MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

«Kup Dimitrija Donskog» naziv je redovno održavanog meča pravoslavnih futbalskih timova: PSTGU, nedeljne škole pri Danilovskom manastiru, Krutickog podvorja, Moskovske duhovne akademije. Kapiten fudbalskog tima pri MDA i S je sveštenik Aleksandar Maslij. Zamolili smo oca Aleksandra da nam ispriča nešto o timu i o mestu sporta u životu hrišćanina.

- Oče Aleksandre, u pravoslavnoj sredini se često može čuti da sport kao takav čoveku nije potreban, i da ga fizička aktivnost odvaja od dela spasenja. Da li mislite da takav stav nosi u sebi nebrigu prema sopstvenom telu?

- Naravno, smatram da se u tome provlači nebriga prema sopstvenom telu jer je za spasenje potreban kompletan čovek – kako duša, tako i telo. I zato je važno održavati i telo u odredjenoj kondiciji. U Svetom Pismu se kaže: «tela vaša su hram Duha Svetoga» (1 Kor. 6, 19) i zato ako ne brinemo o svom telu onda time pokazujemo i nebrigu prema Bogu i prema duši.

- Vi rukovodite futbalskim timom Moskovske duhovne seminarije. Recite nam zbog čega je ona formirana?

- Sve je počelo od toga što su deca počela da se okupljaju da trče zajedno jer su ih poslovi u seminariji zamarali i pojavila se želja za relaksacijom. Neka deca su se bavila sportom. Ona su i povukla ostale. U početku je formiran mali tim, a potom smo čuli da se organizuje turnir izmedju duhovnih ustanova, nedeljnih škola. Tako smo i mi odlučili da učestvujemo.

- Recite nam da li je bilo neke negativne reakcije na formiranje tima?

- Ne, nije bilo. Administracija je bila zadivljena činjenicom pojave tima. A u celosti reakcija je bila pozitivna.

- Recite nam koliko vremena tim već postoji?

- Zvanično više od godinu dana, a pre toga smo nezvanično igrali šest godina sa timom Sergejevog Posada.

- Smatra se da je sport povezan sa gordošću i sujetom. Da li ima sporta bez tih osećanja? Nije li svaka delatnost povezana sa tim?

- Čini mi se da je svaki posao kojim se čovek bavi praćen tim osećanjima – gordošću i sujetom. A što se tiče sporta – možda, ali je to izraženije u individulanim vrstama sporta. U ekipnim sportovima toga nema. Tim je može se reći mala crkva, zajednica. Uspeh igre zavisi od toga koliko ljudi veruju jedni drugima, koliko ima medjusobnog razumevanja, koje nije moguće bez hrišćanske ljubavi. I zato ako se čak govori o vaspitanju deteta posredstvom fudbala, onda će tu biti prisutni momenti hrišćanskog vaspitanja.

- To jest vi smatrate da ekipne vrste sporta mogu čak i da pomognu u hrišćanskom vaspitanju?

- Da, mogu jer tu postoji medjusobno razumevanje, podrška, poverenje – sve to što vodi ka hrišćanskim vrednostima.

- Da li ćete navijati za naš tim na Olimpijskim igrama?

- Uvek pozitivno ocenjujem uspehe ruske ekipe, pa tako i ulazak u polufinale Šampionata Evrope u fudbalu, ali neću biti fanatik. Danas je sve češće tuča posle mečeva. Šta u tome ima dobrog? Ljudi često pretvaraju fudbal, sport u nešto lično ...

- Posle pobeda naših timova u fudbalu mnogi su počeli da govore o tome da je sport koristan, tako da su mnogi počeli da se ponose svojom zemljom.

- Da, primetio sam da to podiže patriotski duh. Mislim da je to korisno. Jer Crkva nema mogućnost da propoveda uvek i svuda. Jer ima mnogo omladine koja se bavi neznano čime. A ako vide uspeh naše ekipe u ovom ili onom sportu, zagrejaće se za to i počeće da se bave sportom, a ne svakojakim nepotrebnim stvarima.

- Ne čini li vam se da se danas mnogi sportski dogadjaji koriste kao sredstvo da se pažnja ljudi skrene s nečeg važnog? Zemlja živi teško, ali to niko neće primetiti radujući se zaboravljenoj loptici.

- Mislim da ima i toga.

- Hvala vam puno za intervju!

Preuzeto: