MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

KOVILJ - MESTO MIRA I LJUBAVI BOŽIJE





Na obodu blagorodne bačke ravnice, nadomak Novog Sada, uzdižu se zvonici manastira Kovilj, duhovnog utočišta zaista velikog broja, naročito mladih, Ijudi.

Po predanju, manastir Kovilj nastao je u XIII veku, a osnovao ga je sveti Sava. Smatra se da su se na ovom mestu, na kojem se danas nalazi manastir, izmirili ugarski kralj Andrija II i Stefan Prvovenčani. U tome je posredovao i izmirenju doprineo brat Stefana Prvovenčanog sveti Sava. Na mestu izmirenja dve vojske i dva naroda bila je podignuta bogomolja, kao svedočanstvo uspostavljenog mira. Odmah po njenom podizanju, u bogomolju su ušli monasi iz manastira Ziče, što znači da je manastir Kovilj počeo da funkcioniše kao svojevrsni metoh manastira Ziče. Nažalost, prvobitna bogomolja nije sačuvana, kao ni crkva koja je na njenom mestu podignuta u XV veku.
Današnja crkva manastira Kovilj potiče iz XVIII veka. Interesantna je i stoga što svojom arhitekturom podseća na srpske srednjovekovne manastire, a najviše na manastir Manasiju koji joj je bio arhitektonski uzor. Po tome se manastirska crkva razlikuje od drugih na teritoriji Bačke gde su crkve mahom u baroknom stilu jer je najveći broj njih zidan u vreme vladavine Austrougarske koja je diktirala arhitekturu, ali i način bogosluženja, način pojanja i crkvenu umetnost uopšte. Ikonostas u crkvi naslikao je Aksentije Marodić koji se školovao u Italiji i ovaj ikonostas je radio ugledajući se na renesansne majstore. Značajno je da je on ikonostas naslikao dobrim delom kao uzdarje jer su monasi ovog manastira pomogli njegov boravak i njegovo školovanje u Italiji.

BRATSTVO MANASTIRA
Ali, manastir ne čine prvenstveno zgrade hram i konaci, nego zajednica ljudi koja u njemu živi. „Manastir je zajednica ljudi koji su, da se tako izrazim, ranjeni strelom Ijubavi božje i to do te mere da su bili spremni da se odreknu svega što ovaj svet nudi i da dodu na jedno mesto koje jeste mesto molitve, gde se kroz molitvu izgrađuje mir između Boga i čoveka, izmedu čoveka i čoveka i između čoveka i prirode. Tu se uspostavlja mir i u čoveku samom, harmonija između njegovog duhovnog i materijalnog, telesnog aspekta", kaže episkop jegerski Porfirije, vikar Bačke eparhije,
iguman manastira Kovilj.

Bratstvo manastira Kovilj broji 30 monaha, što Kovilj čini jednim od najbrojnijih muških manastira u okviru Srpske pravoslavne crkve. Skoro polovina monaha je visokoobrazovana, a deo njih nastavlja obrazovanje i usavršavanje u teološkim naukama. Ovih dana, jedan od njih upravo završava studije u Rimu, i, odmah potom, odlazi na poslediplomske studije u Grčku. Jedan monah je lekar, oftalmolog, te će u Kovilju uskoro biti otvorena besplatna oftalmološka ordinacija. Među monasima Kovilja ima i stranaca. Jedan je Novozelanđanin, drugi Bugarin, pa Slovak... Svi rade na manastirskom imanju od oko 50 hektara, jer život od svojih ruku i svog truda jeste jedan od principa manastirskog života. Uz redovne molitve i rad na imanju, pevaju u čuvenom, značajnim nagradama ovenčanom, manastirskom horu koji neguje tradicionalno vizantijsko pojanje, slikaju ikone, prave sveće... Nadaleko su čuveni med od belog bosiljka, voćne rakije, konjak i liker od oraha manastira Kovilj.


BUKVAR PRAVOSLAVLJA
Pa ipak, Kovilj je u javnosti postao poznat prevashodno po televizijskoj emisiji „Bukvar pravoslavlja" koja je na TV Novi Sad i I programu RTS emitovana skoro deset godina. Vođa projekta bio je vladika Irinej, a vladika Porfirije i monasi manastira Kovilj radili su na projektu. Vrlo brzo je usledila reakcija na njihov „izlazak iz manastira". Neuobičajeno veliki broj ljudi počeo je da dolazi u Kovilj. Dolazili su ljudi radi običnih duhovnih razgovora i zbog potrebe da se ispovedaju, ali stizali su u velikom broju i oni koji imaju duboke egzistencijalne, duhovne, psihološke i sve druge probleme sa kojima se suočava moderan čovek. Neki su rešenja tražili na pogrešan način pa su posrnuli u alkohol, drogu i delinkvenciju.

Pokazalo se da razgovori sa duhovnicima pomažu i to je usmerilo deo manastirskih aktivnosti. Svakodnevno se sreću u manastiru, a sada u napuštenoj školi na Čeneju prave i kamp u kojem će pružati pomoć mladim ljudima. „Bez pretenzija da imamo rešenje za probleme koji muče ljude, mi se trudimo da makar elementarno razumemo njihovu muku i koliko je to moguće, oslanjajući se na Boga, da im pokažemo jevanđeljsku i hrišćansku ljubav", kaže vladika Porfirije.

Episkop jegerski Porfirije zamonašio se u manastiru Dečani 1985. godine, u svojoj 24. godini života. Već je privodio kraju studije arheologije, ali je već jasno znao da se neće time baviti, pa se upisao na teološki fakultet. Diplomirao je u Beogradu, a doktorirao u Grčkoj. „Nema racionalnog objašnjenja kako neko postane monah", kaže. „Jednostavno osetite ogromnu ljubav prema Bogu i potrebu da mu posvetite čitav svoj život tako što ćete ga staviti u svrhu crkve." U Kovilj je došao na poziv episkopa Bačkog Irineja 1990. godine, sa ciljem da udahne život opustelom manastiru, orga-nizuje bratstvo i obnovi urušenu crkvu. Za episkopa je izabran 2000. godine na Saboru u Beogradu. Profesor je na Teološkom fakultetu u Beogradu na katedri za pastirsku psihologiju, koju je nedavno nasledio od svog profesora Vladete Jerotića.


POZNATI ŽITELJI
Mnogo je obrazovanih, izuzetnih ljudu, u istoriji manastira Kovilj. Najpoznatiji žitelj ove svetoarhangelske obitelji bio je Jovan Rajić, vrhunski bogoslov svoga vremena koji je istinski bio upućen i u profane nauke. U njegovo vreme, kada se htelo reći da je neko učen, govorilo se da je „učen kao Rajić". Znamenit monah bio je i Georgije Branković, potonji patrijarh, koji se ovde zamonašio. Bilo je poznatih muzičara. Jedan od takvih je Damaskin Davidovič koji je završio muzički konzervatorijum u Beču, a u Kovilju je oformio bogatu muzičku biblioteku kojoj ni danas nema ravne u Srbiji. Poznato je i da su do Drugog svetskog rata ovde visile slike Ticijana i Rafaela. Sačuvano je nešto od otmenih salona u kojima i danas primaju posetioce.



Od ogromnog imanja koje je manastir imao od vremena Marije Terezije nije ostalo mnogo, ali sačuvano je ono najvažnije - duh i vera. Neguju se tako da privlače ljude iz celog sveta. Neki dođu u posetu, neki da ostanu. Otac Sava, monah manastira Kovilj došao je sa Novog Zelanda pre petnaest godina. Potiče iz porodice katolika i protestantkinje, a prešao je u pravoslavlje i
zamonašio se u šesnaestoj godini. „Tražio sam istorijski kontinuitet", kaže, „ranovremenski i današnji. Najbliža tome je pravoslavna vera." Porodica je to prihvatila. Godinu dana bio je monah u Australiji, a onda je tražio da dođe u Srbiju. Prešao je ceo svet da dođe u Kovilj. Tu je našao sve što mu je potrebno.

Izvor: http://www.vibilia.rs/
27.05.2009.

Pročitano: 20594 puta