MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Ujutro 1.11.2008. godina u 9.30 časova služena je Sveta Liturgija, a posle nje i parastos ocu Grigoriju iz manastira Gomionice, u Crkvi posvećenoj Svetom Prokopiju na Divanu u selu Babići, u bihaćko-petrovačkoj eparhiji.

Svetu Liturgiju je služio mesni paroh, otac Radoslav Stankovic, ispovedao je otac Nikola Peno, došle su na ovo sveto mesto i sestre iz manastira Gomionice, rođena sestra oca Grigorija monahinja Teodora, te mnogi vernici iz Banja Luke i okolnih mesta.

Toplo i svečano je odslužen parastos: na stolu osvećena žita sa upaljenim svećicama, svim vernicima su podeljene voštanice, a uz oltar je stajalo desetak dece čija lica su obasjavale upaljene voštanice: zajednička molitva za našeg svima dragog i mudrog monaha, oca Grigorija. Posle parastosa narod sa sveštenstvom je okružio humku od bele i meke zemlje uz samu crkvu. Sveštenici su obavili osvećenje groba i prelili ga vinom. U crkvi je sveštenik sve vernike blagoslovio časnim krstom i svima je podeljeno koljivo i nafora.

Posle toga su svi otišli u zajedničku trpezariju na pominalni ručak. Na stolu su uredno stajali postavljeni tanjiri i zdele sa jelom. Jedna sestra pita da nisu zaboravili kutlače, a druga joj veselo odgovara da ih namerno ne stavljaju dok se ne očita molitva. Obradovali smo se ovoj dosetljivosti: nema počinjanja s jelom dok se ne očita molitva!

Priča brat koji je vozio oca Grigorija pre par godina u manastir Lepavinu da ih nisu hteli pustiti preko granice u Gradišci jer je otac Grigorije imao staru ličnu kartu. I tako su se vratili sa granice, eto ljudi granice pišu, ali i brišu., ali nema granica za srce puno ljubavi. Poželio je naš otac Grigorije da poseti igumana Gavrila jer su oni nekada zajedno išli u monašku školu...

Otac Grigorije je obilazio ovaj kraj: Janj, Strojice, Šipovo, Mednu, okolna sela... I mnogo je voleo ove ljude, a i oni su njega voleli mnogo. Brinuo je za nemoćne i bolesne i obilazio ih. «Natrpa puna kola najneophodnijih stvari: gaz jer nije bilo struje, šibice, sveće, brašno...sve što treba. Pomagao je bihaćko-petrovačku eparhiju i kada su ga neki ljudi ukorevali zbog ovoga, rekao bi: «Crkve su Božije. Tamo je potrebno.» Nije bilo ikona u Crkvi u Sanskom Mostu kada smo mi došli tamo», seća se brat Milan Konstandinović, «I otac Grigorije im je tada donio ikone, oko pedesetak
odeždi za sveštenike je poklonio…»

Otac Grigorije je bio monah. A monah je knjiga pisana tajnom azbukom. Posebno za ljude iz sveta, a često i za sabraću monahe. Sa najvećom pažnjom skriva svoje vrline i riznicu svoje duše ne otvara lako. Radije pokazuje svoje nedostatke i mane. Ostavljajući nas u nedoumici u našem rasuđivanju. Ali monah je ličnost i slika svoga Tvorca kome se kroz podvižnički život upodobljava u meru, svim ljudima zadanu – rasta Hristovog.

Mnogim dobrim delima ukrasila se njegova duša. «Ocu Grigoriju neka je Carstvo Nebesko! A nama snage i moći da nastavimo njegovim putem....», rekao je otac Nikola Peno.

Tekst: Nataša Ubović

Parastos je jedan od zaupokojenih činova Pravoslavne Crkve koji se služi u odrešene dane za upokojenje duša usnulih srodnika. Parastos je riječ grčkog porijekla i znači: dati podršku nekome, stati uz nekoga, zauzimati se i posredovati za nekoga, jer se u ovoj službi Crkva molitvama zauzima i posreduje pred Bogom za svoje upokojene članove.