MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

A+ A-

Najzabrinutiji oni u srednjim godinama, sa srednjom spremom, zaposleni u privatizovanim firmama, roditelji dece školskog uzrasta
 
Svaki drugi zaposleni u Srbiji ima strah od gubitka posla, a po broju osoba koje strepe da će im poslodavac vratiti radnu knjižicu Srbija se nalazi na drugom mestu u svetu, odmah iza Kameruna, govore podaci izvedeni iz istraživanja Agencije za ispitivanje javnog mnenja „Medijum Galup“. Strah od gubitka posla je, nakon smrti bliskih osoba, najstresogeniji događaj u životu našeg stanovništva, upozoravaju socijalni analitičari, a dr Jelena Vlajković, psiholog i profesor Mentalne higijene na katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, ističe da rezultati psiholoških istraživanja širom planete govore da postoje neki životni stresogeni događaji koji izbacuju iz psihološke ravnoteže sve osobe na planeti, bez obzira na rasu i veroispovest, a to su stresni događaji koji se percipiraju kao gubitak – emocionalni ili materijalni.

„Materijalne mogućnosti su značajan psihološki potporni sistem – nije važno da li trošite novac, važno je da imate svest o tome da ga imate, jer vas to čini imunim na mnoge događaje iz svakodnevice. Gubitak posla je i u vremenima ekonomskog blagostanja zauzimao dosta visoko mesto na skali stresogenih događaja, a rezultati istraživanja koje sam ja sa svojim kolegama uradila 1987. godine pokazali su da tragični emocionalni gubici (smrt deteta, bračnog druga i bliskog člana porodice) i gubitak materijalne sigurnosti (gubitak posla) zauzimaju prva mesta na rang-listi stresogenih događaja kod stanovnika našeg grada”, ističe dr Jelena Vlajković.

Govoreći o uticaju ekonomske krize na mentalno zdravlje stanovništva na nedavno održanom Saboru psihologa Srbije, ona je istakla da se danas, kada živimo u atmosferi pretnje i neizvesnosti, strah od otkaza ponovo nalazi na drugom mestu životnih stresora, i ocenila da se stanovništvo u Srbiji sada nalazi u povećanom riziku da ovu situaciju doživi kao izuzetno traumatičnu, jer su se poslednje dve decenije kao crne domine sručile na nas, a svaki događaj je bio neprijatniji i stresogeniji od prethodnog.

„Većini osoba ostale su u živom pamćenju godine hiperinflacije, sankcija i osiromašenja kvaliteta života u svim njegovim dimenzijama. Kada se takve stresogene situacije repriziraju u relativno kratkom vremenskom periodu, mogu da predstavljaju ozbiljnu pretnju našem mentalnom zdravlju, jer su naši psihološki resursi prilično iscrpljeni. Ne postoji univerzalan odgovor na pitanje – kakav će uticaj ova kriza imati na nas, jer su rezultati svetskih istraživanja kontradiktorni – neka govore da su društva koja su prošla kroz krizu mentalno čvršća i mnogo se lakše suočavaju sa reprizom, a druga da su pripadnici tog društva psihološki ranjiviji. Svakako da je faktor zvani ličnost presudan za prognozu uticaja krize na mentalnu stabilnost – nekome ko je tokom devedesetih godina bio dete ili tinejdžer i živeo u ušuškanom ambijentu porodice, ova kriza je „premijera“ i on ima psihološko „oružje“ za borbu sa turbulentnom realnošću. Za one koji su tokom devedesetih bili tridesetogodišnjaci, koji su odgajali porodicu u uslovima materijalne oskudice i istovremeno brinuli o ostarelim roditeljima, ovo je „repriza“ koja može ozbiljno da uzdrma temelje mentalnog zdravlja“, objašnjava dr Jelena Vlajković.

Ona podseća da sva socijalno-psihološka istraživanja govore o tome da društva koja dugo žive u materijalnoj oskudici postaju ruinirana u socijalnom smislu – povećan je broj kriminalnih dela, socijalne patologije, maloletničkih trudnoća… O mentalnoj iscrpljenosti našeg naroda veoma ilustrativno svedoče i brojna samoubistva koja su bila reakcija na prvi talas otkaza u velikim privatizovanim firmama i nedavni slučajevi ozbiljnog samopovređivanja radnika koji mesecima nisu primali platu, ističe naša sagovornica.

„Ako ekonomska kriza dugo traje bitno se osiromašuje duhovni život naroda, a opštoj anksioznosti kumuje i činjenica što niko ne može da prognozira trajanje krize – dok neki političari tvrde da je kriza već prošla, ekonomisti upozoravaju da najgore tek dolazi. Kada bih skicirala portret osobe koja ima najveći strah od budućnosti, rekla bih da je to osoba u srednjim godinama, sa srednjom stručnom spremom, koja se nalazi na platnom spisku nekog sveže privatizovanog preduzeća, ima jedno ili dvoje dece na redovnom školovanju i roditelje koje mora finansijski da pomaže jer njihova penzija jedva pokriva troškove svakodnevnog življenja“, priča dr Jelena Vlajković.

Naša sagovornica podseća da su socijalne analize rađene tokom devedesetih godina potvrdile da se žene uspešnije bore sa izazovima krize i nemaštine i da manje traumatično prihvataju gubitak posla, jer je težište njihove samoaktualizacije porodica. Muškarci traumatičnije doživljavaju gubitak posla i ekonomske stabilnosti, jer slika koju oni imaju o sebi uključuje profesionalnu afirmaciju, zaključuje dr Jelena Vlajković.

Katarina Đorđević
[objavljeno: 08/06/2009]

A+ A-