MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ŠTA PREDSTAVLJA PREPREKU DA SE POSTANE PRAVOSLAVAN




Protojerej Andrej Filips služi u engleskom gradu Kolčester, grofovija Eseks, na parohiji Ruske Zagranične Crkve. U svom članku on razmatra o tome kakve sablazni vrebaju čoveka, koji je ušao u Pravoslavnu Crkvu. Iako su ti pogledi formirani na osnovu pozicije Pravoslavlja u zemljama Zapada, koje ima svoju specifičnost i razlikuje se od pozicije Pravoslavlja u Rusiji, sablazni na koje je ukazao otac Andrej su u ovom ili onom stepenu zastupljene i kod nas, tako da je članak bezuslovno, aktuelan i za stanovnike Rusije.


Potpuno je obična stvar čuti od ljudi, da je neko «postao pravoslavan», kada u stvari to znači da se neko «prisajedinio Pravoslavnoj Crkvi». Jer jedna je stvar prisajediniti se Crkvi, postati formalni član Tela Hristovog, a sasvim druga – postati u svojoj vnutrini pravoslavan, to jest primiti duboko i istinski duh Crkve i način života. Iako ovde na Zapadu, većina pravoslavnih sveštenika ne primaju ljude u Crkvu prebrzo i bez odgovarajuće katehizacije, ali čak i pri takvom pristupu kasnije dolazi do selekcije. Naprimer, proteklih godina smo videli kako su se desetine ljudi prisajedinili Crkvi, ali nisu postali pravoslavni, što se vidi iz njihovog otpadanja od vere, ili odlazaka u razne sekte, kultove ili para-crkvene grupe. Pored toga, kako smo videli, to se nažalost dešava čak i posle decenija formalnog članstva u Crkvi.

To se ne odnosi samo na mnoge Engleze, koji su posle gašenja početnog entuzijazma otpali od Pravoslavne Crkve, već i na Ruse, Grke i sve ostale. Tako poznajem jednog Rusa druge generacije u Londonu, koji je pre više od 30 godina primio obrezanje i postao Jevrejin, i još jedan ruski profesor iz prve generacije, koji je krstio svoju decu u Anglikanskoj crkvi pošto kako je rekao «sada smo u Engleskoj». S druge strane, ne manje od šest sveštenika Londonske eparhije Anglikanske crkve su Grci-Kiprani. Rodivši se i odrastavši u Engleskoj oni su već odavno odlučili da je Pravoslavlje samo za Grke, a pošto su oni sad Englezi onda treba da postanu anglikanci. Moguće je navesti veliki broj drugih primera odstupanja od vere, pa samim tim ukazati i na mnogobrojne predstavnike druge i treće generacije Rusa u Francuskoj, koji su postali katolici.
Šta predstavlja prepreku da se postane pravoslavan u pravom smislu? U čemu greše ti ljudi? Da bismo to shvatili, treba da pogledamo na to pitanje pre svega u svetlosti četiri osobine Crkve, ukazane u našem Simvolu vere. U njemu se Crkva odredjuje kao jedna, sveta, saborna i apostolska. Upravo u svetlosti tih svojstava treba da pronadjemo odgovor na naše pitanje.

Intelektualizam protiv jedinstva
Jedinstvo Crkve se razmimoilazi sa intelektualizmom. Njemu su posebno podvrgnuti novoobraćeni u zapadnim zemljama. Intelektualizam je izazov jedinstvu Crkve, pošto je svakom intelektualcu svojstvena naklonost prema raskolu, težnja da sve deli na one na istoj strani i protivnike, koji kažu da su oni Pavlovi, Apolosovi ili Kifovi, ali ne Hristovi (pogl: 1 Kor. 1, 12). Ne smemo da zaboravimo da su svi veliki jeretici bili intelektualci – od Jelina i gnostika u I veku do Arija i Nestorija i do današnjeg modernizma i obnovljeništva neognostika. Uticaj ovih poslednjih je posebno jak u zemljama ruske emigracije, delimično u Francuskoj i SAD, ali takodje u Belgiji i Engleskoj.
Intelektualistička tendencija dolazi izvan Crkve, od nepravoslavnog sveta. Tamo se obično smatra da vera može da se razume samo razumom ili intelektom. Taj racionalizam je protivan crkvenom shvatanju, prema kome verujemo i znamo iz iskustva, da znanje ne dolazi od palog ljudskog rasudjivanja već od očišćenja srca. Zaista, samo posle toga, kada se srce očisti molitvom, postom i Tajnama, razum ili intelekt može da bude prosvećen. Drugim rečima, u Crkvi znanje stičemo kroz borbu sa grehom i sticanje vrlina u skladu sa zapovestima, a ne kroz prazno knjiško znanje. Poslednje samo prelešćuje i pretvara svoje žrtve u samoprelešćene djavolove igračke, pretenciozne umove, koji izazivaju podsmeh ili žaljenje od strane drugih.

Intelektualizam razdvaja, jer njegove pristalice u svojim grupacijama i klanovima rade protiv jedinstva Crkve, tada kada je «Isus Hristos isti juče, danas i sutra» (Jevr. 13, 8). Jedinstvo može da se nadje samo ako ostanemo verni Predanju – nasledju, koje je predato svetima, a koje smo pozvani da čuvamo (pogl.: 1 Tim. 6, 20). U svim novotarijama s uverenošću možemo da nadjemo duh intelektualizma, koji je stran živom Bogu i Njegovoj Crkvi.

Spiritualizam protiv svetosti
Svetost Crkve se razmimoilazi sa spiritualizmom. Spiritualizam meša istinsku duhovnost sa osećajnom prelešću, koja je rezultat gordosti. To je bilo jedno od najslabijih mesta ruske emigracije, ali se ono danas nalazi u sektaštvu grčkih starokalendaraca. Ovaj duh je unesen u Crkvu spolja, od svih vrsta mirskih, ali «duhovnih» teorija i čudnih filozofija, kao što su antroposofija i genonizam, sektaštvo i guruizam. U njima se sve forme projave besplotne sfere postojanja, naseljene zlim duhovima (koji su besplotni), prihvaćene sa iluzijama da su to angelska, a ne satanina javljanja.
Možda je najkarakterističniji predstavnik te škole Evgraf Kovalevski. Medjutim to je bio samo najočigledniji od mnogih slučajeva te duhovne bolesti, koja je bila posebno snažna medju predstavnicima pariske ruske emigracije, koji su je doneli sa sobom iz Sankt-Peterburga. Mnogi od njih su se prisajedinili k Crkvi, ali su doneli sa sobom bolesti i pokušali su da ih rašire u crkvenoj sredini. Oni ne shvataju da interesovanje za «duhovnost» nije isto što i praksa uzrastanja u vrlinama. Interesovanje za duhovnost može da bude veoma opasno jer je i djavo duhovno biće. To se posebno primećuje u slučaju interesovanja za nepravoslavnu ili nehrišćansku duhovnost, kao naprimer za «franciskanstvo» (koje, kako su više puta napominjali ruski sveti XIX veka, predstavlja duhovnu zabludu) ili interesovanje za muslimansku, induističku i budističku «duhovnost».

Spiritualizam je sa svojim neognostičkim gubitkom suštine, pronašao ovaploćenje u rasfokusiranoj ikonografiji mnogih predstavnika ruske pariske emigracije. Odsustvo jasnosti na njihovim ikonama ukazuje na njihov razvaploćeni duh. To predstavlja lažnu svetost, u stvari uopšte ne svetost, već nedostatak sposobnosti da se pronikne u Crkvu zbog primese tog duha.

Filetizam protiv sabornosti
Sabornost Crkve je u raskoraku sa filetizmom. Ovaj termin je obrazovan od grčke reči, koja označava rasu. On može da bude preveden kao «rasizam», iako ga nekad prevode na engleski kao «nacionalizam» ili «etnicizam». Ova pojava je posebno rasprostranjena medju Grcima i drugim balkanskim pravoslavcima, koji su preživeli tursko ropstvo i njegov ugnjetački sistem. Eto zbog čega je filetizam prvi put bio odredjen i osudjen na Saboru upravo u Konstantinopolju u XIX veku. I pored svega, drugi pravoslavni takodje nisu zastrašeni od filetizma, i videli smo dosta takvih primera u Ruskoj Zagraničnoj Crkvi i u drugim delovima Ruske Crkve.
Kako da ne bude paradoksalno to što smo videli filetizam u njegovoj najopasnijoj formi medju pravoslavnima, koji su se obratili iz anglikanstva, kod kojih se naprimer koristi samo engleski jezik s krajnje neznačajnim, simboličkim korišćenjem teško izgovaranih inostranih reči, kao i prefinjena, ali štetna raznolikost antigrčkog, antirumunskog ili antiruskog rasizma. Nedavi primer za to je zahtev nekih američkih novoobraćenika za «američkog patrijarha». Označava li to kratko potšišanog bezbradog američkog episkopa, koji izgovara propoved žvaćući žvaku? To, što nam je svima potrebno u našim zemljama su sveti patrijarsi, a njihova nacionalnost nema savršeno nikakvog značaja. Ako nema svetosti, onda kako može neko da se spase? Nacionalnost uopšte nije kriterijum.

Filetizam, ili kako ga mi nazivamo, rasizam, isključuje pravoslavne, koji ne pripadaju nacionalnosti većine ove ili one Pomesne Crkve. Sasvim nedavno i nedaleko od našeg Kolčestera saznali smo za slučaj kada je jedna grupa prognala pravoslavnog Engleza sa njihovih bogosluženja i opštenja, jer je bio «nedovoljno mračan, da bi bio jedan od naših». Očigledno su se svetla kosa i plave oči pokazali kao ekvivalent za odvajanje. Takodje nam je poznat još jedan slučaj kada je vernicima koji nisu bili Srbi bilo zabranjeno da celivaju ikonu svetog Save, jer «njega mogu da poštuju samo Srbi». Sličnih slučajeva ima previše da bi mogli svi da se ovde spomenu.

Filetizam govori i dejstvuje protiv sabornosti, to jest vaseljenskog karaktera Crkve, u svim vremenima i na svim mestima. On razdvaja po nacionalnoj pripadnosti predstavlja prepreku kanonskom rešenju problema pravoslavnih dijaspora s njihovim paralelnim «jurisdikcijama» ili eparhijama na jednoj te istoj teritoriji. Rešenje tog problema je očigledno: ono je pre ruske revolucije 1917. godine postojalo u Severnoj Americi, gde su razne nacionalnosti bile objedinjene u jednu zajedničku eparhiju. Oni, koji su tada narušili to jedinstvo, biće mnogo ispitivani na Strašnom sudu na kraju vremena.

Estetizam protiv apostolstva
Apostolstvo Crkve je u raskoraku sa estetizmom. To znači da dubina crkvenog učenja, koje su apostoli propovedali i izrazili u svom ispovedništvu i mučeništvu, protivureči površnom odnosu prema crkvenom životu. Oni koji dolaze u Crkvu da bi zapalili sveću, postupaju dobro dok su tu, ali oni ostaju samo na nekoliko minuta. Danas takav estetizam, predstavlja najozbiljniji problem od svih, jer to zlo «nominalnog hrišćanstva» zahvata većinu krštenih pravoslavaca. Svi oni, koji gledaju na Crkvu kao na raznoliko pozorište i koji dolaze budući privučeni italijanskim pevanjem, italijanskim ikonama i mirisom tamjana, gube ono najvažnije.

Estetizam gleda na Crkvu kao na emocionalni opit, koji je dobro dobiti za 20 minuta nekoliko puta godišnje. On je lišen shvatanja velikih duhovnih i moralnih istina Raspeća i Vaskrsenja, Iskupljenja. Crkva postoji, pošto je utvrdjena na krvi mučenika i stradanjima ispovednika. Bez stradanja ne bi bilo Crkve, tela Hristovog, zasnovanog na Hristovoj Krvi, Evharistiji, na Njegovom Telu i Krvi. Površan pristup k crkvenom životu, karakterističan za nominalne hrišćane, ne dovodi do pravednog, a da ne govorimo o svetom, načina života. A nama će biti sudjeno po tome kako smo proveli naš život, a ne po našim neizbežno nečistim emocijama.
Estetizam deluje protiv apostolstva Crkve, jer protivureči dubini duhovnog opita apostola, koji su se trudili i stradali radi dobrobiti čovečanstva, imajući na umu to da je glavni apostol Sam Hristos, Koga je Otac poslao radi iskupljenja celog čovečanstva. Estetizam potpuno ignoriše našu životnu obavezu prema velikim duhovnim i moralnim istinama, koje su svi pravoslavni pozvani da ispunjavaju u svom svakodnevnom životu.

Zaključak
Ova četiri svojstva, koja odredjuju jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu, objedinjena su u jednoj reči: Pravoslavna. Eto zbog čega je za nas kada kažemo «Pravoslavna Crkva» to kratka forma izgovaranja «jedna, sveta, saborna i apostolska Crkva». Eto zbog čega ako pripadamo jednom od nabrojanih «izmova»: intelektualizam, spiritualizam, filetizam ili estetizam, mi neizbežno otpadamo od Pravoslavne Crkve. Hajde da se čuvamo u trezvenosti i straženju u odnosu na te četiri zablude: «Bdite, stražite, jer protivnik vaš djavo ide ričući, tražeći koga da proguta» (1 Pet. 5, 8).

Protojerej Andrej Filips

Prevod sa engleskog Jurij Maksimov
prevela sa ruskog sestra Radmila

Pročitano: 5387 puta