MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

A+ A-

Ekološka kriza kao fenomen pre samo pedeset godina nije bila ni na vidiku istorijskog horizonta, a danas predstavlja veliki svetski problem. Verovatno nema potrebe za formalnim definisanjem ekološke krize, što zbog širokih posledica koje svi osećamo, što zbog medijske kampanje sa raznih strana. Jedino što je diskutabilno jeste pitanje da li smo iz ekološke krize već zakoračili u ekološku katastrofu, što je sigurno u vezi sa određenim podsistemima celo-kupnog ekosistema (recimo u slučaju biljnih ili životinjskih vrsta koje su nestale ili su pred nestajanjem). Iako je svima jasno šta je u pitanju kada se pomenu ovi pojmovi, postavlja se pitanje na koji način se boriti i u krajnjoj liniji trajno izboriti sa ovim iskušenjem?

Najčešće se samo konstatuje da je ekološka kriza posledica nekontrolisanog tehnološkog razvitka, te da se ključ za njeno rešavanje mora tražiti isključivo u preciznim zakonskim odredbama koje bi se poštovale kako na nacionalnom, tako i na svetskom nivou. Akcenat se, dakle, stavlja na rešavanje problema u kategorijama negacije i prevencije, bez jednog načelno afirmativnog stava (čast izuzecima, oličenim u raznim udruženjima koja se bore za autentičan stav prema prirodi). Tako je, primera radi, najveći svetski proizvođač računarskih procesora, kompanija Intel, bio prinuđen da u projekat uklanjanja olova iz svojih čipova uloži oko 100 miliona dolara radi prilagođavanja ekološkoj kampanji i pozitivnom zakonodavstvu u ovoj oblasti. Društvo pokušava da rešenje nađe na širem nivou legalističkim principom, pomoću raznih zakonskih dokumenata (koje velike sile često ne poštuju). Primera radi, jedan takav instrument, po kome su bioetička, ekološka i kulturna prava stavljena u treću generaciju, usvojila je Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju. Međutim, ugrožavanjem ekoloških prava direktno su ugrožena prava prve generacije (prava ličnosti) jer su ta dva pravna korpusa neodvojiva.

Iako su ovakvi projekti dostojni svake pohvale, ipak se mora reći da je pristup rešavanju problema po principu saniranja posledica nekompletan i u neku ruku promašen. Da bi se problem ekološke krize, danas izazvane strelovitim tehnološkim napretkom (a sutra ko zna čime) adekvatno rešio, potrebno je poći od korena same krize.

Koren ekološke krize

Usta Hristova, apostol Pavle, u svojoj Poslanici Rimljanima bogonadahnuto govori da celokupna tvorevina tuguje i uzdiše, čekajući da se jave sinovi Božiji (vidi: Rim 8, 19–22). Dve hiljade godina pre modernih ekoloških pokreta, apostol neznabožaca govori o problemu koji danas rezultuje ekološkom krizom. No, za razliku od gledišta većine današnjih boraca za očuvanje ekosistema, apostol Pavle tom problemu prilazi iz jedne integralne perspektive vezujući ga sotiriološkim premisama za antropologiju, tačnije za čovekov odnos ka Bogu. Istočna Crkva je oduvek učila da je tvorevina uvučena u propadljivost ne nekim fatalističkim određenjem, niti stoga što je stvorena od Demijurga (kako su govorili neki sektaši), već pogrešnim usmerenjem slobodne volje onog stvorenja koje je trebalo da je rekapitulira i uznese je ka Bogu. Naime, prvostvoreni ljudi (Adam i Eva) su pogrešno usmerili svoju slobodu i, umesto svom Tvorcu, prirodu prineli samima sebi istovremeno upadajući u egocentrični vrtlog i raskidajući vezu sa Bogom. Raskidom te životvorne veze, jedinog istinitog uzročnika života, sve ono čiju je krunu predstavljao čovek povučeno je u bezdan propadljivosti. Tu već leži prvi i osnovni koren ekološke krize, onaj koji naturalistički orijentisani mislioci poriču ili previđaju. Dakle, prva i osnovna ekološka kriza je kriza smrti tvorevine koja je započela daleko pre modernih tehnoloških pronalazaka. Ona je nastala u trenutku kada je čovek prestao da živi etosom blagodarnosti i zajednice života, odnosno kada je prestao da bude sveštenik prirode i da je u zajednici ljubavi i slobode prinosi Bogu.
Ekološka kriza kakvu poimamo danas samo je posledica ove prvobitne krize, posledica koja je postala toliko vidljiva u trenutku kada je čovek počeo da koristi moderna tehnološka sredstva koja su samo omogućila da na spoljašnji način projektuje stanje svog duha i sopstveni stav prema prirodi. Možda bismo mogli da pođemo i drugim putem pa da kažemo da je i sama pojava tehnologije kao takve projekcija stanja tog istog duha, no svejedno – dolazimo do iste činjenice da tehnologija sama po sebi nije uzrok ekološke krize, već čovekov stav prema svemu što ga okružuje. Celokupna današnja misao se bazira na jednom individualističkom gledištu realnosti gde se priroda posmatra u dijalektičkom odnosu, često kao antiteza ili kao nešto naspram čega čovek treba da se postavi, da ga negira u dijalektičkom mislenom hodu. Tako ćete u udžbenicima upravljanja tehnologijom, ekonomije, pa i sociologije često naići na slične definicije odnosa čoveka i društva prema prirodi kojima provejava jedan te isti utilitarni duh današnje epohe. Taj duh tvrdi da priroda postoji zato da bi čoveku obezbedila materijalnu egzistenciju, te da je osnovni čovekov cilj da potčini prirodu zarad svojih potreba. Ovim se još jednom potvrđuje da nema etike van dogmatike, a vladajuća „dogmatika“ potrošačkog društva je svima poznata. Stoga je i naš veliki mislilac i nosilac autentičnog hrišćanskog duha, otac Justin Popović, jednom prilikom rekao da današnje doba karakterišu moderna tehnika i prašumska etika.
Bio je u pravu…

Liturgijska ekologija

Nekome će se učiniti da je ključ u naturalističkom viđenju celog problema, u kome prirodu treba posmatrati majčinski (verovatno ste često puta čuli sintagmu „majka priroda“). Ovaj, gotovo panteistički stav, je dosta star i vezuje se za najstarije filosofske škole, a moderni pripadnici ateističkih doktrina su ga samo dosledno prihvatili, čak i pokušali da ga prikažu kao naučni. Ovakvim stavom moguće je parcijalno rešavanje problema ekološke krize u široko rasprostranjenom smislu, ali ne i u suštinskom, u kontekstu u koji ga je stavio apostol Pavle i kasniji istočni hrišćanski mislioci. Jer, sve je uzaludno ako je, u krajnjoj instanci, priroda i sve stvoreno zarobljeno smrću. Kako god da čovek pokuša da reši ovaj problem, naći će se u bezizlazu, ako ga ne veže za sotiriološke premise. Bilo da se to pokušava rešiti legalistički ili filosofski, smrt ostaje krajnji protivnik koji ne da izlaz.
Crkva taj izlaz uvek, pa i sada, nalazi u vaspostavljanju odnosa čoveka i Boga koji je omogućen Ovaploćenjem Logosa, a dalje se ostvaruje učešćem u liturgijskoj zajednici. Upravo na liturgijskom sabranju vidimo prinošenje darova odnosno delova tvorevine koji je simvolizuju u celosti (upravo ono što je Adam imao kao zadatak, a u čemu je, na žalost, zatajio). Prinošenjem ulja, vina i hleba tj. plodova ljudskog rada, ikonično se vaspostavlja narušeni etos istinskih sinova Božjih, sveštenika i liturga prirode. Čovek više ne negira prirodu, ne takmiči se sa njom niti joj se suprotstavlja, već je pruža Stvoritelju radi života sebe i nje same. Pravoslavna Liturgija, dakle, nema samo sotiriološke, već i pune kosmološke implikacije – cela tvorevina simvolički biva uzneta Bogu radi života.

Takav liturgijski etos se nastavlja i posle svete Liturgije kada verujući odlaze na svoje svakodnevne poslove i zanimanja. Hraneći se plodovima prirode, hrišćanin nastavlja da blagodari Tvorcu za njih i svešteni odnos se nastavlja. Takav odnos čuva prirodu od neracionalnog i destruktivnog korišćenja jer čovek obrađuje i uzima onoliko koliko mu je potrebno, sve vreme imajući odgovornost pred svojim Tvorcem koji mu je naznačio blagoslovenu upotrebu sa jedne i upozorio na promašaj egoističke upotrebe sa druge strane. Priroda time postaje sredstvo opštenja čoveka i Boga i biva uvučena u događaj spasenja i preobraženja koji će se, po obećanju Božijem, desiti na kraju istorije.

Disanje liturgijskim plućima

Crkva povezuje ekološku krizu sa antropološkom krizom i spasenje sveta sa spasenjem čoveka, dajući time jedan potpun i zaokružen pogled na ovu problematiku. Sa druge strane, Crkva svojim viđenjem nema pretenzije da pruži globalni društveni odgovor i ne poseduje moć koju imaju kozmokratori, niti gaji iluzije da će ceo svet koji u strastima i slastima leži, poći za njenim pozivom preumljenja i preobražaja svog bića zarad preobražaja prirode. Ali, to i nije njen zadatak. Poslanje Crkve je da neprestano svedoči o otkrivenoj bogočovečanskoj realnosti i kroz to svedočenje da daje svoj stav o rešavanju problema kakav je ekološka kriza. Da bi takav stav prihvatio, moderni čovek prvo treba da prodiše liturgijskim plućima, da uhvati malo zdravog liturgijskog vazduha da bi shvatio da nije samo ugrožen zbog zagađenja običnog vazduha i ozonskog omotača. Ako spoljašnji čovek oseća disajne smetnje zbog ugroženosti prirodne okoline, koliko li se tek unutrašnji čovek guši zbog nedostatka čistog duhovnog vazduha? Ako je spoljašnja okolina modernog čoveka zagađena i prezagađena, kolika je tek zatrovanost u njegovom duhovnom životu? Ekološka kriza nije samo problem čije se rešenje očekuje od čovečanstva, već i vidljiva opomena savremenom čoveku o stanju njegovog duha zagađenog egoizmom i individualizmom. Ukoliko moderni čovek ne postane svestan toga, neće biti od pomoći ni ratifikacija sporazuma u Kjotu niti bilo koji drugi oblik legalističkog rešenja. Ključ za rešavanje ekološke krize je u oživljavanju liturgijskog etosa, ukoliko čula modernog čoveka nisu otupela do te mere da ne čuju gromoglasan vapaj prirode za sinovima Božjim.

{ 26.07.2008. }
*Tekst je prvobitno objavljen u Pravoslavlju 916/2005

Preuzeto: http://www.covekitehnologija.com/

A+ A-