MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Iz sećanja o mitropolitu Antoniju (Hrapovickom)

Protojerej Teodor Ševcov je rodjen u kraljevskoj Jugoslaviji. Njegovi roditelji (majka – prava Moskovljanka, a otac – iz predgradja Buturlinovka Voronješke gubernije) su 1920. godine napustili Rusiju. 1930. godine porodica je živela u Sremskim Karlovcima. Kasnije, 40-ih godina bila je prinudjena da izbegne u Austriju, a potom u SAD. Teodor Ševcov je završio fakultet Severne Karoline i 30 godina je radio u svojoj struci kao hemičar. 1985. godine na predlog episkopa Ilariona (današnji mitropolit, prvojerarh RPZC), Teodor Ševcov je primio sveštenički čin. Služi u Nikolajevskoj crkvi u gradu Stratfordu (država Konektikat). 2003. godine sada pokojni mitropolit Lavr ga je rukopoložio u čin protojereja.

Kao dete otac Teodor je prisluživao u crkvi mitropolitu Antoniju (Hrapovickom). Te službe i lik mitropolita Anotnija zapamtio je za ceo život.

Naša porodica je živela u Srbiji, u gradiću Sremski Karlovci, od 1934. do 1937. godine.

Dobro se sećam mitropolita Antonija i njegovog nerazdvojnog kelejnika arhimandrita Teodosija (Meljnika) tih poslednjih godina života vladike Antonija, kada je već bio slab, ali je i pored svega često služio u veoma skromnoj ruskoj crkvi Rodjenja Presvete Bogorodice u Karlovcima. Ako vladika Antonije nije služio sam, onda je neizostavno prisustvovao na Bogosluženjima.
Sremski Karlovci su bili tada i danas predstavljaju važan i duhovni i administrativni centar Srpske Pravoslavne Crkve. U centru gradića nalazi se velika crkva, a pored nje – prelepa velika zgrada Srpske Patrijaršije s malom, ali predivno živopisanom crkvom, sa stanovima i kelijama, bibliotekom i velikom salom za svečane sednice i prijeme. U Karlovcima se takodje nalazi Srpska pravoslavna seminarija (Bogoslovija) osnovana 1794. godine i najstarija Srpska pravoslavna gimnazija s bogatom bibliotekom starinskih rukopisa i duhovnom literaturom (osnovana 1749. godine).

Do danas potpuna titula Srpskog Patrijarha je – Arhiepiskop Pećki, mitropoli Beogradsko-Karlovački i Patrijarh Srpski (Arhiepiskop Pećki, jer je Srpska Patrijaršija osnovana u starom gradu Peći u južnoj Srbiji 1340-ih godina).
1921. godine Sremski Karlovci postaju centar Ruske Pravoslavne zagranične Crkve posle prelaska tu iz Konstantinopolja Više privremene crkvene zagranične uprave na čelu sa mitropolitom Antonijem (Hrapovickim), a po pozivu Srpskog Patrijarha Dimitrija, u martu 1921. godine. Nešto ranije u Sremske Karlovce je došao i mitropolit Evlogije (Georgijevski), koji je bio prijatelj mitropolita Antonija. Kasnije, kako je poznato, mitropolit Evlogije je prešao u Pariz.

1921-1922 ruska kolonija u Sremskim Karlovcima se znatno povećala s dolaskom velikog dela štaba Dobrovoljačke vojske generala P.N.Vrangelja. Pored vojnih činova i duhovništva, značajnu grupu Rusa u Sremskim Karlovcima toga vremena činila je i inteligencija. Mnoge od njih su Srbi pozvali kao predavače u seminariji i poznatoj karlovačkoj gimnaziji. Nekih od njih se sećam i lično, kao naprimer Nikolaja Vasiljeviča Sokolova, Ane Stepanovne Loginove i Vladimira Semenoviča Kuročkina.

Treba posebno podvući da najveći broj Rusa koji su se našli u inostranstvu, nisu sebe smatrali imigrantima sa ciljem da ceo život ostanu u drugoj zemlji. Smatrali su se privremenim izbeglicama, koje su se spašavale od sigurne pogibelji od boljševika Sovjetske Rusije. Za njih je napuštanje Rusije i boravak u drugoj zemlji bila tragedija, u većini slučajeva povezana sa velikim teškoćama, lišavanjima i nemaštinom (koja se ponekad graničila sa siromaštvom). Pored toga, to je bilo i duševno stradanje jer su oni silno voleli Rusiju, i osećali se u ovom ili onom stepenu krivim zbog napuštanja otadzbine i svega što je s tim u vezi. Svi su oni s bolom preživljavali strašne vesti o teroru, gladi, uništavanju duhovništva, inteligencije, crkava i duhovnih vrednosti u sovjetskoj Rusiji. Zbog toga su brižljivo i s ljubavlju želeli da sačuvaju i vaspitaju svoju decu u ljubavi prema Rusiji i svemu ruskom, a posebno prema pravoslavnoj veri i ruskom jeziku. Svojim oskudnim sredstvima, ponekad uz pomoć Srba, gradili su crkve, organizovali ruske škole, omladinske sekcije itd.



Znam kako je vladika mitropolit Antonije govorio njemu bliskim ljudima: “Šta smo doživeli! Postali smo toliko siromašni da ni za šta nemamo sredstava”. I zato nam je danas veoma žalosno da ponekad čujemo neke primedbe iz savremene Rusije, da su “zagraničari sedeli napolju u sigurnosti i zadovoljstvu”. Da li je pravedno ukoravati ljude koji su pretrpeli brodolom ruske države, koji su izgubili bukvalno sve i jedva spasli svoje živote i koji su se našli u stranim zemljama bez sredstava za život i čak bez znanja jezika tih zemalja?
Takodje zaslužuje pažnju i činjenica da je u evropskim zemljama a delimično i u Srbiji, bilo mnogo lakše dobiti dobar posao, posedujući državljanstvo date zemlje, ali mnogi od ruskih izbeglica, gordeći se svojim ruskim državljanstvom, iz osećanja patriotizma nisu primali državljanstvo zemlje u kojoj su se naselili. Pošto predjašnje Rusije kao države već nije bilo, a ti ljudi se ne bi uskladili sa gradjanima SSSR, oni su zvanično smatrani “bezdržavljani”.

Najznačajniji dogadjaji u Sremskim Karlovcima, povezani sa istorijom ruske emigracije, bila su dva Svezagranična Sabora RPZC. Prvi – u novembru 1921. godine kojim su predsedavali mitropolit Antonije i Srpski Patrijarh Dimitrije, a drugi – u avgustu 1938. godine, kojim je predsedavao mitropolit Anastasije (Gribanovski). Sednice tih Sabora su održavane u glavnoj sali Srpske Patrijaršije. A crkvene službe su služene u velikoj srpskoj crkvi u Karlovcima.

Sačuvao sam svetle uspomene na službe vladike Antonija u skromnoj ruskoj crkvi Rodjenja Presvete Bogorodice u Sremskim Karlovcima. Vladika je obično služio kao jerej jer nije bilo ipodjakona. S vladikom je verno služio protodjakon Dimitrije Ponomarev. Na službi je uvek prisustvovao arhimandrit Teodosije, ali nije uvek sasluživao. Ukoliko vladika Antonije nije sam služio, onda je služio otac Teodosije s djakonom. Redovno su tu bila tri dečaka – prislužnika: stariji je bio Aljoša Grabe, mladji – Dima Stepanov i najmladji – Fedja Ševcov. Tih godina je starešina crkve bio Aljošin otac, grof Jurij Pavlovič Grabbe (budući episkop Zagranične Crkve Grigorije).
Sredinom 30-ih godina ruska kolonija u Sremskim Karlovcima se znatno proredila. Većina vojnih činova iz štaba generala P.N. Vrangelja i sam general otišli su u druge evropske zemlje ili u Beograd. Sem gore pomenutih, ne sećam se više nijednog od duhovnih lica, ali mi je mitropolit Antonije predložio da smatram Sremske Karlovce svojim stalnim mestom boravka. Vladika se i upokojio u Sremskim Karlovcima 10. avgusta 1936. godine.
Bez obzira na spoljašnju skromnost ruske crkve u Sremskim Karlovcima, zahvaljujući mitropolitu Anotniju sva restauracija u crkvi – a posebno u oltaru – nosila je duh strahopoštovanja i blagočestivosti. Niko u crkvi nije govorio glasno čak ni van službe. U oltaru za vreme službe nisu bili dozvoljeni nikakvi razgovori, i to nije bilo prinudno. O tome se govorilo novom prislužniku i deci i potom se samo po sebi podrazumevalo. Druga karakteristika je bila ta što u vreme Bogosluženja niko nije mogao da bude u oltaru, ko nije bio u odeždi ili stiharu. Za stihar je uvek davao blagoslov sam vladika Antonije. Odlično se sećam da u vreme Bogosluženja čak ni starešina nije mogao da udje u oltar ukoliko nije bio u stiharu. On bi tiho kucao na bočna (djakonska) vrata i davao tacnu sa ceduljama s molbom prislužniku ili onome ko je služio, i obično je otac Teodosije odgovarao na pitanje starešine. Vladika Anotnije u oltaru nikada ni sa kim nije stupao ni u kakve razgovore. Mi, prislužnici smo morali da budemi pažljivi na Bogosluženju, i da znamo svoje obaveze bez podsećanja da na vreme dodamo kadionicu, upalimo sveću i budemo spremni za vhod itd. Prislužnike je van Bogosluženja obučavao stariji prislužnik ili otac Teodosije i ponekad protodjakon Dimitrije. Neka naredjenja za vreme službe su nam se činila stroga, i od nas se zahtevalo besprekorno ponašanje. Zapamtio sam jednu od pouka arhimandrita Teodosija, da smo udostojeni velike časti da imamo blagoslov od vladike Anotnija da budemo u oltaru i čak učestvujemo u Bogosluženju i da zbog lošeg ponašanja možemo da budemo lišeni toga, što bi za nas bilo veoma loše i sramno.

Uzrok takve molitvene atmosfere i duhovnog blagoljepija u našoj maloj crkvi u Sremskim Karlovicma je bilo naravno prisustvo vladike Antonija, a ne raskošni pribor ili blistavo horsko pojanje. Hor je bio veoma mali, dobro
upevan, i svojim pevanjem nije odvlačio od službe i molitve one koji se mole. Ne sećam se sastava hora, zapamtio sam samo da je u njemu pevala i moja majka Vera Mitrofanovna, koja je bila ocrkovljena još u Moskvi pre revolucije.

Jedno od mojih najsnažnijih sećanja o službama vladike Anotnija je da su mu tekle suze iz uglova očiju za vreme služenja Božanstvene Liturgije i pojanja “Tebe pojem” i dok je čitao molitvu “Gospode sada Presvetog Tvoga Duha …”. Sećam se, pitao bih oca Teodosija: “Zbog čega vladika plače za vreme službe?”, a on je odgovarao: “Shvatićeš možda Fedja kada odrasteš”. Otac Teodosije je bio u pravu; počeo sam toga da se sećam snažno tek kroz 50 godina, kada sam počeo da služim Božanstvenu Liturgiju. Drugi snažan i veoma dubok utisak, koji mi je ostao za ceo život bila je prva ispovest kod oca Teodosija i primanje Svetih Hristovih Tajni iz ruku vladike Antonija.
Van crkve, u običnom životu u Sremskim Karlovcima, mitropolit Antonije je bio dostupan i pažljiv prema ljudima. Vladika je bio malog rasta, krepak čovek sa velikom sedom bradom i veoma dobrim, čak radosnim očima i radosnim izrazom lica. Kod nas dece je izazivao uvažavanje i poštovanje, osećali smo u njemu nešto veoma važno i neobično, ali istovremeno nimalo strašno, pre interesantno.

Ponekad bi otac Teodosije vodio nas prislužnike kod vladike Antonija radi opštenja i kratkog razgovora. Sećam se da je vladika živeo veoma skromno, u dve sobe. Jedna mu je služila kao dnevna, trpezarija i radna, i u njoj je vladika razgovarao s nama, sedeći u fotelji pored pisaćeg stola, nad kojim je bio mali kiot s ikonama i upaljenim kandilom. Vladika nas je milo pitao o školskim zadacima i omiljenim igrama. Zapamtio sam prijatan miris pčelinjeg voska i tamjana u toj sobi.

Dovoljno dobro se sećam i bliskih saradnika vladike Antonija, s kojima je moj otac često razgovarao, ponekad u mom prisustvu. To su bili Jurij Pavlovič Grabbe, Petar Sergejevič Lopuhin i Konstantin Nikolajevič Nikolajev – sve ljudi koji su odrasli u Rusiji pre revolucije, veoma obrazovani i crkveni. J.P. Grabbe je živeo u porodici u Sremskim Karlovcima od 1930 do 1939. godine, koristeći se velikim poverenjem vladike Antonija bio je sekretar Arhijerejskog Sinoda, koji je od 1922. do 1939. svake godine zasedao u Sremskim Karlovcima. Jurij Pavlovič Grabbe je takodje bio urednik časopisa “Crkvene vesti” a potom časopisa “Crkveni život”.

Značajni dogadjaji iz detinjstva pamte se za ceo život. Mnoge činjenice i dogadjaje, povezane sa životom i istorijom ruske emigracije u Sremskim Karlovcima, znam iz roditeljskih priča, a kasnije od episkopa Grigorija (Grabbe), s kojim sam opštio tokom poslednjih 20 godina njegovog života u Americi. A prosto je bilo nemoguće zaboraviti samog mitropolita Antonija i arhimandrita Teodosija i naše prisluživanje u oltaru; ta sećanja su mi ostala za ceo život.
Protojerej Fjodor Ševcov

preuzeto sa http://www.pravoslavie.ru/put/28256.htm
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimović