MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Hram Svetih vrača Kozme i Damjana u bolničkom krugu u Deligradskoj ulici(Foto Lična Arhiva)

„Zašto baš ja”, najčešće je pitanje koje pacijenti postavljaju jereju Zoranu Kerezoviću, duhovniku Kliničkog centra Srbije

Hram Svetih vrača Kozme i Damjana u bolničkom krugu u Deligradskoj ulici Foto Lična Arhiva „Bolest ne dolazi odjednom, kao iz vedrog neba, nego je posledica dugog niza malih, neznatnih grešaka protiv zdravlja koje se nadovezuju jedna na drugu i rastu kao valjajuća grudva snega, dok se jednog dana ne svale na glavu grešnika.” Ovako o zdravstvenim problemima govori jerej Zoran Kerezović, koji se sa teškim bolestima i velikim duhovnim i telesnim patnjama ljudi sreće svakodnevno. Kao duhovnik Kliničkog centra Srbije, otac Zoran se gotovo dve godine, tačnije od marta 2007. godine, stara o duhovnim potrebama pacijenata u bolnicama Kliničkog centra ali i svih onih koji brinu o bolesnicima.

– Potrebu za sveštenikom, za molitvama za zdravlje i ozdravljenje, za pristupanjem svetoj tajni pričešća ima veliki broj pacijenata Kliničkog centra Srbije, i ja im tu izlazim u susret u bilo koje doba dana i noći, ako je potreba za molitvom hitna, kao i u vreme kada se ne narušava „kućni red” bolnica. Učestalost obilaska zavisi od duhovnog i telesnog stanja pacijenata i njihove uzraslosti u veri – priča otac Zoran.

Redovna bogosluženja i molitve za bolesnike ovaj sveštenik služi u Hramu svetih besrebrenika i čudotvoraca Kozme i Damjana, čiji je starešina, a koji se nalazi u bolničkom krugu Kliničkog centra u beogradskoj Deligradskoj ulici. Crkva posvećena Svetim vračima sagrađena je 1929. godine, a posle Drugog svetskog rata, 1948. godine, komunisti su je pretvorili u mrtvačnicu. Tek posle 39 godina počela su ponovo da se drže bogosluženja, od 2006. godine hram se obnavlja, a pacijenti koji su pokretni mogu da dođu na službu i pričeste se. Neki od njih, pritisnuti teškom bolešću, počeli su ovde prvi put da se mole i odlaze u crkvu.

– Neretki su slučajevi kada se ljudi okrenu veri kada padnu u bolesničku postelju, jer bolesti su neka vrsta Božje opomene. Čovek treba da se opomene, da se upita – šta ova bolest hoće od mene? Ima li možda neke krivice u ovoj bolesti? – ističe otac Zoran.

Radeći u Kliničkom centru, gde se, između ostalog, zbrinjavaju pacijenti sa komplikovanim oboljenjima koja ne mogu biti uspešno tretirana u drugim zdravstvenim ustanovama, sveštenik koji brine o duhovnom lečenju pacijenata ima prilike da se sretne sa pacijentima od kojih mnogi okreću glavu ili dižu ruke, nemoćni da im pomognu. A kakvu im pomoć on nudi?

– Kad bolesnima uz molitvu i razgovor ulijete nadu i veru i kada im osnažite volju da se trude i bore protiv bolesti, uz poslušnost i poštovanje lekara koji ih leče, kada posle razgovora i molitve vidite bolesnikovo ozareno lice i odlučnost da se bori sa bolešću, onda znate da ste pomogli – kaže ovaj sveštenik.

Razmišljajući o tome koliko ga je rad sa bolesnim ljudima promenio, otac Zoran kaže da sada možda više nego ranije ceni duhovno i telesno zdravlje. Težak zadatak koji svakodnevno obavlja postaje još teži kada odlazi u posetu bolesnim mališanima.

– Susret sa teško bolesnom decom, koja su zbog bolesti rano sazrela, koja sa vama razgovaraju kao odrastao čovek, deca istinski dubokoverujuća, ostavljaju vam, svako za sebe, trenutke života koji se ne zaboravljaju – priča otac Zoran.

„Zašto baš ja?”, najčešće je pitanje koje duhovniku postavljaju pacijenti i članovi njihovih porodica. Nije lako odgovoriti na takva pitanja, ali otac Zoran ističe da je duhovnik tu da ojača volju i veru porodice bolesnog i samog pacijenta, da se molitvom i pričešćem osnaži, da se uzda u pomoć Božju, „da ima čisto srce i vatrenu veru, bez uznemirenosti, ljutnje, roptanja i okrivljavanja drugih za svoju situaciju u životu”. Sa svojim duhovnikom pacijenti proslavljaju i velike hrišćanske praznike, od kojih se neki, kao Božić ili Uskrs, na primer, tradicionalno obeležavaju u krugu porodice, što je u ovom slučaju zamenjeno bolesničkom sobom.

– Na Božić i ostale praznike u Hramu svetih vrača Kozme i Damjana služi se sveta liturgija na koju redovno dolaze pacijenti koji su pokretni i učestvuju u službi, a koji nisu u mogućnosti da dođu u hram već leže u svojim posteljama, ja ih obilazim, pričešćujem i molim se Bogu za njihovo zdravlje. Pripremni post za svetu tajnu pričešća je, po blagoslovu sveštenika, prilagođen mogućnostima bolesnika te oni primaju svetu tajnu pričešća kao najbolji lek besmrtnosti protiv greha i bolesti kada se primi sa verom, ljubavlju i čistim srcem – kaže otac Zoran.

J. Beoković
[objavljeno: 26/01/2009]

____________________________________________

Komentari:

Zoran Veljovic, 26/01/2009, 11:43
TEŠKI BOLESNICI POSTAJU VERNICI: Pesnik je izrekao surovu misao povodom jedne osobine čoveka: "Reci mi da me voliš iako znam da je to laž"! Ova osobina ima svoje duboko opravdanje u sazdanoj psihi čoveka, a sa druge strane je predmet velikih zloupotreba i manupulacija! Kako se postaje vernik? Da li je potrebno prvo postati "težak bolesnik"? Čemu ovo isticanje? Ili je to neka privilegija kada se u članku toliko ističe ovaj dogadjaj. A one reči utehe, jesu li zaista pomogle nekome? Statistika ovde nije na strani crkve! Prema naslovu, sav trud lekara je u drugom, petom planu, nije potrebno ni pominjati ga. Važno je da je crkva dobila nove vernike, makar i za kratko. A članak veliča zaslugu onog što se pridržava gore rečenih pesnikovih stihova! Surovo!

Zoran , 26/01/2009, 13:41
I ne samo da teški bolesnici postaju vernici, već i mnogi od nas na zapadu. A zašto? U suštini zato što je na zapadu velika nesigurnost. Nema tate, mame, nemaš gde ako ostaneš bez posla. E pa zašto smo mi na zapadu kad je tolika nesigurnost? Pa zato što nema veze kakva je sigurnost, nego da li za svakog isto važi. A takoreći za svakog isto važi

Prosrpski Hrvat , 26/01/2009, 15:07
Dobar primjer sustine nastanka religije i manipulacije iste sa sirokim ojadjenim narodnim masama. Umjesto da vjerujemo jedni drugima, da sirimo ljubav medju ljudima ''mi'' uvijek trazimo izlaz u necemu imaginarnom jer mislimo da tako mozemo pobjeci od sadasnjice,a za svo zlo koje nam se desava krivimo druge.

Jelena,BAR , 26/01/2009, 19:17
Dobro kaze nas narod:"Nevolja je bogomolja". Ljudi se uglavnom sjete Boga onda kada im je najteze,kad im postane potreban! Da nije nevolje koja ih snadje,ne bi im palo na pamet da se obrate Bogu kroz molitvu! Neka im je Bog u pomoc!

dragan , 26/01/2009, 20:17
"Bolesti su neka vrsta Božje opomene". A Bog nema drugi način da opomene nego šaljući nam bolest? Ako je bolest opomena, da li je smrt kazna? Oboljevaju i umiru SVI, i zlikovci i sveci, ...

Ekaterina X., 26/01/2009, 22:48
Sramotno je i besmisleno obolelog coveka nazivati gresnikom. Svako od nas jeste na neki nacin odgovoran za sopstveno zdravlje, ali civilizovan covek zna da je psihologija majka nauka i da je psihoterapija ta koja moze da ima pravi efekat. I sama sam imala rak i metastaze, ali ne dam se. Cinim sve sto mogu da unapredim kvalitet mog unutrasnjeg i spoljasnjeg zivota, ali putem psihoterapije i rada na sebi. Razlika izmedju religije i psihoterapije je u tome sto vam ova prva obecava srecan zivot na onom svetu, dok vas ova druga priprema da srecnije i mirnije zivite na ovom svetu. Sve je stvar izbora, svako ima mogucnost da bira u sta ce da veruje, ali treba biti osvescen pa napraviti dobar izbor.

Preuzeto sa:
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Teshki-bolesnici-postaju-vernici.sr.html