvalno carovao, bio trideset godina primer blagocestivog cara, je na kraju svog carevanja izgubio svoju prvu slavu promenivsi svoje ponasanje od boljeg na gore. On je zatvorio u zatvor proroka Ananniju, koji je razoblicavao njegove besmislene postupke, kaznio mnoge neduzne gradjane, i na kraju, razbolevsi se strasno na noge, nije se obratio Bogu sa pokajanjem za svoje grehe i sa molitvom za svoje isceljenje, vec je pribegao vracarama i magovima. O, kako se on promenio na gore, kako njegova poslednja dela nisu licila na prvobitna! Prvobitno je bio pravedni car, samopouzdani oslusnik Bozije volje, koja mu je objavljena preko proroka (Par.15 i 16). Nasuprot tome, najveci bezzakonik i tokom celog zivota najneposteniji Manasija, koji je doveo judejski narod do tog stepena nepostenja, da je postao gori od tih naroda koje je Bog istrebio od lica sinova Izrailjevih, i koji je spoznavsi na sebi u svom nepostenju najtezu Boziju ruku, raskajao se za svoja zla dela i dobio oprostaj i milost Boziju (Par.33, 9). O Boze! Tvoji sudovi su - veliki bezdan, neizmerno dubok bezdan!


DEO 2

Božija volja upravlja svime.


Kako su nam zadivljujuci Saul i David (prvi carevi izrailjskog naroda) zbog razlicitosti Bozijeg Suda nad njima! Oni su obojica u pocetku bili dostojni pohvale, obojica su tesko sagresili kroz sablazan za svoje carstvo, obojica su bila podvrgnuta teskim kaznama, ali kako su potpuno razlicito reagovali na te kazne! Saul je okoreo u svom bezzakonju i zavrsio zivot u mukama; David je kaznu pretvorio u svoj lek i postao omiljeni Boziji izabranik. Ovde nema mesta za pitanja: zasto je to tako i radi cega? Takva pitanja naviru po nagovoru zlih duhova, i mnoge su nesrecno pogubila: “Je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakoga drveta u vrtu?” - upitala je zenu (Evu) davno najpodmuklija zver (Post.3, 1). Eva je na to pitanje trebalo ovako da odgovori lukavoj zveri: “Mi znamo da nam je Bog zapovedio da ne jedemo plodove (samo) sa drveta poznanja dobra i zla, ali zasto i radi cega je On to zapovedio, to mi ne treba Boga da pitamo: Njegovoj svetoj volji je tako bilo ugodno, i mi ne treba da ispitujemo uzroke takve Njegove volje”. “Jer ko pozna misao Gospodnju? Ili ko Mu bi savjetnik? Ili ko Mu naprijed dade sto, da mu se vrati? Jer je od Njega i kroz Njega i u Njemu sve. Njemu slava vavijek. Amin” (Rim.11, 34-36). Mislim da ce se naci neki koji ce tvrditi da nije ponkead zabranjeno pitati za uzrok ove ili one zapovesti. Koga? Zar pitati Boga Kome je jedino poznato sta je dobro ili sta je samo dozvoljeno. Ako sluga od svog gospodara ili potcinjeni od svog nacelnika zahteva da mu objasni uzrok svog naredjenja ili nekakvog rasporeda, onda ce prvi to smatrati uvredom, a drugi - buntom i nepokoravanjem, a ti si se osmelio na veliku drskost protiv Boga? Osim Njegove svete volje nema drugog uzroka u Bozijem Promislu, slicno tome kao da ono ostalo uopste i ne postoji.

Koliko je neshvatljivo i cudno da su Samaricani rado poverovali Gospodnjim recima i molili Ga da ostane sa njima; dok su maloverni Gergesijanci naprotiv molili Gospoda da sto pre ode od njih. Neverni Judejci se nisu urazumili ni Gospodnjim recima, ni delima, ni Njegovim znacima ni cudima, i nisu poverovali u istinu da je On Boziji poslanik: sudovi Tvoji, Gospode su - veliki bezdan!

Julijan Aleksandrijski, sveti mucenik, koji zbog bolesti nije mogao da hoda, je donesen od strane svojih dvojice sluga pred sud gonitelja hriscanstva. Jedan od slugu koji ga je doneo je i sam bio hriscanin, ali se na sudu odrekao kako Hrista, tako i svog gospodara i poginuo je u odvratnom idolopoklonstvu; drugi od njih, po imenu Evn, nije promenuo svoj odnos ni prema Bogu, ni prema svome gospodaru i ostao je nepokolebljiv u Hristovoj veri. Oba Hristova ispovednika su na pocetku bili posadjeni na kamile i vodjeni gradom Aleksandrijom praceni sramotom i ismevanjem, a zatim su bili podvrgnuti nemilosrdnom sibanju, a na kraju zivi baceni u oganj vatre, u kojem su dobrim ispovedanjem predali svoje duse Bogu. Jedan vojnik po imenu Vesa, koji je prisustvovao i gledao njihova mucenja je saosecajuci sa neduznim mucenicima poceo da savetuje narod i da ga odgovara od ispada, priveden je pred sudiju i optuzen da on takodje ispoveda Hristovu veru, i sudskom odlukom osudjen na smrtnu kaznu: dzelat mu je odsekao glavu i tako je on dobio mucenicki venac, ne odrekavsi se zvanja Hristovog sluge - hriscanina.

Sveti Atanasije, arhiepiskop Aleksandrijski, opisuje u delima Antonija Velikog sledeci dogadjaj: dva monaha su posla na put da posete svetog Antonija u njegovoj pustinji. Ali, hodeci po bezvodnoj vreloj pustinji, oni su potpuno iznemogli od zedji bez vode, tako da jedan od njih umro, a drugi je bio na samrti. Sveti Antonije je nalazeci se daleko od njih, pozvao hitno dvojicu svojih monaha i rekao im: trcite sto pre u pustinju i ponesite sa sobom sud sa vodom; jer je jedan od dvojice brace koji su se uputili ka nama vec umro od zedji, a drugi jos dise, ali se veoma muci i slab je, i ukoliko zakasnite ni drugoga necete naci zivog: to mi je otrkio Bog kada sam bio na molitvi. Dobivsi naredjenje, monasi su brzo i drage volje krenuli na put: nasavsi nepoznate monahe, telo umrlog su sahranili, a drugog su osvezili vodom, nahranili i poveli sa sobom kod svetog Antonija. Pri opisivanju ovog dogadjaja Atanasije trezveno primecuje, da neko moze da postavi sledece pitanje: a zasto sveti Antonije nije poslao svoje monahe ranije da spasu oba nepoznata monaha, pre nego sto je jedan od njih vec bio mrtav? Takvo pitanje odista ne prilici hriscaninu jer to delo nije ucinio sveti Antonije vec je to bio Boziji sud: Sam Bog je izrekao Svoj pravedni sud nad monahom koji je umro kao i na drugim zednim ali jos uvek zivim; On je otkrio Svoju volju svetom Antoniju o spasenju nepoznatog monaha.

Antonije Veliki je sam u sebi razmisljao diveci se skrivenim i nepoznatim Bozijim tajnama, smireno se obrativsi Bogu: o Gospode, Boze moj! Tebi ponekad biva ugodno da da darujes dug zivot ljudima, koji su naocigled beskorisni i pogruzeni u bezdan bezzakonja, a ponekad prevremeno uzimas zivot onih ljudi koji su veoma korisni za zivot drustva: jedni, koji su malo pogresili tesko kaznjavas; drugi, naprotiv zive bez ikakvih nevolja , srecno i tako sticu hrabrost da cine prestupe: “” (Ps.7, 7). U toku tog razmisljanja Anotnije je cuo glas: “Pazi na samoga sebe: to, o cemu ti razmisljas je sud Boziji, i ne istrazuj ga i ne ispituj”.


O, kako su velika dela Tvoja Gospode! Veoma su duboke i pomisli Tvoje: “Bezumnik ne zna i neznalica ne razumije toga” (Ps.91, 6). Zaista, Ti si Bog skriveni (nedokuciv umom Tvoga stvorenja). “1117 godine, kada je u celoj Italiji bio zamljotres, - prica Rogerije, - neki stanovnici grada Mediolana su su okupili u jednoj kuci radi razmatranja nekih drustvenih potreba; odjednom se iz dvorista cuo glas, koji je zvao po imenu nekog od ljudi koji su bili u kuci da izadje. Taj, koji je pozvan je bio zbunjen ko zove i koga, i nije zurio da izadje ocekujuci da se poziv ponovi. Neocekivano se neko nepoznat priblizio vratima i zamolio da pozvani covek sto pre izadje; samo sto je taj covek izasao i napravio nekoliko koraka, kuca se srusila i zatrpala svojim rusevinama sve koji su se u njoj nalazili”. Postavlja se pitanje zasto je samo jedan covek koji je bio u kuci spasen od smrti, a svi ostali su poginuli? - Gospodnji Sudovi su - veliki bezdan! Ko u ovom dogadjaju ne vidi jasno drevno cudo? Tako je Andjeo Gospodnji izveo Lota sa njegovom decom iz Sodoma, a sve ostale stanovnike je ostavio da izginu u pozaru. Na tako cudesan nacin su sacuvani i mnogi drugi ljudi, koji su se nalazili zajedno sa velikim brojem drugih ljudi, koji su poginuli iz nekog razloga, koji je doveo do opste nevolje, opste pagube.

1597 godine na Siciliji, na mestu koje se zove “Carska Gora” je ziveo tvrdoglav, neposlusan covek koji je vodio razvratan zivot; njegov poznanik je bio blagocestivi monah koji ga je vise puta savetovao da se ispravi i da odustane od odvratnog, bogoprotivnog zivota, i razvrata sa nepotrebnim zenama, - ali on je i dalje prebivao u svojoj ozlojadjenosti (a mozda i u slobodnom razmisljanju i neverju) i nije se ispravljao. Proslo je nekoliko dana posto ga je monah posavetovao poslednji put, poginuo je u zagrljaju nepotrebne zene na njenoj postelji, buduci iznenada proboden bajonetom. Slicno njemu, i drugi bezzakonik je proziveo mnogo godina sa razvratnom zenom, i cuvsi za pogibiju svoga prijatelja, napustio je nezakoniti nacin zivota, i ostalih sezdeset godina svog zivota je proveo u iskrenom raskajanju za svoje grehe. - Sta reci o svemu tome, sem pravedne izreke: Sudovi Tvoji, Gospode, su veliki i neizmerni bezdan!

«ILIOTROPION»  Slaganje ljudske volje sa Božijom..

Knjiga II

1. Predavanje svog života Božijoj volji.

Jedan poznati bogoslov je tokom osam godina prilježno i neprekidno molio Boga da mu On pokaže coveka, koji bi mogao da mu ukaže na direktan i jednostavan put ka dostizanju Nebeskog Carstva.


Jednom, kada je taj bogoslov bio obuzet snažnom željom da nade takvog coveka, i nije mogao ni o cemu drugom da misli, vec samo da upozna ucitelja i nastavnika skrivene istine, uzneo je Bogu svoje plamene molitve. Odjednom je cuo nevidljivi nebeski glas, koji mu je govorio: «izadi iz crkvene porte, i naciceš coveka koga tražiš»! Poslušan tom glasu bogoslov je požurio, i ispred crkvene porte našao siromaha, cija su kolena bila prekrivena krastama i gnojem koji je isticao iz njih.


Mudri bogoslov mu je prišao i pozdravio ga recima: «želim ti dobro i srecno jutro, starce»! – Starac na to odgovara: «nikada nisam imao loše i nesrecno jutro» - Mudri bogoslov je, kao da ispravlja svoj prvi pozdrav, rekao: «neka ti Bog pošalje svako dobro»! – Ubogi odgovara: «nikada me nije snašlo ništa loše». – Mudri ispitivac (?) je tada posumnjao, razmišljajuci: da li on to dobro cuje, možda je gluv? I, izjavljujuci svoje želje stracu i pozdravljajuci ga na drugi nacin, rekao mu je: «Šta je s tobom, starce? Želim ti svaku srecu». Siromah je odgovorio: «Ja nikada nisam bio nesrecan».


Bogoslov, misleci da je siromah veoma recit, veliki orator, i želeci da ispita njegov razum, rekao mu je: «Želim da se ispune sve tvoje želje, da ti Bog pošalje sve ono što želiš». – Ja, (odgovara siromah), ne tražim ništa što mi ti želiš: sve biva saglasno sa mojim željama, ako ja nemam nekih posebnih planova u svom životu, vec živim po Božijoj volji».


Mudri postavljac pitanja, mu je kao da odlazi i oprašta se sa njim, rekao: «Neka te Bog sacuva dobri covece pošto ne težiš srecnom životu, ali te molim reci mi, da li si ti jedini blaženi medu siromasima na zemlji? Jer Jov nije uzalud rekao: «Covjek roden od žene kratka je vijeka i pun nemira» (Jov. 14, 1)? Kako si samo ti spašen od svih zlih vremena i dogadaja? Ne shvatam u potpunosti tvoja ubedenja i razmišljanja».


Na to siromah odgovara: «Sve to, što sam ti rekao, gospodine moj, - je istina. Kada si mi želeo dobro i srecno jutro, ja sam ti na to odgovorio da nikada nisam bio nesrecan, jer sam uvek zadovoljan udelom koji mi je Bog darovao – za mene je najveca sreca da ne težim ovozemaljskim radostima i uspesima. Sreca ili zli dogadaji nikome nisu na štetu, sem onima koji ih ili silno žele i jure za njima, ili beže pd njih i boje se štete pricinjene njima. A ja – ne brinem za uspehe i srecu, i ne volim ih, vec se samo molim Nebeskom Ocu, Koji sve u životu svakog coveka usmerava na najbolje – kako ono prijatno, tako i neprijatno. Jer On savršeno zna da li je prvo ili poslednje istinito i spasonosno za svakog coveka.


Zato i kažem, da nikada nisam bio nesrecan, jer sve u mom životu biva za mene po mojoj želji: trpim li glad – blagodarim za to Svevidecem Bogu; ako me mraz reže kao ognjem ili kiša lije na mene kao iz kabla, ili se na mene izlivaju druge atmosferske padavine – na isti nacin proslavljam Boga i za to; ako se neko izdire na mene, napada me i vreda – takode blagodarim Bogu. Jer sam uveren, da mi se sve to šalje po Božijoj volji, a sve što nam Bog šalje, je na naše dobro, radi našeg usavršavanja. Dakle sve, što nam Bog šalje ili dozvoljava drugima da nam ucine nešto prijatno ili neprijatno, slatko ili gorko, jednako i radosno primam kao iz ruke milosrdnog Oca – želim samo to što želi Bog, i ono što je Njemu ugodno da mi drugi ucine. Na taj nacin, sve ono što mi se dešava je po Božijoj, a samim tim i po mojoj sopstvenoj volji.


Dostojan je sažaljenja onaj, ko smatra takozvanu ovozemaljsku srecu za nešto važno, i opet, zaista je nesrecan onaj, ko u bilo kakvom ovozemaljskom dobru traži potpuno zadovoljstvo. Istinsko zadovoljstvo i blaženstvo u sadašnjem životu ima samo onaj covek, koji se iskreno i bez ikakve sumnje predao Božijoj volji i provodi svoj ovdašnji život po Božijoj volji, ni u cemu joj ne protivurececi. Jer volja Gospodnja je punoca savršenstva i dobrote – ona je nepromenljiva i van nje nema druge volje, bolje, pravednije; ona iznosi pravedni sud o svima, ali o njoj niko ne može da iznese pravedni prigovor, koji bi Je razoblicio u protivurecnosti.


Ulažem svu svoju mogucu usrdnost, svom svojom mišlju stremim ka tome, što Bog ocekuje od razumnog bica uopšte i delimicno od mene, ubogog. I zbog toga nikad nisam bio nesrecan; jer sam svu moju sopstvenu volju u potpunosti predao u Božije ruke, tako da je svaka moja usrdna želja ili neželja, isto što i Božija volja za mene, ili Njegov Promisao o meni, i zahvalan sam Bogu u svakoj situaciji za milost koju dobijam od Njega, ako bi se ona cinila i gorka».


- Razumno li ti govoriš sve to? – rekao je bogoslov. Ali molim te reci mi sledece: ako bi Bog izvoleo da te spusti u ad, da li bi isto tako razmišljao kao što si mi malocas rekao?


Siromašni duhom je odjednom uzviknuo: «Da me On spusti u ad? Neka ti bude jasno, da imam dve divno ukrepljene ruke, kojima bih se uhvatio za Boga – jedna ruka je najdublje smirenje kroz prinošenje samog sebe na žrtvu Bogu, a druga ruka je – nelicemerna ljubav prema Bogu, koja se razliva na sve naše bližnje preko naših blagotvornih dela. Tim dvema rukama bih se cvrsto uhvatio za Boga, i gde god bi me On poslao, povukao bih i Njega zajedno sa sobom, i istinski bi mi bilo prijatnije da budem s Bogom van neba, nego bez Boga na nebu».


Ovaj odgovor je proizveo krajnje divljenje u umu i mislima mudrog ispitivaca. U svojoj vnutrini je bio svestan da put koji mu je otkrio starac vodi svakoga pravo ka Bogu bez ikakve zablude, i on je zaista iznad svih ostalih puteva koji vode ka Bogu. Opet je mudri bogoslov poželeo da još više shvati uzvišeni razum, koji se skriva ispod grube kože starackog tela: «Odakle si ti došao ovde?» - upitao je mudrac starca. – Došao sam od Boga. – A gde si ti našao Boga? – Tamo (odgovara starac), gde sam ostavio sve stvari. – Gde si ostavio Boga? – Boga sam ostavio u cistom srcu i dobroj volji.

Posle toga je mudrac upitao starca: «Ko si ti starce, i kojoj vrsti ljudi pripadaš? Siromah je odmah dao sledeci odgovor: «Ko god da sam, zadovoljan sam svojim udelom, i ne bih ga menjao za bogatstva svih careva. Carem može da bude nazvan svaki covek, koji ume blagorazumno i mudro da upravlja i vlada sobom».


«Da li si ti car, pita mudrac siromaha, i gde je tvoje carstvo?» - Tamo, - odgovara siromah, pokazujuci prstom na nebo, «car je onaj, za koga je carstvo napisano u knjizi sudbina na poseban nacin».


Želeci da završi sa pitanjima, mudrac je upitao siromaha: «Od koga si ti starce naucio to, što si mi sada izložio u svojim odgovorima, ko ti je to stavio u um?» - Otkricu ti istinu i o tome, gospodine! Ja sve dane provodim u cutanju, u molitvama, ili dobrim i blagocestivim razmišljanjima, a najviše od svega neprekidno držim na umu i pameti brigu o tome, kako da se što cvršce i tesnije sjedinim sa Bogom posredstvom beskrajne pokornosti Njegovoj svetoj volji. Takvo posvecivanje sebe u potpunosti Bogu može da nauci usrdnog coveka mnogome istinskom, dobrom, svetom, kako u znanju, tako i u životu».


Mudrac je hteo još mnogo toga da pita siromašnog duhom, ali imajci cvrstu nadu da ce za to naci neko drugo blagoprijatno vreme, oprostio se s njim, govoreci: «Budi zdrav, starce», i otišao je od njega, razmišljajuci i kao sam sebi govoreci: eto našao sam istinskog ucitelja direktnog puta ka Bogu.


O tome je blaženi Avgustin predivno rekao: «ima nepismenih koji nas upucuju na Carstvo Nebesko – mi se sa svojom mudrošcu neusrdno brinemo o njemu, vec smo optereceni brigama ovog života, pogruženi u poroke tela i krvi. «O toj protivurecnosti izmedu duhovnog smirenomudrija i ovozemaljske mudrosti Gospod Isus Hristos u Svojoj blagodarstvenoj molitvi Bogu Ocu, govori: «Hvala Ti, Oce, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od premudrijeh i razumnijeh i otrkio si prostima (to jest cistim srcem): da, Oce, jer je tako bila volja Tvoja» (Mt. 11, 25-26)!


Zaista, ispod siromahove košulje cesto se skriva uzvišena mudorst. I ko bi mogao da pretpostavi i poveruje, da se u tako jednostavnom, neznatnom coveku nalazi takvo uzvišeno poznanje o Božanskoj Suštini. Ko bi mogao da poveruje da ce u nepismenoj jednostavnosti naci tako uzvišenu misao, kao što je mišljenje ubogog starca o dvema rukama nesalomive snage – to jest o svecelom prinošenju sebe Bogu, i svecele svoje ljubavi prema Njemu, koja se izražava ispunjavanjem Njegovih zapovesti – tim rukama se zaista dopušta Bogu da se veže za coveka, dok se od drugih pristupa k Sebi On udaljava.


2. Koja ljudska volja je prvenstveno dostojna da bude sjedinjena sa Božijom voljom?


Pošto je stupio na presto, persijski car Artakserks je izdao naredenje da se sa svih strana carstva okupe najbolje i najpoznatije device u poznati grad Suzu kako bi se susrele sa carskom svitom. Za njihovu pripremu dostojnu carske svite bio im je dat rok od godinu dana kako bi nabavile odgovarajucu odecu i druge ukrase za telo i kako bi usvojile dobre duševne osobine i ponašanje, koje dolikuje osobama koje su udostojene takve visoke casti.

Ako je toliko vremena potrebno za nabavljanje razlicitih ukrasa za telo i usvajanja duševnih osobina, kako bi se udostojile boravka na dvoru ovozemaljskog cara, onda sa kakvom postojanošcu treba svakog minuta da obracamo pažnju na našu sopstvenu volju – divlju, egoisticnu, lišenu istinskog duševnog blagorodstva vrlinske lepote, da bi je malo po malo preobrazili, odsecajuci od nje karakteristike drskog bezobrazluka, beslovesnih životinjskih instikata, samozadovoljstva i egoizma.

Na taj nacin cemo je pripremiti da bude dostojna najvece casti da služi vecnom Caru nebeskom i ovde na zemlji, živeci neporocno po veri i ljubavi Jevandelskoj, pripadajuci pred Njim, našim Spasiteljem, u iskrenoj molitvi sa svešcu o svojoj nedostojnosti i sa cvrstom odlukom da se ispravimo i vodimo besporocan život, ocišcujuci je, po savesti, primanjem Svetih Tajni Tela i Krvi Hristove, posle cvrstog obecanja da necemo ici po trnovitom putu greha, i tamo, - u zagrobnom životu, kada ce nas On neocekivano izvesti na Svoj pravedni Sud radi odluke o poslednjem našem vecnom udelu.

Želeći da detaljnije objasnimo gore napomenuto pripremanje naše volje za dostojno sjedinjenje sa Božijom voljom, ukazaćemo na Rečju Božijom otkriveni nam put za to i na te uslove, kojima treba da se potčini ljudska volja radi obnovljenja u svojoj duši prvobitnog lika i podobija Božijeg, izbegavajući pritom smelost da se našim ograničenim umom postignu najdublje tajne beskrajnog uma i premudrosti Božije. Zakonitost i pravda ukazanih uslova (to jest zapovesti ili Božijih naredbi) ne otkriva se samo iz njihovih Božanskih načala, već se objašnjava takodje i opštom, ovozemaljskom pravednošću koju su ljudi formirali.

Tako gazda ili domaćin, primajući u svoju kuću novog slugu ili služavku, unapred se dogovara s njima, predlažući im svoje uslove: «Želim da ti živeći u mojoj kući, ne izmišljaš neke ružne basne, da ne izgovaraš reči koje vredjaju Boga i sve ono što crkva priznaje za sveto, da ne protivurečiš istini, ne piješ i ne lenstvuješ, već naprotiv da se trudiš da budeš veran, usrdan, poslušan i brižan u isponjavanju dela i obaveza koje su ti naložene». Svaki domaćin ima pravo da svojoj posluzi nalaže takve uslove i da zahteva njihovo ispunjavanje uz posledicu udaljavanja iz svoje kuće onih koji iste ne ispunjavaju. Zar onda Svemogući, Pravedni i Premudri Bog, stupajući u zavet sjedinjenja s ljudskom voljom, nije slobodan da im predloži Svoje uslove radi takvog sjedinjenja?

Razmotrimo u sledećim poglavljima najvažnije osobine ljudske volje, želateljne i Bogu ugodne, saglasne sa Njegovom svetom voljom.

Čuvati svoju volju čistom od poroka.

Prvi zahtev od nas, ili uslov, od strane našeg Gospoda i Vladike je da naša volja ne bude ni u čemu grehovnom. Nebeski, Koji prevazilazi svaku ovozemaljsku čistotu, Ženik duša naših, zahteva i od nas veliku duševnu čistotu, koja nema mrlje, skverni ili poroka, ili bilo šta slično (Ef. 5, 27). Volja, koja želi da se obavije oko Njega, kao vinova loza oko bresta, neka sa sebe zbaci i odbaci grehovnu nečistotu; neka ne samo ne služi srebroljublju nego neka zamrzi bludna dela i svaku telesnu nečistotu, neka se ne raspaljuje gnevom, a čak ako u sebi oseti samo i pobudu prema nečemu sličnom, neka je hrabro smiri i umrtvi u sebi, izbacivši iz misli i sećanje na nju. Sama misao neka se bavi ozbiljnim stvarima, koje doprinose blagostanju sadašnjeg i zagrobnog života.

Ali mi ne govorimo o tome, što je i bez nas svima dobro poznato. Postoji druga vrsta pada, koja nam se potkrada neprimetno, ili trenutno zahvata dušu – to je zavist, ili nemir, dokolica, koja nastaje u našoj duši radi uspeha, sreće ili povlastica, kojima se drugi koriste, a ne mi. Neka se naša volja uopšte ne prisajedinjuje tom poroku, neka bude slobodna od njega, neka ne bude kriva zbog njega i porobljena njemu – neka se čuva slobodnom od tog poroka. Čovek, koji teži da podražava Hristu, treba da se čuva od svakojake bestidnosti u tom poroku – videvši druge srećnim, ne treba da im zavidi zbog toga, niti da se ozlobljava zbog svojih nesreća ili neuspeha, u nevoljama da se ne smućuje i da ne ropće, jer svako ko se približava Bogu, videći druge u sreći i bogatstvu, ne zavidi im, već obraćajući se Bogu, govori:

Gospode! Tebi je bilo ugodno da postaviš toga i toga na visoki stepen počasti i bogatstva, a mene da budem u poniženju i siromaštvu. Ja se tome ne protivim, o Bože moj, i ne istražujem uzroke tome, jer tačno znam da je dovoljan uzrok tome Tvoja jedina savršena volja. Kada Ti Gospode ne bi dozvolio da budem ubog i ponižen, onda niko od ljudi, pri svoj njihovoj želji, ne bi mogli da me dovedu do mog sadašnjeg stanja, jer je samo Tebi moguće da urediš za kratko vreme i bez suvišnih reči, priznavajući takvo stanje kao najbolje za mene. Priznajem to Tvoje dopuštenje, o Gospode, i u drugim neprijatnostima koje doživljavam. Jedan me ogovara, drugi zloslovi, treći gazi moju čast, drugi mi pričinjava razne brige, onda kada ja nikoga od nih nisam niti uvredio niti mu učinio bilo kakve neprijatnosti. Ali u svim dešavanjima nalazim zadovoljavajući odgovor: Ti, Gospode si to dopustio, Ti si naredio: neka oni budu Semejami, a ja – David (2 Carst. 16, 5-13), ako je Tebi tako ugodno, o Bože moj!

Sveti Antiohijski episkop i mučenik Ignjatije je rekao za sebe: «Ja sam pšenica Hristova, biću samleven životinjskim zubima, da bih postao čist hleb». Tako i nas Bog priprema da postanemo čisti hleb za trpezu Gospodnju. Zbog čega se ljutimo na ljude – oni su samo sitni kamenčići, koji nas čiste kao pšenicu, koja se sipa u sanduk za žito. Da bismo očistili svoje srce, potrebno je posejati i ukoreniti na dobroj zemlji srca dobro seme Reči Božije, čvrsto ga držati u svako vreme na umu i u sećanju, i molitveno uznositi svoje misli ka Bogu, govoriti u sebi: Blagosloven Bog u vekove vekova! Gospode, šta mi zapovedaš da činim? Neka u svemu bude volja Tvoja! To je prva lekcija i priprema za očuvanje sopstvene volje u čistoti od poroka uopšte, a najviše od neprijateljstva i zavisti.
 
Svoju volju ukrepljivati verom u Boga.

Drugo svojstvo ljudske volje koje zahetva Bog sastoji se u tome, da ona sve što nam se šalje od Boga, dobro ili loše, slatko ili gorko, prima kao Božiji blagoslov, ili kao kaznu od Njega sa blagodarnošću, bez roptanja. Jednom rečju, naša volja treba da bude snažna verom, da sve što se dešava s nama biva po Božijoj volji, verom, koja nas nosi u teškoćama i stradanjima, to jest radosno sve podnosi s trpljenjem i nezlobivošću.

Ako bismo bili čvrsto ubedjeni da se sve dešava po Božijoj volji, manje bismo stradali. Počnimo, ljubljeni, u svim svojim nezgodama i stradanjima da pribegavamo Bogu, sa molitvom od sveg srca ispovedajući pred Njim sve svoje grehe i moleći od Njega pomoć da trpeljivo nosimo nevolju koja nas je zadesila, govoreći: Gospode! sve to što stradam, ili što mi je loše učinio taj čovek, sve se to meni desilo po Tvojoj svetoj volji – u to sam uveren kao u to da sam sada živ; ukrepi Gospode, moje snage da hrabro nosim stavljeno mi breme po svetoj volji Tvojoj!

Sumnja o postojanju Božijeg Promisla o nama i naše nerazumevanje uzroka naših nesreća baca nas u očajanje ili, u krajnjoj meri, proizvodi u duši u većem ili manjem stepenu tugu i odsustvo nade na sopstveno spasenje. O, kako smo slabi i neodlični u svojoj veri u Promisao Božiji ne samo o svakom od nas, kao slobodno razumnom biću, već i o najtanjoj dlaci koja ne pada s naše glave bez volje Božije! U to nas uverava istinski svedok, Sam Hristos, Spasitelj naš i Gospod, govoreći: «Ne prodaju li se dva vrapca za jedan dinar? I nijedna od njih ne pada na zemlju bez volje Oca vašeg (Nebeskog)», i opet pojačavajući to, kaže: «Ne prodaju li se dva vrapca za jedan dinar? Pa nijedan od njih ne može pasti na zemlju bez Oca vašega. A vama je i kosa na glavi sva izbrojena. Ne bojte se dakle, vi ste bolji od mnogo vrabaca» (Mt. 10, 29-31; sr. Lk. 12, 6-7).

O, kakvo je milosrdje Njegovo! – s pticom na zemlju pada Sam Bog. Jer, odista, volja Božija je Sam Bog, Koji deluje neprestano u svakom Svom stvorenju. S ribom On – pliva; s pticom – leti; sa zmijom – puzi; s drugim životinjama On hoda. Ne ostavlja Bog nijedno Svoje stvorenje bez Svog Promisla o svakom. Ako i hiljade hiljada ptica padnu u mreže, nijedna od njih, i ona najmanja, neće biti ulovljena bez volje Božije, nijedna od njih neće pasti na zemlju bez volje Oca Nebeskog. Taj isti Promisao Božiji, koji se brine o najmanjoj ptici, kao i o orlu, brine se još više o vencu Svoje tvorevine na zemlji, o čoveku. Ako nijedna ptica ne pada bez volje Božije u za lov pripremljenu mrežu, kako ti, o, čoveče – stvoreni po liku Božijem, prednaznačen da budeš naslednik gornjeg Carstva, ali ispitivan u tvojoj vernosti i postojanosti raznim za tebe protivnim nevoljama, gubicima, uvredama – kako ti padaš duhom, tuguješ i misliš, da je sve što ti se loše desilo, desilo se bez volje Božije, po raznim, prema tebi neprijateljskim uzrocima?

Radi jasnijeg razumevanja i našeg urazumljenja, da se Božiji Promisao ne prostire samo na tvari sa dušom, već i na materijalni sastav sveta, na same stvari i njihova trovanja, Spasitelj je dodao: «A vama (to jest svakom od nas) su i dlake na glavi izbrojane» (to jeste sve što nam pripada). Kada i ko od ljudi bi mogao nepogrešivo da izbroji broj svojih dlaka? A kod Boga su sve izbrojane, kako kod jednog čoveka, tako i kod svih ostalih ljudi, i bez Njegove svete volje nijedna dlaka ne pada na zemlju (to jeste neće poginuti).

A koliko često mi – kada nam se dešava nešto sto je suprotno našim željama – gubimo kontrolu i svako trpljenje, druge ljude vredjamo hulnim rečima i delima, danas jednog, a sutra drugog krivimo zbog svoje tuge, svoje nesreće. I slično tome kao što burno more u vreme talasa izbacuje iz svojih nedra penu i svaku nečistotu i mrskost, tako i naše srce izbacuje iz sebe mrske i hulne reči maloverja, netrpeljivosti u odnosu na neprijatnosti i stradanja koja su nas snašla. I u njima ne vidimo ukor, koji nam je poslat po volji Božijoj, već ih nerazumno pripisujemo ili ljudskoj zlobi i mržnji prema nama ili drugim našim izmišljenim uzrocima.

Kada se Spasitelj naš, po Svom vaskrsenju, javio učenicima pored Tiveriadskog mora, more se uzburkalo i niko od učenika Ga nije prepoznao, samo sveti Jovan koji je rekao ostalima: «To je – Gospod» (Jn. 21, 7). Ima mnogih i medju nama, braćo i sestre, koji su veoma slabi duhom i netrpeljivi u nevoljama, koji kada se uzburka naše more života talasima raznih nevolja i nedostataka, ne poznaju Krmanoša, Koji nevidljivo upravlja brodom tokom našeg života, ne poznaju Boga Svemogućeg, Koji različitim putevima vodi svakog od nas ka spasenju. Ali oni u svom slepilu okrivljuju te ljude koje smatraju svojim neprijateljima, negoduju na njih govoreći: on – zlobnik, lukavac, lažljivac mi je učinio to zlo; on – najljuća zver – mi je naneo nevolju.

Potpuno drugačije razmišlja čovek, smirene misli i čista srca – on ukrepljuje svoju volju za hrabro podnošenje svih nevolja, jer u njima vidi Božiji prst, koji mu ukazuje put na ispravljanje svojih propusta. On smireno uzvikuje k Bogu: Bože milostivi! To si Ti, Koji želiš moje spasenje i pravedno me kažnjavaš, to si Ti!

Gospode! Budi blagosloven i učini sa mnom sve što je Tebi blagougodno!
 
Suncokret je primer za nas.

Treće svojstvo bogougodne ljudske volje je njena dobronamernost prema svojim bližnjima pri svom ličnom zadovoljstvu malim i usrdno, neprekidno stremljenje ka Bogu – Izvoru svega dobrog. To svojstvo ljudske volje je izraženo u jednoj reči: dobronamernost. Čovek sa takvom blagorazumnom-čvrstom voljom je dostojan svakog uvažavanja – on je u svim svojim potrebama za sadašnji život (saglasno svom gradjanskom i porodičnom položaju) veoma umeren, izbegava luksuz i raskoš u hrani i odeći i u različitim spoljašnjim ukrasima, već je zadovoljan time što mu Bog pošalje. On zahvaljuje Bogu govoreći molitveno u sebi: «O, Gospode moj, ja sam zadovoljan svime što mi daješ po Svojoj dobroti; to mi je dovoljno za moj skromni život, iako to možda izgleda neznatno. Blagodarim Ti, Gospode, i za to malo, jer ni toga nisam dostojan, kao ni samog vazduha koji dišem». Takav čovek ne zavidi ni u čemu svojim bližnjima, srećnijim od njega, i svima želi uspeha u svakom dobrom početku i delu.

Takav dobronameran i skroman muže je ugodan Bogu – niko i nikada neće čuti iz njegovih usta roptanje ili neke neprijatnosti ne samo protiv Boga, već ni protiv ljudi. On neće reći: «Ja jedva zaradjujem teškim radom za sebe i svoju porodicu moj komad hleba, onda kada drugi izobiluju u svemu i u raskošu, ne ponevši ni najmanji deo tog napora, koji ja nosim; oni, koji malo seju, sabiraju obilnu žetvu».

Najveći deo naših nezadovoljstava i roptanja proizilazi iz ograničenosti našeg pogleda na Božiji Promisao i neppstižne puteve, kojima Bog vodi kako celo čovečanstvo, tako i svakog od nas, radi dostizanja za nas najboljih ciljeva u sadašnjem, privremenom životu, a još više radi dostizanja blaženstva, koje oko nije videlo, uho nije čulo i u srce čovečije nije došlo, a što Bog ugotovi onima koji Ga ljube» (1 Kor. 2, 9). Našesrce, po grehovnoj nečistoti, više je sklono prolaznim dobrima, nego večnom blaženstvu, zbog čega se i naš um više vraća na poznanje promenljivog i prolaznog, nego nepromenljivog, večnog, i ne postigavši poslednje upada u neverje u Božije postojanje i Njegovo najuzvišenije upravljanje svetom.

Jedino istinsko sredstvo za postizanje naše sreće u ovom i budućem životu je neprekidno oobraćanje sopstvene pažnje unutar samih sebe, na sopstvenu savest, na svoje misli, reči i dela, kako bi ih nepristrasno proanalizirali. To će nam otkriti naše zablude i ukazati na jedini put ka spasenju. Taj put je svecelo predavanje Božijoj volji celog našeg bića, celog sebe sa svim okolnostima našeg života. Kao amblem takvog našeg obraćenja k Bogu neka nam posluži biljka suncokret (iliotropion), i neka on uvek bude pred našim očima. O njemu je, kao o nekom čudu, pisao Plinije (79god. po RH.): «Više puta smo govorili, da biljka suncokret predstavlja svojevrsno čudo u prirodi: njegova glava je neprekidno okrenuta ka suncu i zajedno sa njim se okreće od istoka do zapada, čak i u oblačne dane, toliko silno on voli sunce. Noću, radi isključive ljubavi prema jedinom suncu, on sjedinjuje svoje cvetne lepeze i zatvara ih».

Hrišćanine – čitaoče! Zapamti jednom zauvek, da suncokret i tokom tmurnih dana vrši svoje kružno kretanje, prateći sunce radi neizmenljive ljubavi i prirodne potrebe za njim. Naše sunce (koje osvetljava naš životni put) je Božija volja. Ona ne osvetljava uvek vedro naš životni put; često se sa vedrim danima mešaju za nas tmurni dani – kiše, vetrovi, podižu se bure, i niko od hrišćana nije oslobodjen od uticaja kosmićkih pojava i težina vazdušnih (atmosferskih) promena.

Neka naša ljubav prema našem Suncu, Božijoj volji, bude tako jaka, kako bismo nerazdvojno s njom, mogli i u dane nezgoda i nevolja, kao suncokret u oblačne dane, da bez greške plivamo po životnom moru, prema pokazateljima barometra i kompasa Božije volje, koja nas vodi u bezbrižno pristanište večnosti.

I zaista, nikada nećemo dostići savršeni mir i sreću; sve će nam se ovde činiti neprijatnim, i nikada nećemo biti zadovoljni time što nam je poslano Sviše. Činiće nam se da smo lišeni svega, iako imamo izobilje svega, uvek ćemo biti u strahu, u uniniju, smućeni, malodušni, neprekidno puni briga i raznih nemira, tuge i uzaludnih uzdaha. I to će biti sve dotle, dok se iskreno ne obratimo Bogu i ne predamo sami sebe i jedni druge potpuno u Božije ruke, kao što iliotropion teži ka suncu. Počećemo da u dogadjajima prilježno razmatramo znake Božije volje i da sa njima usaglašavamo svoju volju. Neka Božija volja bude zvezda vodilja u životu, i to svako od nas treba jednom zauvek da zapečati i nosi u srcu, govoreći: «Tako je Bogu ugodno, neka i meni to bude ugodno».

Život i smrt, bogatstvo i siromaštvo, zavisi jedino od Božije volje, kako je ugodno Gospodu, tako je bilo, i jeste, i biće u svemu. «Neka je blagosloveno Ime Gospodnje» (Jov. Gl.1)! Sada je naše sunce prekriveno oblacima, ali će ono pre ili kasnije osvetliti svojim zracima tamu raznih nevolja. Prouči istoriju drevnih srednjih i novih vekova, i tamo ćeš često sresti te mračne dogadjaje koji su se desili posle prethodnih svetlih, a još ćeš više naći svetlo-pobednih, koji su zamenili mračne. Na taj način, pripremimo se da spoznamo Božiju volju iz brižljivog razmatranja dogadjaja koji su se već desili, čiji će uspeh ili neuspeh da nam ukažu kako na Božije dopuštenje, tako i na Njegovu kaznu, kako prema pravednim, tako i prema lukavim učesnicima tih dogadjaja prema meri njihove pravde ili lukavstva. Kroz to ćemo razumeti tu, praktično dokazanu istinu, da svaki čovek ni u jednom delu ne treba da postupa protiv Božije volje, čak iako bi postupak saglasan sa njom bio protivan njegovoj volji. Neki učeni Jevrejin (književnik) iz naroda koji je okruživao Isusa Hrista prišao je k Spasitelju, rekavši Mu: «Učitelju, poćiću za Tobom, gde god Ti da kreneš» (Mt. 8, 19). Tako i mi, rečju i delom, na svaki znak Božije volje, sledimo za Njim brzo i radosno, gde god On da krene.
 
Dugotrpeljivom čoveku je lakše da se potčinjava Bogu.


Bogougodna volja je uvek dugotrpeljiva i postojana. Sve naše korisne napore kvarimo i gubimo ukoliko nemamo postojanost i dugotrpeljivost.

Izrailjski narod u pustinji, se uznemirio i izgubio strpljenje zbog Mojsijevog zadržavanja na Sinajskoj gori, te se obratio idolima, napravio zlatno tele i poštovao ga za boga, poklanjajući mu se (Izlazak 32, 1-4) – eto do čega je došao netrpeljivi narod zbog svoje nepostojanosti.

Dva pešaka na putu za Emaus (Apostol Kleopa i Apostol Luka) vodili su medjusobno tužan razgovor o stradanjima i smrti Gospoda Isusa Hrista u Jerusalimu, kada im se On Sam neprimetno približio, a oni Ga nisu prepoznali. On ih je upitao: «o čemu razgovarate i zašto ste tužni?». Kao odgovor na to, Kleopa je rekao: «zar si Ti jedan od onih koji su došli u Jerusalim koji nijesi čuo šta je u njemu bilo ovijeh dana? I reče im: šta? A oni mu rekoše: za Isusa Nazarećanina, koji bješe prorok silan u djelu i u riječi pred Bogom, i pred svijem narodom; kako Ga predadoše glavari sveštenički i knezovi naši te se osudi na smrt, i razapeše Ga? A mi se nadasmo da je On onaj Koji će izbaviti Izrailja; ali svrh svega toga ovo je danas treći dan kako to bi», završi on tužnim glasom (Lk. 24, 18-21).

O blaženi muževi! I u vaša dobra srca se potkrala netrpeljivost i sumnja! Zar se već završio taj treći dan, koji je Sin Čovečiji predskazao kao dan Njegove pobede nad smrću? Zar je vaša dugotrpeljivost oslabila? O netrpeljivi! Da se treći dan već završio, i da je nastupio četvrti ili peti dan posle Njegove smrti onda bi vam bilo dozvoljeno da padate svojim razumom u nadi da ćete Ga videti vaskrslog iz mrtvih. Ali treći dan tek polako kreće ka sumraku i vi ga još niste proživeli; zbog čega ste prevremeno maoverni i sumnjate u istinitost Njime predskazanog Svog vaskrsenja? Mi smo bratijo veoma netrpeljivi u našim željama, i ako se u njihovom ostvarenju desi neko malo usporenje, tako da ne vidimo brzo ispunjenje onoga što želimo, onda toga trena svu našu nadu pogružavamo u more očajanja i netrpeljivosti.

Ali kod Boga ne biva tako: «darežljiv je i milostiv Gospod, dugotrpeljiv i mnogomilostiv» (Ps. 102, 8). Bog ne želi da pogubi duše, i pomišlja, «kako da ne odgurne od Sebe i odbačenog» (2 Carstv. 14, 14). On ne želi nikoga da udalji od Sebe (jer Bog nije brz na kaznu) i daje nam dodatno vreme za naše ispravljanje, dok prema Svom pravednom sudu (kao da je prinudjen neophodnošću) za nepokajane izgovori Svoju konačnu odluku: «idite od Mene, prokleti, u oganj večni, pripremljen djavolu i andjelima njegovim» (Mt. 25, 41).

Mi bratijo smo maloverni, nemamo čvrstu, postojanu nadu. Ako nešto zamolimo dva ili tri puta, i ne dobijemo to što smo tražili, toga časa naša nada slabi, i postajemo slični onim siromasima koji su jednom ili dvaput progovorili pod prozorom «Podarite Hrista radi milostinju», i pošto ih domaćin ili ukućani nisu čuli, oni se udaljavaju govoreći: «nema nikoga kući». «Kucajte, lenjivi, kucajte: onome koji kuca vrata se otvaraju» (Mt. 7, 8).

Koliko često nam se svima desi da se nalazimo u nesnosnom iskušenju naše dugotrpeljivosti! Mnogi čitave godine traže neku milost, i sve je uzalud, ne dobijaju to što mole, jer se željeno nasledstvo zadobija trpljenjem. Onaj koji radi nije opterećen poslom, jer zna da će doći kraj radnog vremena. Mi, netrpeljivi, brojimo sate, i ako nam desnica Gospodnja ne ukaže brzu pomoć i olakšanje u našim moralnim ili telesnim stradanjima, onda kao deca počinjemo plačevne vapaje: «Kada ćeš nam Ti Gospode pomoći, zbog čega kasniš da nas obraduješ Svojom pomoći? Do kada nećeš obraćati pažnju na molitvu moju, o Bože moj? Eto već toliko godina te molim, a Ti ne čuješ? Ako i ove godine Gospode ne urediš da budem srećan i ne daš mi po mojoj mnogo puta uznesenoj molitvi, smatraću da si me odbacio i prekinuću svoje molitve».

U odnosu na to se ne razlikujemo od stanovnika Vetiluje, koji su za vreme okupacije njihovog grada od strane Oloferna, govorili svim njegovim načelnicima i starešinama: «Sudi Bog izmedju nas i vas; vi ste nam učinili veliku nepravdu, jer niste predložili mir sinovima Asurovim; i sada nam nema pomoćnika: Bog nas je predao u njihove ruke, kako bi nas pogubio žedju i velikom pogibelji. Pozovite ih sada i predajte ceo grad na pljačku narodu Oloferna i svoj njegovoj vojsci, jer je bolje da nas opljačkaju: iako budemo njihove sluge, živa će biti duša naša, i naše oči neće videti smrti dece naše i žena, koji se rastaju sa dušama svojim. Prizivam pred vama sa svedocima nebo i zemlju, Boga našega i Gospoda očeva naših, Koji nas kažnjava za grehe naše i za grehe otaca naših, da učini po rečima ovim u današnji dan» (Judif. 7, 24-28).

O netrepeljivi i slabodušni gradjani! Očajanje, koje vas je obuzelo, primorava vas da predate rodjeni grad da bude opljačkan – okrivljuje vas za vašu malodušnost vaš dobri sveštenik Ozija, nagovarajući i moleći vas sa suzama: «Ne padajte u uninije, bratijo! Potrpimo još pet dana, u koje će Gospod Bog naš obratiti milost Svoju na nas, jer nas On neće ostaviti. Ako oni prodju, a pomoć nam ne stigne, - učiniću po vašim rečima» (isto 7, 30-31). O vozljubljeni Ozija, predivni pastir i nastavnik naroda! Radi odredjivanja vremena Bogu za ukazivanje pomoći kod vas više nema dugotrpeljivosti koja je potpuno predata zaboravu.

Hrabra Judufa nije podnela takvu malodušnost svojih gradjana. Ona je saznavši za takvu odluku svojih sugradjana, pozvala kod sebe gradske starešine pa tako i samog Oziju i govorila im: «Šta je sa Ozijinim predlogom koji ste prihvatili? Vi imate nameru da predate grad Asircima, ukoliko u roku od pet dana ne dobijete pomoć od Boga? – Kako smete da kušate Gospoda? – Vaš stav nije takav da bi mogao da privuče milost Božiju prema vama; naprotiv, ono će kod Njega proizvesti negodovanje i gnev protiv vas. Vi po svojoj volji odredjujete Gospodu rok i dane da vam ukaže Svoju milost». Posle razumne i hrabre Judifine reči starešine su joj odgovorile potpunom saglasnošću sa njenom zamišljenom merom za spasenje rodjenog grada i potpunim povinovanjem njenim odredbama, u čemu ih ona nije obmanula (Judif. Gl.8 i slično).

Judifin primer pokazuje, da samo dugotrpeljiva ljudska volja tako čvrsto sjedinjuje čoveka sa Bogom, da što se više nad njim nadvija nevolja i tuga, tim se više učvršćuje njegova nada na Božiju pomoć. Pritom takav čovek uvek vapije ka Bogu: Gospode, postupaj sa mnom po Tvojoj svetoj volji, po mnoštvu dobrote i milosrdja Tvoga. Ako Ti deset, dvadeset, trideset i više godina ponavljam moju molbu, neću prestati i neću odrediti nikakav rok za njeno ispunjenje. Čak i kada bih nesumnjivo znao da moje moljenje neće biti uslišeno, i tada moja uverenost u Tvoju dobrotu, moja vera u Tebe Gospode Bože moj, uči me i utvrdjuje u tome da me nećeš ostaviti bez ičega. Ako mi ne daš ono za šta Te molim, nagradićeš me boljim od toga. U to nas uverava prorok Avvakum, govoreći: «Ako i okasni, čekaj ga, jer će se sigurno desiti» (Avvak. 2, 3).
 
Životvorna sila ljubavi prema Bogu.

Peto svojstvo savršene ljudske volje, koja ljubi Boga, je njena plameno delanje u ispunjavanju Božije volje.


To delanje se ogleda u tome, što čovek koji istinski voli Boga, ne samo da želi ili ne želi to, što Bog želi ili ne želi, već upravo radi te Božije volje, prvo (Božiju želju) dovodi s plamenom revnošću u ispunjenje, a drugo (ono što Bog ne želi) brižljivo odbacuje. I ako bi ga neko upitao, zbog čega on želi prvo i ispunjava ga na samom delu, a drugo ne želi i odbacuje – on u svom odgovoru ne bi ukazao na drugi uzrok tome, sem da je prvo – ugodno Bogu, a drugo – nije.

Bog je najuzvišenija Ljubav, Ljubav delatna, i onaj koji živi po njenim zakonima prebiva u Bogu (i Njegovoj Ljubavi) i Bog prebiva u njemu (1 Jov. 4, 16). Neko je tu misao iskazao ovako: «ljubim, zbog toga što ljubim, i ljubim radi toga, da bi ljubio, jer je ljubav uvek ljubljena».

Prema učenju blaženog Avgustina, mi treba sami sebe da pretvorimo u jednu ljubav, s tim da bismo kao Bog poželeli da privedemo u biće vaseljenu radi Samog Sebe, tako i mi (Njegova tvorevina) iz zahvalnosti prema Njemu obratili sami sebe u ljubav prema Njemu, jedino radi Boga i Njegove svete volje. Od toga se ne razlikuje ni učenje filozofa Epikteta (um. 90 g. Po RH): šta znači izraz «predati sebe Bogu»? – To znači: ono što Bog želi, to želi i biće koje se Njemu predaje; ono što On ne želi, ne želi ni onaj koji Mu se predaje. Ali do tog jedinstva ljudske volje sa Božijom voljom ne bi moglo da dodje kada vaseljenom ne bi upravljao Božiji Promisao. I naša predanost Bogu ne bi bila istinska, ako ne bismo priznavali da sve što se s nama dešava u životu (dobro ili zlo, po našem mišljenju) dešava se po Božijoj volji ili Njegovom dopuštenju.

U starozavetnoj Crkvi, pre njenog preobražaja u novozavetnu kroz Bogočoveka Isusa Hrista, Bogu je bilo ugodno da naredi Mojsiju i Aaronu pri prenosu Skinije u pohodu Jevreja po Arabijskoj pustinji da sve svetinje iz oltara i ukrase pokrivaju purpurnim pokrivalima i da ih povere na nošenje Levićanima.

To naredjenje je detaljno opisano u 4.glavi Knjige Brojeva st.5-20 približno ovim rečima: «Aaron i njegovi sinovi, ušavši u prvu skiniju (crkveni hram) skinuće zavesu, koja je zaklanja, i pokriće njome kovčeg otkrovenja (Kovčeg Zaveta, ili Svetinju Svetih), i umotaće ga kožnim pokrivalom plave boje, a na vrhu će staviti pokrov od plave svile i učvrstiti Kovčeg na njegovih šest nožica (st.5-6). Slede potom pouke o pakovanju stolova za hlebove predloženja i na kraju zlatnog žrtvenika sa svim njegovim delovima: «i očistiće žrtvenik od pepela i prekriće ga purpurnom odeždom, staviće na njega sve njegove sasude, koji se upotrebljavaju pri Bogosluženju, i staviće ih u purpurnu odeždu i pokriće ih pokrivalom od plave kože i staviti na nosiljke» (isto, 4, 15-16). Sve te zakonomernosti su bile ustanovljene iz razloga da ljudi iz naroda, iz svoje radoznalosti, ne bi tražili mogućnost da vide najsvetije predmete pre njihovog pokrivanja, uz upozorenje, da čovek koji nije svet a vidi ih, a tim pre ako ih dotakne, mora da umre.

Tako da ljudi, koji su nosili svetinje iz Skinije, nisu ni jednu od njih videli, već su samo na ledjima osećali njihovu težinu, jer je sve bilo prekriveno purpurnim pokrovom. Slično tome svako, ko je potpuno predao sebe Božijoj volji, izbegava istraživanja nepostižnih uzroka Providjenja i Božije Premudrosti. Težinu takve ograničenosti naše radoznalosti svako od nas treba radosno da nosi – za nas je dovoljno da budemo uvereni, da je breme koje nosimo uvijeno u plavi ili purpurni pokrivač, to jest skriveno u pučini nepostižne Božije volje – a za nas spasonosno.

Treba sve najbolje usmeravati ka Bogu.


I na kraju, da bi ljudska volja bila blagoprijatna Bogu, treba da bude dobroplodna.

Dobroplodna volja je ona, koja slično plodonosnoj zemlji, radja iz svog srca (unutrašnjeg čoveka) mnogobrojne različite uzvišene pomisli i želje i usrdno ih posvećuje slavi Božijoj, kao prvorodne plodove. Upravo se ovde projavljuje duboka blagorazumnost – um, koji stremi ka Nebu. To su uzdasi, puni ljubavi, i vapaji srca: «O, milostivi Bože, kako želim ne samo da stradam, već i da umrem za Tebe, kada bi to bila i najteža i najuvredljivija smrt».

Tim nebeskim pomislima se Bog i čovek toliko tesno sjedinjuju u svakom dobrom delu, da se od tih blagorpijatnih odnosa izmedju Boga i čoveka, javlja nevidljivo ali osetno opštenje čoveka sa Bogom i najiskreniji savez sa Njim – toliko iskren, da se čoveku nevidljivo sviše saopštava velika Božija milost da se u svakom dogadjaju odnosi prema Bogu tako, kako se dobri sin odnosi prema svome ocu, govoreći: «Da, Oče jer je tako bila volja Tvoja» (Mt. 11, 26). «Da Oče, ako smo mi sve dobro primali i primamo iz Tvoje ruke, zar nećemo i nešto loše podneti?»

Tako da istinski hrišćanin, sve što se s njim dešava dobro i loše, sve prima s radošću, kao nešto što mu je od Boga poslato. Ova istina je bila poznata još drevnim mudrim muževima; jedan od njih, Epiktet je ovako učio: «Nikada ne smeš da govoriš: izgubio sam ovo ili nešto drugo; već kaži: ja sam to, ili nešto drugo (čega si se lišio), predao Bogu. Ako ti je umrlo dete – ono je predato Bogu; ako ti je neko oteo imanje – nije li i ono predato Svevišnjemu. Možda ćeš reći: neki zlobnik mi ga je oteo – zašto ne kažeš: Gospod dao, Gospod i uzeo. Ali čim je ono uzeo, ti se brini o njemu toliko koliko bi se brinuo o tudjem imanju, ili kao što se putnik namernik brine o toj kući u kojoj se odmarao ili noćevao.

Tako treba da misli svako, ko iskreno želi da se preda Bogu. O svemu, što je izgubio od onoga što je imao, on rasudjuje ovako: «Bog mi je dao, Bog je i uzeo», to jest on pritom okreće svoju pogled ne ka kradljivcu – čoveku, već ka Bogu, Koji je to dopustio, Kome vraća Njegovo, koje je prethodno od Njega dobio. I zato čovek koji je istinski predan Bogu u svakom dogadjaju s njim ponavlja Hristove reči: «Da Oče, desilo se to zato jer je tako bila Tvoja volja». Pronikni, ljubljeni čitaoče, podrobno u smisao i značenje te premudre i tajanstvene Božije izreke.

Otac Nebeski je još u davnini rekao Sinu svome preko proroka Isaije: «Postavljam Te u zavet za narod (Izrailjski), kao svetlost mnogobošcima» (Isaija 42:6), kao da time govori: «Meni nije dovoljno da Ti privedeš k Meni preostale Meni verne Izrailjce; Ja želim da Ti prosvetliš i obratiš k Meni i mnogobošce koji za Mene ne znaju».

 Tu volju Nebeskog Oca prorok je prorekao osamdeset godina pre Hristovog Rodjenja od Prečiste Djeve Marije, i prihvatio ju je Sin, Koji po Svojoj Božanskoj Suštini ima jednu volju sa Ocem kako bi smirena ljudska volja s radosnom spremnošću primila Njegovu. Ovako o tome govori Jevandjelist Matej: «U to vreme Isus je rekao: Proslavljam Te Oče i Gospode...». On je govorio Ocu Nebeskom u duhu Svog svagdašnjeg jedinstva s Njim. Posle toga pošto je na samom delu ispunio volju Svoga Oca, blagovestivši narodu, i posebno Svojim učenicima, Tajnu iskupljenja ljudskog roda kroz Svoju Jevandjelsku propoved, s kakvom radošću i u kakvom ushićenju On proslavlja Najsvetiju volju Oca Nebeskog, govoreći: «Slavim Te Oče, Gospode Neba i zemlje, što si ovo sakrio od mudrih i razumnih (po njihovom sopstvenom mišljenju), a otkrio si deci (to jest Svojim učenicima, sličnim deci po njihovoj duhovnoj prostodušnosti i čistoti srca). Da Oče! Jer je tako bila Tvoja volja: sve ću ispuniti Oče, što mi narediš».

Slično tome, kako je Otac Nebeski toliko godina pre rodjenja Sina u telu govorio s Njim preko proroka Isaije, tako isto govori On s nama tokom vekova. Jer nas je On sve odredio u vremenu i prostoru, unapred znajući sa savršenom tačnošću o svakom od nas: kada i gde, ko treba da se rodi, kada da umre, i za svakoga je pripremio vernu pomoć radi njegovog spasenja i blaženstva, usaglašavajući je sa karakterom i duhovno-moralnim svojstvima svake ličnosti. Jer Bog predvidja ceo život svakoga od nas u svoj njegovoj sveukupnosti sadašnjeg, prošlog i budućeg vremena, u njegovom punom toku, sa svim njegovim okolnostima u svako vreme, kako bi se život svakog od nas odvijao na Njegovom (Božijem) dlanu, pred Njegovim očima. I On učestvuje u spasenju svakog od nas nevidljivo, ali razumno, ili tačnije rečeno – premudro, koristeći mnogobrojna razna sredstva ili dogadjaje, nama slatke ili gorke, prijatne ili neprijatne.
 
I zato mi treba čvrsto da verujemo u Božije upravljanje vaseljenom a posebno u Božiji Promisao o čoveku, i da pazimo na sebe: blagodarimo li mi Bogu svaki put za sve to što nam šalje tokom celog našeg života – bilo to nama prijatno ili neprijatno, ali nas uvek privodi ka spasenju. I zbog toga treba razumno da uskladjujemo naše želje sa Božijom voljom, koja se izražava u značajnim dogadjajima koji nam se dešavaju koje kao oni koji se potpuno predaju Božijoj volji, priznajemo za glas Božiji, koji odzvanja u našim srcima. I pri svakoj projavi Božije volje koja se slaže ili ne slaže sa našim namerama ili delima, treba smireno i sa pokornim duhom da zahvaljujemo Bogu, ponavljajući reči našeg Spasitelja i Iskupitelja: Slavim Te Oče za sve što si mi poslao radi podrške u mom životu, radi ispravljanja mojih zabluda i radi spasenja moje duše. Da Oče! Verujem da je to bila Tvoja volja za mene.
 
III. Ljudska volja treba da bude saglasna sa Božijom.

Već smo rekli kakva priprema je potrebna i uspešna radi saglasnosti ili, takoreći slivanja u jedno ljudske volje sa Božijom. Sada bi trebalo pokazati na primerima kako u stvari jedna i druga volja mogu zajedno i zakonski da se ostvaruju.

Tvoja volja Bože je – moja volja.

Toma Akvinski (XIII vek) se veoma odredjeno i pravilno izrazio o takozvanim dobrim delima, da su ona ugodna Bogu kada se u svemu vrše saglasno Božijoj volji: « ako razdam sve imanje svoje, i ako predam tijelo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam ništa mi ne pomaže» (1 Kor. 13, 3).

Pimen, sveti muž, je uvek i svima davao sledeću pouku: «nikada ne postupaj po svojoj volji, jer ona protivureči Božijoj; nego neka tvoja volja bude uvek saglasna sa Božijom voljom. I ako tvoja želja zaista ne protivureči Božijoj volji, onda će ti Bog to otkriti ili kroz Jevandjelje, ili će ti u srcu pobuditi misao da pričekaš sa sprovodjenjem u delo tvoje zamišljene želje i prepustiš ga u potpunpsti Božijoj volji, govoreći: ako je moja želja ugodna Bogu – ona će se ostvariti, a ako nije – neće se: kako želi Bog, tako i ja želim.»

Dostojan proslavljanja je Rut Moavićanka iz Svetog Pisma. Kada je njena svekrva Noemina Judejka, žena Elimeleha, ostala udovica, izgubivši u Moavitskoj zemlji muža i obojicu svojih sinova, koji su tamo umrli, vratila se u svoju otadzbinu u Vitlejem i blagoslovivši svoje neveste Orfu i Rut (žene umrlih sinova), savetovala obema da ostanu u svojoj zemlji kod svojih roditelja. Orfa je ostala kod roditelja, a Rut nikako nije mogla da se pomiri da ostavi svoju svekrvu Noeminu, siromašnu i bespomoćnu udovicu. Rut je rekla Noemini: «Nemoj me nagovarati da te ostavim i od tebe otidem; jer kuda god ti ideš, idem i ja; i gdje se god ti nastaniš, nastaniću se i ja; tvoj je narod moj narod, i tvoj je Bog moj Bog» (Knjiga o Ruti, 1:16-17).

Slično Ruti želi i govori Bogu čovek, koji Ga plameno ljubi svim srcem i svom dušom svojom, i ne može drukčije da govori. Prorok Ilija je, pre nego što će ga Gospod na čudesan način uzneti na nebo, rekao Jeliseju: ostani ovde na putu iz Galgala; jer će me Gospod poslati u Vefilj. Jelisej je na to odgovorio: «Živ je Gospod i živa je duša moja, tako te ja neću ostaviti», i taj odgovor je ponovio tri puta svome gospodaru, koji je bio njegov nerazdvojni saputnik, i koji je želeo zauvek s njim da bude (4 Carstv. 2: 1-6).

Još jedan primer saglasnosti, ili jedinstva ljudske volje sa Božijom voljom. Kada je Joram, car Izrailjski, želeći da kazni cara Moavitskog koji je prekinuo dogovor, pozvao je u pomoć Josafata, cara Judejskog, i poslao ga da ga pita: «Hoćeš li da podješ sa mnom u rat protiv Moava? Josafat je odgovorio: poćiću; kako ti, tako i ja, kako tvoj narod, tako i moj narod; kako tvoji konji, tako i moji konji» (4 Carstv. 3, 1-7).

Tako i mi, bratijo, svim silama naše duše sjedinimo se sa Bogom u svakom našem delu, kao Rut sa Noeminom, Ilija sa Jelisejem, Joram sa Josafatom. Neka Mu svako od nas kaže sa nesumnjivom verom, nepokolebljivom ljubavlju i čvrstom nadom u Njega: «Volja Tvoja, o Bože moj je – moja volja, Tvoje srce je – moje srce, ja sam sav, o Bože, pod Tvojom milostivom i pravednom blagom voljom, ispovedam Tvoju milost i pravedan sud nada mnom»!

Čuvajmo ovakvo jedinstvo sopstvene volje sa Božijom voljom u svim svojim delima i postupcima – u službi, u upravljanju nama potčinjenima, u svim svojim naporima i poslovima, u gubicima, u bolestima i u času same svoje smrti, imajući čvrstu nadu na iskupiteljnu Hristovu žrtvu za naše grehe. Da bismo videli, braćo-hrišćani veliku Božiju milost prema nama i večno blaženstvo koje nam je On pripremio. Predajmo se potpuno Božijoj volji, ne imajući ništa u ustima, sem reči: «Neka bude volja Tvoja za mene, milosrdni i pravedni Bože – Iskupitelju moj!»
 

Kako se sve Hristove dobrodetelji i dobra dela na najveličanstveniji i najjasniji način ogledaju u Njegovim stradanjima, onda treba nešto reći i o Njegovoj poslednjoj smireno-usrdnoj molitvi. Isus Hristos je izvršenoj završnoj starozavetnoj Pashi u Jerusalimskoj sobi sa Svojim učenicima i po ustanovljenju najveće Tajne predavanja Svojim učenicima Prečisto Svoje Telo i časnu Svoju Krv u vidu hleba i vina, radi najtesnijeg jedinstva s Njim i zadobijanja blaženog života, kao i radi svagdašnjeg sećanja na Njega u ovom životu, pošao je s učenicima (po običaju) na Jeleonsku goru: «A kad dodje na mjesto reče im: molite se Bogu da ne padnete u napast. I Sam odstupi od njih kako se može kamenom dobaciti, i kleknuvši na koljena moljaše se Bogu, govoreći: Oče! Kad bi htio da proneseš ovu čašu mimo Mene! Ali ne Moja volja nego Tvoja da bude. A Andjeo Mu se javi s neba i krijepi Ga. I budući u borenju, moljaše se bolje; znoj pak Njegov bijaše kao kaplje krvi koje kapahu na zemlju» (Lk. 22, 40-44). Nema bolje, niti istinski kraće, niti savršenije, Bogu blagoprijatnije i čoveku korisnije, sem ove jedinstvene molitve: «Ali ne moja volja, nego Tvoja da bude»; ne kako ja hoću, nego kako Ti; neka bude volja Gospodnja i tada, ako se čak i vaseljena ruši.

Neki od tri stotine šezdeset otaca (sedmog Vaseljenskog Sabora) su imali običaj da tri puta ponavljaju molitvu: «O sveljubljeni Isuse, neka bude volja Tvoja!» Kasijan predlaže pitanje: šta znači prozba u molitvi Gospodnjoj: «neka bude volja Tvoja, i na zemlji kao i na nebu»? – i rešava to pitanje ovako: - ta prozba ne znači ništa drugo do to, da ljudi treba da budu slični Angelima. I kako isti besprekorno ispunjavaju Božiju volju na nebu, tako i oni koji žive na zemlji da ne ispunjavaju svoju (ličnu) volju, već Božiju. Gore navedenu prozbu molitve Gospodnje niko ne može da izgovori od čistog, iskrenog srca pred Bogom, sem onoga ko srcem veruje i ustima ispoveda, da Jedini Bog uredjuje sve što se dešava u svetu, kako ono što nam donosi sreću, tako i ono što nas poražava mnogim nevoljama, i da On promišlja o spasenju i dobru svakoga od nas brižljivije, starateljnije i više, nego svako od nas o sebi samom. Jer On najbolje zna šta je za jednog ili drugog korisnije i spasonosnije za njegovu dušu.

Zbog toga se pored nebeskih dveri nalazi, prema rečima Kasijana, ili ima, kako kaže Spasitelj, unutar sebe Carstvo Božije (Lk.17, 21), onaj čovek koji se u potpunosti odrekao od svoje volje, ako ona protivureči Božijoj volji, i time usaglašava svoju ličnu volju sa Božijom u svojim postupcima. Zaista na nebu bezbrojne hiljade i hiljade blaženih lica imaju jednu te istu volju to jest saglasnu sa Božijom voljom. Na osnovu toga Arsenije na pitanje, koje mu je postavio avva Marko: «Zbog čega nas oče ne posećuješ?», odgovara blagorazumno: «Ja imam bolje i prijatnije društvo sa gornjim žiteljima, koji svi žele jedno te isto i koji imaju jednu te istu volju. Nasuprot tome – medju ljudima koliko ima pojedinačnih osoba, toliko ima i različitih želja (stremljenja, volja). «Onaj, koji u sreći i nesreći predaje sebe Božijoj volji, odlično shvata smisao reči proroka i cara Davida: kako je dobro i kako je predivno da braća žive zajedno (Ps. 132, 1). Ko su ta braća? – To je Hristos i čovek-pravednik, jer se Sam Car Nebeski ne stidi da Sebe ubroji u tu braću.

Raditi samo ono, što On odobrava.

Solomon je jednom želeći očigledno da pokaže nešto zadivljujuće, rekao o mudrom čoveku sledeće: «oči mudroga su u njegovoj glavi». Sveti Grigorije je ovu izreku objasnio na sledeći način: onaj ko svojim umom stremi da razmatranjem uredjenosti vidljivog sveta i njegovih nepromenljivih zakona razume «nevidljivo Božije», «Njegov premudri Promisao, večnu silu i svetu volju – taj je istinski ljubitelj mudrosti (pogl. Rim. 1, 20). I ako nema oči (to jest umnih sozercanja) – ona su sva u njegovoj glavi (to jest u duhu, koji deluje preko mozga).

Filozof Epiktet je vodio život, koji mu se činio iznad svake druge sreće: imao je samo jednog slugu – samo jedan glineni svećnjak radi osvetljenja njegovog doma u vreme kad bi radio nešto. Ali taj svećnjak je posle njegove smrti neko kupio za hiljadu dinara radi sećanja i pohvale toliko znamenitom mužu. Lukijan, jedan od kasnijih grčkih filozofa (um. 200 g. Po HR), je ismevajući mnoge filozofe, hvalio samo Epikteta.

Epiktet, je pored mnogih drugih dela, napisao pre svega delo pod nazivom Enhiridion. Ta knjiga sadrži u sebi toliko pametnog i korisnog materijala, da se može smatrati kao da ju je napisao neki blagočestivi hrišćanin, a ne mnogobožac. Ona će na dan Strašnog Hristovog Suda poslužiti kao prekor za pisce-hrišćane koji su iza sebe ostavili dela puna laži, i koji su proveli ovaj život bez pokajanja, u bezverju, bezosećajnosti. On tvrdi, da je veoma korisno i bezbedno u svemu brižljivo slediti znake Božije volje i radosno i besprekorno Joj se potčinjavati. On to smatra najvernijim putem za dostizanje privremenih i večnih dobara.

Ovde je prikladno dodati neke od njegovih izreka: «Svaku svoju želju predajem u poslušanje Bogu, tako naprimer, želi li Svevišnji da budem bolestan – i ja želim da budem bolestan. Da li Mu je ugodno da mi nešto podari? Primam taj dar uz strahopoštovanje sa blagodarnošću. Da li je nešto Bogu neugodno? – I meni je to neugodno. Želi li Bog da umrem? – Spreman sam da umrem, jer ko me može odbraniti u nečemu protiv moje volje ili me ubediti, ako je to (kako sam uveren) Bogu ugodno». Nije li dirnuto otvrdlo srce tvoje, o hrišćanine, takvom predanošću Bogu jednog filozofa-mnogobošca? Nećeš li se užasnuti svoje upornosti i nerazumnosti? Nećeš li se postideti zbog reči blagorazumnog mnogobošca?

Mudri Epiktet blagorazumno rasudjuje o mnogim stvarima. On ima nepokolebljivo uverenje u svojoj svesti o tome, da predavši se srcem Božijoj volji, prećiće bez meteža svoj životni put. Šta znači izraz: «u potpunosti predati se Bogu»? Znači potpunu pokornost čoveka predanog Bogu – što je Bogu ugodno, to je ugodno i njemu, a što Bog ne želi, ne želi ni on. Kako se to može postići na delu? To se ne ostvaruje drugačije, nego po Božijoj volji i Njegovom premudrom Promislu i pravednom upravljanju svetom, bez narušavanja slobode, koja je Sviše ostavljena razumnim bićima. Ono što mi je Bog darovao je moje, i nalazi se u mojoj vlasti. A to, što je Bog ostavio za Sebe, treba da se nalazi u Njegovoj vlasti i odredjivanju.

On mi je dao slobodnu volju, i nije želeo da me ograničava ni u čemu od toga što mi je Sam dao za slobodu. On je nepostižno umu stvorio od zemaljskog prsta moje telo tako da niko drugi ne može da mi uskrati da ono služi samo meni i bez moje volje nikom drugom. On je pokorio mojoj vlasti svu vidljivu beslovesnu prirodu radi održavanja mog ovozemaljskog života njenim proizvodima, ali je Sebi ostavio više kosmičko upravljanje njom, On je mojoj vlasti potčinio i upravljanje celom mojom porodicom: ženom, decom i imovinom zadobijenom radom i sve odluke u vezi sa njom. Jer mi je sve to dano od Boga besplatno, po Njegovoj dobroti.

Dakle zbog čega da se protivim Bogu? – Ako se ne počnemo radosno i slobodno povinovati Božijoj volji, onda ćemo biti privučeni tome protiv naše volje. Seneka (koji je živeo u vreme cezara Avgusta) u svojoj besedi o potpunoj slobodi govori: «Pitaš šta je to potpuna sloboda? – I ovako odgovara na svoje pitanje: «Ne bojati se nikoga od ljudi, pa čak ni Boga (jer On nije strašan za dobre, i oni Ga vole); ne želeti ništa sramno, niti izlišno; imati nad samim sobom potpunu vlast, to jest – pripadati samom sebi – u svemu tome se sastoji potpuna sloboda, naše cenjeno dobro». Ali niko ne može da pripada samom sebi, ako on pre svega ne pripada Bogu tako, da želje Božije i želje tog čoveka, koji pripada Bogu, nisu u svemu saglasne, i jednake: to što je ugodno Bogu, to je i njemu ugodno; što Bog ne želi, to ni on ne želi.

Svako, ko želi da pripada sebi, ili da bude samostalan, treba da se udalji od svega spoljašnjeg i da se okrene svojoj vnutrini, treba (koliko može) da se udalji od tudjih dela i navika, i da prilježno prati svoje ponašanje i postupke. On ne zna da se uvredi, jer ono što je neprijatno podnosi sa krotošću, kao Božije dopuštenje, i samo tako pripada samom sebi i poseduje potpunu razumnu slobodu. Istovetno je i blaženi Avgustin rekao za potpunu slobodu, govoreći: «Vrlinski čovek, ako je i u nevoljama i opterećen poslom, ipak je slobodan; suprotno tome zao čovek, ako i vlada čitavim carstvom i dalje ostaje nepotrebni sluga, jer ima nad sobom toliko gospodara, koliko se u njemu ugnezdilo protivzakonitih želja i stremljenja.
 
Po Božijem Promislu nam se dešavaju i prijatne i neprijatne stvari.

Hrabri vožd Juda Makavej, je podstičući hrabrost kod svojih vojnika u borbi sa neprijateljem koji je napadao, rekao im je: «Hrabrite se, ukrepljujte se k jutru; uzmite oružje i rezerve i pokažite se u boju kao neustrašivi sinove sile, budući spremni da se suprotstavite tim mnogobožcima. Oni misle da zbrišu sa lica zemlje nas same i našu svetinju – bolje nam je da izgubimo na bojnom polju, nego da gledamo i slušamo žalosne vapaje našeg naroda i skrnavljenje naših svetinja. Ne bojte se, samo hrabro! Kako bude ugodno Tvorcu Nebeskom, tako neka On učini s nama. Mi ćemo, povinuvši se Božijoj volji, stati preteći protiv neprijatelja, a ostalo ćemo ostaviti Bogu. On ili želi da budemo pobedjeni i izgubimo na bojnom polju, ili Mu je ugodno da porazi naše neprijatelje i daruje nam trijumf pobede: neka sve bude onako kako je Njegova volja na nebu!» (1 Makk.3, 58-60). Tako je govorio Joav svom bratu Avessu, spremajući se za strašan boj: «Budi hrabar, i stajaćemo čvrsto za narod naš i za grad Boga našega, a Gospod će učiniti što je Njemu ugodno» (2 Carstv. 10:12).

Veoma je pohvalno i slavno delo imati uvek i u svemu hrabro, ili odvažno srce, koje se u svakom čoveku koje sreće, i dogadjaju uzda u Božiju volju i Promisao. Jer dešava se često i sa mudrim muževima, i sa u vojnom delu iskusnim pukovnicima, i sa svetim muževima, koji uvek i u svemu postupaju blagorazumno i odvažno, da ni oni ne dostignu za njih srećan i prijatan završetak. Ali takvi muževi svaki svoj neuspeh pripisuju tome da to nije bila Božija volja za ovo ili ono njihovo neuspešno delo i smatraju samu svoju bezuspešnost za veoma srećan dogadjaj, jer zahvaljujući neuspehu, oni nisu učinili delo koje Bogu nije ugodno.

Sve rečeno potvrdjuje Ekleziast, govoreći: «I okrenuo sam se, i video pod suncem, da se uspešan beg ne daje hitrima, niti pobeda hrabrima, niti mudrima hleb, niti pametni imaju bogatstvo, a iskusni – dobro raspoloženje, već su vreme i slučaj za sve njih». (Ekklez. 9, 11). Slučajem Ekleziast naziva to što se nama čini takvim, a ne – Bogu. Nevažno je i nezadivljujuće, što blagorazumni čovek greši ponekad u svojim željama – mi to smatramo nesrećom i pripisujemo naš neuspeh nekom zlom roku, zlom duhu. Ali Toma Akvinski, praveći dobar izbor iz knjige Eklezijasta, uči, da se ništa ne dešava drugačije, nego po volji i predvidjanju prvog i najuzvišenijeg uzroka svih uzroka to jest po volji Večnoga Boga.

Zaista dešavaju se u svetu pojave i dogadjaji, koji ne podležu ljudskom razumu, korisni ili štetni u svoje vreme. Božanska sila, Providjenje i Promisao, od večnosti zna za njih i predvidja sve okolnosti njihove projave. Ona ih udešava prema odredjenim mestima, vremenima, licima i rodovima i ostvaruje ih po Svom premudrom planu radi postizanja odredjenih ciljeva Božanskog upravljanja svetom, putevima i dejstvima koji su za nas nevidljivi, i nepoznatim sredstvima koje Bog bira, dok Njegov cilje ne bude postignut. Tek tada, kada je cilj postignut, možemo da razumemo Božiju brigu i Njegov promisao o nama i o celom ljudskom rodu.

Bog ponavlja povremeno takve neočekivane slučajeve ili dogadjaje, milostive ili za nas strašne, gledajući po načinu našeg života dobrom ili nečasnom i na kraju pogibeljnom – s tim, da bi nas podsetio, da ne pripisujemo sve sebi samima, svojoj snazi, svom umu i brizi o svojim ovozemaljskim delima, već da svako obraća pažnju na svoje unutrašnje duhovno usavršavanje, i da bi se uverili do očiglednosti, da sve što se dešava u vaseljeni ne dešava se drugačije, nego po Božijoj volji, saglasno dobrom ili lukavom, razvratnom našem ponašanju, od čijeg svojstva zavisi i naše blaženstvo, i naša pogibija.

U drevnim, mnogobožačkim narodima sreća (fortuna) je bila najpoštovanija – nju su kadili tamjanom. A šta je ona danas, pred jevandjelskom svetlošću? Ništa drugo, do pogibeljna zabluda razuma, adski porod! Svetlost jevandjelske blagodati nam je pokazala istinski uzrok naše sreće i naših istinskih nevolja (to jest naših greha, koji se sastoje u narušavanju Božijih zapovesti i državnih i gradjanskih zakona).

Greh je po svojoj prirodi laž i ništavilo, produkt oca laži – prevaranta (djavola) i nesrećnih ljudi koje je prevario (Jn. 8, 44). Sve ostalo prijatno i neprijatno, dobro i loše dešava se po Božijem Promislu radi našeg večnog spasenja. Svesveta Božija volja pokreće sva ljudska dela po primeru točka koji se okreće neravnomerno – čas brže, čas sporije. I na taj način sve dogadjaje neočekivane, nepostižne i oni koji se dešavaju po slepom slučaju, usmerava razumno ka najboljim ciljevima. «Ja Sam Gospod, i nema drugog. Ja obrazujem svetlost i tamu, stvaram mir i proizvodim nevolje; Ja, Gospod, činim sve to» (Isaija 45:6-7).
 
Kod drevnih mnogobožaca fortuna (sreća) je predstavljana sa dva lica i dvema bojama – s prednje strane (statua) je imala belo i svetlo lice; a sa zadnje – crno i mračno. Prvo lice je bilo amblem sreće; drugo lice je predstavljalo amblem nesreće, nevolje, koje je fortuna slala svojim poklonicima, pokazujući im se u ovom ili onom vidu. To su – dečije izmišljotine i igre. Sreću i nesreću, siromaštvo i bogatstvo šalje Bog. Neće biti na odmet da se ovde navede i Senekino rasudjivanje, koji objašnavajući nezaslužene nevolje jednih ljudi i sreću drugih, kaže: «Neki se s pravom smućuju i ostaju bez reči kada se podsećaju lošeg kraja vrlinskih muževa. Tako su Sokrata njegovi neprijatelji prinudili da umre u zatvoru, Rutilija da živi u izgnanstvu, Pompej i Ciceron su priklonili svoje glave pod mač svojih vaspitanika.

Šta svako za sebe treba da očekuje, videći dobre, koji su za učinjeno dobro delo platili najvećim zlom? – pita Seneka, i na svoje pitanje daje sledeći odgovor: «Razmotri i dobro shvati to, kako je svaki od njih pretrpeo zlo (to jest za šta je postradao)? Ako su ti koji su hrabro pretrpeli zlo stradali za pravdu – trudi se da im podražavaš, a ako su poginuli zbog lenjosti i zbog svog nerada (na vrlinama), te od njih niko nije imao nikakve koristi. Shodno tome, jedni su bili dostojni najboljeg udela i nagrade od Boga, a od ljudi poštovanja i podražavanja njihovoj hrabrosti, dok su drugi svojim postupcima zaslužili prezir od ljudi i udaljavanje od Boga».

Upravo u tom smislu se često opisuje žaljenje i tuga u delima Jova, Davida, Jeremije i drugih proroka o lošoj i prevremenoj smrti pravednika i o nezasluženoj sreći bezzakonika, lenjivaca i neradnika u ovom životu. Ali ovde ni slepi slučaj, ni sreća nemaju nikakvog značaja, uticaja. Jer se sve dešava po Božijem providjenju i Njegovom Promislu radi našeg ispravljanja, da bi se na primeru istorijskih ličnosti pokazalo kakve posledice treba očekivati od naših bezumnih postupaka po lenjosti, nepažljivosti i neradu, kao i primeri posledica opšteg moralnog rasula u porodici, društvu, državi, a na kraju i u svetu, da bi se time pobudili ljudi da se obrate Bogu i pobrinu o svom moralnom ozdravljenju.

Na Boga treba gledati očima vere.

Nekada su Izrailjci, želeći da kazne svoju braću iz Venijaminova kolena za nesreću koji su prouzrokovali, počinivši silovanje žena Levita, narodnom sudu – odlučili su da krenu u rat protiv stanovnika grada Give (Sud.20).

Radi veće uverenosti u uspeh svog ispravnog dela upitali su istinitog Boga u skiniji: koga da izaberu za vožda nad vojskom? I Gospod je rekao: «Juda da vam bude vožd». Sav narod je bio veoma zadovoljan tim odgovorom, i zato je lako okupljen veliki broj vojnika. Budući uvereni u pobdeu nad Venijamincima, počeli su rat, ali su bili pobedjeni, i izgubivši dvadeset dve hiljade vojnika, odstupili su sa beščašćem. Medjutim Izrailjci nisu pali duhom: pripremivši se molitvom i postom, drugi put su upitali Boga da li da krenu opet protiv Venijaminaca? I dobili su odgovor: «Idite protiv njih i pobedite». Po svom stupanju u boj drugi put po Božijem naredjenju, uzdali su se u Božiju pomoć i hrabro se borili, ali su opet izgubili bitku, u kojoj je ubijeno osamnaest hiljada Izrailjaca.

Kako sve to objasniti? Bog je pozitivno naredio dva puta da idu u boj i kazne protivnike i narušioce Njegovog zakona i oba puta je ta vojska bila pobedjena od strane protivnika i izgubili su četrdeset hiljada ljudi. Ko je u stanju da postigne umom i sebi objasni ta Božija naredjenja? Treći put svi Izrailjci su se okupili u Božijem hramu kako bi umilostivili Boga gorkim suzama, neobičnim postom, obilnim žrtvoprinošenjem, sa smirenjem su Ga molili za oproštaj svojih grehova i izbavljenje celog Izrailjskog naroda od dotle u Izraelu nevidjene sablazni i poročne plotske gadosti, molivši Ga pritom da im da tačno naredjenje, da li da se i treći put suoče sa neprijateljem ili ne? I ako da, da im ukaže na nesumnjive znake pobede koja sledi. Treće Božije naredjenje Izrailjci su dobili preko Finesa, Aaronovog unuka, koji je u to vreme stajao pred kovčegom Božijeg Zaveta, sa sledećim rečima: «Idite, borite se; Ja ću ga (to jest vašeg protivnika, Venijamince) predati u ruke vaše».

Sudeći po ljudskoj slabosti sada je Izrailjcima bilo dozvoljeno da budu malodušni i da misle ovako i onako (to jest da sumnjaju): dva puta je Božije naredjenje bilo da idu u borbu, i oba puta su bili poraženi. Ko će se odvažiti da opet ide u očiglednu pogibiju, ko će dobrovoljno pretpostaviti sebi vojnu neizvesnost umesto bezbrižnog domaćinskog života? Ali čvrsto uzdanje Izrailjaca u Boga je sve to prevazišlo: sukobili su se sa Venijamincima i treći put, i uspešno okončali bitku – ostvarili su potpunu pobedu nad protivnikom, koji je u toj bitki izgubio dvadeset pet hiljada vojnika, i stanovnici svih neprijateljskih gradova su bili posečeni mačem, imovina razgrabljena, a sami gradovi razoreni i spaljeni (Knj. Sudija gl. 19, 20 i 21).

Ovde dve stvari zaslužuju posebnu pažnju: prva stvar je da se neispitljivi Božiji sudovi ne mogu nikakvim umom obuhvatiti u svojoj njihovoj sveobuhvatnosti; a druga stvar, da trpeljivo uzdanje u Boga nikada ne ostaje posramljeno – o čemu ćemo na drugom mestu reći nešto detaljnije. U svim takvim i sličnim slučajevima bezopasnije od svega je pribegavati Bogu sa srdačnom molitvom za svoje potrebe i, bez obzira na to, što ponekad dobar početak dela nema dobar ishod, ne treba padati u uninije niti klonuti duhom. Treba imati čvrstu nadu u Božiju pomoć u istinskim delima, i bez obzira ni na kakve sumnje, otvorenim očima vere gledati na Boga i predati se Njegovoj svetoj volji. U delima društvenog života, a ponekada i u životu pojedinačnih osoba takodje se dešava, da se ljudi uzdržani u hrani i piću ponekad jako razbole; a zdravi i krepki telom dobijaju tuberkulozu pluća; nevini se podvrgavaju kazni; pustinožitelji bivaju ophrvani nečistim pomislila ili prividjenjima. Kako tamo, tako i ovde spasonosna sredstva protiv neprijatelja su jedna te ista, prirodna, ona na koje nam ukazuje um i iskustvo – to je Božija volja i Njegov sveti Promisao.

U običnom mirskom životu se ponekad čuje poslovica: «Što više motor radi, to bolje»; u razmatranjima o delima Božijeg upravljanja svetom biva suprotno: «Što manje onih koji odlučuju o udelu, to bolje»; to potvrdjuje i sveti Apostol Pavle govoreći: «Sa strahom i trepetom gradite svoje spasenje, jer je Bog što čini u vama da hoćete i učinite kao što Mu je ugodno» (Filip. 2, 12-13).

Uskladjivati svoju volju sa Božijom.

Neko ko je želeo da postane istinski monah, upitao je Pitirima: «Reci mi časni oče, kako treba da postupam u sadašnjem životu, da bih bio istinski podražatelj svetih Božijih muževa»? Avva Pitirim mu je ovako odgovorio: «Ako želiš da nadješ svoj mir i bezmetežan život ovde na zemlji i u budućem veku, onda pri svakom počinjanju bilo kog dela, upitaj samog sebe: ko sam ja, da bih mogao da pretpostavim moju sopstvenu volju, moje želje Božijoj volji i Njegovom Promislu? I pritom strogo poštuj Hristovu zapovest: «Ne sudite, da vam se ne sudi» (Mt. 7, 1). Poštujući ova dva pravila u svakom zvanju bićeš podražatelj svetih Božijih. Jer ima Bog svetih ugodnika i medju ljudima raznog položaja i zvanja.

Eto blagorazumnog, veoma korisnog i spasonosnog saveta! Istina je da Bog ne prima zakone ni od koga, i nikome ne daje odgovor za svoja dela i odluke. Da zaćuti pred Njim sva ljudska mudrost i da treperi pred Božijom voljom, poklanjajući se izdaleka Njegovim divnim delima i spasonosnim znacima. Jer Gospod jedini živi večno (bez početka i kraja) i On jedini je – beskrajno pravedan. On je stvorio sve što postoji  Svojom rečju i Duhom Njegovih usta se utvrdilo, živi i kreće se (Ps. 32, 6). On nikome nije ostavio da razjašnjava Njegova dela, i ko može da istražuje i izmeri silu Njegove veličine i velika Njegova dela i iskaže velike Njegove milosti? (pogl. Sir. 18: 1-4).

Kako u gradovima biva običaj da gradjani uskladjuju svoje satove sa glavnim hronometrom, koji svi mogu da vide, tako i svako od nas po svojoj parvednosti treba da uskladjuje svoje satove to jest da neprekidno menja svoje želje, svoju volju i potčinjava ih glavnom hronometru, to jest Najuzvišenijoj Božijoj volji, opisanoj u knjigama Božijeg Otkrovenja i istorijskim opitima uveravaju se u to, da se otkrivene istine opravdavaju na samom delu, bez obzira ponekad na sve napore neverujućih ljudi i onih koji im se suprotstavljaju.

Svetska istorija predstavlja u tom kontekstu poučne činjenice. Verne Božije sluge, koje nisu nimalo sumnjale u istine Jevandjelskog učenja, imaju neprekidan usrdni (unutrašnji) vapaj ka Hristu Gospodu: O, vozljubljeni Hriste Spasitelju! Ništa me tako ne veseli, iskupljenog časnom Tvojom Krvlju, kao to što osećam u mom srcu dejstvujuću blagodat Tvoga Duha Svetoga, koja me usmerava na potpuno, besprekorno potčinjavanje svih mojih želja Tvojoj predvečnoj volji i promislu o meni. Jer su Tvoja sveta volja i ljubav prema veličini Tvoje slave i časti – bolji od svega! Da bih očiglednije predstavio način dobrovoljnog potčinjavanja ljudske volje Božijoj volji, navodim primer.

Bordžija, knez Kandije (Krita) živeo je dvadeset godina u braku sa voljenom ženom Eleonorom. Kada se njegova žena razbolela i nikakva medicinska sredstva nisu mogla da joj pomognu da ozdravi, blagočestivi suprug, kome je bilo gorko da se rastane sa voljenom ženom, uzneo je svoje molitve Bogu, dodavši tome molitve crkve za bolesne, post i milostinju. Jednom kada se, zatvorivši se u odvojenoj sobi, smireno molio sa suzama za ozdraljenje svoje žene, odjednom je jasno čuo unutrašnji glas (kako je on sam kasnije ispričao), koji je govorio: «Ti želiš i moliš se da tvoja žena ozdravi i još dugo poživi s tobom, neka bude po tvojoj volji, ali ti to neće biti na korist».

Silno uzbudjen tim glasom, nesumnjivo verujući da je to glas Božiji, koji ga tajanstveno urazumljuje u tome što on sam ne zna, i za šta moli, on se obratio, sav u suzama sa molitvom Bogu, govoreći: «Gospode Bože moj! Odakle meni to, da Ti predaješ mojoj volji, ono što svecelo pripada Tvojoj svetoj vlasti: ja sam obavezan da uvek i u svemu besprekorno ispunjavam Tvoju svetu volju i smireno joj se pokoravam, jer ko bolje zna, ako ne jedini Ti, o Bože moj, to što je za mene korisno. Dakle, neka bude volja Tvoja ne samo za moju ženu, već i za moju decu, i za mene samog, i uradi s nama onako kako je Tebi ugodno: ne moja volja, nego neka bude Tvoja volja». Pre ove molitve lekari, koji su lečili bolesnicu, nisu mogli tačno da predskažu ishod njene bolesti, i sumnjali su da li će ozdraviti ili umreti? Sada (posle muževljeve molitve) lekari su se nesumnjivo uverili da bolesnica treba da umre po Božijoj volji.
 
Onaj koji predaje sebe Božijoj volji upodobljava se Sinu Božijem.

Tako treba i mi da postupamo u svim delima, kada se suočimo sa sumnjo ili nedoumicom u to, kako da postupimo u odnosu na njih, kao što smo pokazali u prethodnom primeru. Navodim i druge primere radi našeg nazidanja.

Car David je do te mere potčinio svoju volju Božijoj, da je Sam Bog s pohvalom posvedočio njemu samom to njegovo povinovanje: «Našao sam muža po srcu Mome, Davida, sina Jesejeva, koji će ispuniti sve volje moje» (dela. 13, 2). Bog kao da je govorio: dugo sam tražio čoveka koji Mi je ugodan i sposoban za ispunjavanje Moje volje, Mojih promisli, čekao sam ga i na kraju našao. Ta pohvala, koju je Bog dao caru Judejskom je veća od svih počasti ovozemaljskih careva.

Hristos Gospod, poslušan u svemu Ocu Svome, daje nam Samog Sebe za primer i nazidanje ka povinovanju Božijoj volji, govoreći: «Ja sam sišao s neba ne radi toga, da bi tvorio volju Moju, već volju Oca Koji Me je poslao» (Jn. 6, 38). Kada su učenici pozvali Gospoda Isusa Hrista da jede hranu koju su doneli, On je odgovorio: «Jelo je Moje da izvršim volju Onoga Koji Me je poslao, i da svršim Njegov posao» (Jn. 4, 34).

Pogledajte i primetite ove, da Otac naredjuje Svome Jedinorodnom Sinu? To, što i najprostiji od sluga ne bi ispunio, što je Sin ispunio precizno. Ali na koga je od vas, On stavio tako težak, nepodnošljiv i sramotan napor, kao na Svoga Sina? Koga je nekada predavao takvim beščašćima, ruganjima i mučenjima, kao Sina, Koji se smirio, budući poslušan Ocu čak do Pilatove presude i sramnog stuba, čak do gore Golgote, do teškog, uvredljivog krsta (koji je tek kroz Njega postao veličanstveni znak najveće pobede), čak do groba, i još tudjeg groba, i na kraju čak do adskih okova i tamnica. «Ja sam radi toga sišao s neba, rekao je On, da savršeno ispunim svu volju Oca». Kakva sve teške i mračne radnje i krajnja lišavanja treba da primamo i podnosimo mi, sluge Božije, kada je Jedinorodni Sin Njegov sve gore navedeno, primio i poneo na Sebi, ispunjavajući volju Svoga Oca Nebeskog! I zbog toga je Hristos Gospod, objedinivši sve Božije zapovesti u jedno, rekao za njih: «Neće svaki koji Mi govori: Gospode, Gospode! ući u Carstvo Nebesko, već onaj koji ispunjava volju Oca Moga Nebeskoga, « taj će ući u gornje carstvo.

Dakle svako ko se u potpunosti predaje Božijoj volji je toliko velik, da je bezmetežno dostigao sam vrh najviše gore, i sve opasnosti, svaki strah, kao što su: bura, grad, grom, munja i slično, nalaze se kod njegovih nogu. On stoji iznad njih, i na svaku promenu smrtnog postojanja gleda bez straha. Jedina njegova bojazan u duši je o tome da njegova volja, sve njegove želje budu saglasne sa Božijom voljom i da joj se potpuno potčinjavaju, zbog čega se on neprekidno obraća Bogu s rečima: «Neka bude volja Tvoja i na zemlji kao i na nebu» (u meni i u odnosu na mene).
 
IV. Značenje reči: «Da bude volja Tvoja.»

Učenici Nebeskog Učitelja molili su Ga: «Gospode! Nauči nas moliti se Bogu, kao što i Jovan (Preteča) nauči svoje učenike». Učitelj je, ispunjavajući im molbu, rekao: «Kad se molite Bogu govorite: Oče naš, Koji si na nebesima, da se sveti Ime Tvoje; da dodje carstvo Tvoje; da bude volja Tvoja i na zemlji kao na nebu» (Luk. 11, 1-2) – ali Bože, koliko nam je Tvoja molitva nepostižna! Mi i blaženi nebeski duhovi se veoma razlikujemo jedni od drugih: oni žive na nebu, a mi, izgnani iz raja, se nalazimo na zemlji – u dolini plača, ispunjenoj svim nevoljama mirskog života. Nebeskim vojskama se sve dešava po njihovim željama, i kod njih nema ništa što im je neugodno. A kod nas, kojima je nebeski život stran, teško da može da se nadje nešto dobro i prijatno – uvek protivljenje, tuga i mrskost. Ako se i nadje nešto dobro, i ono se teško radi po dobroj volji (ne po prinudi), već više iz drugih pobuda.

Ovde, na zemlji, nam svaki dan donosi tugu i razočarenja, bezbrojne razvratnike, prevarante, kradljivce i tome slične nesrećnike – tamo, na nebu, je sve u redu, veličanstveno i radosno, ništa protivno ne smućuje dušu i zajedno s tim svima je udobno i lako tamo da ispunjavaju Božiju volju, da joj se povinuju na jednu Božiju zapovest. Ovde na zemlji, naprotiv, hiljade nevolja nas postižu i sokrušuju duh, otežavaju tugom, brigama.

Jedva se malo umiriš – odjednom naidje nova nevolja, nova borba, sve zlo se skupilo protiv nas, nevolja za nevoljom dolazi neprekidno, i jedva se može ugrabiti slobodan trenutak da se setimo Boga i mirno Mu se pomolimo. Mi smo slabi smrtnici, nismo toliko usrdni niti podvižnici za molitvu, i zato i ne možemo da se poredimo sa tim blaženim nebeskim stanovnicima, ne možemo da istovetno s njima govorimo Ocu Nebeskom: «Da bude volja Tvoja, i na zemlji, kao i na nebu», jer se u mnogo čemu razlikujemo od njih. O Gospode! tamo nas preseli, i tada ćemo se i mi moći uporedjivati s njima po usrdnosti i delanju,

Da li je to, ljubljeni hrišćanine, tako u stvarnosti? Ne, ti tako ne shvataš reči: «Da bude volja Tvoja i na zemlji kao i na nebu» niti uzroke našeg neispunjavanja Božije volje na zemlji. Jer istinski uzrok svih naših nevolja je neispunjavanje Božije volje na zemlji, tada kada se ona na nebu dobrosavesno ispunjava, i taj uzrok nije u spoljnim preprekama koje nas okružuju, već je on ugnježden unutar nas samih – mi smo slabi duhom, i ne staramo se da precizno ispunjavamo Božiju volju.

Kako lako mi padamo, pobedjeni svojom grehovnošću, u delima koja su najlakša za ispunjavanje! Najmanja nevolja, slična slabom dašku povetarca, skrušava nas i smućuje, i tog časa nas hvata strah da već ginemo. Umirite se strašljivi maloverni – ništa slično Hristos nije zapovedio, što čovek ne bi mogao da ispuni, ili što bi prevazilazilo našu snagu. Uložimo bratijo, svo naše staranje da tako ispunjavamo Božiju volju na zemlji, kako je ispunjavaju Andjeli na nebu, i ako ne budemo imali snage da je zaista ispunimo na delu, Bog će već i samu tu našu iskrenu želju primiti kao delo.

Sveti Kiprijan se o značenju te molitve ovako izrazio: «Hristos nas je naučio da se molimo: da bude volja Tvoja i na zemlji kao i na nebu. To ne znači to da bi Bog činio to što je Njemu ugodno – već da bi se mi sami starali da činimo ono što Bog želi i zahteva od nas». Dakle, ko želi da sledi Hrista, Koji Svojim glasom prethodi u molitvi, taj ne treba da u svojim ustima zadržava ili ograničava značenja reči i njihovog smisla, već u svoj širini to i drugo da uzvikuje: da bude volja Tvoja i na zemlji kao i na nebu, i da se moli da ga Bog urazumi da ispunjava Njegovu Božansku volju.
 
Kako se moliti.

Za to se treba moliti na sledeći način:

Kao prvo, sa čistom namerom – da bude volja Tvoja, jer ja svim srcem želim da je sledim bez ikakvog interesa, ne radi nagrade ili zadobijanja bilo čega, i ne zato, što si me Ti, Gospode, obogatio Svojim darovima, i ogradio me od mojih protivnika, kako je za to satana prekorevao pravednog Jova pred Bogom (Jov. 1, 9-10), i ne zbog straha od večnih geenskih muka, već iz čistote srca sledim Tvoju volju, želim što Ti želiš, samo zato što Ti to hoćeš, jer je takva Tvoja volja, Bože moj!

 Kao drugo, treba se moliti sa ljubavlju – da bude volja Tvoja! – jedno samo tražim i jedno mislim, da se u svemu izvršava Tvoja volja, Gospode! Neka se proslavi veličanstveno ime Tvoje, Bože moj, preko mene, nepotrebnog Tvoga slugu. Jedino to smatram najvećom čašću i nagradom, da se udostojim da Ti ugadjam, Tvorče moj, Koji si mi dao razum i slobodnu volju, kao zalog najbliskijeg opštenja s Tobom, mojim Tvorcem i Spasiteljem.

Sveti Jovan Zlatoust me poučava u tome, govoreći: ti ne shvataš šta znači izraz: ugadjati Bogu – to jest moliti Mu se, proslavljati Njegovu svemogućnost, pravdu i milost i ispunjavati Njegovu volju – ukoliko u ugadjanju Bogu tražiš drugu nagradu; najveća nagrada i jeste naše živo opštenje sa Bogom.

Kao treće, naša želja da isupnjavamo nesumnjivu Božiju volju treba da bude brza i bez prinude (da se čini po dobroj volji). Da bude volja Tvoja, Oče Nebeski, spreman sam da je ispunjavam bez odlaganja i po sopstvenoj želji. Ko od početka razmišlja da li da ispunjava ili ne ispunjava Božije zapovesti, taj ne želi da ih ispunjava. Jer onaj koji je sebe radosno posvetio na služenje Bogu treba da bude uvek spreman i bez najmanjeg odlaganja da ispunjava Njegovu svetu volju. Slobodnoj volji, koja čini dobro delo, se oduzima toliko Božije blagodati, koliko je ona lenja za činjenje dobrih dela. I zato svaki istinski hrišćanin treba sa Davidom uvek da ponavlja: «Gotovo je srce moje, Bože, gotovo je srce moje; pjevaću i hvaliću zajedno sa slavom svojom» (Ps. 107:2).

Kao četvrto, Božiju volju treba ispunjavati sa zadovoljstvom u srcu. Neka dela se čine sporo, ali bez radosti, i ne od srca. I zato Apostol Pavle poučava Korićane, govoreći: «Koji s tvrdjom sije, s tvrdjom će i požnjeti; a koji blagoslov sije, blagoslov će i požnjeti» (2 Kor. 9, 6-7). Ko je sebi odredio da u svakom svom delu postupa po Božijoj volji, taj ako pri tome i naidje na nešto neprijatno, ne smatra ga takvim, već to prima kao radost, lako ga savladjuje, govoreći sa Hristom Gospodom: «Moja hrana je da tvorim volju Onoga Koji Me je poslao i da svršim delo Njegovo. Dakle, da bude volja Tvoja i na zemlji kao i na nebu».

Kao peto, ispunjavanje Božije volje treba da bude savršeno i potpuno. Čovek, koji želi istinski da ispunjava Božiju volju i bude ugodan Bogu, ne traži opravdanja za sebe i neke prividne uzroke za usporeno isupnjavanje Božije volje. On ne kaže «ispuniću, Gospode, Tvoju volju, ali ne sada; slušaću Te, Gospode, povinivaću Ti se, ali nemoj da mi narediš da to uradim sada; spreman sam da svima umivam i celivam noge, ali me ne primoravaj da to radim svom neprijatelju; ne želim da izbegnem uvredu ali samo da to niko ne vidi; sve sam spreman da ispunim, samo to ne zahtevaj od mene.

Nisu takvi ljudi predani i pokorni Božijoj volji; oni ništa ne odbijaju – ne uklanjaju se od nevolja, već se smireno i u potpunosti prepuštaju Božijoj volji, govoreći: O, Bože! Ako je Tebi ugodno da pretrpim veće i teže nevolje i iskušenja, evo – spreman sam na sve, sve ću primiti s radošću, ništa neću odbiti, čak i ako narediš da budem još teže kažnjen, samo da u meni i nada mnom bude Tvoja sveta i pravedna volja.

Kao šesto, ispunjavajući svecelo Božiju volju, svako je obavezan da bude dugotrpeljiv: «da bude volja Tvoja, Gospode, da bude ispunjena u meni i nada mnom, tokom desetina, stotina, hiljada godina, i u vekove vekova – da bude volja Tvoja u sve beskonačne vekove. Privolio sam srce svoje da tvori naredbe Tvoje navjek, do kraja. (Ps. 118:112). Hoćeš li, Gospode, da trpim (čekam spasenje) sto, hiljadu godina – trpeću; ako Ti to hoćeš, hoću i ja». Na taj način, onima koji su istinski zavoleli Gospoda prijatnije je od svega da neprestano ponavljaju molitvu Gospodnju – to su ta krila Serafima, uz pomoć kojih i mi, prolazni, možemo da se popnemo na visinu i uznesemo naš um i srce iznad nebesa, do samog Prestola Svevišnjeg.
 
Slično Božijim izabranicima treba tražiti tu ljubav, koju Bog prima.

Božiji izabranici, sveti ugodnici, se više raduju savršenom ispunjavanju Božije volje, nego svom dostojanstvu i slavi. I zato su svi oni, i svako od njih, zadovoljni svojom nagradom i zasluženom čašću kod Boga, i nijedan od njih se ne uznosi nad drugima svojim zaslugama. Jer oni, videći uvek Boga pred sobom i plamteći ljubavlju prema Njemu, ne samo da imaju volju sličnu i saglasnu s Njegovom voljom, već su da tako kažemo progutani njome, i potpuno su se preobrazili u nju, i deluju njome. Oni se raduju i žele, da Sam Bog deluje u njima i kroz njih, ne pripisujući ništa sebi, raduju se tome, jer se Božija volja u odnosu na nas sastoji u tome da blaženstvujemo u Bogu i da Bog prebiva u nama, a ne da osećamo blaženstvo u svetu bez Boga, da se nasladjujemo samo mirskim dobrima i ne znajući za Boga, ili zaboravljajući Njega, svoga Tvorca.

 Na taj način, preobražena ljudska volja kroz njeno najtesnije opštenje i upodobljenje Božijoj volji privlači k sebi delovanje sveobuhvatne Božije ljubavi – što se može nazvati svecelim ovaploćenjem Božije volje u čoveku bez najmanjeg ograničenja čovekove sopstvene volje, koja se slobodno pokorava Božijoj volji. I takvo sjedinjenje ljudske volje sa Božijom u savezu ljubavi, donosi najveće veselje i radost izabranim Božijim pravednicima. Oni nesumnjivo veruju u večni život s Bogom, svim svojim srcem vole Boga, svoje bližnje i svu Božiju tvorevinu, i imajući u sebi postojanu čvrstu nadu na nepromenljivost obećanja ovaploćene Božije Reči, učvršćenu istorijskim sudbinama Crkve, naroda i carstava, koji su živeli i delovali u duhu Hristovom, smatraju sebe srećnim i uspešnim.

Nasuprot tome, one koji su oslabili u strogom sledovanju Hristovom učenju, ili koji Ga uporno odbacuju, oni smatraju nesrećnim, i na kraju krajeva, onima koji ginu. Božiji izabranici žele da se Ime Božije, Njegova premudrost, sila, milosrdje i pravda sveto poštuje kod svih naroda i plemena, kako bi svi ljudi (kao tvorevine Jednoga Boga) živeli medjusobno u miru i harmoniji, oni koji su spoznali Boga poučavali one koji Ga nisu spoznali, stariji učili mladje svemu dobrom, jaki slabe štitili, i da svako postupa sa svima drugima onako, kako sebi želi, da drugi s njim postupaju, i to ne samo na rečima, već i na delu. Venac trijumfa i radosti pravednih duša predstavlja svesvetsko proslavljanje beskrajnih Božijih savršenstava, Njegove najveće sile i neizmerne snage i vladičanstva.

Kao što dobra moralna deca ne zavide svojim roditeljima na njihovom srećnom životu, na njihovom bogatstvu i zadovoljstvu, i od sveg srca im žele još veće dobro, kao i samima sebi, čak i više nego sebi, tako se i Božiji izabranici raduju tom neizrecivom blaženstvu, u kome prebiva Bog, kao i svom sopstvenom, i sozercavajući ga, poju pred Prestolom Božijim pesme koje dušu dovode u ushićenje, a koje je čuo sveti Jovan, nalazeći se na ostrvu Patmosu, po nebeskom Otkrovenju koje mu je tamo dato: «Aliluja! Spasenije i slava i čast i sila Gospodu našemu; jer su istiniti i pravedni sudovi Njegovi!» (Otkr. 19, 1-7).

Takav preobražaj, ili pravilnije najtesnije sjedinjenje Božijih izabranih sa Božijom voljom, možemo i mi da dostignemo na sledeći način: brižljivo usmerimo naš razum na razmatranje najuzvišenijih Božijih savršenstava (u meri u kojoj su nam otkriveni) – Njegove svemogućnosti (sile), večnosti, premudrosti, lepote i beskrajno nepostižnog blaženstva. Naše srce se raduje zbog toga što je Bog, jedan po Svojoj suštini, proslavljen u Svetoj Trojici po licima: Otac, Sin i Sveti Duh – je večna bespočetna i beskrajna dobrota, izvor svih bogatstava (duhovnih i materijalnih), Kome ništa nije potrebno, darežljiv prema Svojoj tvorevini, sa svima uvek nevidljivo prisutan i svemoguć.

Sveukupnost i venac svih navedenih Božijih savršenstava je Božanska Ljubav, kao sama Božija suština, Božanski život «Bog je Ljubav» (1 Jn. 4:8). Jer ne može se naći veće (savršenije) ljubavi, od te, kojom Bog ljubi kao Sam Sebe i Sebi Samom, tako i u Svojoj tvari, jer je Bog tako zavoleo svet (to jest sve ljude kao Božiju tvorevinu), da je žrtvovao Svoga Sina Jedinorodnog, da svako ko veruje u Njega ne pogine, već da ima život večni (Jn. 3, 16). I medju nama se ne može naći savršenije ljubavi od te, koja najbliže liči Božijoj ljubavi.

Filozofi reči: ljubav, ljubiti, odredjuju na sledeći način: ljubiti nije nista drugo do želeti (i činiti) dobro drugoj osobi. Ako je to očigledna istina, odatle će proisteći sledeći zaključak: koliko nekome želimo i činimo više dobra, toliko ga više ljubimo. Primenjujući to na ljubav prema Bogu, dobijamo ovakav zaključak: mi Bogu ne možemo da poželimo dobro to jest Njegovo savršenstvo je iznad toga, koliko On ima (jer su ona bezgranična); sledi, da Bogu ne možemo da ukažemo ljubav ničim drugim, sem toga da od sveg srca priznajemo Njegova beskrajna savršenstva koja pripadaju samo Njemu, a sebe da svecelo delateljno predajemo Njegovoj svetoj volji. Prvenstveno na taj način Božija volja će se ispunjavati na zemlji kao i na nebu.

Odsecanje sopstvene volje.

Takvom voljom, koja je u svemu i savršeno poslušna Božijoj volji, ljudi se približavaju Bogu i toliko se tesno sjedinjuju s Njim, da sami postaju kao munje, to jest spremni da u trenu ispune Božiju volju, slično munji, o kojoj je pravedni Jov rekao: «Možeš li pustiti munje da idu i da Ti reku: evo nas?» (Jov. 38:35). Priliči nazivati Hristovom munjom te ljude, koji odbacuju i preziru svoju sopstvenu volju radi toga, da bi ispunjavali Božiju kojoj se povinuju. Ako bismo sledovali stremljenjima svoje grešne volje, popeli bismo se na visinu gordosti i prezira prema manjoj bratiji u Hristu i čak do – samoobožavanja.

Ali tako kako Bog hoće i zahteva od nas je suprotno tome, te mi, ispunjavajući Božiju volju, težimo ka tome što je ugodno Bogu, što On zahteva od nas, i dobrovoljnim povinovanjem Njemu olakšavamo sebi put ka ispunjavanju Njegovih zapovesti. Ne malaksavamo ukoliko se na tom putu pojavi nešto teško i povezano sa nevoljama, i predajući se Gospodu, govorimo: «Šta zapovedaš? Evo nas – spremni smo da umremo po Tvojoj volji, zapovedi nam šta Ti je ugodno».

Kao što munja ne nastaje od vode, niti od zemlje, već iz gustih oblaka, tesno spojenih, čvrsto zbijenih i zgusnutih u jedan olujni oblak, tako se naša bogougodna volja radja i ukrepljuje u duši, kada su naša spoljašnja osećanja sa svih strana zatvorena molitvom i mišlju o Bogu, te se na njihovim krilima naša volja uznosi do savršenog potčinjavanja Božijoj volji. I ako neko samo obrati svu svoju pažnju i rasudjuje zdravo i nepristrasno o tome, da hiljade hiljada Angela besprekornim služenjem ugadjaju nepristupnoj Svetlosti, da se Sam Sin Božiji s ljubavlju potčinio Ocu Nebeskom i besprekorno ispunjavao Njegovu volju u jaslama i pelenama, na putovanjima, trudovima, mučenjima na krstu, taj se ni na tren neće uzdržavati od poslušanja Božijoj volji i sa brzinom munje će žuriti da je ispune, uzvikujući čistim srcem: «Oče naš, Koji si na nebesima! Da bude volja Tvoja i na zemlji, kao i na nebu».

Neki glavni načelnik carskog lova rekao je jednom od svojih potčinjenih: «Ti sutra treba da kreneš sa mnom u lov». Sluga odgovara: «Ne da treba, nego ću ja sa velikim zadovoljstvom krenuti s vama». Slično tome slugi svako, ko se iskreno predaje Bogu, ništa ne radi po prinudi, već sve Božije zapovesti ispunjava dobrovoljno, sa zadovoljstvom, i tim malim trudom – spremnošću na dobrovoljno ispunjavanje – zadobija se potpuna sloboda.

To je lepo opisao Epiktet: «Smatram najboljim ono što Bog želi, a ne ono što se meni svidja: podražavam Mu kao učenik i sledbenik, s Njim želim, s Njim tražim, i što On hoće, hoću i ja». Šta dostojnije i časnije može da kaže hrišćanin, od ovoga što je rekao jedan mnogobožac?

Šta Bog očekuje od nas

Poznati Agaton, muž željeni, želeći da na najtesniji način sjedini sopstvenu volju sa Božijom voljom, bio je spreman da podnosi Hrista radi, sa svom usrdnošću, sve trudove, bolesti, tuge i sve nevolje, koje se samo mogu opisati rečima ili zamilisti umom. On je bio spreman čak da ne odbije ni adske muke samo da bi mogao da svoju volju potčini Božijoj.

On je želeo da ljubi Boga toliko silno, da kada mu, po svetoj Božijoj volji, to ne bi bilo dozvoljeno, on ceo svoj život ne bi prestajao da moli Boga da mu dozvoli da Ga ljubi. On je imao naviku da često ispituje svoju savest: «Zbog čega se ti više ne sokrušavaš (ne tuguješ zbog svojih grehova) sada, kao što si to ranije činila?» - Savest mu je odgovarala: «Postupam tako, jer si se ti savršeno predao Božijoj volji i pokoravaš joj se u svemu, i ni u čemu ne odbijaš da je ispunjavaš. Šta god da ti se desi, dobro ili loše, ti za sve blagodariš Bogu, i rado se pokoravaš Njegovoj svetoj volji».

Ovde je umesno navesti rasudjivanje blaženog Avgustina o zapovesti koju je Bog dao Adamu u Edemskom vrtu «da ne jede plodove od drveta pozanja dobra i zla i da mu ne prilazi». To rasudjivanje ima formu razgovora izmedju Adama (onoga koji pita) i Boga (Koji ga urazumljuje). Adam pita Boga: «Ako je to drvo dobro, zbog čega onda da mu ne prilazim? Ako je loše – zbog čega je onda posadjeno u raju»? Bog odgovara: «Posadjeno je u raju, zato što je – dobro (prijatno za oko i korisno); ali ne dotiči ga i ne jedi od njegovih plodova zato, što želim da budeš Moj besprekoran, poslušan i dobronameran sluga. Jer sam Ja – Gospod tvoj, a ti – sluga Moj».

Neka nam ovaj razgovor posluži kao razjašnjenje hiljade naših nedoumica po raznim pitanjima o uzrocima ove ili one pojave u delima Božijeg upravljanja svetom. Na sve, skrivene ili našim ograničenim umom nepostižne, uzroke ovog ili onog dogadjaja ili pojave treba da imamo samo jedan odgovor: Bog je naš Gospod i Vladika i svega što postoji u vaseljenoj; On nam projavljuje Svoju volju kroz Sveto Pismo i kroz dela Njegovog Promisla o svoj Svojoj tvorevini i zapovedio nam je da postupamo saglasno Njegovoj volji bez ikakve sumnje u Njegovu svetost, premudrost i pravednost. Jer je On – Gospod, a mi smo – Njegove sluge i zato po savesti treba da služimo svome Gospodu, ispunjavajući Njegovu svetu volju u tom pozivu, u koji je On blagovoleo da nas postavi».

Naš lukavi protivnik je upitao Adama u raju sa zlobnom lukavošću: «Zbog čega vam je Bog zabranio?» Bilo bi prirodnije upitati: zbog čega ne treba jesti plodove sa tog drveta, jer bi na to pitanje bio direktan odgovor: «Bog je to zabranio». Ali lukava zmija je predupredila takav odgovor, i pretvorila ga u pitanje: zbog čega je Bog zabranio? Kao što smo već nekoliko puta saznali iz istorijskih dogadjaja da ne treba više pitati šta Bog hoće, jer je Njegova volja već objavljena, kao ni o uzrocima – zbog čega Bog to radi? – jer to nije lepo.

Prvi i najjači uzrok tome je – taj, što Bog tako hoće, jer je Njemu tako ugodno. Kakve je sve uzroke za svoje nedoumice mogao da nadje Avraam kada je dobio naredjenje da prinese Bogu na žrtvu svoga sina Isaaka, i da ih suprotstavi Božijem naredjenju? Ali on nije protivurečio Bogu i, ćutke, povinovao se Njegovom naredjenju – za Avraama je bilo dovoljno samo to, da Bog to želi.

Poslušna deca Nebeskog Oca.

Mnogi roditelji, želeći da ispitaju blagorazumnost i osnove uma svoje dece, pitaju ih: da li želite danas da idete u prijatnu šetnju: da podjete, naprimer, u vrt, da se provozate po gradu ili da posetite prijatelje u selu? Ili želite da se zabavite nekom igrom, ostavivši knjigu na vreme? I ako deca odgovore ocu ili majci: kako vam je ugodno, vi možete da nam date najbolji savet – da li nam je bolje da sada prošetamo ili da još nastavimo učenje – onda takav odgovor dece predstavlja znak njihovog dobrog vaspitanja, savršene blagorazumnosti.

Ako deca, bez predloga roditelja ili nastavnika, traže da prošetaju kada treba da uče, ili se trude da na neki način izbegnu obaveze ili učenje, ili zevaju na časovima, a po izlasku iz razreda trče na pozorišne predstave, ili se bave beskorisnim i nepriličnim razgovorima ili šalama, i to rade sa velikom radošću i pažnjom, nego pri slušanju i izučavanju lekcija – onda takvim svojim naklonostima deca ne pokazuju pred roditeljima znake dobre nade na njih.

Tada otac, majka ili nastavnik govori takvom detetu ili mladiću ozbiljno: «Slušaj, sine moj ili ćerko, ostavi svoje prazne zabave, šale ili blesave navike, ulazi u učionicu i uči pažljivo i prilježno, ponašaj se skromno i kako treba: inače će ti biti loše!» Pri takvom urazumljavanju često se kod dečaka ili devojčice pojavljuje natmureno lice, suze u očima, gundjanje u bradu – a ako uče kod kuće, onda umesto pažljivog čitanja samo prelistavaju knjige, a protiv roditeljske strogosti izgovaraju nepotrebne reči uz plač i žalbe. To je ponašanje glupe i tvrdoglave dece, koja ne slušaju svoje roditelje i nastavnike i ne ispunjavaju njihove naredbe i pouke. Njima smo često slični i mi, odrasli.

Kao nerazumna deca, mi često provodimo svoje vreme u beskorisnim zabavama i veseljima; često se protivimo Božijoj volji, onda kada Bog kao najbolji od svih otaca, pomućuje naša mirska zadovoljstva ili nalaže na nas neka nama neprijatna dela i teškoće. Ako želimo da zaslužimo Božiju milost i večno spasenje, upodobimo se blagorazumnoj deci, koja ništa drugo ne govore Bogu u svojoj molitvi, sem reči: Gospode Bože, Oče naš, kako je Tebi ugodno, neka tako i bude; mi smo spremni da po Tvojoj volji i zapovesti idemo, i ne idemo, da radimo, što narediš i da ne radimo, što zabraniš, da se trudimo, stradamo, jer će to Tebi, Ocu našem i Gospodu, to biti ugodno.

Sugerišuči takvu bezuslovnu čovekovu pokornost Božijoj volji, Epiktet je rekao: «Lenjivi čoveče! Šta moliš od Boga za sebe, nego li ono što je najbolje, a šta je drugo bolje od toga, što je, po tvojoj savesti, ugodno Bogu»? Ima smisla takodje da se ovde navede rasudjivanje drugog mudrog muža. Ako bi Bog nekome ostavio slobodan izbor sopstvenog načina života, i pitao ga: «Želiš li da te Ja oslobodim od duševnih i telesnih nevolja i da te Sam naselim u raju?», onda na takvo pitanje treba odgovoriti ništa drugo do sledeće: Gospode, čini sa mnom, kako Sam Ti želiš. Ti možeš i da me udaljiš od nevolja, i da me ostaviš u njima; meni će biti najprijatnije da se desi ono, što je ugodno Tvojoj svetoj volji.

Odista, tako ćemo dobiti veću blagodat i milost od Boga, nego što bismo ih dobili po našem sopstvenom izboru. Jer Bog, očekujući dobra dela, ima običaj da vaspitava Svoju decu, slično blagorazumnim roditeljima, u strahu i strogim poukama. I zato ako vidiš, da su dobrodeteljni i Bogom voljeni muževi obremenjeni tugama, malaksavaju u nevoljama, trpe svakojake neprijatnosti, a nasuprot njima vidiš ljude poročne i zlobne, koji žive u svakojakoj raskoši, i izobilju, nasladjujući se svim ovozemaljskim dobrima, zadovoljavajući sve svoje pohote, to znaj, da su prvi sinovi smirenja, plača, krotosti, čistote i sličnih vrlina; drugi, drski svojom tvrdoglavošću, često rascepkaju očevo nasledstvo, i ginu od svojih poroka i neobuzdanih strasti.

Bog Svoja ljubljena čeda ne mazi, ne drži ih u raskoši, već ih ispituje, smirava trudovima, a često tugom i ogorčenjima, da bi od njih pripremio Sebi dostojne sluge na opštu korist – stubove crkve, oslonac države, prosvetitelje naroda i slično. I zato predajmo se Bogu u svim došavanjima koja nam dolaze, kao čisti sasudi, da bi ih Bog ispunio Svojom blagodaću zbog naše pokornosti Njemu.

Blaženi Jeronim, poučavajući Julijana (odstupnika), govorio mu je: «Ti smatraš da si dostigao najviši stepen vrlina, ako žrtvuješ jedan deo svog imanja za bogougodna dela – ali, grešiš. Bog želi, da sebe samog, svoju moralno-razumnu delatnost prinosiš kao živu žrtvu Bogu ceo svoj život».

nastaviće se...


Prevod sa ruskog  sestra  dr Radmila Maksimović

preuzeto sa:  http://bishop-basil.org/

Pročitano: 7587 puta