MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

PRONACI SMISAO ZIVOTA



Počela sam da razgovaram sa Bogom. U to vreme sam imala veliki strah da izgubim nekoga od bližnjih, a posebno baku, pa sam odlazeći negde molila se Bogu da je sačuva...

Moja porodica je bila neverujuća i vaspitavana sam u ateističkom duhu. Ateistički u bukvalnom smislu: a-teistički – pojam Boga je bio van okvira moga vaspitanja. Niko nikada ništa nije govorio o Bogu.
Moje prvo religiozno sećanje se odnosi na to vreme kada mi je bilo pet godina, i kada sam nekako radosno nekome rekla da je Gagarin leteo u kosos i Boga nije našao. To sam čula od nekoga. Još pre toga se sećam da sam sa tri-četiri godine crtala Raspeće, pri čemu Krst nigde nisam mogla da vidim, ali sam to nekako veoma duboko proživljavala u svojoj vnutrini.

Sa osam godina je počelo moje živo molitveno opštenje sa Bogom. Pročitavši jednu dečiju knjižicu, gde je jedan dečak pokušavao da se moli Bogu, da razgovara sa Njim (potom je to prestao) odlučila sam da sledim njegov primer. Počela sam da razgovaram sa Bogom. U to vreme sam imala veliki strah da izgubim nekoga od bližnjih, a posebno baku, pa sam odlazeći negde molila se Bogu da je sačuva.

Ponekad su me u okviru “kulturnih programa” pokušavali da odvedu u Crkvu i nekad bi mi predlagali da se krstim. Ali ja sam se bojala Crkve – sećam se neprijatnog osećaja toga da sam tamo nekako strana, da tamo ne mogu da udjem, da nisam spremna, i da se tamo ne može ići tek tako …

Veoma mnogo dugujem slici koja je visila u stanu – otisak sa litografije “Spaistelj sa trnovim vencem”. Upravo pred tom litografijom sam počela da se molim. Sa 12 godina sam osećala da Gospod želi da se krstim. I počelo je sa: “Gospode, ako se to i to desi, primiću Krštenje”. Konačno sam sa 15 godina shvatila da više tako ne ide i da Gospod želi da se krstim.
Naravno, u glavi mi je tada bilo mnogo svakojakih mitova toga vremena – da u crkvu tobože idu loši ljudi da bi okajavali svoje grehe, i tome slično. I mislila sam da ukoliko krenem u crkvu da ću i sama postati loša. Tačnije bojala sam se tog koraka duboko podsvesno, shvatajući njegovu ozbiljnost, i prijalo mi je da pronalazim takve izgovore.

Krstila sam se sa 15 godina na praznik svetog Kirila i Marije Radonješke. Krstila sam se a da ništa nisam znala, bez pripreme i bez razgovora sa sveštenikom. Pri čemu sam izabrala crkvu gde razgovor sa sveštenikom nije bio obavezan: prosto sam bila uverena da će me sveštenik odmah za nešto ukoriti.
Krštenje me je dovelo u stanje dubokog straha – nisam bila spremna za tu Tajnu u sve sam se u sebi opravdavala – to je nužan obred. Ali bez obzira na sve to, sećam se stanja duše posle toga - duša je bila čista i na duši mi je bilo lako. I moje i majčine reči da smo tobože ispunili obred su prekrivale radost i čistota. Duša nije mogla a da ne oseća da su joj oprošteni svi gresi …

I potom slede dve duge, teške godine …

Nije mi padalo na pamet da hrišćanin treba da ide u crkvu, pokušavala sam da čitam Bibliju (kući sam imala samo dečiju), ali mi je ona unosila nedoumicu.
Pored toga otprilike sa 15 godina postavljala sam suštinsko pitanje: “Zbog čega čovek živi?”. To je veoma dobro opisano u traganjima Pjera Bezuhova: “Zbog čega je sve? Gde je Istina?” Zbog čega čovek živi da bi posle nekoliko desetina godina umro? Čemu onda sve, ako od tebe NIŠTA ne ostaje …

Osećala sam da to nije tako.

Ali kako shvatiti gde je Istina? U kojoj filozofiji? U kojem učenju?
Tada sam maštala da upišem filozofski fakultet, kako bih izučila celu svetsku filozofiju i pronašla tu jedinu istinsku koncepciju.
Ipak sam upisala filološki fakultet MDU odlučivši da idem na predavanja filozofa kao slobodni slušalac. Pokazalo se da je na filozofskom fakultetu bilo i previše filozofije, i počela sam sa interesovanjem da čitam budističke knjižice i Konfučija. U tim knjigama je bilo sakupljeno dosta uzvišenih izreka, koje su se činile pravilne, ali koje se uopšte nisu mogle primeniti u životu …Sećanje na njih se zadržavalosamo dok je knjižica bila u rukama. Imali smo i predavanja “Biblija i kultura” - Sveto Pismo Starog i Novog Zaveta, ali su oni takodje prihvatani pre svega teoretski …Iako ih je držao izuzetan čovek, profesor filološkog fakulteta djakon Andrej (Nikolajevič) Gorbunov.

Zaista u našem odeljenju je bilo veoma malo verujućih ljudi. Neki su tek na petoj godini svesno postali pravoslavni crkveni ljudi.
Ostalo je još jedno pitanje: a kako prepoznati istinu? Budeš recimo ceo život musliman, a posle smrti se pokaže da je trebalo da budeš budista …
Na proleće prve godine sam na dan mode (na njemu je Ilze Liepa veoma lepo pričala kako poštuje sve postove) počela da postim, a potom sam prvi put otišla u crkvu na Vaskrs. Otišla sam sasvim neočekivano za samu sebe: majka me je pitala da li ću ići na Vaskršnju službu, a ja sam se začudila – zašto? “Pa postila si treba i na službu da odeš”.

Sećam se da sam na Vaskrs 1999 godine shvatila da je crkva mesto gde se čovek susreće sa Bogom. Pre službe sam odlučila da se neću šminkati zato što je Gospod stvorio naše lice takvo kakvo je. Zbog čega nešto dodavati? I još se sećam da su na službi mnogo puta pevali “Hristos Voskrese iz mrtvih”, i ja sam sve podizala glavu, gledala na kupolu crkve i činilo mi se da treba da se desi nešto neobično, neko vidljivo čudo …I još uvek nisam imala jasnu svest o tome da je pravoslavlje – vera, istina.

Moje shvatanje sveta se oformilo veoma usmereno. Proleće 1999 godine – bombardovanje Srbije na Vaskrs …I vršnjakinja – iz Beograda. Sve smo zajedno preživljavale i posebno duboko sastradavale …Koliko je suza proliveno, koliko strahota je bilo – a zašto?

Upravo tada mi je Gospod otkrio ono najvažnije – mi, Srbi i Rusi smo pravoslavni. Mi smo jedno, jer smo iste vere. I tako mi je bilo žao, jer su tamo isto pravoslavni ljudi. Prve ikonice sam kupila na poklon Nini koja je odlazila kući u Beograd satrt sa lica zemlje. Tada mi je bilo posebno drago sve što je povezano sa Srbijom. I za divno čudo – ono što mi je bilo teško da prihvatim u pravoslavlju zbog mitova, ulivanih u glavu desetinama godina bezbožja, tako je bilo jednostavno prihvatiti u kontekstu druge kulture – srpske. To je on, sveti Sava Srpski, kao živ na ikoni …



nastavice se ...

preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_650.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

Pročitano: 3070 puta