MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

SVI SMO MI DECA ADAMA



Nadavno je kod nas u redakciju radio-stanice navratio jedan čovek. Tražio je malo poznatu pesmu Renata Ibragimova «Mirno tatarsko selo». Raspričali smo se. Pokazalo se da je Roman Islamov i sam poreklom iz jednog takovog «mirnog tatarskog sela» kod Uljanovska. A pesmu je tražio za akciju koju organizuju Tatarska Pravoslavna zajednica zajedno sa Tatarskim kulturnim centrom. Zanimljivo i sa oduševljenjem nam je ispričao o tome kako tatari prelaze u Pravoslavnu veru i kako pri tome čuvaju i poštuju svoje tradicije.

Od detinjstva Romanu Islamovu su ostali u secanju – džamija, deda s turbanom. Dečaku je to sve izgledalo kao iz priča... Ali dečak je rastao i sve više jpitanja postavljao, na koje često rodbina nije znala da odgovori. Mladić je morao da traži druge izvore. Prve informacije o Pravoslavlju on je izvukao iz knjiga o ...nauci i tehnici:

-Ja sam po obrazovanju tehničar. I kada sam počeo da izučavam svet nauke, primetio sam, da se veoma mnogo inovatora i konstruktora drže nekih opštih shvatanja o postojanju ovog sveta, hrišćanskog shvatanja. Lomonosov, Mendeljejev, Isak Njutn, Luj Paster. Čitao sam mnogo o njima. Saznao sam da je akademik Sergej Koroljev darovao svoju državnu novčanu nagradu za hram, i za mene je to bilo zadivljujuće. Crkva je za mene bila nešto amorfno, neka organizacija...- i tako je počeo put tatarina iz muslimanske porodice ka hrišćanstvu.

Sećao se onoga što su ga učile bake i deke, mama i tata, i poredio je to sa novim neobičnim saznanjima. Pokušavao je da pronađe nešto, još ne znajući šta. U 27 godini ova traganja su bila krunisana susretom sa nekim uljanovskim preduzetnikom Sergijem.

I na kraju je Roman donio odluku i krstio se. Rodbina je to doživela kao strašan udarac. Po islamskoj tradiciji prelazak u drugu veru kažnjava se smrtnom kaznom. Iako danas, naravno, islamska zajednica se tako strogo ne pridržava kanona, iako su zakoni Šerijata još na snazi.

-Moja pokojna mama je jako plakala. Okolo su živeli sami tatari sa svojim ustaljenim tradicijama, i gledajući na njih, ona bi govorila: «Pogledaj samo, mladići sa kojima si odrastao, - onaj se oženio, i onaj drugi isto tako, a ti šta misliš?» To je bilo pre deset godina, a kada sam posle nekoliko godina dolazio u Uljanovo, ona je već drugačije govorila:»Eno onaj se rezveo, i oni drugi su se razveli i ponovo su opet zajedno, a oni treći loše žive...Šta je to danas sa ovim svetom i među tatarima ne ide dobro» I za nju više nije bilo tako važno da li će se za tatarku ili za ruskinju oženiti njen sin. Počela je da shvata, da pripadnost onome ili drugome narodu ne čini čoveka automatski dobrim i srećnim. Ali to je bilo tek kasnije, ispočetka je mama zbog moga krštenja govorila: «I zašto si se ti krstio? Razmisli o večnom životu, otići ćeš u pakao!» pokušavao sam da joj objasnim: «Pa hajde uzmi Bibliju i Kuran...» Mama nije htela: «Ne razumem ja ništa u Kuranu, žao mi je što je tvoja baka umrla». Baka je čitav život provela u tatarskom selu, imala je tri razreda škole, nije znala ruski jezik, čitala je knjige pisane arapskim pismom, ali da li ih je ona zaista razumevala...

Neki tatari imaju samo nejasnu predstavu o tome, šta je to islam, ali ništa manje, nazivaju sebe muslimanima. Sovjetska ideologija je još više udaljila tatarski narod i od muhameda i od Hrista. Često je odnos prema religiji detinje zahtevan: «dođe čarobni dedica s turbanom, pročita zaklinjanja na nepoznatom jeziku i sve bude u slatkoj čokoladi». «Mi – muslimani», za neke je to prosto slediti tradiciju. Ali tu se postavlja sasvim s punim pravom pitanje – ako je to tradicija dedova i pradedova, zar nema takozvanog «zova krvi»?

-Ne, - odgovara Roman. – Kako je moja mama govorila: «Edem balilare», to jest « svi smo mi deca Adama». Što se tiče istorije i kulture svoga naroda, tada ako ih ne poznajemo, kako je moguće objašnjavati nešto o Bogu svojim rođacima i drugim tatarima? I mene često pitaju: «vi ste musliman, a da li ste jezikom ovladali?» Prelazim na čisto tatarski, i pitanja više ne postavljaju, jer se ponekad dešava, da ja poznajem jezik čak bolje od onih, koji postavljaju ovako provokativna pitanja. Pravoslavlje i rođena kultura – jedno drugom ne predstavljaju smetnju. I ja sam blagodaran Bogu za to, to On voli moj narod i dao nam je jezik, na kojem On mene razume.

Na tatarski jezik su prevedeni i Biblija i Molitvenik. A nedavno je Roman bio u Kazanju na konferenciji krštenih – pravoslavnih tatara – i posetio je hram, u kojem služba ide na krjašenskom, veoma bliskom s tatarskim jezikom. «Na mene je to ostavilo dubok utisak, priča on, tatarske devojke stoje u crkvenom horu!»

Otprilike jednom mesečno u Moskvi u hramu apostola Tome vrše se molitveni kanoni jednim delom na ruskom, jednim delom na tatarskom jeziku. Ovde pod pokroviteljstvom oca Danila (Sizojeva) se okuplja Tatarska Pravoslavna zajednica, njen aktivni član je postao i Roman:

-Evo na fotografiji je jedan od susreta naše zajednice. Sve su to ljudi koji su prošli kroz neke teškoće i učinili su korak prema Suncu Istine i Pravde. Neobične su tatarske sudbine. Ima mnogo slučajeva da, na primer, žena primi Hrista, krsti sina, a otac o tome ne zna, ili obrnuto. To treba zamisliti. To oduševljava. Ali ljudi se boje osude svojih baka, deka, mama, tata...Ja sam kroz sve to prošao...

Sastanci zajednice su često naznačeni u dane svetih zaštitnika tatara – Svetih Petra i Stefana Kazanskih, Prepodobnog Serapiona Kožeozerskog, Prepodobnog Pafnutija Borovskog...posle molitvi – pije se čaj, družimo se. Ovde su ljudi raznog uzrasta, iz Moskve i iz raznih gradova Rusije. Zajednica je kao klub prema interesovanjima, i svaki njen član se raduje, što on nije jedan takav – pravoslavni tatarin – na svetu.

I još zajednica organizuje akcije ajedno sa Tatarskim kulturnim centrom, u koji ljudi dolaze da uče jezik i kulturu – ples, literatura, pesme. «Ja isto veoma volim tatarske pesme», - osmehuje se Roman. On nije otrgnut od svoje kulture, i to se može primetiti čak u razgovoru, karakterističnom za istok slikovitošću i intonacijom kojom on govori, dok pije čaj: «objašnjavam svojim sestrama, da se hrišćanstvo ne treba znati, nego doživeti. Evo ja sada pijem ovaj divni aromatični čaj, i treba okusiti jedan gutljaj, kao i gutljaj iz izvora života...»

Autor: Aleksandra Obolonkova
Prevod s ruskog: Nataša Ubović
Izvor: http://www.pravmir.ru/article_3053.html

Pročitano: 3710 puta