MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

SIRIJA ZA POČETNIKE




Dva dobra razloga postoje da počnem da se pripremam za nepoznato i na prvi pogled neshvatljivo. Prvi je želja da se sagleda jedna od zemalja koja se smatra “kolevkom civilizacije”, drugi razlog leži u želji da se po ovoj zemlji planinari i pešači. Sirija sa svojom geografskom određenošću oduvek je bila mesto susreta Istoka i Zapada. Ovde su se ukrštala koplja silnika svih provenijencija a razne kulture nalazile svoj put kao voda sa dlana. Persijske i druge dalekoistočne sile sa jedne i grčke, rimske i egipatske sile sa druge strane pravile su na ovim prostorima nevidljivu granicu koju su povremeno pomerali uz pomoć vojnih osvajanja, a ređe kulturnim invazijama. Na nevidljivoj barijeri istorijske niti su uvezane u “Gordijev čvor” koje se i dan-danas ne mogu razmrsiti, i ta upredenost čini specifikum koji se oseća na svakom koraku. Ova divna zemlja priča nam priču o našem postanju, svojim spomenicima, od kako je čovek ostavio trag iza sebe. Da steknemo sliku o starom svetu moramo upoznati Siriju ili se barem truditi u okviru vremena koje možemo provesti na ovim meridijanima. Otkrićemo zemlju raznovrsnosti, saznati o alfabetu. Istorijsko nasleđe ovo mesto čini da utisci budu intezivni.

Predstavljamo vam Siriju onako kako se meni dogodila, a bilo je to ovako: Turci su nas aeroplanom spustili u Damaskus, iz glavnog grada lako smo se prevozili na ostala odredišta mini-busevima i kombi prevozima; dešavalo se to u mesecu martu, kada je tamo podnošljiva klima za nas šesnaestoro na čelu sa Zoranom Filipovićem, koliko je zahvatala ova srpska najezda na sirijske lepote.

Damaskus

Ovde nam je bila baza i sva polazišta su bila iz ovog tromilionskog grada. Smestili smo se u hotel koji je počinjao od trećeg sprata moderne građevine u samom centru grada. Jedina mana je bila nepostojanje lifta, što nam i nije toliko smetalo, s obzirom da plediramo na zvanje ozbiljnih ljubitelja pešačenja i pentranja.

Jedno od mnogih iznenađenja koje nam se desilo na ovom putu bilo je saznanje da se ovde saobraćaj odvija uz obilatu upotrebu sirena, svirka se za desno, pravo, nazad, gore, dole i levo skretanje, pešaci se kreću po svojoj volji i hrabrosti mimo semafora i pešačkih prelaza. Na početku našeg lutanja ovaj naizgled haos u saobraćaju bio je opterećujući ali nakon kratkog vremena i mi smo se prilagodili.

Suk je stari trgovački centar odnosno epicentar Damaska. Nalazi se unutar rimskih zidina koje ga okružuju sa sedam kapija. U ovom prostoru se nalazi većina onoga što vredi videti i gde smo svoje vreme zdušno trošili na raznorazne uživancije. Suk al Hamadija je pokriveni mikser, mirisa, ukusa i boja koje vam munjevito prolaze pred očima. Za početak uživanja preporučujemo vam sladoled koji je toliko neodoljiv da pistaći kojim je prekriven samo u količini od XXL zadovoljavaju vaše i naše apetite.

U središnjem delu starog dela Damaskusa nalazi se džamija Omajada, sagrađena 705. godine na mestu gde su oduvek postojala svetilišta. Poseta ovom objektu bio je uslovljen pristojnim izgledom, u nedostatku garderobe sa dugim rukavima i nogavicama obukli smo prigodne “kecelje” koje smo dobili od ljubaznih domaćina. Stupili smo na najveći kameni tepih, prostrt je na celoj unutrašnjoj površini kompleksa. Sama džamija se nalazi u bivšoj crkvi koja je adaptirana u velelepni objekat ogromnih razmera. Omajadska džamija zaslužuje mnogo više prostora u ovoj reportaži s obzirom na istorijski i umetnički značaj koji je vekovima isijavala na vrelom sirijskom nebu.

U okolnim uličicama gde se u pojedinim mestima jedva prolazilo smešteno je na desetine restorana. Ovdašnja kuća je klasična atrijumska i četvorostrana građevina. U ovakvim kućama smešteni su restorani. Dvorišni prostori često imaju fontanu. Kuća je dvospratna, donji nivo je uvek bio ekonomski deo kuće, magaza za robu i smeštaj konja. Danas su objekti pretrpeli ovovremensku metamorfozu koja se očituje u sadašnjim potrebama.

Ovde smo bili u moru uličica, ulica, sokaka, prolaza, ćor-sokaka, trgova i čudnih komunikacija kojima ni ime ne postoji. U tom beskraju radnji i magaza prepuštali smo se mirisima Damaska.

Posetili smo znamenitosti kao što su: Saladinov grob, Azem palata i crkvu Sv. Ananija. Popeli smo se na brdo u večernjim satima da uživamo u noćnoj panorami velegrada i u jednom od bezbroj restorana večeramo birjan, najpoznatije domaće jelo koje se sastoji od pirinča i piletine obogaćene začinima.

Krak de Ševalije

Ime ovog krstaškog zamka stvoren je kombinacijom kurdske reči krak - utvrda, i ševalije u prevodu vitez. Zamak nikada nije osvojen. Iz krstaških ruku prešao je na novog vlasnika, Sultana Baibara, pregovorima i jednostavnim predavanjem ključeva. U njemu su boravili “Jovanovci” poznatiji kao redovnici sv. Jovana i glavna preokupacija im je bila pored držanja vojne posade i medicina, bili su nadaleko poznati kao medicinari, što im Arapi nisu u potpunosti priznavali.

Tvrđava je kontrolisala važne puteve od Damaska ka obali mora. Sagrađena je između 1150 i 1250. godine.

Utvrda je sazdana iz dva dela, unutrašnji deo koji je ujedno i najstariji, spoljašnji koji ima 13 kula. Između spoljnjeg i unutrašnjeg korpusa nalazi je jarak sa vodom iz kog se snabdevao garnizon. Tu je velika trpezarija, trg, crkva izuzetno očuvana u kojoj se i danas nalazi propovedaonica. Na poslednjem spratu je Kula kraljeve kćeri koja je sada pretvorena u restoran u kom smo viteški obedovali i nazdravili čašicom araka.

Palmira

Preskočili smo Alep i Hamu na našu žalost, ali zato postoji mogućnost da se opet vratite i obiđete propušteno, ovo je ipak početak upoznavanja ove lepe i velike zemlje, priobalje i visoke planine čekaju na nas nekog drugog marta...
U iznajmljenom “skraćenom” autobusu krenuli smo u kamenu pustinju, u preko 200 kilometara od Damaska udaljeni Tadmor ili u prevodu Čudo. Ako vam se desi kojim slučajem da morate da birate šta da vidite u Siriji neka vam favorit bide Palmira. U ovoj oazi usred pustinje susretale su se razne kulture - grčka, rimska i persijska. U kombinaciji sa domicilnom estetikom stvoren je Tadmor ili Palmira - grad palmi. Kažu da u gradu ima stubova koliko i palmi. Grad je predstavljao kulturni i finansijski centar drevnog sveta. Ovde su se slivala ogromna bogatstva od trgovine. Ovim prostorima vladali su Asirci pa zatim Grci i naravno od 217. godine Rimljani. Najpoznatiji vladar ovog grada bila je žena, ambiciozna lepotica koja se otrgla od rimske vlasti i na kraju u Rim odvedena kao robinja u zlatnim lancima. Zenobija, kraljica koja je imala drskosti da prkosi i osvaja, pretrpela je težak poraz 271. godine od Rimljana. Dve godine kasnije palmira je spaljena i razorena od strane osvajača. Nakon ovog poraza Palmira nikada nije povratila svoju moć. Sudbina kraljice Zenobije završava se u Rimu gde se gospodična udala za rimskog tribuna kome nije smetala njena uloga u ubistvu njenog prvog muža.

Palmira je ponovo “otkrivena” u 18. veku kada su dvoje engleskih vagabunda svetu pokazali svoje skice i crteže iz tada daleke i neotkrivene oblasti. Grad je vremenom dobio ružičastu boju. Nestvaran je osećaj šetati ulicama grada bremenitog istorijom, učesnici tih događaja su hodili istim tim kamenim pločama kojim se i mi sada šetamo na martovskom suncu i divimo velelepnim građevinama.

Dioklecijan je vršio smotre i odlazio u pozorište koje je bilo adaptirano za borbe divljih životinja. Na nekom od ovih trgova Zenobija je pila kafu sa kardamonom koju je donela iz Etiopije. Sada smo i mi tu nakon tolikih vekova da udahnemo tragove Palmirine slave i lepote.

Sednaja i Ma’lula

Odlučli smo da posvetimo jedan dan verskom turizmu. Severno od Damaska nalaze se važna pravoslavna odredišta. Sednaja se nalazi 30 kilometara od glavnog grada i leži na 1313 metara nadmorske visine. Ovde se nalazi pravoslavni manastir Svete Bogorodice u kom se čuva čudotvorna ikona Presvete Device. Tu je i manastir Sveti Đorđe i crkva Svete Sofije. U blizini je manastir Čerubim iz 3. veka na 2000 mnm.

Ovde je nekad bilo sedište Stare patrijaršije Antiohije. Selo Sednaja se direktno umešalo u stvaranje Biblije. Svako u Sednaji vam može pokazati mesto gde je Kain ubio Avelja, čak možete saznati niz detalja koji se ovde prepričavaju sa kolena na koleno. Mesto je poznato po svojoj odanosti Pravoslavlju. U prohujalim vekovima kada su mnogi gradovi napustili Pravoslavlje ovo mesto je ostalo vatreni pobornik Pravoslavne vere.
Na 56. kilometru nalazi se selo Ma’lula. Izgrađeno je na padini, stenovitoj i strmoj. Kuće se terasasto nižu jedna na drugu kao grozdovi. U mestu se nalaze dva manastira - manastir Svete Tekle (4. vek) i manastir posvećen Svetim Srđu i Vlahu. Ovde se komunicira na davno napuštenom Aramejskom jeziku, iz ovog jezika nastali su Arapski i Hebrejski, sam Isus govorio je Aramejski. Pop u Sv. Srđu i Vlahu upriličio nam je “Oče naš” na aramejskom jeziku. Moram priznati da je melodijski i ritmički sličnost sa proizašlim jezicima ogromna. Ovde se mogu kupiti suveniri uobičajeni za verske objekte ali ima i naročitih stvari kao što je Ružina voda i vino koje je nadaleko poznato.

Bilo bi to sve za ovo javljanje sa istorijske raskrsnice koja se zove Sirija, iz oblasti gde je stvarano pismo od svojih početaka pa do danas.

Autor: Dragan Babović  
Četvrtak, 07 August 2008

Preuzeto: AGmagazin 

Pročitano: 2683 puta