MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

MOJI SNOVI SU SE OSTVARILI



Kada sam vratio posle sto godina Nikoljsko Jevanđelje, kaže Vladimir Davidović

"Prvu put o Nikoljskom jevanđelju čuo sam od akademika Dejana Medakovića, čoveka izvanrednog, enciklopedijskog obrazovanja, koji je za svoga života, između ostalog, doneo neke veoma vredne srpske arhivalije, rukopise i štamptane knjige nazad u Srbiju, koje su ko zna kad i ko zna kojim putem iz Srbije otišle. Pričajući o mnogim stvarima, pomenuli smo i rasuto srspsko kulturno blago po svetu među kojima je i jedan od najlepših primera srpskih rukopisanih knjiga 14 veka - Nikoljsko jevanđelje. Prvi put ga pominje Vuk Karadžić 1826. godine u svom prvom broju "Danice", to je čuveni članak "Opisanije srpskih starina" u kome kaže da ima jedan namastir u Ovčarsko kablarskoj klisuri, mali, stisnut, s one strane Morave u kome se nalazi jedno Jevanđelje na pergamentu izvanredne lepote. Drugi pomena vredan istorijski dokument je prepiska između njega i njegovog zeta gde se, to su pisma u kojima se pominje Nikoljsko jevanđelje u kojima se kaže da je knjiga vrlo lepo. A koliko je lepo svedoči činjenica da je Đura Daničić 1864. dakle, čim je preveo Stari Zavet, preveo i to Jevanđelje na staroslovenski jezik, učinio ga je čitljivim u 19 veku. Ove dokumente donosim u drugoj knjizi, koju sam krstio "O Nikoljskom Jevanđelju". Prvi članak u njoj je tekst akad. Dejana Medakovića o srpskom rasutom blagu, u kome se govori o tome gde se sve nalazi, drugi članak je fototipsko izdanje "Danice", treći dokument je prevod Đure Daničića, a četvrti Katalog Narodne biblioteke Srbije za 1903. godinu u kome se pojavljuje u spisku knjiga na rednom broju 55, Nikoljsko jevanđelje sa kratkim opisom. Tu se vidi u stvari da je to Jevanđelje 1903. godine bilo vlasništvo srpske države, dakle, nije više bilo u Crkvi nego je bilo u državnom vlasništvu. Jevanđelje nestaje 1915. godine, u kalvariji srpske vojske, koja prelazi Albaniju. Knjiga nestaje negde na Kosovu.

Kako znamo da nestaje na Kosovu? Pa, nađena je na Kosovu u periodu između dva svetska rata. Kako? Tu sad dolazi Irska u igru", govori Vladimir Davidović.

Misteriozni put knjige

"Dakle, u doba kad Englezi uzimaju koncesiju na Trepču rudarski inženjeri na Kosovu dolaze iz Engleske. Nadzorni organ za tu kompaniju, koja je uzela koncesiju Trepče, je Ser Čester Biti, Amerikanac rođen 1875. godine, čovek ozbiljnih godina, koji je izvanredan kolekcionar starina, njegova zbirka ima preko 200 hiljada predmeta. Pošto je kao vlasnik rudarske kompanije veoma bogat on svojim inženjerima koji rade na Kosovu daje nalog da gde god nađu nešto lepo, staro kupe za njegovu zbirku i ovi to i rade. Tako se Jevanđelje pojavljuje u njegovoj zbirci. On nije specijalno zainteresovan za rukopise ali njegova zbirka ima i izvanrednu rukopisanu biblioteku. On je čovek koji jako voli Irce i Irsku. Posle njegove smrti, to je već posle drugog svetskog rata, on svoju zbirku zaveštava, poklanja državi Irskoj. Država Irska da mu se zahvali podiže u gradskom zamku, otprilike kao Kalemegdanska tvrđava, biblioteku, galeriju koja je veća od naše Narodne biblioteke na Vračaru i tu se smešta ta izvanredna kolekcija u kojoj se nalazi i rukopisano odeljenje. On tu recimo ima list Biblije iz drugog veka, govorim kao kuriozitet i koliko je to bogata zbirka. Jedno vreme traju neki pregovori sa njim, on je jako voleo Meštrovića, pa je bila ideja da mu se da neki odlivak Meštrovićeve manje plastike i da se menja za to Jevanđelje. Međutim, njegovom smrću to prelazi u državno vlasništvo i to više nije moguće, jer je princip nedeljivosti muzejske zbirke najstariji muzeološki princip, tako da definitvno prestaje nada da to može na bilo koji način da dođe kod nas i od 1968. više niko ne pominje to Jevanđelje, kada ga relativno slučajno otkriva akademik Vladimir Mošin. On objavljuje u Filološkom pregledu mali tekst o tome, koji donosim u ovoj knjizi, gde pominje da ga je našao, gde se nalazi, sa očiglednom namerom da se vrati na njega i njegovu istoriju i to je poslednji vapijući glas o njemu. A onda 1990. "Glas" biblioteke iz Čačka donosi jedan putopis jednog gospodina koji putuje u Irsku i slučajno nalazi Jevanđelje. Piše putopis, objavljuje ga u tom "Glasu" biblioteke, gde kaže da se kopija može dobiti po pristojnoj ceni od 50 centi stranica a pošto ovo ima 360 stranica, trebalo je dati 180 dolara da bi kopirao Nikoljsko jevanđelje i dotični gospodin nije imao, ili nije hteo da potroši 180 dolara. To sam objavio kao primer našeg mentaliteta, dakle, sve je čovek našao, sve je video, shvatio je vrednost toga ali problem je 180 dolara. Dakle, bilo je pokušaja, nije moj prvi, ali nisu dali rezultat. Zatim, 1991. gospođa Vera Jerković profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu objavljuje članak o lingvističkoj vrednosti pisma i tu se nalazi jedan tragičan podatak, ona kaže da na žalost, nikad nije videla Jevanđelje i da je radila prema crno belim fotografijama iz nepotpune zbirke Bosanske akademije nauka i umetnosti. Pošto je to ostalo u Bosni jer se država raspala, postalo mi je jasno da u Srbiji prvo, niko nema kopiju, da čak ne postoji ni kopija crno belih fotografija a i to što ima nije kompletno. E sad, zamislite naučni rad na osnovu nekompletne zbirke crno belih fotografija, a radi se o rukopisanoj knjizi koja ima prelepe ilustracije, simbole svih četvorice jevanđelista, ornamente, zastavice, inicijale, čitav niz glosa, rukom ispisanih tekstova uz osnovni tekst jevanđelja. Knjiga je veličanstvena za proučavanje, to je neiscrpni rudnik za lingivste praktično. I poslednji tekst koji donosim u toj knjizi je moj članak o tome kako je nastala knjiga a to je ovo priča.

Znajući za to Jevanđelje u Irskoj, sticajem okolnosti ispalo je da službeno, poslom Ministarstva pravde treba da odem u Irsku i ja sam poslao mail direktoru biblioteke Čester Biti galerije i pitao ga da li ja to mogu da vidim, on je munjevito odgovorio kako da ne, kada dođete javite se! Kad sam došao, javio sam mu se i cela naša mala grupica je krenula da vidi tu srpsku svetinju i to je zaista uzbudljivo bilo, kad držte u ruci jedan rukopis iz 14 veka koji Srbija nije videla 100 godina. Kada sam knjigu razgledao, pitao sam direktora da li bi on meni dao kopiju, a on je pitao šta će vam? Ja sam rekao, znate taj manastir Nikolje je još živ, to je mali ženski manastir, gde monahinje znaju za legendu o svom Jevanđelju, prepričavaju je, znaju da je manastir imao vrednu relikviju, ali je nisu videle i ne znaju kako izgleda. Kopija ne postoji ni u naučanim institucijama čiji bi posao bio da proučavaju jedno takvo delo. Onda mi je on rekao, da je par godina pre toga, ovo o čemu ja govorim je januar 2006. godine, odneo našem ambasadoru u Londonu Vladeti Jankoviću, digitalnu kopiju knjigu. Gospodin Janković je to prosledio biblioteci u Čačku i Narodnoj biblioteci Srbije. Ali, posle moje priče kako će se monahinje obradovati i šta će im to značiti, direktor biblioteke u Dablinu dr Majkl Rajan, rekao je da će mi poslati. I zaista nakon dve, tri nedelje stiže pismo iz Irske u kome je kompakt disk a na njemu digitalne fotografije svih stranica Jevanđelja. Bio sam presrećan kad sam to dobio i onda sam shvatio ozbiljnost sopstvene ideje", priča Vladimir Davidović.

Moji snovi su se ostvarili

image


"Baš tako, moji snovi su se ostvarili, dobio sam knjigu, ali šta dalje. Onda sam svoju radost i probleme izneo prijateljima a oni su se zdušno dali na posao da mi pomognu. Svi oni sa punom svešću, svesni koliko to značaja ima za naš narod dali su sve od sebe da se napravi luksuzno fototipsko izdanje sto primeraka knjige Nikoljsko jevanđelje. Dakle, nije uvek problem novac. Moja osnovna poruka je, neka ovo delo bude jedna mala iskrica, žižak, kandilo u mraku svakodnevice da ovo može da uradi svako, potrebna je dobra volja, želja i da se time čovek bavi a onda Bog pronalazi puteve. Bio bih presrećan da se i drugi povedu ovim primerom, jer mi imamo ogromna umetnička blaga po svetu, imamo i veliku emigraciju, rasejanje je naše ogromno, ima ih po svim zemljama u kojima se nalazi po muzejima i bibliotekama naše divno blago na svim kontinentima, neka se svako zapita šta bi on mogao uradi.

Knjiga ima četiri Jevanđelja po Mateji, Marku, Luki i Jovanu. Ima najvrednije ilustracije simbola Jevanđelista ali se ne zna se ko ih je radio. Stranice sa po 17 redova teksta ukrašene su prelepim iluminacijama, inicijalima i zastavicama, sa zlatnim i srebrnim detaljima. Svako poglavlje počinje ilustracijom zaštitnog znaka jednog od jevanđelista, krilatim lavom - Sveti Marko, krilatim volom - Sveti Luka, orlom - Sveti Jovan i anđelom - Matej. Zastavice na počecima poglavlja sadrže kraljevske krune, a u to vreme sa krunama se nije smelo igrati. Dakle, verovatno da je narudžbina za jevanđelje stigla sa dvora, od krunisane glave, možda je naručilac bio despot Đurađ Branković", kaže Vladimir Davidović.

Fototipsko izdanje Nikoljskog jevanđelja, štampano u sto luksuznih primeraka dobili su darodavci; SANU; Filološki fakultet u Beogradu i Filozofski u Novom Sadu; manastiri među kojima i Hilandar; episkopi; pojedine strane biblioteke.

Ohrabren lakoćom izdavanja Nikoljskog jevanđelja, koje je izašlo zahvaljujući podršci prijatelja, Vladimir Dimitrijević se već sprema i za novi poduhvat. "Jedan divan naš rukopis nalazi se u Nemačkoj biblioteci. To je Srpski psaltir pisan na crkvenoslovenskom, na svakoj stranici rukopisa nalazi se čitava ikona sa mnogo zlata. Ima indicija da je ova divan rukopis rađen za Jelenu Anžujsku. Nemci su davno uradili reprint te knjige, ali u vrlo malom tiražu i mi posedujemo jedan primerak tog reprinta. Ideja mi je da se odštampa poput Nikoljskog jevanđelja u stotinak primeraka, koji bi takođe bili manastirima SPC, istaknutim srpskim institucijama i pojedincima. Ali, ovoga puta to će biti malo komplikovanije, jer autorska prava moraju da se kupe. Ja sam Nikoljsko jevanđelje dobio besplatno, dobrotom gospodina Rajana. Međutim, ni kupovina autorskih prava mislim da nije neka nedostižna cifra, negde je oko 4,5 hiljada evra. Vraćanje ove knjige u život moglo da ima snagu izvanrednog reflektora na umetničke domete srpske srednjevekovne države. A kad se podsettimo tih uzora oni će nam biti i putokozna vrednost. Poslovica kaže, reči uče a primeri privlače. Voleo bih i da se oformi biblioteka svih kopija našeg umetničkog blaga koje je rasuto po svetu, da ti primerci svedoče o vrhunskoj umetnosti Srbije srednjeg veka", govori Vladimir Dimitrijević.


Ljiljana Sinđelić Nikolić

Pročitano: 3607 puta