MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

STARADANJE SRPSKOG NARODA NA KOSOVU I METOHIJI U NASE VREME



Nastup na HI Svetskom ruskom narodnom saboru

Jeromonah Petar Dragojlović

Časni oci, draga braćo i sestre, moj današnji kratki izveštaj posvećen je savremenoj tragediji, koja se danas tiče ne samo Balkana, nego i cele Evrope i društva u svetu u celini, jer su se ljudi gotovo iz celog sveta skupili na Kosovu i Metohiji, ovoj novoj otvorenoj rani Hristovoj, iz koje se u poslednjih 8 godina, praktično bez prestanka, proliva ljudska krv i krv Bogočoveka.

Eto, kako je poznato, posle 10 juna 1999. godine i prestanka zločinačkog bombardovanja Srbije od strane NATO, koje se dogodilo hteo bih da napomenem bez obazira na proteste Rusije i bez saglasnosti Saveta bezbednosti OOU u Nju-Jorku, na teritoriju srpske autonomne pokrajine Kosovo i Metohiju sjatili su se na desetine hiljada raznih vojnih i para-vojnih formacija, hiljade članova i posmatrača OOU, stotine novinara i predstavnika raznih informativnih agencija. Sve televizijske stanice na kugli zemaljskoj su govorile o tome da je, posle neprekidnih bombardovanja koja su trajala dva i po meseca, u Kumanovu potpisan sporazum između Savezne Republike Jugoslavije i NATO koji je trebao doneti na Kosovo mir i bezbednost. Jugoslovenska armija je u saglasnosti sa ovim dogovorom napustila Kosovo, i umesto nje su tu došli, takozvani zapadni mirotvorci NATO-a, koji su u saglasnosti sa sporazumom potpisanim u Kumanovu, dužni bili da obezbede miran život svim etničkim grupama na Kosovu. Zadatak svih tih raznobojnih vojnih i civilnih formacija, koji su se sjatili na Kosovo i zauzeli ga, bila je potpuno očigledna – obezbeđenje normalnog života stanovnicima Kosova i očuvanje mira u pokrajini do konačnog rešenja pitanja, koje se, saglasno primenjenoj tada rezoluciji Br. 1244 CB OON, trebalo rešavati uz očuvanje teritorijalnog suvereniteta Savezne Republike Jugoslavije. Ali upravo od tada je počeo sasvim drugi, u suštini, potpuno suprotan proces.

Umesto mnogo puta ponavljanih reči zapadnih političara o početku rada na uspostavljanju mira i bezbednosti na teritoriji Kosova, počeo je proces potpuno otvorenog etničnkog čišćenja u južnom srpskom kraju, uništavanje svega srpskog i pravoslavnog. U ovoj kolevci srpske istorije i duhovnosti gde se nalazi više od 1300 crkava i manastira, gde se nalazi i Patrijaršijski manastir, kao istorijski centar Srpske Crkve, danas gotovo da nije ostalo srba. Navešću primer: U glavnom gradu pokrajine – Prištini, do dolaska NATO-a živelo je 40 000 Srba, a danas ih nema više od 200, i oni žive tako što nemaju nikakve slobode kretanja, u potpunoj izolaciji, u getu (logoru) HHI veka. Dalje, po dolasku snaga NATO na Kosovo, počeo je otvoreni sud linča nad srbima. Albanske pseudo-vojne formacije takozvane Oslobodilačke armije Kosova započele su masovna ubistva srba i nealbanaca, spaljivanje srpskih kuća, totalnoga uništenja na desetine srpskih sela, silovanje žena, pljačke i uništavanja duhovnog i kulturnog srpskog nasleđa. Tamo, gde je bilo srce Srbije, tamo, gde se vodio 1389 godine čuveni Kosovski boj, tamo, gde je položio svoj život za Krst Časni i Slobodu zlatnu Sveti srpski car Lazar, tamo, gde i sada počivaju netruležne i čudotvorne mošti svetih srpskih careva i arhiepiskopa, tamo, gde se nalaze stari srpski manastiri, došlo je do čudovišnog zločina nad malim i nezaštićenim pravoslavnim slovenskim narodom, o kojem, ako prećutimo mi, ljudi, povikaće kamenje.

U periodu od vremena dolaska takozvanih NATO-mirotvoraca, 10. juna 1999. godine pa do sada ubijeno je više od 1200 srba, prognano 230 hiljada, spaljeno i uništeno preko 150 srpskih manastira i crkava iz perioda od HII-HH veka, oskrnavljeno desetine srpskih groblja, na mnogima iskopane i razbacane kosti pokojnika. O ovome mogu i ja sam lično da svedočim: pre dve godine u pratnji vojne patrole NATO, lično sam obišao pojedine delove Kosova. Užasni prizori, da se rečima ne može to ni opisati, to se može samo doživeti. To ne bi mogli biti ni kadrovi iz najgoreg filma strave i užasa, najsramnija stvarnost savremene civilizacije. Posebno me potreslo to što čak ni srpske kosti ne mogu mirno počivati u zemlji. Grobovi raskopani, posmrtni ostaci razbacani, nadgrobni spomenici porazbijani, na fotografijama na spomenicima izgrabane oči pokojnika, krstovi polomljeni, smetlište metar visine, uvredljivi natpisi na albanskom jeziku – samo su neki detalji ovog sveopšteg kosovskog pakla. I grobovi moga pokojnoga dede Petra Mirkovića loze koja je oduvek na Kosovu, i moje bake Zorke, u južnom delu Kosovske Mitrovice, razrušeni su i oskrnavljeni. Isto se može reći i za sve grobove mojih rođaka sa majčine strane koji su rođeni na Kosovu. Na Kosovu danas ni živima ni mrtviam nema mira. Živi bi se ponekad hteli sakriti u grob, a mrtvi bi hteli da pobegnu otuda, kao živi.

Srbi koji su ostali žive često u logorima, kao jevreji u drugom svetskom ratu. Gotovo svuda vlad strah od albanaca, snajperista, strah od noža, nasilja, mina na putu, rafala automatske paljbe u mraku, strah od otmice, strah od albanskog bezakonja, koje hara po južnom srpskom kraju. Nigde praktično nema ni mira ni zaštite, a može se i u novinama pročitati: ubijena srpska deca na kupanju u reci, zaklan starac sa ženom u sopstvenoj kući, ubijen monah, silovana i ubijena srpska devojka, ubijeni srpski seljani dok su želi u polju pšenicu, miniran autobus sa svim putnicima, katedralna crkva u Prištini pretvorena u javni toalet, hiljade srpskih knjiga bačeno na đubrište... itd. To su, nažalost samo neki od novinskih naslova o kosovskim danima. Čini se da nema dovoljno žutih traka i gasnih komora, da bi se napisal knjiga « Srpski genocid u HHI veku». Ne štede ni decu ni starce, ni monahe ni monahinje, niti ikoga, niti išta, što podseća na 1400 godišnje prisustvo srba na Kosovu i Metohiji. I sve to, draga braćo i sestre, se dešava ne u nekom filmu o Drugom svetskom ratu. Današnja Golgota srba na Kosovu potvrđuje da to nije samo prošlost. Genocid, logor, masovna ubistva, praktično potpuna ograničenost slobode kretanja, to nije prošlost ljudske civilizacije, i ne samo mračna prošlost, nego tragična stvarnost Evrope. I sve se to dešava pred očima takozvanih NATO-mitorvoraca, koji iako zamišljeni kao mirotvorci odgovorni za bezbednost svih stanovnika Kosova, postali su u ovoj ili onoj meri pasivni posmatrači zločina, koji su se dešavali i dešavaju na njihove oči.

Kako je glavna tema Svetskog ruskog narodnog sabora ove godine bogatstvo i siromaštvo, ne mogu a da ne spomenem današnje materijalno stanje srpskoga naroda na Kosovu. Kosovski srbi ne samo da nemaju osnovna ljudska prava, ni prava slobode kretanja, oni bukvalno jedva preživljavaju. Ni jedna od fabrika na Kosvou više nije dostupna za Srbe, koji, čak i kada bi hteli da se vrate na svoja radna mesta od ranije, bili bi odmah ubijeni. Srbi koji su se hrabro vratili u čista srpska sela žive gladujući. Oni ne smeju ni da izađu na svoju zemlju, jer im prete albanci i ne štite ih snage NATO. Neki od njih, oni hrabriji, nisu se nikad vratili iz svojih vinograda, polja i šuma. Oni su ili zverski ubijeni ili nestali bez traga, što je jedno te isto. Međunarodna i albanska građanska vlast često isključuje kosovskim srbima električnu energiju, ostaju bez struje, objašnjavajući ove mere nedostatkom energije i neplaćanjem računa. Ali kad je Srbija izjavila da će ona besplatno dostavljati neophodnu količinu električne energije u autonomnu pokrajinu Kosovo, i pored toga međunarodna i civilna albanska vlast odgovorili su odrečno. Na takav način, kosovski srbi ne samo da ne mogu raditi i zarađivati, nego su lišeni i mogućnosti da nesmetano prime pomoć od sopstvene države. Sve to kazuje, da na Kosovu vlada opšte bezakonje. Reč siromaštvo je suviše blaga, da bi se odredilo sadašnje stanje mog naroda u njegovoj istorijskoj kolevci. Ne samo na bogatu, nego su srbi odavno zaboravili i na srednju klasu življenja, sve je to privilegija albanaca.

Posebno je licemerno to da gotovo sva zvanična lica iz Amerike i Zapada u svojim izjavama uporno nastoje da opravdaju prestupe nad pravoslavnim srbima. Oni horski ponavljaju zaobilazeći istinu, da je krvoproliće srpskog nevinog naroda u poslednjih 8 godina – samo prosto frustrirajuća reakcija albanaca, tako kako status Kosova sve do sada nije rešen. U isto vreme Amerika i albanci na Kosovu, suprotno rezoluciji SB OON No 1244 od 1999 god. koju su oni dužni da ispoštuju, javno govore o odvajanju srpske pokrajine Kosovo i za stvaranje još jedne Albanske države na Balkanu. Oni jednoglasno nastavljaju bezobzirno da prete, da ako Kosvu ne bude data nezavisnost, može doći do novog talasa nasilja nad srbima. Dalje, Amerika sa svojim saveznicima, koje posredstvom snaga NATO kontrolišu Kosovo, daje jasno do znanja srpskim stanovnicima koji su ostali da njihov život na Kosovu nije bezbedan i nije poželjan. I zapad, i kosovski albanci to čak i ne skrivaju. Lažno i samo na rečima pozivaju 230 hiljada srba da se vrate u svoje srušene kuće, spaljene i opljačkane stanove i razorena ognjišta, američko-albanska-natovska koalicija na Kosovu otvoreno daje srbima do znanja, da oni nemaju svojih kuća, jer su one srušene, i da im niko ne garantuje bezbednost, ako se oni vrate. Postoji li veće licemerstvo?

Podstaknuti od strane zapadne podrške i opravdavanje zločina koja su počinili, albanci, u vreme trodnevnih nemira, ne mareći za prisustvo na teritoriji Kosova NATO, u proleće 2004 godine su ubili 12 srba, ranili 120, prognali 4000, uglavnom iz mnogih srpskih enklava duboko u Kosovu, do temelja su srušili još 35 srpskih crkava i manastira, 1000 srpskih kuća i nekoliko srpskih sela. Posle prećutnog ovog otvorenog genocida i kulturocida nad srbima, političari zapada i albanske vođe, umesto toga da se postide svojih zlodela, krenuli su sa još otvorenijom politikom odvajanja srpske pokrajine Kosovo od države Srbije. Glavnim licemernim kvazi-argumentom takve američko-albanske politike predstavlja zloglasno utvrđivanje stabilnosti na Balkanu po američko-albanskom receptu i lečenje albanske nacional-šovinističke frustracije stvaranjem još jedne albanske države. U slučaju da ne bude tako, i albanci suprotno odlukama OOU ne dobiju drugu državu u Evropi, oni prete novim nasiljem nad ostalim srbima na Kosovu. I poslednji pregovori s Kosovom između srba i albanaca u Beču jasno su pokazali politički cilj američko-albanske koalicije. Umesto kazne za prestupnike, okrivljenih za zločine nad kosovskim srbima, umesto povratka 230 hiljada srpskih izbeglica sa Kosova, umesto izgradnje srušenih srpskih crkava, manastira, groblja, kuća i stanova, umesto obezbeđivanja osnovne slobode kretanja srba i prestanka logorske izolacije, umesto uspostavljanja mira i stabilnosti kao osnovnog preduslova za sigurnu budućnost na Kosovu, u Beču se još jednom pokazalo, da cilj, kako Zapada i albanaca, tako i posrednika u pregovorima Marti Ahtisari, bilo je i ostalo – nezavisno Kosovo i oduzimanje Srbiji njenog duhovnog i istorijskog srca. Ohrabreni takvom labavom stavu prema ranijim zločinima, na nedavnim krvavim demonstracijama albanaca u Prištini, demonstranti su gromko skandirali o ostalim srpskim cerkvama i manastirima: «Srušiti, srušiti!». Gore kazne za kosovske srbe ne može biti.

Eto, u osnovnim crtama, današnja slika južne srpske pokrajine. A progonozirati šta će sutra biti sa Kosovom je nezahvalno, to će nam pokazati budući dani i godine.

Na kraju ovog kratkog osvrta na današnju situaciju na Kosovu i Metohiji, draga braćo i sestre, srdačno vam blagodarim na tome što ste mi dali priliku da kažem istinu o zločinima, koji se dešavaju na Kosovu i i da vam opišem mali delić tragedije, koja se odvija danas u centru savremene Evrope.

U ovoj tragediji strada drevni hrišćanskii narod, koji stoji na putu ostvarivanja vojnih i političko-ekonomskih interesa vrhovnih silnika, koji streme da dominiraju u svetu i koji nemaju ništa sa pravdom. Blagodarim i sve u bratskoj Rusiji, koji su nam pomagali i pomažu danas u borbi za istinu. Srbi se na Kosovu i danas, kao i mnogo vekova unazad, nadaju na Boga Živoga, i na vas, svoju pravoslavnu slovensku braću. Uvereni smo, da nas Rusija neće zaboraviti i ostaviti na porugu onima, koji su izgubili osećaj za večni smisao života.


Jeromonah Petar Dragojlović
Student Moskovske duhovne akademije
14/o3/07
http://www.pravoslavie.ru/arhiv/070314004916

Prevod s ruskog: Nataša Ubović

Pročitano: 2366 puta