MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

KREATIVNI DUH



Manastir Gradac, na padinama Golije, u staroj Raškoj, podigla ja u  drugoj polovini XIII veka srpska kraljica Jelena (Anžujska), žena kralja Uroša I i majka kraljeva Dragutina i Milutina. Krajem XVII veka manastir je zapusteo. Delimično je obnovljen, u sklopu arheoloških istraživanja, tek 1948. godine. A generalno obnovljen i osvećen 1990. godine, od kada je ovde ponovo zaživeo monaški život.

Osamdesetih godina proteklog veka, kada je u Gradcu započela gradnja manastirskog konaka, prva je došla monahinja Marija, Engleskinja po poreklu, koja je primila pravoslavlje i zamonašila se u SPC. Ostala je u manastiru dok se nije završila gradnja konaka, čiju je izgradnju pomagala, a onda otišla u zemlju svog porekla. U međuvremenu, njoj se pridružila jedna iskušenica, majka četvoro dece iz Raške, čiji se jedan sin zamonašio u Studenici. Došla je da bi pomagala u spremanju hrane za majstore koji su radili na manastirskom konaku. Ova iskušenica kasnije će se zamonašiti i dobiti monaško ime Ana. Bila je nepismena, ali dobra monahinja.

Po odlasku monahinje Marije, u manastir je došla iskušenica Jasna, potonja monahinja Efimija. Neku godinu kasnije ona će postati i igumanija. U međuvremenu monaška zajednica se umnožila. tako da je danas ovde petnaestak monahinja i iskušenica. Većina njih su sa završenim fakultetima, pa se otuda Gradac često naziva "manastirom za intelektualce".

- Mislim da je to normalno, što se toliko ljudi po završetku fakulteta odlučuje za monaški život. Ranije su se ljudi u mlađim godinama opredeljivali, a sada je sve pomereno, pa i tu najvažniju odluku šta će u životu raditi ostavljaju za kasnije, kada završe fakultet. Tako sam i ja radila - kaže igumanija Efimija. - Vidim da se dosta mladih verujućih ljudi koleba: da li u manastir ili u brak? Pitaju: Kako da znam za šta sam? To je teško objasniti. Treba se moliti, pa će ti se samo u srcu kazati. To ne može neko drugi da ti kaže.

Mati Efimija po poreklu je Beograđanka. Završila je Akademiju likovnih umetnosti, upisala postdiplomske studije i onda krenula u Pariz, da još bolje upozna svet umetnosti. Planirala je slikarsku karijeru, ali, desilo se da upravo prilikom tog šestomesečnog boravka u "gradu umetnosti"', u Parizu, shvati da u umetnosti takva kakva je - gde je više novca nego duše - ne može naći odgovore na neka ključna životna pitanja. Iako se u njenoj porodici nije živelo crkveno, tada je došla na pomisao da bi odgovore za kojima traga možda mogla da nađe u crkvi. Na poziv jedne drugarice pošla je u manastir Bođani, u Bačkoj eparhiji, da u njegovoj ikonopisačkoj radionici vežba ikonopis. Došla je kao gost, nije imala nameru da ostane u manastiru. Ali...

- Posle nekoliko dana, igumanija, videvši da se "lomim", da me privlači život u manastiru, ali da nisam sigurna da li je to ono što mi odgovara, pozvala me je da ostanem godinu dana u manastiru - ističe mati Efimija. - To je dovoljno dug period da čovek sebe sagleda, da se uveri da li hoće i da li je spreman za monaški život. Već posle nekoliko meseci ja sam bila sigurna da hoću da živim u manastiru. Opredeljenje za manastir je unutrašnji priziv čoveka...

Iz Bođana odlazi u Žiču, gde, u ikonopisačkoj radionici, takođe kao gost provodi još godinu dana, ali sada već sa čvrstom odlukom da se  zamonaši. Nije joj baš, kako kaže, odgovaralo da ostane u Žiči, zbog blizine grada (Kraljeva) i velikih poseta ovom manastiru. Zato je s blagoslovom čuvenog arhimandrita Julijana, igumana studeničkog, koji se tada starao o obnovi manastira i monaškog života u Gradcu, 1992. godine prešla u ovu zadužbinu Jelene Anžujske. Potom su dolazile još neke devojke, da bi se u tek obnovljenom manastiru oprobale kao iskušepice. Ali, nisu izdržale. Tek posle neku godinu počela je da se oformljuje monaška zajednica...

- Mislim da je sve to bilo dobro Bogom osmišljeno, da ispočetka dolaze devojke za koje je sam Bog znao da neće ostati - smatra igumanija.  Manastir ima svoje ustrojstvo koje se mora poštovati, a istovremeno mora se paziti i na ljude sa kojima živiš, da se uspostavi harmonija života. Za mene je to bilo korisno, jer sam i sama učila kako se komunicira... A bilo je korisno i za te devojke, i one su nešto naučile, pre nego što su se vratile u svet i udale.

Sestre koje su se potom okupile, kaže, uglavnom su se godinama spremale za dolazak u manastir. Svaka za sebe. Među petanestak monahinja i iskušenica, najviše ih je sa završenim umetničkim akademijama. Igumanija smatra da je za to uveliko zaslužna i sama beogradska Likovna akademija, koja svake godine organizuje ekskurzije po manastirmma. Gotovo redovno posećuje se i manastir Gradac. Neke od studentkinja posle toga same se telefonom jave, sa željom da ponovo dođu, da uče ikonopis, ili da bi bar nakratko boravile u manastiru...

Tako, sestra Ekaterina nekoliko godina po završetku Akademije likovnih umetnosti i Akademije primenjenih umetnosti pozvala je i pitala da li može na neko vreme da dođe u Gradac. Došla je, i onda rešila da ostane. Iskušenica Jelena uobičajila je da svako leto dolazi u manastir. Završila je Akademiju likovnih umetnosti, potom i magistrirala. Čim je priredila magistarsku izložbu, pošla je u manastir Gradac. Iskušenica Marija završila je Akademiju primenjenih umetnosti. Čula je za sestrinstvo u Gradcu, pa je i ona rešila da dođe u ovaj manastir. Stiglo je i nekoliko devojaka s drugim školama. Prvih dana 2002. godine, pred Božić, u manastir je došla i iskušenica Gordana Žujović, potonja monahinja Teodora. Odmah po završetku srednje škole, ona je sa 18 godina otišla u manastir Maiasiju. Ali, ostala je samo tri meseca.

- Bog nije dopustio da onda ostanem u manastiru -priča mati Teodora.-Bilo je to protiv volje mojih roditelja. Takođe, i protiv saveta moga duhovnika, a to je bio eliskol braničevski Hrizostom. On mi je savetovao strpljenje, govorio je da ne treba da idem ispred događaja, nego iza njih, da prepustim Bogu da sređuje prilike... Poslušala sam ih; da sam ostala, mislim da bih upropastila svoj život, jer situacija u manastirima tada je bila suviše teška, a ja neiskusna... Bog me vratio. Ali, nastavila sam da radim za Crkvu...

Na insistiranje roditelja i vladike, Gordana je završila fakultet: francuski, engleski i latinski jezik. No, zbog odlaska u crkvu na bogosluženja, izgubila je dve državne službe. Ipak, uspela je da se zaposli u Jugoslovenskom institutu za zaštitu spomenika kulture. A kada je ovaj institut ukinut, primljena je u bibliografsko odeljenje SANU. Već posle nepune dve godine postala je šef toga odeljenja. Na tom radnom mestu dočekala je i penziju. Odradila je pun radni staž od 35 godina.

Nije se udavala. Po odlasku u penziju priredila je rukopis i objavila knjigu svoga oca dr Đorđa Žujovića Uspomene iz detinjstva, u kojoj je lepim jezikom ispisana istorija jedne (njihove) tipične beogradske građanske porodice. A onda je krenula u priređivanje neobjavljenih dela strica dr Mladena J. Žujovića. Pošla je u Ameriku, u Huverov ipstitut Stanford uninerziteta u Kaliforniji, gde je sačuvan najveći deo njegove rukopisne zaostavštine. Priredila je pet obimnih tomova ratnih dnevnika, beleški i zapisa, koji uveliko osnetljavaju srpsku i jugoslovensku istoriju XX veka. Kada se vratila iz Amerike, otišla je u motel pored manastira Studenice da piše predgovor za stričeva dela. Redovno je odlazila na bogosluženja. Tu se upoznala i sa mladim jeromonahom Vitalijem. Bila je zadivljena njegovim bogosluženjima, pa je poželela da joj baš on bude duhovnik, pošto je njen raniji duhovnik vladika Hrizostom u međuvremenu umro. Prihvatio je. Ubrzo posle toga otac Vitalije postaje duhovnik manastira Gradac, namesto oca Julijana, koji se u međuvremenu upokojio. Gordana je iznela svoju staru želju za životom u manastiru. Pošla je u Gradac, gde se zamonašila uoči Pokrova Presvete Bogorodice 2002. godine, dobivši monaško ime Teodora.

- Dobro je što ima sestara iz različitih struktura, zato što je to, u stvari, ikona Carstva Božjeg, da se mi različiti ljudi u Hristu nađemo kao jedno
- napominje igumanija Efimija.

Manastir Gradac nema na korišćenju imanja izvan manastirske porte. - Pošto je zapusteo u XVII veku, izgubljena je osnivačka povelja i danas se ne zna šta je sve manastirsko, a zna se da je bilo dosta toga. Selo je nastalo oko manastira. Ljudi su živeli na manastirskom imanju – ističe igumanija.

Otuda se život i rad monahinja odvija samo unutar manastirske porte. Svaki novi dan započinje jutarnjim bogosluženjem i liturgijom. Sledi potom obavljanje različitih poslušanja, obavljanje poslova neophodnih u svakoj kući, kao i onih koji su prilagođeni posebnim manastirskim potrebama. Svake nedelje pravi se drugi raspored poslušanja. Preko leta po tri sestre dobijaju zaduženje da budu gostoprimci. Ako su stariji gosti ili naučnici, ugošćava ih i sa njima razgovara mati Teodora, ako su mlađi gosti, njihov neposredni domaćin je sestra Jelena, ili neka od drugih mlađih sestara...

Najveći deo manastirskih poslova, ipak, prilagođen je osobenoj kreativnosti sestara. U manastiru postoji više različitih radionica. Jedna od najdugovečnijih je ikonopisačka radionica. Monahinje Efimija i Ekaterina i iskušenice Jelena i Zorica rade ikone. Uglavnom po narudžbi. I to je jedan od glavnih izvora prihoda za manastir. Iskušenica Marija veze plaštanice i druge tekstilne predmete neophodne za crkvu. Pošto je izučavala tkanje na Akademiji primenjenih umetnosti, ona i ovim poslom rukovodi u manastiru Gradac, obučava tom poslu i druge sestre. Jedna od njih je i iskušenica Sanja, programer po zanimanju, završila je FON, ali voli da tka... Monahinja Nina završila je Učiteljski fakulteg, a njeno glavno manastirsko poslušanje je da drži veronauku po obližnjim selima. Mati Teodora prevodi za potrebe Crkve...

Bave se i raznim drugim poslovima: izradom sveća, proizvodnjom kartonske ambalaže, ali i snimanjem televizijskih emisija na crkvene teme, za televiziju u Raškoj... Takođe i poljoprivredom. U plasteniku gaje paradajz, papriku, krastavce... A oko plastenika kupus, karfiol, kelerabe, cveklu, tikvice...
Proizvode za svoje potrebe, pa i više od toga; jedan deo mogle bi da prodaju, ali to ne čine, poklanjaju ljudima oko manastira, šalju i u Beograd prijateljima manastira...

Neka poslušanja samim svojim izumima "zadaje" i duhovnik manastira. Otac Vitalije pre dolaska u manastir završio je Elektrotehnički fakultet.
Vrlo kreativnog duha je, voli da stalno nešto novo konstruiše, ono što je u funkciji manastira. S obzirom na stalnu potrebu za svećama, napravio je razne vrste mašina za njihovu izradu. Svojim izumom nastoji da reši još jedan, pomalo neobičan problem koji se pojavio: manastir Gradac, pored manjeg jata misirki (morki), ima još samo jednog pauna i dve paunice; paunice nose jaja, ali neće na njima da leže, da bi se izlegli mladunci, zato je otac Vitalije rešio da napravi inkubator... Pored toga, bavi se i pravljenjem raznih kompjuterskih programa...

O tim svojim "izumima" jeromonah Vitalije kaže:
- Mislim da je prirodno da monah radi ono za šta je sposoban, za šta se u toku školovanja osposobljavao, i to, kada ima potrebe, iskoristi u manastiru, da time doprinese zajedničkom životu.

Ali, napominje:
- Za monaha. pre svega, bitno je da se odriče svoje volje. Ja nikada nisam insistirao da se bavim onim za šta sam se osposobljavao u svetu. Mislim da monah ne bi trebalo da se privezuje ni za šta od ovoga sveta, pa ni za svoju stručnu spremu ili za posao koji voli. Jer, sve to za šta bi se privezao, posle predstavlja problem za duhovni napredak. To je nešto što ni Bog ne toleriše, već monaha, na neki način, toga oslobađa, odseca ga od svega onoga što ga spotiče. E, sad, ako se monah sam drži odvezanim, ne dozvoljava da se priveže za neki posao koji voli, ili ma šta drugo od ovoga sveta, onda mu ne smeta da se bavi i time što voli i za šta se osposobljavao. Dakle, prva borba je da se čovek oslobodi te privezanosti. Monah mora da bude gotov svakog trenutka da ostavi sve za šta je privezan, da nema ništa što bi ga sputavalo. A ako je u interesu crkve, manastira, može da se bavi time, i onda mu to neće biti na štetu.

Igumanija Efimija ističe da je važno da se u manastiru razvije kreativan cuh, a za to je, opet, važno da se čovek u zajednici u kojoj živi ne oseća sputanim, da ima slobodu da misli...

- Onoga ko se odrekao sveta, ko je umro za svet, i ko se odrekao sebe, svoje volje i svega što ga sputava, gde god postaviš on će uspeti da opstane. Ali, ipak, čovek oseća da li mu je negde mesto ili nije, oseća da li ga ljudi sa kojima je razumeju ili sa njima samo prosto živi zajedno. Uz Božju pomoć, uz pomoć molitve, čovek uspeva da sa nekim živi. Ali, mislim, da to nije cilj, već je cilj da u radosti živimo.

JOVAN JANjIĆ
Nin, 09.08.2007. god.

Preuzeto sa: http://www.pravoslovo.net/tekstovi/arhiva/gradac.pdf

Pročitano: 7269 puta