MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Autor: Elena Korovina
Ja ništa ne želim...Ja sam i tako već srećan.
«Tri susreta», I.S.Turgenjev

- Pažnja, vrata se zatvaraju. Sledeća stanica – “Park kulture”.
Brzo sam ušla u vagon i sa zadovoljstvom sela na slobodno mesto. Uobičajenim pogledom sam pogledala putnike koji su sedeli naspram mene. Odjednom mi je srce ustreptalo i spontano sam se nagnula napred. Ugledala sam devojku u laganoj prolećnoj haljini maslinaste boje. Lepo okruglo lice, koža izuzteno svetla, skoro providna. Prav nos, velike sjajne oči, stroge usne. Sve crte su bile prefinjene, nežne. Mali mladež pored desnog oka. Kosa do ramena – tamna, kovrdzava. Nešto grčko, neuhvatljivo strogo, drevno.
Zar je to Evangelina? Evangelina Katranis?
- Eva, - jasno sam izgvorila, i napor u devojčinim očima koje su me posmatrale je zamenio blesak radosti.
- Iročka!
- Odmah sam te prepoznala Eva. Ništa se nisi promenila! – uzviknula sam.
Mek glas je objavio naziv stanice. Eva je uzdrhtala.
- Žuriš se? izaćiću s tobom da popričamo, - predložila sam.
Sela sam s Evom na klupu u metrou. Čvrsto sam stezala njene tanke ruke i posmatrale smo se sa uzbudjenjem i srećom.
- Da li sada živiš u Moskvi ili ne? – počela sam, želeći da što pre saznam o životu svoje bivše školske drugarice.
- Da, u Moskvi.
- Jesi davno došla?
- Pre četiri godine.
- Četiri godine! I ja ništa nisam znala, Eva! – skoro sam se užasnula.
- A ti si se preselila. Nisam imala tvoju novu adresu, - s tihim osmehom rekla je Eva.
- Da, prosto zadivljujuće. Koliko bi još tako živeli a da ništa ne znamo jedna o drugoj? – stegla sam Evine prste i neočekivano osetila da mi se u kožu urezao njen venčani prsten.
- Udata si? – radosno sam se začudila.
- Da.
- Čestitam! Tebi je sada dvadeset i dve, a mužu?
- Dvadeset šest.
- Kako se zove? Šta radi? Pričaj mi Eva! – skoro sam drhtala od nestrpljenja.
- Dima. On je preduzimač. Marketing mreža i sve ostalo iz te oblasti. Imam ćerku Lenočku.
- Ćestitam. Eva mila, pa ti si tako operativna! – nasmejala sam se. – Koliko ćerka ima godina?
- Tri.
- A kada si se ti udala?
- Sa 18. Dimu sam poznavala odavno. Kada sam se vratila s mamom iz Grčke, napunila sam 18 godina. Dima me je skoro primorao da se udam za njega, nije hteo da čeka.
- Jasno. Eva, ti negde studiraš?
- Završila sam prvu godinu filozofskog fakulteta MGU. Potom sam otišla u dekretni odsek.
- Eto vidiš! – ushićeno sam prošaputala.
Eva je pogledala na sat.
- Iročka, golubice, moram da idem na polikliniku. Lekar neće čekati.
- Naravno, naravno! – ustale smo.
- A gde ti studiraš Ira?
- Na medicinskom. Prva godina. Strašno mi se svidja.
- Odlično. Zapiši moju adresu i telefon. Doćićeš u goste.
Uskoro sam se pozdravila sa Evom i rastale smo se.

Do vidjenja, Iročka.
- Čekaj, - uhvatila sam je za rukav. – Kako se sad prezivaš?
- Lazovska.

Išla sam Lenjinskom ulicom u prvu gradsku bolnicu i razmišljala o Evi. Bile smo zajedno u razredu nekoliko godina. Bila je Ruskinja po majci i Grkinja po ocu. On je ćerku nazvao lepim i nežnim imenom Evangleija (grčki), Evangelina (ruski). A mi smo je zvali prosto – Eva, drugarski.

Eva je do svoje pete godine živela u Solunu. Zatim se posle očeve tragične pogibije vratila u Rusiju, gde je pošla u prvi razred. Odmah se pokazala kao tiha odlikašica, razumnija i pametnija za svoj uzrast.
Zbog visokog rasta i ozbiljnog, ne dečijeg odnosa prema svemu, smatrali smo je najodraslijom, najstarijom i neporecivim autoritetom, iako je bila naša vršnjakinja.

Da li zbog toga što je Eva bila verujuća, da li prosto zbog prirode i osobenosti karaktera, imala je potrebu sve vreme da pomaže nekome, teši, sluša tudje probleme – uopšteno govoreći bila nam je neophodan prijatelj. Čudno, ali to joj se prevashodno dešavalo. Već u starijim razredima neki moji pedagozi i prijatelji iz starijih razreda čekali su Evu na odmorima ili posle časova i nešto razgovarali sa njom, pažljivo je gledajući. Deca iz našeg razreda su je poštovala i nikada sebi nisu dozvoljavala da s njom razgovaraju nepažljivo, s visine, naslonjeni na nešto ili sa rukama u dzepovima. A Eva je stajala pravo uspravljenih ramena, i nešto mirno, sa dostojanstvom odgovarala sagovorniku, gledajući u njegove oči i malo nakrivivši glavu. “Neophodnost” za njom je bila neosporna. Naš razedni, nastavnik istorije je njen talent nazivao “neurolingvističkim programiranjem”. Eva se dugo smejala posle njegovih reči što joj se retko dešavalo – ona nije imala ni predstavu šta je to. Slušali smo Evine savete i nekako nesvesno prebacivali na nju različite obaveze i odgovornost za “unutarrazredne” probleme; na svim školskim skupovima, praznicima, Eva je bila nezamenljiva.

Kada je umrla moja voljena baka koja me je vaspitavala od detinjstva, činilo mi se da bez nje neću moći proživeti ni jedan dan. Umrla je neočekivano od srčanog napada, i nikako nisam mogla da poverujem da je više nema. Eva mi nije rekla ni jednu reč utehe. Prosto me je zagrlila i saslušala moje histerične priče, trplejivo podnoseći moja ridanja i žalbe.
Bila je sa mnom na sahrani i tu je takodje ćutala, dozvoljavajući mi da se isplačem. Zatim je nastupio trenutak kada više nisam imala suza. Eva je to osetila, Iinekako spontano smo otišle u crkvu.
“Prekrsti se. ponavljaj za mnom: “Upokoj Gospode dušu sluškinje Tvoje Tatjane…”, - šapatom me učila Eva. – Upali sveću…Prekrsti se opet…”. Radila sam sve kako mi je govorila. Prijalo mi je da je slušam.

U to vreme smo bile u osmom razredu. A ona je kroz godinu dana otišla za Grćku sa majkom – pozvali su ih Evini baka i deda.
U početku se Eva dopisivala sa mojom prijateljicom iz razreda, koja je donosila njena pisma u razred i čitala svima, a zatim se postepeno veza prekinula. Čekala nas je matura, osećaj slobode i šta posle?...Eva je daleko u sunčanoj stranoj zemlji. A sada! Hodala sam i osećala da mi dušu prožimaju zlatne niti ogromne radosti. Koliko toga se desilo! Eva živi u Moskvi! Udata je! Ima dete! I sutra ću da odem kod nje u goste! Sutra!



Eva mi je sa milim i radosnim osmehom otvorila vrata. Bila je u tamno zelenoj domaćoj haljini, koja je ocrtavala njenu skladnu figuru. I zaista se u toj figuri i strogom profilu uočavalo nešto antičko, grčko. Borbena Atina-Palada, Afrodita. Evin dvosoban stan je bio prijatan i prostran. Sve je nekako bilo milo, jednostavno i zadivljujuće radosno zbog velikog broja svetlih pejzaža na zidovima. Suvo cveće u vazicama, domaće biljke, visoka palma u kadici – imala sam osećaj kao da sam dospela u cvetni vrt. A u uglu na polici stajale su ikone.

Dala sam Evi svoj poklon – torticu i tri ruže – i pitala je gde je ćerka (za devojčicu sam donela malu igračku).
- Lena spava, - pokazala mi je rukom na zatvorena vrata druge sobe. – To je dečija soba.
- Kod vas je tako zdravo! Bukvalno kao rajski vrt, - osmehnula sam se. – Eva a gde je tvoj Adam?
- Na poslu je, - rekla je Eva prekrstivši ruke na grudima. –Jadan, radi od jutra do noci. Hajdemo da pijemo čaj.

Dugo smo pili čaj u kuhinji sa ukusnom tortom koju je Eva ispekla i pričale smo, pričale… Bila sam potpuno očarana njenim fotgrafijama. Grčka, more, drevni manastiri, Sveta Gora fotografisana iz helikoptera …Evina svadba. Mirna nevesta iz bajke: redak kontrast glatke kože i crne kose sa belosnežnim, svadbenim … Svetlo, srećno lice i neobično lepa haljina koja liči na vazdušast oblak, - bela svetlucava koprena i čipka (sašivena u Grčkoj po narudzbini). Smeh, svetlost, veselje u svakom obliku. Evin muž – visoki sipmatičan tamne kose sa strogim izgledom kestenjstih očiju. Evo mladoženjni goste u Solunu. Evo Eve …
Mnogo smo razgovarale o svadbi. Ushićavala sam se fotografijama iskoro nesvesno počela da se žalim priateljici na svoj nesrećan život. Detaljno sam joj ispričala o svojoj bivšoj ljubavi, o neodržanoj svadbi.

- I ti si Iročka kao 15-ogodišnja devojčica zaključila da se tvoj život na tome završio? I više neće biti ni jednog radosnog dana? – smejući se upitala je Eva.
- Ne, razume se, ne. Ali to je bilo tako neprijatno, Eva, - uzdahnula sam. – Kada realnost ide u raskorak sa tvojim maštanjima, to je veoma tužno. Tako želiš da budeš srećna!

Moja prijateljica se odjednom uozbiljila i stavivši ruke na kolena rekla:
- Iročka, znaš neka žena pesnika, čini mi se Osipa Mandeljštama, počela je da mu dokazuje da je ona veoma nesrećna. I muž ju je upitao: “A ko ti je rekao da ti treba da budeš srećna?”. To ja hoću da pitam tebe: mila Ira, odakle ti to da treba da budeš srećna?

Začudjeno sam pogledala na prijateljicu. Takvo pitanje nikako nisam očekivala. Prebacivši se za Evom u oblast literature, odgovorila sam prvo što mi je došlo u glavu:
- Pa svi ljudi bi u idealu trebalo da budu srećni. Eto neki klasik je pisao naprimer da je čovek stvoren za sreću, kao ptica za let.
- Ma koji klasik! – nasmejala se Eva. – A Dostojevski je takodje klasik, i pisao je da se čovek radja na zemlji radi toga da bi postadao na njoj. Pitanje je samo k rečima kog klasika ćemo primeriti svoj život, svoje mašte.
- Eva, prestani. Hajde da završimo polemiku. Spusti se na zemlju. Složi se sa mnom da svaki čovek teži ka sreći. Svaki. Ti i ja težimo da stvorimo porodicu, da odgajimo decu. Želimo da volimo i da budemo voljene. I ti sve to imaš, Eva. I ti sa visine svoje sreće gledaš na druge ljude i propovedaš stradanje iz nekog razloga, - izgovorila sam ovo sa malim gnevom.

- Ja sam srećna, - neočekivano je rekla Eva, i na njenim usnama se pojavio čudan tužan osmeh. – Ja sam srećna, - ponovila je nekako beznadežno. I odjednom je ustreptala:
- A ipak Iročka, hajde da malo razmislimo. Da, svaki čovek teži ka sreći, ali je često traži tamo gde je nema. Može da kupi automobile, stan – i sreće neće biti. To je večna istina. I uopšte pojam “sreća” leži negde sasvim drugde. I retko je ukršten sa materijalnim dobrima. Retko i samo na tren.
- Šta to pričaš Eva! To je mišljenje pojedinca. Svaki čovek sam odredjuje šta je za njega sreća! – uzviknula sam.
- Da, ali kako je duboko nesrećan taj čovek za koga sreća predstavlja kupovinu novog automobila ili šubare … - tužno je primetila Eva.
- Pa to je tvoje mišljenje! Ja sam naprimer bezumno srećna što sam sebi konačno kupila taj mobilni koji sam odavno želela, i hajde da se više ne prepiremo, - zamolila sam je.

Posedele smo malo ćutke, i ja sam je radoznalo upitala:
- A šta je za tebe sreća? Verovatno tvoja porodica?
- Ne, - odmah je spremno odgovorila Eva. – Moja sreća je živeti u skladu sa svojom savešću. Savest je takav sudija od koga nikud ne možeš da pobegneš. Može se naravno dugo vreme zataškivati u najdalji deo duše, ali će savest obavezno kad-tad ustati u svoj svojoj veličini i zahtevati odgovor za sve, - završila je Eva sa bolom u glasu i zaćutala.

“Kakav zanos. Ne, Eva je kao i uvek u svom repertoaru: samo savršenstvo, ideal, - pomislila sam i iznenada shvatila da me “idealni lik” prijateljice počinje veoma da razdražuje. – To ne biva. Načitala se svojevremeno knjiga o razumnom, dobrom, večnom: o uzvišenim materijama. Ali medjutim kakvog je muža uhvatila! U tihoj vodi…”

- Dobro. Bolje mi sad ispričaj o svadbenom putovanju, obećala si.
Moja prijateljica je neočekivano ustala sa stolice i oslušnula.
- Lenočka se probudila. Izvini sad ću.

Eva je brzo ušla u sobu. Čula sam žalosni dečiji pisak koji se pronosio iz sobe, a zatim Evin glas koji je umirivao ćerku. Pomislila sam da će prijateljica da izadje kod mene sa devojčicom na rukama, i dohvatila sam igračku iz paketa. Eva je ušavši sama u kuhinju, brzo uzela iz ormarića mlečnu smesu i uključila šporet.

- Sad ću da je nahranim,- osmehnula se, pomešavši kašikom pire od jabuke i dodavši kravlji sir.
- Eva a zašto mi ne pokažeš svoje blago? – začudila sam se.
- Nemoj da misliš da je krijem. – odjednom je tužno odgovorila Eva i obrisala ruke. – Prosto Lena je teško bolesna. Veoma teško. Dodji.
Koliko tuge, bola i beznadežnosti je bilo u Evinim očima i rečima!
- Od čega je bolesna? – upitala sam.
- Ti studiraš medicinu. Možda ti je taj termin već poznat. Lena ima organski poremećaj mozga.

Zastala sam kod vrata dečije sobe. Taj termin mi je bio veoma dobro poznat. Više nego dobro. Naš lekar-neuropatolog, predavač anatomije i patologije je sa cinizmom svojstvenim za medicinare takvu decu nazivao “mlohavo refleksnim komadima mesa”. Ne znam, možda je u nekom stepenu bio u pravu. To su deca koja samostalno mogu samo da dišu, gutaju,…I to je sve. S užasom sam pogledala na Evu, a potom mi je pogled prešao na rozi krevetac…Tamo je ležala devojčica (ona je na prvi pogled izgledala krupno dete) – u štramplama, kratko podšišana, svetla, sa nevidljivim zatamnjenim izgledom … Oko nje su visile zvečke, cvetne meke igračke. Na uzglavlju je stajala mala ikona.

- Lena, Lenočka, pogledaj ko nam je došao! – nežno je rekla Eva uzimajući ćerku u ruke. Lenina glava je bezživotno visila sa Evnih ramena.
Devojčica sa tri godine nije mogla samostalno da drži glavu. I nikada neće ni moći.
- Zdravo Lenula, - progovorila sam čudnim glasom i stavila poklon pored njenog kreveta.

Lena je žalosno piskala, tiskala nosom o majčino rame, ništa ne videći i nikoga ne čujući.
- Hajde da jedemo. Sasvim smo zamorili moju jagodu gladju. Lenočka će sad da jede! – rekla je Eva.

S loše skrivenim užasom gledala sam kako dete jede. Eva je stavila ćerku na kolena, obuhvatila ju je jednom rukom za vrat i prstima otvarala devojčicina usta. Lena se otimala, gušila, s teškoćom mučno gutala i podsećala me …na ne do kraja oživelu lutku. Pire je kapljalo po dečijem podbradku. Lena je iznenada jako pocrvenela i tužno, glasno se zakašljala. Ja sam mahinalno skočila sa stolice nagnuvši se nad devojčicom.
- Ništa, ništa …To se dešava, - brzo me je zaustavila Eva. – Sad će se ona iskašljati. Navikavam je na žitku hranu, to je za nju teško, lakše je kada su komadići …Dodaj mi molim te taj peškirić. – Eva je posle jela umila ćerku, i držeći je na rukama sela naspram mene na stolicu.
- Eto to je naša Lenočka, - s tužnim osmehom je rekla Eva.

Ćutala sam i gledala čas Evu, čas devojčicu i pokušavala da prihvatim tu misao da će se Eva mučiti s njom ceo svoj život.
- Ali Eva… zar ..zar lekari nisu mogli da utvrde bolest deteta, kada si bila trudna? – uzviknula sam.
Eva me dovoljno hladno pogledala.
- I šta bih ja tada uradila? Šta? Abortirala? Ubila bi je samo zato što je teško bolesna?!
Eva je odnela ćerku u krevetac.

- A Dima kako…- odjednom sam počela i prestala pomislivši da uzalud počinjem taj razgovor.
- Znaš li Iročka da me je on za vreme trudnoće prosto nosio na rukama. Tako sam se čuvala. Nikakvih stesova, bolesti … I evo naša devojčica se rodila takva. Dima je predložio da je damo u dom za decu-invalide, - mirno je pričala Eva. – Čak je insistirao. Ali ja se nisam složila. Ne mogu da dam sopstevno dete na takvo mesto. To je moja ćerka i ja ću je odgajati. To je teško, ali to je moja Lena.
Činilo mi se da se u Evinom prijatnom stanu sve promenilo. Postalo je teško za disati, cveće je izgubilo svoju lepotu, pejzaži su postali mračni, tamni. I sve je tu tako tužno, loše. I sve – svaka stvar tu – nosi težak teret olovne tuge. A ja sam Evu nazivala srećnicom! Ali ona se i ponaša kao potpuno srećan čovek!

Eva je gledala na zid i tiho pričala:
- Mislim da Dima ima neku drugu. Možda sam i sama kriva …Ja sam se prešla u njemu, a on u meni. To je najteže. Ira, - to je verovatno kada gubiš poverenje prema čoveku koga si tako voleo, kome si tako verovao. Dima je bio sasvim drugačiji! Ili se meni tako činilo. Ja uopšte ne mogu da razlučim ljude, kako se pokazalo. Uopšte. Nikada nisam mislila da ću biti toliko voljena! Toliko, Ira! Dima i ja smo imali takvo jedinstvo spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta da smo mogli da opštimo neverbalno! On je bukvalno čitao moje misli, moje želje. To se retko dešava. Iročka, veoma retko. Razumeli smo jedno drugo po nekim neuhvatljivim znacima. Naprimer, Dima mi je neočekivano kupio poklon o kome sam odavno maštala, a on to pritom nije znao. Rekla sam mu: “Kako si se dosetio?”. A on se smešio: “Znao sam da će ti prijati”. Kako je znao? Eto Ira …A potom se rodila Lenočka…Kako se sve promenilo! Ona je prve godine bila mnogo bolesna: bubrezi, potom prehlada, grip, grip, i ponovo prehlada. Praktično nismo izlazili iz bolnice. I videvši kako se Dima menja, dolazi kući tužan, nezadovoljan, razdražen, mislila sam: “Zašto je to tako?”. Zato što mu je neka medicinska sestra iz porodilišta posavetovala:”Nagovori ženu da ostavi dete. Ono vam nije potrebno. Mladi ste život je pred vama – rodićete zdravo”. On mi je to potom rekao. Ili zato što njegov najbolji prijatelj ima zdravog sina, Leninog vršnjaka, već čita pesme .. I eto Iročka shvatila sam razlog. Bio je očigledan. Naša ljubav, pre čak zaljubljenost nije prošla proveru na trajnost. Dima i ja kako se pokazalo imamo različita shvatanja o ljubavi. Kada je sve dobro ljubav je tu – cveta i miriše, a kada je sve loše …Dima verovatno nije shvatio da je istinska ljubav – žrtva. Za njega je ljubav sasvim nešto drugo, to je naš medeni mesec u Grčkoj. Niko tada nije postojao sem nas dvoje na svetu, - Eva se zamislila i zaćutala spustivši glavu.

- Bože moj! – otelo mi se, i na očima mi se pojaviše suze. – Eva, i kako ti živiš? Sama se mučiš i Lena se muči!

Eva je odrično pokazala glavom.
- Jedini čovek koji se muči u ovoj kući je – Dima. On se stidi Lene, jer svi imaju «normalnu» decu a njegova ćerka je tako bolesna. I mene smatra nenormalnom pošto sam odbila da dam Lenočku u dom za decu.
- Eva, ali ti možeš da imaš još dece! – uzviknula sam.

- Iročka, to je veoma bolno pitanje, - tužno je prošaputala Eva. – Ja sam uvek želela da imam puno dece. I Dima takodje nije protiv drugog deteta, on je protiv Lene. Shvataš li, protiv Lene. Uopšte imamo puno problema, i sve je vrlo komplikovano. Da plus još imamo psihološku barijeru – a šta ako se i drugo dete rodi takodje kao nezdravo?
- Eva, tim pre! Ako postoji verovatnoća da se i drugo dete rodi bolesno…- zastala sam zbog Evine reakcije, - možda mogu da se urade specijalne analize, tako da prekineš trudnoću, ako…- odmah sam prekinula setivši se da je Eva verujuća i da nikada ne bi uradila abortus. Eva je očigledno takodje shvatila razlog mojih stanki.
- U kakve strašne i surove okvire stavlja čoveka vera! – s tugom sam izogovorila. – To se ne sme, tamo je greh, tu je greh, ovo se takodje ne sme! To je mučenje! Mučenje ceo život!
- Ovde nije u pitanju vera, - mirno je odgovorila Eva. – Ti misliš da sam ja neverujuća da bih mogla da dam Lenu u internat? Vera prosto pomaže da se nosi taj težak krst, i bez nje ne bih izdržala. Jako volim Lenu – jako, kao i svaka majka…Da, s njom je teško, njoj samoj je često veoma teško, ali se trudimo da trpimo i pomažemo jedna drugoj.
- To je preteško Eva. Preteško.

- Zbog čega mi svi težimo maksimalnom komforu! Svi žele da žive pod kalpakom, kao princ Gautama, i da se veštačkim zidom ograde od bola i stradanja! Svet treba da se sastoji od površinske sreće – mora holivudskih osmeha sa 33 zuba. A oni koji se ne slažu sa našim pojmom sreće, oni narušavaju harmoniju. Abortirajmo bolesnu decu, izolujmo sve invalide, sve umrle stavimo u hospise! – Eva je govorila iskreno, i ruke su joj malo drhtale. – Iročka, vera nema veze sa ovim. Čovek je Slobodan. I uvek sam odlučuje da li da ubije dete koje smeta njegovoj sreći ili ne. A što je najstrašnije majka tu preuzima ulogu sudije. Ona sudi tudjem životu, koji joj ne pripada, - uzdahnula je Eva. – Ira, ja nisam mazohista i sve bih dala da je moja Lena zdrava. Ali mi je Bog poslao upravo takvo dete – i to je moja ćerka i ja je volim takvu kakva jeste. To je krst Iročka. A od krsta, kao i od savesti se ne može pobeći. Skineš ga na neko vreme a potom te pritisne sa novom silom.

U dubini duše sam se slagala sa Evom. Bila sam zadivljena snazi njenog duha. Za mene je taj podvig bio pretežak, nepodnošljiv.
Kazaljke su pokazivale sedam sati uveče.
- Treba Lenočku da izvedem u šetnju. Šetam s njom preko dana, - nežno je rekla Eva. – Ona je tako slaba! Prehladi se često.

Pošle smo u dečiju sobu. Lena nije spavala i gledala je pored nas. Tada su se čula ulazna vrata.
- To se Dima vratio.
Izašle smo u hodnik i Eva nas je upoznala.

- Dima mi se iskreno osmehnuo. Njegovo lice je bilo malo uznemireno i umorno. Eva je požurila u kuhinju da podgreje večeru. Pratila sam njene tanke ruke koje su izgledale nezaštićeno ispod rukava haljine. Ona je brzo, vešto stavila viljušku i nož pored tanjira, salvetu, čašu ...Te ruke su sasvim nedavno držale dečju plastičnu bočicu pokušavajući da nahrane ćerku.
…Eva je pozvala muža.
- Podgrejala sam večeru. Obavezno popi voćni sok pošto mnogi imaju avitaminozu, - tiho je rekla Eva.
- Niko nema tako brižnu ženu, - Dima mi je veselo pokazao na Evu.
- Znam sve Dima! Eva je u našem razredu bila za sve sestra, i majka, i lični psiholog! – podržala sam je.
- Mi idemo da se prošetamo sa Lenom, a ti jedi, - izgovorila je Eva bukvalno sa osećajem krivice.

Dima je rasejano klimnuo glavom i uputio se u kuhinju.
- Eva uključi mi molim te treći kanal.

Eva je u dečijoj sobi dugo spremala ćerku za šetnju. Pevala je pesme sa pola glasa, čitala stihove, a devojčicine oči su bez učešća gledale u neki drugi samo njoj poznat svet.
Naša Lena gromko plače
Uronila u reku mač
Tiho Lenočka ne plači
Neće utonuti u reku mač…
- izražajno je čiatala Eva ljubeći dete.

Čula sam kako je Dima pojačao televizor, a potom uzviknuo:
- Eva prestani! Ti znaš da ona ništa ne razume!
Eva je ućutala, a potom prošaputala ćerki:
- Lenočka ne obraćaj pažnju. Tata je samo umoran. Ja te volim jagodo.

…Eva je izašla prva na ulicu sa Lenom na rukama. Dima je poneo kolica (lift nije radio), a ja torbu sa knjigama i igračkama za dete.
- Dobro je što ste nas posetili, Ira, - neočekivano mi je rekao Evin muž i uz napor se osmehnuo. – A znate niko …Ranije su svraćali prijatelji, a sada …Boje se da ne smetaju, šta li? Ko želi naravno …- Dimino lice je bilo rastrojeno i ja sam odlučila da nešto odgovorim.
- Vi znate Dima, - promrmljala sam, - Lenočka bukvalno sve razume samo ne govori.
- Ah, - sa smeškom je odmahnuo Dima i dodao: - Kao pas.

Na drugom spratu je postavio kolica i sa očajanjem pogledao kroz prozor na tanku ženinu figuru sa ćerkom na rukama.
- Najviše mi je žao Eve. Ona je blesava. Jako je volim. Ne mogu da gledam kako se muči. A mučenje je brinuti o takvom detetu. Ali Ira razmislite sami – Lena u najboljem slučaju može da doživi 30 godina. Dalje od toga oni ne žive lekar mi je to rekao. Ali koliko će Eva imati? 50! Ceo život, i sve najbolje godine bačene u vetar! A nada postoji! Ali …ako se nema mozga? Ne Lena nema mozak i šta sada – leći pored i umreti?! Život teče dalje! A Eva odbija da živi.

- Dešava se da lekari pogreše, - rekla sam tiho i neuvereno. Dima ništa nije odgovorio. Sigurno je pomislio šta ja to pričam.
Ja sam takodje ćutala i nisam mogla da se složim da se Eva mnogo muči. Ona je spolja izgledala srećna.
Prošetala sam sa Evom oko sat vremena.
- Baka i deda me zovu da dodjem kod njih sa Lenočkom. Kažu da poznaju dobrog lekara-neuropatologa. Znaš kako oni zovu Lenu?
- Kako?
- Fakel. To znači Elena, - osmehnula se Eva.

One su otišle kući. Toplo sam se pozdravila sa Evom i obećala da ću češće dolaziti. Išla sam po baricama i razmišljala o Evi. Želela sam da joj se poklonim pred noge. Da padnem pred njom na kolena i ne ustajem …
Često sam se vidjala sa Evom. Muž ju je ostavio posle pola godine – razveli su se, i Eva je sa ćerkom otišla u Solun.
Uskoro posle toga sam srela Evinu majku, i ona je počela da se žali na ćerku:
- To je sve njena upornost. Dimka joj je govorio: daj Lenu u internat. A Eva nikako nije htela. …Jadna moja ćerka! – neočekivano je uzviknula Evina majka. – Ona je na oca, takav je on bio…
Ćutala sam i razmišljala da se Evina ljubav prema ćerki nikako ne sme nazvati upornošću. Uopšte posle susreta sa Evom počela sam drukčije da se odnosim prema životu. Sve je dobilo drugi smisao. Za mene je sve bilo previše uprošćeno u ovom svetu.

Dopisujem se sa Evom preko mejla. U jednom od prvih poruka Eva mi je detaljno opisala o razvodu sa mužem: “Rastala sam se sa Dimom veoma teško, uz skandal. On je postavio ultimatum: “Ili ja, ili Lena” – i dugo me je nagovarao da je dam u internat. Govorio mi je da bih mogla često da je posećujem da joj plaćam sve usluge – novac je tu … Uveravao me je da će joj biti bolje u internatu i da je njoj svejedno gde je. Ira, razmisli samo, kako može da joj bude bolje u internatu gde sanitarke otvaraju prozore zimi da bi se deca prehladila i umrla. Dima mi je rekao mnogo toga neprijatnog. Da sam – “grčki pravoslavni fanatik”, nošena idejom o vaseljenskom dobru, rušeći svoju sopstvenu porodicu. Da je sve to farsa, da nikome nije potrebna žrtva, da je Lena kriva za sve itd. Dugo sam plakala te noći, sedeći pored Leninog kreveta i razmišljala. Ira, rasudjivala sam potpuno logično: Dima je već samostalan muškarac kome niko ne treba. Da, ja sam mu potrebna, ali on i tako može bez mene. A Lena je bolesna, bespomoćna i sama. I nikome nije potrebna osim meni. Ona ima samo mene, majku. I odlučila sam da ostanem sa ćerkom. Zato Ira ti ne možeš da zamisliš kako se radujem kada vidim da Lena poznaje moj glas! Umiri se kada počnem da razgovaram s njom! Shvatila sam da je moj težak izbor i moje mučno rešenje opravdano”.
Sada Lenočka ima već šest godina. Eva mi piše da zahvaljujući specijalnoj masaži ćerka već ume da drži glavu, da se okreće sa ledja na stomak, da skupi prste u pesnicu i što je najvažnije – osmehuje se.
Još piše da odlazi u grčki pravoslavni manastir, da ima dobre prijatelje, da joj je mnogo svidja u Solunu, ali ipak tuguje za Rusijom. Odštampala sam i sa strahopoštovanjem čuvam sva Evina pisma – sveta, iskrena pisma istinski srećnog čoveka.

Kraj
preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3321.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic