MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

STO JE VECA TUGA ...



- Gospode, oprosti im! ...

Po mom mišljenju dešava se, a vi potvrdite, da vam se neka slučajna izreka ureže u sećanje i ne možete da se oslobodite neprekidnog razmišljanja: gde sam to čuo, odakle to znam? I čovek se muči dok ga ne ozari spasonosni zračak – setio sam se! “što je veća tuga…”. Šta je to, da li nezavršeni stihovi ili deo poslovice čiji je glavni smisao u tom drugom delu? Ne mogu da se setim, mučim se, ali ne mogu …

Prijateljice su mi pričale o njima, Dve mlade žene – Elena Romanova Butova i Ljudmila Vladimirovna Kukanova. Obe su majke divne dece. Elena ima dva dečaka i devojčicu, a Ljudmila tri dečaka. Ništa čudno, druže se jer imaju mnogo zajedničkih briga, radosti i razgovora. Sit gladnog ne razume, pa tako i žena koja nije radjala ne razume onu koja je dala život detetu. Lena je visoka, krotka sa prirodnim neposlušnim loknama, i mirnim pogledom. Ljuda ima široko razmaknute oči, visoko čelo, kosu boje katrana i sva je – pokret. Lena je uydržljivost i mir.

Ljudmila je došla da podrži prijateljicu. Lena sama vaspitava troje dece, praktično bez ikakve pomoći, moralne i materijalne, udara kao riba o led za hleb nasušni brine se svakog trena. A uopšte ne ropće na život – naprotiv zahvalna je za najmanju sitnicu. Odlučila sam da ih posetim i porazgovaram sa njima. Ljudmila je čula za naš razgovor i rekla da će možda i ona doći. – Lena će se zbuniti i možda neće mnogo toga reći a ja ću je dopunjavati. Njen život je zadivljujući …

Ljuda je došla a Lena teško da bi za sebe rekla da je bila srećna lepotica, poznata komsomolska aktivistkinja. Njen život je bio akcija. Udala se. Za nekoga je ta fraza početak srećnog života, a za nekoga – njen kraj. Brak nije bio uspešan. Muž ju je od prvih dana odgurnuo od sebe, a ona je plakala, želeći pažnju i ljubav. A ko to ne želi?

- Mislila je, dete će mu omekšati srce. Ali rodila je jedno – umrlo je. Drugo – umrlo takodje. Rodio se Ženja …

Saznala je da je muž prethodno bio osudjivan i to ozbiljno. Plakala je, a onda je sebi zabranila da plače: on je njen muž, i ona će s njim živeti koliko je sudjeno. A sudjeno je bilo kratko. Velikim gutljajima ispila je gorku čašu nevoljene žene. Nekome je mali gutjaj dovoljan za ceo život.

Kako je bila strašna ta noć! Lena se trudi da priča ali joj glas drhti, i Ljuda se umešala: njen muž je za jednu noć počinio pet ubistava. Došli su da ga uhapse a ona nije mogla da poveruje da je sve to istina. Jer čak je strašno i čitati o tako nečem, a kamoli kada je to tvoj sopstveni muž …

Odveli su ga. Orsk je mali grad, te se strašna vest brzo pronela. Zatvorski katanac je sklonio ubicu od ljudskog gneva. A Lenu?!
- Ona nije mogla da izadje na ulicu, proklinjali su je, pljuvali u lice i upućivali mračne želje njenom malom Ženji.
- Gospode, oprosti im! – Lena odjednom prekida prijateljicu.

Zatrovana ljudskom zlobom, ona prvi put ulazi u crkvu i kupuje knjižicu «Živi uz pomoć». Prvo molitveno iskustvo, prve spasonosne suze pred ikonom. Zaspala je duboko posle ponoći, samo se odjednom probudila od toga što se neko nadneo nad njenim krevetom. Muž!

- Ne boj se, ne ubijam žene. Sutra je sudjenje, odvešće me i više se nikada nećemo videti.

Dotrčao je da se oprosti od nje i zatraži oproštaj. Ujutru su ga odveli. Kroz neko vreme je dobila koverat sa natpisom: “Odluka je sprovedena”. Ptica porodične sreće je nije izabrala. Elena Butova šije udovičku haljinu. Nisu je pitali da li joj se svidja. Obukla ju je i nastavila da živi. Ženja je rastao, njen dragi Ženja koji je već postradao. Sada je sve češće odlazila u crkvu i vodila je sina za ruku. A noćima su je mučili košmari, sanjala je ljude koje je muž ubio, a posebno jedan. S njim je bilo povezano mnogo toga.

Lena nije potpuno osetila majčinsku ljubav. Njena majka je živela svojim životom, Lenu je vaspitavala baka koju ona i danas zove majkom. Jedno vreme se majka zabavljala sa čovekom koji je imao malog sina. Lena je od detinjstva bila dadilja.

Brinula se o mladjem bratu, vodila ga u jasle i školu je propuštala da bi se brinula o bratu kada je bio bolestan. I tada se pojavio još jedan “bratić”. Mali dečak majčinog partnera. Ona je počela da brine i o njemu, da ga hrani, šeta i čita mu knjižice. Dečak je porastao. Napunio je četrnaest godina kada je ruka zverinjeg ubice zamahnula sekirom na njega. Nije se osvestio od udara … Lenin muž je ubio “bratića”. Ona nije mogla čak da ode ni na sahranu: zlobna masa bi je rastrgla.

Prošlo je vreme, i ponovo je poželela porodičnu sreću. Neistrošiva ženska nežnost, veliki broj planova – sada će sve to biti dobro ...Udaje se iz ljubavi, i srce je ispunjeno uzvišenim osećanjima radi predstojećeg materinstva. Muž nije želeo dete. Malo su stali na noge: «Sačekajmo, treba kupiti ovo, treba kupiti ono». Ubiti dete, da bi se živelo bolje?! Lena nije mogla da shvati i primi tu logiku. Ubiti dete ... Zločinac, bivši muž je ubio «bratića» sekirom, zverski. A ona? Ona će ubiti Ženjinog brata? Po čemu je onda ona bolja od svog bivšeg muža? Pavlik se probijao ka Božijoj svetlosti uporno kroz neljubav oca i strašnu zabrinutost majke. Sada ima devet godina.

A muž je počeo da se odvaja od kuće, donosio je neke stvari, potom su te stvari nestajale, a onda se odjednom pojavljivao strašno veliki novac. Odakle? Zašto? Pitanja su ostajala bez odgovora. Potom je novac nestajao i muž bi joj odnosio poslednje što je imala. Strašan život pomešan sa kriminalom. Jednom joj je tražio poslednjih deset rubalja. Ona ga je postidela a on je odjednom pronašao način da dobije novac:

- Ako ne daš, rećiću Ženji da mu nisam otac, - Samo ne to! Samo ne to …!

Nova udaja joj je donela mučan život. Ptica sreće je nije ni ovog puta izabrala. Čak ni rodjenje Lizonke, dugo očekivane devojčice, nije unelo mir u njihov zajednički život. Samo da decu ne dira …Na sudu je plakao, i nije hteo da se razvede. Bojao se da će sam propasti? Žalio je decu? Ocenio je Lenu? Pokajao se? Ali razveli su se i on je uskoro nestao iz njenog života, “nije opterećivao pažnjom” decu. Ona ne zna gde je on sad. Tačnije, sve te godine nije znala, a sada zna. Tačnije, oseća …
- On nije medju živima. Ne mogu da se molim za njega kao živog. Nešto mi smeta.


nastavice se ...

preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_2233.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

Pročitano: 4246 puta