MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Prot. David M.Petras.

S prevodom Liturgije na savrmene jezike neizbežno je iskrslo pitanje o glasnom čitanju svešteničkih molitvi. To pitanje je bilo aktuleno još 1964. godine kada je Leonid Uspenski primetio:

Činjenica je da tajno čitanje molitvi otežava učešće vernih u Liturgiji. Celo liturgijsko Bogosluženje, i njegov najvažniji deo – Evharistija, predstavlja molitvu cele Crkve, cele zajednice, eklesije, koja uključuje kao sveštenike, tako i mirjane. Pri tajnom čitanju molitvi narod može da čuje samo odredjene usklike, izvučene iz konteksta: «Slava Tebje Gospodi...», «Pobednuju pjesan pojušče, vopijušče i glagoljušče», «Primite, jadite...», «Tvoja od Tvojih...» i tako dalje. U tom smislu su učesnici Bogosluženja lišeni najznačajnijeg dela Liturgije, ona izmiče njhovom razumevanju, a njena struktura postaje nerazumljiva, i zato je neophodno ponovo uvesti glasno čitanje molitvi. Čini se da se svi s tim slažu (i).
Kako primećuje Uspenski, čim ljudi čuju osnovne reči, oni shvataju da čuju samo «pojedine vozglase, istrgnute iz konteksta». Taft takodje primećuje da su se molitve, van svake sumnje, u početku čitale glasno (ii).
Naravno, to je jedini logičan zaključak, ako su molitve bile improvizovane. Upravo na taj način se izražavala i uzrastala vera na Bogosluženju, iskonskom izvoru bogoslovlja. Kako primećuje Bouli, hrišćani su upravo na Bogosluženjima i kroz Tajne Krštenja i Evharistije prišli dubljem shvatanju Gospoda Isusa Hrista, obećanog im Duha i sebe kao ljudi Novog Zaveta. Molitva, kao propoved i učenje, ne samo da je privodila ka novim otkrovenjima, već je takodje služila kao sredstvo njihovog izražavanja (iii).
Taft takodje primećuje da se u prvim vekovima sve čitalo naglas. U Delima Apostola Filip čuje kako etiopski evnuh čita knjigu proroka Isaije u svojoj keliji. Kako bi on inače znao za to, da je ovaj nije čitao naglas? Prvo pominjanje «čitanja u sebi» nalazimo kod Avgustina, koji je pisao o arhiepiskopu Amvrosiju: «Kada je on čitao, njegove oči su «trčale» po stranicama, a srce je pronalazilo smisao, ali se njegov glas nije čuo i jezik je bio nem...uvek ga tako nalazimo u bezmolviju, pošto nikada ne čita naglas» (iv).
Iz toga možemo da izvedemo zaključak da su se liturgijske molitve čitale glasno praktično do 15 veka. Medjutim, na osnovu raspoloživih činjenica, moguća su dva tumačenja. Ako su se molitve čitale naglas samo zato što se upravo tako sve čitalo, da li onda ima značaja da li su ih vernici čuli ili ne? Taft tvrdi da ljude drevnih vremena to nije interesovalo, «i teško da se mogu naći svedočanstva o tome, šta je koga interesovalo, koliko dobro je zajednica mogla da čuje službu i koliko je mogla da učestvuje u njoj, osim pevanja psalama, izučavanja Pisma, propovedi i Svetog Pričešća» (v).
Na osnovu toga se Taftovi zaključci mogu inerpretirati drugačije. Iz toga što je rekao Bouli, može se zaključiti da je u prvim vekovima, kada su hrišćanske zajednice bile malobrojne i revnosne, ljudi su se molili po kućama i malim sobama. Molitve su bile izražaj njihove narastajuće vere, i čak je bilo nemoguće i zamisliti, da molitve nisu bile osnovni deo Liturgije, prednaznačene za čitavu zajednicu vernih. Situacija se mogla promeniti, kada je hrišćanstvo institucionalizovano, kada se imperija obratila k veri, i Liturgija je počela da se služi na prostranijim javnim mestima, i u zgradama koje su bile izgradjene za Bogosluženja. Ovde opet, primećuje Taft, «u ogromnim bazilikama post-konstatinovskog Istoka, koje nisu bile opremljene savremenim zvučnim sistemima, malo je verovatno da je većina prisutnih u hramu mogla da čuje i razume tekst anafore, čak i ako bi sveštenik vikao iz sveg glasa». (vi)
Interesantnoje, primećuje Metjuz, da «mi ništa ne znamo o akustici vizantijskih hramova – vreme odbijanja zvuka (u Sofiji Konstatinopoljskoj) – je skoro 10 sekundi, u šta može da se uveri svaki slučajni posetilac. Ovaj fenomen je kao i neobična veličina zgrade, veoma otežavao izgovaranje propovedi u njima». (vii)
Teško je zamisliti da su oni smatrali propoved manje važnom ili da se ona realizovala ćutke. Ono što se odnosi na propoved odnosi seiI na molitvu – možda su ljudi tada znali više o refleksiji zvuka bez elektronskih zvučnih sistema.
Zbog čega su odista molitve prestali da čitaju naglas? Grisbruk (viii) i Taft (ix) ukazuju na to da je tajno čitanje molitvi počelo u Siriji krajem petog veka. O tome piše komentator-liturgičar Narsai: “Sveštenik u jarkoj odeždi, glas Crkve, otvara usta i razgovara s Bogom kao sa bližnjim”(x). Grisbruk ukazuje na uzrok: “običaj se pojavio zahvaljujući želji da se izrazi i probudi strahopoštovanje i trepet prema Liturgiji”. On dalje izvodi zaključak da “čitanje evharistijskih molitvi ćutke, van svake sumnje predstavlja poročnu praksu…Ta potreba (čitanja u sebi i njegovih psiholoških posledica na Bogosluženje) je trebalo da se ostvaruje na druge načine” (xi)
Taj uzrok je danas mnoge napravio pristalicama tajnog čitanja molitvi. Neophodnost tajnog čitanja se takodje zasniva i na prirodi samog sveštenstva. Oni tvrde, da molitve kao deo Tajni, pripadaju sveštenstvu. Njih treba da izgovara samo sveštenik lično. Taft osporava ovaj stav: “danas će se mnogi hrišćani saglasiti s tim da se Liturgija služi radi svih, a ne samo radi grupice profesionalnih sveštenika, svi kršteni ljudi imaju pravo da čuju i izgovaraju sveštene reči Liturgije” (xii)
Otićiću i malo dalje u razmatranju. Da, ja se slažem s tim da su liturgijske molitve – svešteničke molitve, ali cela zajednica je u stvari “rod izabrani, carsko sveštenstvo, narod sveti” (1 Pet 2:9). Potpuno je razumljivo da zajednica koja potkrepljuje svešteničke reči svojim “amin”, čuje reči koje potvrdjuje. Prema današnjem učenju Crkve o opštem i tajnom sveštenstvu, opšte sveštenstvo je za katolike i pravoslavne. Drugi Vatikanski Sabor se potpuno jasno izrazio o tome: “Iako se oni i razlikuju suštinski, i to ne samo po stepenu - opšte sveštenstvo vernih i jerarhijsko sveštenstvo su na ovaj ili onaj način potčinjeni jedno drugom, ali svako ima svoj udeo u Hristovom sveštenstvu” (xiii)
Jedna od tih razlika, koju pokazuje liturgijska praksa Crkve, je i ta što sveštenik koji služi Liturgiju (prezviter) glasno čita molitve u ime cele zajednice, i narod (opšte sveštenstvo) ih sluša i potvrdjuje svojim “amin”. Sveti Jovan Zlatousti predivno govori o tome: Vidimo, da narod mnogo učestvuje u molitvi – za vreme služenja strašnih Hristovih Tajni sveštenik govori u ime naroda, i narod govori u ime sveštenstva, kako vidimo iz reči “I so duhom tvojim”. Molitva blagodarenja je opet zajednička molitva koju uznose sveštenik i ceo narod. Sveštenik počinje, narod mu se pridružuje govoreći da je “dobro i pravo hvaliti Gospoda”, - to je početak blagodarenja. Zbog čega vas začudjuje to što narod sjedinjuje svoj glas sa glasom sveštenika? Zar ne znate da te svete pesme dosežu nebesa, gde se sjedinjuju sa pesmama Angela, Heruvima i Nebeskih Pravednika? (xiv)
Iako nisam našao direktne potvrde, mislim da je bilo i drugih uzroka zbog kojih su molitve prestale da se čitaju naglas. Moguće je da jedan od faktora bio i postepena spora promena maternjeg jezika. Tekstovi Pisma i liturgijske molitve se i pored svega nisu menjale. One su bile napisane sveštenim jezikom. Kako je moguće menjati original Pismo? To će biti pronevera Božije reči. Odnos prema molitvama je bio toliko konzervativan, pošto su se neke od njih pripisivale apostolima, a druge – Ocima, koji su imali neosporivi autoritet. Tokom vremena su čak i one molitve sastavljane kasnije, pisane u klasičnom stilu. Sličan konzervatizam možemo da primetimo i danas. Za mnoge biblijske hrišćane je neprikosnoven engleski prevod Biblije kralja Jakova. Smatra se da je on bogonadahnut i napisan sveštenim jezikom. Tako je Patrijarh Moskovski Aleksej II nedavno odbacio predlog da se Liturgija prevede na savremeni ruski jezik, tvrdeći da su ljudi sposobni da shvate crkvenoslovenski pri svoj njegovoj složenosti. Pošto su molitve postajale sve manje i manje jasne za veliku većinu ljudi, pitanje njhivog glasnog čitanja je postajalo sve manje i manje aktuelno.
U vezi sa tim značajno je to što je tokom cele istorije Vizantisjke Crkve bila prisutna svest o važnosti svešteničkih molitvi. Taft primećuje da su u “ranoj i poznoj drevnoj Crkvi jedva postojala svedočanstva da se neko uznemiravao zbog toga koji deo zajednice i koliko dobro može da vidi, čuje i učestvuje u Liturgiji…” (xv), ali ja bih rekao da to nije tako. Mi vidimo potpuno javnu brigu o tome da ljudi čuju molitve, iako se k tome svedočanstvu retko pribegava. U to vreme, kada je tajno čitanje molitvi bilo rasprostranjeno, Justinijan je u noveli 167, 565 godine pisao: mi zapovedamo, da svi episkopi i prezviteri čitaju molitve, koje se izgovaraju pri Svetom Krštenju i Božanskom žrtvoprinošenju, ne tajno, već tako da ih čuju svi vernici, kako bi se njihove duše pokrenule na još veće pokajanje i uznošenje hvale Gospodu Bogu (xvi).
Brigu o tome možemo da vidimo još pre pet stotina godina, koja je još bolje javno izražena u komentarima na Liturgiju, nazvanim Protheoria. Episkopi šapuću molitve jedva razlučnim glasom, i ljudi pitaju kakav je cilj takve prakse, dodajući da je pokušaj da se na taj način uhvate reči molitve ravan pokušaju spoznavanja odežde na osnovu nabora (xvii). Pre nekoliko vekova Trembelas se pozivao na mišljenje kolivadovaca, članova reformatorskog pokreta na Svetoj Gori, osnovanog u 18 veku, koji je takodje zastupao stav o potrebi glasnog čitanja svešteničkih molitvi, iako u to vreme bogoslužbeni grčki već nije bio i govorni (xviii).
Mislim da tolika javna svedočanstva iz različitih epoha govore o važnosti tih molitvi.
Božanstvena Liturgija se može smatrati troglasnom simfonijom sastavljenom od: molitvi, koje čitaju prezviteri ili episkopi, jektenija – molitvenih prozbi, koje uznose djakoni, i molitvi proslavljanja, koje uznosi narod. Tokom istorije jedan od tih elemenata je postao “nem”: svešteničke molitve. One se najbolje mogu nazvati molitvama opšteg sveštenstva – naroda, pošto zajednica treba da ih potvrdi svojim “amin”, “pečatom” molitve. Kako se ljudi mogu složiti sa molitvama ako ih ne čuju? Može se naravno reći da su molitve previše složene da bi ih narod razumeo i samo produžavaju trajanje Liturgije. Ja to prosto ne prihvatam. One mogu da bude teške za nekoga, ali je većina vernika dovoljno obrazovana da može da ih shvati, i jezik tih molitvi nije ništa komplikovaniji od jezika tekstova.Pisma, ili himni, ili čak propovedi. Mogu da ispričam interesantan slučaj. Navikao sam na glasno čitanje svešteničkih molitvi, i u jednoj od mojih parohija jedne nedelje sam propustio ceo red iz jedne od molitvi. Odmah posle Liturgije me je jedan od prislužnika koji uči srednju školu pitao zašto sam propustio te reči, i izrecitovao ih je napamet, eto to je savremena varijanta pogleda Jovana Mosha 600 godine naše ere, koji je primetio da je grupa mladića zapamtila anaforu napamet (xix). Očigledno te molitve ostavljaju utisak na mnoge ljude, i ja se potpuno slažem sa ocem Taftom, da njihovo glasno čitanje može da bude samo korisno i ne odvlači pažnju od Tajni. “I već posle toga pošto su sve molitve bile napisane i izučene i svi bogoslovi su rekli svoje mišljenje, Bozanstvene Tajne ostaju Tajne po samoj svojoj prirodi, a ne zato što mi pokušavamo da ih učinimo nedostupnim razumevanju, skrivajući ih pokrovom ćutanja” (xx).
Sveštenici su odavno odbacili svoju ulogu u Liturgiji, uzevši na sebe ulogu djakona. Oni čitaju molitve koje odgovaraju njihovom činu tajno, a djakonske – naglas. Prevod Liturgije na govorne jezike i vraćanje djakonskog čina će dovesti do promena, iako će se naravno neki buniti. Sveštenici će ponovo učiti da budu dobri deklamatori. Pesme zajednice naroda predstavljaju važan deo Liturgije, jer je naše duhovno poklonjenje uznošenje hvale Gospodu. Djakonske prozbe su takodje važan deo Liturgije jer mi očekujemo od Gospoda “svako dobro i svaki dar savršeni”, te one predstavljaju takodje deo naše vere. Medjutim, upravo molitve koje izgovara narod, predstavljaju samu srž Tajne. Ovde stojimo pred Bogom, Tvorcem, “Koji nas je priveo iz nebića u biće”. Ukoliko te molitve odražavaju naš istinski odnos sa Tvorcem, tada Gospod u Liturgiji “ne okreće se od Svoje tvorevine”, i “ne zaboravlja delo ruku Svojih”, već “podiže nas pale i ne ostavlja ništa nedovršenim, dok nas ne uznese na nebo i ne podari nam nastupajuće Carstvo”. Na Liturgiji smo okupljeni u stan sa hiljade Arhangela i desetine hiljada Angela, Heruvima i Serafima. Sada Gospod ljubi svet toliko, da je poslao Svoga Sina Jedinorodnog “da svako ko veruje u Njega ne pogine, već ima život večni”. Kada čujemo ovu molitvu, eho koji se čuje vekovima, tada sedimo sa Hristom za tajanstvenom trpezom, spoznajemo Ga u Hlebu i Čaši, kako su Ga prepoznali učenici u Emausu. Tada Sveti Duh započinje naše oboženje, preobražava naš život u sinergiji sa Božanskim, u vihoru i ognju, o kojima govori Zlatoust: sveštenik stoji nizvodeći ne Oganj već Svetog Duha, on uznosi molitvu ne radi toga, da bi oganj sišao Sviše i spržio predložene darove (1Car 18:34), već da bi blagodat sišla na žrvtu i rasplamptala duše svih (xxi).
Kao i Jovu, Gospod nam odgovara iz vihora, i naša molitva je odgovor na Tajnu: “Znam da Ti sve možeš, i da namera Tvoja ne može biti ostavljena”, “Čuo sam o Tebi sluhom uha, a sada Te moje oči i vide” (Jov 42:2, 5).
Ubedjen sam da ne može biti nikakve reforme, pa čak ni senke reforme Liturgije bez povratka ka glasnom čitanju svešteničkih molitvi pred celom zajednicom. Drugi Vatikanski Sabor je pozvao Crkvu na obnovu te tradicije, i u svim Crkvama Istoka, pravoslavnim i katoličkim, u kojima se koriste savremeni jezici, vraćene su glasne svešteničke molitve. Na Saboru je izjavljeno da su Crkvi uvek potrebne promene. “Crkva koja je uvek Sveta i kojoj je uvek potrebno očišćenje, neumorno ide putem pokajanja i obnovljenja” (xxii). Tomas Pott je nedavno napisao knjigu o liturgijskoj reformi u Vizantijskoj Crkvi (xxiii). On definiše reformu kao “ideju slobodnog napora, ciljnog i usavršavajućeg, višekratnog, trajnog i ponovljivog, koji se ulaže radi toga da bi se ponovo utvrdile ranije postojeće vrednosti u duhovno-materijalnom ustrojstvu sveta” (xxiv).
Važno je to da reforma nije stvaranje novih, već uspostavljanje predjašnjih vrednosti. Reformu treba razlikovati od spontanih evolucija: za razliku od poslednje, ona predstavlja aktivnu i reflektivnu ljudsku intervenciju. Pott primiećuje da “priroda Liturgije i način njenog prenošenja uslovljavaju konzervatizam njene forme. U odredjenim momentima razvoj može da podje drugim putem, koji ne proističe iz sinergije vere i ljudske ličnosti, već se zasniva na preovladavanju grešne ljudske prirode, što se projavljuje u Liturgiji” (xxv). Kada se to desi potrebna je aktivna i osmišljena intervencija, kako bi Liturgija ponovo služila svom iskonskom cilju.
Iz tog razloga je Sabor episkopa Pitsburške mitropolije doneo odluku o odobrenju prethodnog prevoda Parmske eparhije 1987 godine i eparhije Passaik 1997. godine, i preporuku Medjueparhijske liturgijske komisije da se dozvoli glasno čitanje većine svešteničkih molitvi Božanstvene Liturgije. To se odnosi na molitve prvog antifona, molitve prinošenja (najbolja formulacija je «Molitva približavanja Svetom Žrtveniku»), samoj anafori, sa izuzetkom pominjanja, koja se čitaju u vreme molitve Presvetoj Bogorodici, molitve pre Oče naš, glavopreklone i blagodarstvene molitve.
Taft primećuje, da “molitve, koje treba da se izgovaraju naglas, uključuju u sebe anaforu i one, koje otkrivaju drevnu strukturu Liturgije i odredjuju značenje odgovarajućih delova Liturgije, sa izuzetkom kasnijih ponavljanja drevnih molitvi, koje ispunjavaju analognu funkciju, ili predstavljaju molitve lične blagočestivosti sveštenika…”(xxvi)
Prema njegovim kriterijumima, molitve koje treba čitati glasno, a koje nisu uključene u navedeni spisak, su molitve drugog antifona, Trisveto, Druga molitva vernih, (xxvii) i ostala pominjanja anafore. Molitve koje su bile prednaznačene za tajno čitanje su: molitva trećeg antifona, molitva za čitanje Jevandjelja, prva molitva vernih, molitva Heruvimske pesme, molitva pred “Svetinje svetima…” i molitva za Darove. Zaamvona molitva treba naravno da se čita naglas. Sistem koji je predložio Sabor episkopa je usvojen od strane Kongregacije za poslove Istočne Crkve i saglasan je sa praksom većine pravoslavnih i katoličkih Crkava, koje koriste savremene jezike u Bogosluženju.
Eastern Churches Journal, Vol. 8, No. 2
Prevod sa engleskog Julije Zubkove specijalno za “Pravoslavlje u Ukrajini”
[i] Leonide Ouspensky, "The Problem of the Iconostasis", St. Vladimir's Seminary Quarterly, 8,4 (1964) 215.
[ii] Cf. Robert Taft, S.J., "Questions on Eastern Churches", Eastern Churches Journal, Volume 8 Number 2, s. 107ff
[iii] Allan Bouley, "From Freedom to Formula" (Washington, DC: Тhe Catholic University of America Press, 1981)
[iv] Alberto Manguci, A History of Reading (New York, Viking, 1996), 42. Svedocanstvo Avgustina se odnosi na 383 godinu
[v] Taft, "Questions of the Eastern Churches", § 3, s.110.
[vi] Isto
[vii] Thomas F. Mathews, The Early Churches of Constantinople: Architecture and Liturgy (University Park and London: The Pennsylvania State University Press, 1971), 154, fn 106.
[viii] W. Jardine Grisbrook, "Silent Prayer", in The New Westminster Dictionary of Liturgy and Worship (Philadelphia: The Westminster Press, 1986) 492-492.
[ix] Taft, "Questions of the Eastern Churches", § 2, s.109
[x] Beseda 17, isto
[xi] Grisbrook, s.493
[xii] Taft, "Questions of the Eastern Churches", § 3, s.112
[xiii] Constitution on the Church, p.10
[xiv] Beseda 18, Prva Poslanica Korincanima, pogl.Trembelas, Panagiotis, Eastern Churches Journal, Volume 8 Number 2, "The Hearing of Eucharistic Anaphora by the People", pp 81-82
[xv] Taft, "Questions of the Eastern Churches", § 3, p.110
[xvi] Taft, "Questions of the Eastern Churches", § 2, p.109
[xvii] Protheoria 38; PG 140-465C.
[xviii] Trembelas, "The Hearing of Eucharistic Anaphora by the People", p. 96.
[xix] Spiritual Meadow 196 in Taft, "Questions of the Eastern Churches", § 3, p.111
[xx] Taft, "Questions of the Eastern Churches", § 3, p.112
[xxi] On the Priesthood, 6,4.
[xxii] Constitution on the Church, LG 8
[xxiii] Thomas Pott, La réforme liturgique byzantine (Rome: Edizioni Liturgiche 2000)
[xxiv] Pott, s.22
[xxv] Pott, s.70
[xxvi] Taft, "Questions of the Eastern Churches", § 3, p.113
[xxvii] Molitva za oglasene se takodje moze citati naglas, ako oni postoje, I utvrdjeni tekst ce takodje zahtevati odobrenje Kongregacije za dela Istocne Crkve, kao I u slucaju sa Drugom molitvom vernih.