MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Biti religiozan čovek u mladim godinama je dokaz duhovne nadarenosti




Mitropolit Smolenski i Kaliningradski Kiril

Svi mi ovde smo pravoslavni, verujući ljudi. Nas ne treba ni prizivati, niti agitovati. Pred ovim auditorijumom može da se ne gubi vreme na objašnjavanje dušegubnih posledica greha, na navodjenje argumenata protiv greha i na podržavanje dobra. Mi smo istomišljenici, i zato nećemo upadati u moralizatorstvo, dokazajući stvari koje su nam svima dobro poznate. Naš auditorijum su uglavnom mladi sveštenici, aktivisti crkvenog omladinskog pokreta. I zato danas ne treba da govorimo o tome kakva treba da bude omladina uopšte a posebno pravoslavna, već o zadacima koji danas stoje pred mladim pravoslavnim aktivistima, verujućim i delatnim ljudima.

Dakle, šta je danas omladinski rad u Crkvi? To je pre svega misija medju mladim ljudima. I pritom ne medju ocrkovljenim mladim ljudima, već medju maloocrkovljenim, malo religiznim, to jest medju onima koji predstavljaju većinu koja je još daleko od Crkve. Upravo taj sloj društva treba da privučemo k Crkvi.
Medjutim nema ništa opasnije za misiju medju omladinom, od poučavanja. Kod mladog čoveka se to odmah asocira sa notacijama, koje su im godinama govorili roditelji i učitelji. I dolazi do refleksnog odbijanja takve vrste propovedi. Pored toga ocrkovljeni ljudi previše često bivaju skloni da pribegavaju neuobičajenoj i za neocrkovljene ljude teškoj sholastičkoj retorici, koja je često potrkrepljena citatima na slavjanskom jeziku. Ne isključujem mogućnost da to kod jednog dela omladine može da izazove interesovanje, ali pre svega neće biti reči o ljudima koji su već pronašli put ka Crkvi, već o onima koji su u potpunosti obuzeti ovosvetskim brigama i strastima i sablaznima ovoga sveta, koji bi se teško odazvali na slično obraćanje k njima. Govorim o tome iz razloga što sam imao prilike da posmatram reakciju omladine na takve nastupe sveštenika. I zbog toga mi treba da naučimo da razgovaramo sa savremenom omladinom na razumljivom i njoj dostupnom jeziku.
Ali ni ovaj način nije slobodan od sablazni, iskušenja i teškoća. Uveren sam da prilagodjavajući se omladini ocrkovljeni ljudi ne mogu i ne treba da koriste specifičan mladalački žargon kao ni pojmove iz te sredine. Pravoslavni čovek koji propoveda medju omladinom, treba pre svega da zadrži svoje sopstveno dostojanstvo, izbegavajući naročito i zbog toga pogrešno stremljenje da bude “savremen” po svaku cenu, što je posebno neumesno kada se radi o ne već tako mladom čoveku.
Napomenuću svoje prvo iskustvo učešća u omladinskom radu. Bilo je to daleke 1968 godine, u Pragu, gde su me poslali radi učešća na Hrišćanskom svetskom kongresu. Tamo je bila velika omladinska sekcija, koja je uključivala više od 200 ljudi. Medju omladinom je bilo najrazličitijih ljudi. Podsetiću da je 1968 godina bila godina omladinskih buntova, koji su se na Zapadu nazivali revolucije. Pariz je bio pregradjen studentskim barikadama. Omladina je svuda organizovala demonstracije i ulične sukobe sa policijom. Logično je da je takvo usijano stanje imalo uticaj na nastupe učesnika naše omladinske sekcije. Ja se nisam osećao baš prijatno u takvoj atmosferi. Ali posebno mi je bilo neprijatno kada mi je prišao neki stariji protestantski bogoslov, o kome su govorili kao o izuzetnom umu, i neočekivano se obratio svojim mladim slušaocima na tom jeziku omladinske sabkulture. Smatram da je neprijatnost toliko očigledne mimikrije bila očigledna kod celog našeg auditorijuma.
Svaki čovek treba da bude ono što jeste, i kada govorim o neophodnosti da se nauči govoriti na jeziku koji je razumljiv za omladinu, imam u vidu ne sleng, niti žargon. Govorim o sposobnosti sveštenika, ili drugog propovednika, koji se obraća omladini, da pronikne u suštinu realnih životnih i duhovnih problema nove generacije i da odgovori na njih na osnovu Reči Božije. Jer vi i ja nemamo druge osnove za razgovor sa svetom. Ali svoju besedu upućenu omladini treba da formulišemo na jednostavnom i jasnom jeziku. Očigledno je da ona treba da bude iskrena, povezana sa realnim potrebama mladog čoveka, prožeta ljubavlju prema tim ljudima, nezavisno od toga koliko su oni otvoreni za opštenje. I ako mladi ljudi osete da se im se Crkva obraća sa iskrenom ljubavlju, da je naša bratska nastrojenost prema njima podstaknuta toplim i iskrenim osećanjem i prijateljskom spremnošću da se pruži ruka i da nema ništa zajedničko sa težnjom da se naš sopstveni izbor nameće drugim ljudima, delujući na njihov slobodan izbor i sistem vrednosti, onda će nas ti mladi ljudi slušati. To razume se još uopšte ne znači da će naša propoved medju njima biti obavezno uspešna, ali će nas u krajnoj meri slušati.
Ali postoji i drugo pitanje. Šta je razlog toga što je većina verujućih ljudi u zrelom, starijem uzrastu? Zbog čega je procenat verujućih medju omladinom niži od procenta verujućih u drugim starosnim dobima? Mi treba jasno da shvatimo karakter religioznosti mladog čoveka, zbog toga što od nivoa tog shvatanja umnogome zavisi uspeh naše propovedi, upućene omladini. Smatram da je stvar u tome, pritom ne zaključujući to, da se čovek u mladom uzrastu suočava sa problemom viška snage. Normalan, zdrav mlad čovek kao da ne vidi i ne oseća granice svojih mogućnosti. Njemu se čini da će živeti ako ne večno, a ono beskrajno dugo, da ima jako mnogo vremena, i da čak ni ne razmišlja o dalekoj budućnosti.
Najčešće se prve ozbiljne i brižne misli o realnom kraju individualnog postojanja pojavljuju kod čoveka u četrdesetim godinama, a do tada ljudi se time ne opterećuju. U tom periodu čovek prvi put formuliše za sebe sledeće: to i to ću uspeti da uradim, a za ovo nisam siguran. Pored toga, to je znak stupanja u period neke duhovne zrelosti, jer je to doba oko četrdeset godina vreme čovekovih ogromnih mogućnosti, koje su na paradoksalan način povezane sa osećanjem njihove bezgraničnosti. To je upravo taj trenutak kada samozadovoljno “ja” koje je najčešće zauzimalo centralno mesto u unutrašnjosti savremenog sekularnog čoveka, počinje da odstupa i čovek postaje sposoban da postavi Boga u centar svog života.
U mladom uzrastu centar čovekovog života u najvećem delu zauzima njegov sopstveni “ego”. Ali to što je u centru našeg života odredjuje i njegov način – religiozni ili nereligiozni. Ukoliko je u centru života Bog, onda čovek živi religioznim životom. Ukoliko Bog ne zauzima centralno mesto, takav život se smatra kao nereligioznim. Čovek formalno može da se smatra verujućim, da bude kršten i čak da ide u Crkvu, medjutim ukoliko u centru njegovog individualnog postojanja nema Boga, on onda živi nereligioznim životom. To i jeste slučaj sa najvećim brojem mladih ljudi, čak i ocrkovljenih. I zbog toga je medju omladinom znatno manje verujućih, nego medju ljudima starijeg uzrasta. Zbog toga je tako važno u radu Crkve sa mladim ljudima oslanjati se na njihove verujuće vršnjake. Religiozne omladine nema mnogo, ali biti duboko religiozan čovek u mladom uzrastu je dokaz neke duhovne nadarenosti.
Vera je delo jakog čoveka, uprkos predstavi o njoj kao o udelu slabih, koji veruju zbog bespomoćnosti. To uopšte nije tako. Jer za to da bi se obuzdalo samozadovoljno ljudsko “ja” i pritesnilo se na periferiju, postavivši Boga u centar svog života, treba postati zaista “siromašan duhom”, što u jevandjlskom smislu znači biti čovek velike duhovne snage. I zbog toga je svesno izabran religiozni način života izbor jakih ljudi.
Kada se takav izbor pravi u mladim godinama, to znači da imamo posla sa posebnim ljudima. Religiozni mladi ljudi zaslužuju našu posebnu brigu, a njihov poseban duhovni dar i talant treba iskoristiti u potpunosti. Taj duhovni potencijal mlade generacije ni u kom slučaju ne treba da bude propušten za opšte delo svedočenja hrišćanstva u svetu. Zbog toga što su ti ljudi u nekom smislu izabrani od Boga, jer poseduju neku unutrašnju snagu i ispravnost, koje su lišeni njihovi vršnjaci. Razume se da slična ocena nema ništa zajedničko sa kultivisanjem oko tih ljudi atmosfere izuzetnosti, nekog posebnog izabraništva, jer će to za njih neizbežno imati dušegubne posledice. I zato mislim da ukoliko se zaista bavimo pitanjem razvoja rada sa omladinom u krilu Crkve počevši od parohije, sveštenika i eparhije do opštecrkvenog nivoa, onda treba u prvom redu da naučimo da čitamo u dušama ljudi koji nas okružuju i da primećujemo duhovne talante medju mladom generacijom.

Ključna uloga ovde pripada parohijskom svešteniku, koji treba da bude veoma pažljiv prema svojoj pastvi, istovremeno savladjujući u sebi težnju snishodljivog paternalizma u odnosu na mlade ljude koje rukovodi: dolaze mladić ili devojka u crkvu, mole se, pričešćuju – i dobra su deca. Njihova težnja ka duhovnom životu svedoči o tome da su ti mladići i devojke u nekom smislu posebni. Na njih treba obratiti pažnju, njih treba podržati, i za njih se treba brinuti i misliti o tome kako doprineti tome da njihov religiozni talant – jer je to upravo religiozni talant – ne preobražava samo njihov sopstveni život, već i da posluži na dobro Božije Crkve.

Očigledno je da je nivo pojedionačnog i opšteg religioznog života umnogome uslovljen covekovim moralnim stanjem. Moralna ličnost se duhovno okreće ka Bogu i priljubljuje se uz Njega čistim srcem. I zato su mladi ljudi koji vode religiozni način života moralne, potpune i čiste ličnosti. Naravno, ljudski život ne biva bez iskušenja i padova. Ali mi ovde govorimo o nečem drugom – o tome da medju omladinom postoji sloj svojevrsne duhovne elite, nezavisno od nivoa obrazovanja i društvenog položaja ljudi koji je sačinjavaju. Ali Crkva objedinjuje ljude prevazilazeći sve granice. Ovde se o čoveku rasudjuje ne prema diplomi, niti prema mestu rada i dužnosti, niti prema njegovom imovinskom stanju, niti prema nacionalnoj pripadnosti …I zato ne prolazite samo pored verujućih mladih ljudi. Ne ostavljajte ocrkovljenu omladinu van oblasti svojih interesovanja. Ovaj poziv ne upućujem samo sveštenicima, već i aktivistima omladinskog pravoslavnog pokreta, koji su ovde prisutni. Ako stalno susrećete ovog ili onog mladog čoveka u crkvi, upoznajte se i porazgovarajte s njim posle službe, potrudite se da ga uključite u svoj rad, jer on i njemu slični ljudi predstavljaju posebni duhovni potencijal Crkve i rezerve naše delatnosti i nemamo pravo da ga prenebregavamo.

Postoji još jedan veoma jak argument na koga ne treba zaboravljati u našem radu sa nereligioznom omladinom, kao i sa društvom u celosti. Kao što vam je poznato, Kant je odbacio dokaz da Bog postoji, koji je postojao u sholastičkom bogoslovlju, i zamenio ga je jedinim i apsolutnim moralnim dokazom. Ja se potpuno slažem sa njegovom vizijom problema, jer svi drugi dokazi se nalaze u sferi formalne logike, a to znači da njima mogu biti suprotstavljene druge logičke šeme, koje je čovek izmislio. A moralni zakon u ljudskim dušama predstavlja sveobuhvatni dokaz realnog prisustva Tvorca u životu sveta, ljudskog roda i svakog pojedinačnog čoveka. Marksistička teorija je nosila totalitarni karakter u tom smislu da je pretendovala na otkrivanje objektivnih zakona, koji upravljaju razvojem materije, duha, ličnosti, društva, istorije. To sveobuhvatno učenje je bila prava megaideologija, koja je kako joj se činilo, iscrpljivala ceo život, od atoma do čitavog sveta, i imala je sopstveni odgovor na svako pitanje od nastanka sveta do njegovog kraja. Medjutim postojao je još jedan problem koji je stavljao u ćorsokak marksističke ideologe. To je pitanje geneze moralne klice u čoveku zbog toga što je s marksističke tačke gledišta, savest produkt istorijskog i socijalnog razvoja i pokazatelj društvenih odnosa. Ali tada se zaključivalo da savest Amerikanca treba da bude drugačija od savesti stanovnika Sovjetskog Saveza, a da se savest stanovnika Papue-Nove Gvineje razlikuje od moralnih normi recimo Argentinaca. Medjutim, mi znamo da su u svim vremenima i kod svih naroda postojali jedni te isti osnovni moralni principi: ne ubij, ne ukradi … I marksizam to nije mogao da objasni.

Danas moralni argument treba da postane glavni u našem dijalogu sa društvom i omladinom. Ja bih ga formulisao na sledeći način: vera u Boga i religiozni način života predstavljaju uslov opstanka savremene civilizacije. Jer bezreligiozno društvo nema šanse za opstanak, bez obzira koji nivo razvoja ekonomije je dostignut, što važi i za društvene sfere i demokratske institucije. Ono je osudjeno na propast zbog toga što su ljudi u zajednici sposobni da žive samo na osnovu moralnog zakona. Ako nestane moralnosti iz života društva onda se ono pretvara u vučji čopor, u teglu sa škorpionima, i ljude ništa ne sprečava da uništavaju jedni druge. Nikakvi pravni zakoni ne mogu da nadomeste gubitak moralnih načela od strane društva i čoveka.
S druge strane, apostol Pavle kaže: “Neznabošci ne imajući zakona sami od sebe čine što je po zakonu” (Rim. 2, 14-15). I zato neka starica u smolenskom selu ne treba u kući da ima pravne kodekse – dovoljno joj je jedno Sveto Pismo.

Živeći po savesti, ljudi ne narušavaju nikakve zakone. Danas se mnogo piše o kriminalizaciji društva, o nesavršenosti pravnog sistema, o pravnoj nepismenosti stanovništva. Ali zar na Svetoj Gori stoje palate pravosudja umesto manastira? Kažu da efikasnost našeg sistema odbrane pa prema tome i nivo bezbednosti gradjana zavisi od procenta budzetnih sredstava koja su odvojena za te svrhe. Ali na to se mogu potrošiti sva budzetna sredstva, ali će društvo i dalje ostati vučji čopor, jer je nemoguće ustrojiti zajednički život ljudi bez podržavanja moralnog elementa ljudskog postojanja.
Ali postavlja se pitanje: na koji način podržavati taj moralni element? Postoji koncepcija vaspitanja i podržavanja moralnosti sredstvima svetskog nereligioznog humanizma. To je upravo ono što je postojalo u sovjetskom društvu, a danas je prihvaćeno i na Zapadu. Ali u osnovu savremenog svetskog morala, koja je danas utemeljena u zapadnom društvu, su položeni principi liberalizma, od kojih je glavni – “Moja sloboda je ograničena samo slobodom drugog čoveka”. To znači da se čovek ne može ponašati tako da njegovo ponašanje narušava prava i slobode drugog čoveka, ali ako ono ne narušava ničija prava i slobode, onda je sve što se čini zakonito i pravedno i predstavlja lično delo ovog ili onog čoveka. Na tom postulatu se zasniva zakonodavni sistem savremenog društva, kako zapadnog tako i ruskog. Nažalost politička istorija marksizma u našoj zemlji nas nije odučila od toga da bez razmišljanja primamo ideje, koje nastaju kao rezultat drukčijih religiozno-kulturnih, istorijskih i civilizacijskih okolnosti i uslova. Danas Rusija prihvata zapadne liberalne vrednosti kao kvintesenciju cele istorije, čitavog opita razvoja čovečanstva. Pritom mi veoma lako zaboravljamo na sopstvenu hiladugodišnju pravoslavnu tradiciju i nekritički prihvatamo tudje ideje.

Opasnost je u tome što u liberalnoj ideji nema pojma greha. Prema toj ideji čovek u oblasti ličnog, porodičnog ili društvenog života ima pravo da postupa onako kako smatra da je potrebno, bez ikakvog odnosa sopstvenog izbora sa pojmom greha. Kod nas ljudi ponekad sa užasavanjem govore o tome da su u Holandiji zvanično dozvoljeni homoseksualni brakovi. A s tačke gledišta liberalnog morala, ovde nema ničeg strašnog. To je jedno od neotudjivih prava slobodne ličnosti. Ako neko želi tako da živi to je njegova stvar. Narušava li nečiji homoseksulani brak vašu slobodu? Ne. Zato ćutite i ne smućujete se time.

Pravoslavni pitaju: zbog čega se dozvoljava silovanje? Zbog čega se na televiziji slobodno prikazuje pornografija? Njima kao odgovor predlažu da ne gledaju ovaj ili onaj kanal jer niko nikoga ne primorava da gleda ono što mu se ne svidja. Ali kako izaći na kraj s tim što televizor donosi čoveku sablazni i iskušenja direktno u kuću? A nikako, - odgovaraju nam.- Dejstva posednika TV kanala ne ograničavaju slobodu TV gledalaca. I kao rezultat toga društvo se navikva da živi u uslovima odsustva pojma greha.

A greh je – smrt. Smrt je došla kroz greh. Greh i smrt su sinonimi. Svi znaju da je greh zlo, ali se uvek ne razmišlja o tome da je zlo dinamično. Ono nikada ne ostaje u okvirima koji su unapred za njega predvidjeni. Zlo uvek teži ekspanziji – takva je logika njegovog postojanja u svetu, takvi su njegovi zakoni. Vrhunac razvoja po putu zla je smrt, nepostojanje. Zlo se ne smiruje dok ne dostigne svoj vrhunac, pobedu nepostojanja. Znači svet koji živi po zakonu greha, nema budućnost.

Duboko sam uveren da je jedan od glavnih uzroka raspada Rimske imperije i pada drevne rimske civilizacije bilo moralno stanje u Rimu. Odsustvo moralnog načela je pogubilo najveću imperiju svih vremena i naroda. Rimljani su učinili najveći civilizacijski prodor ne samo za sebe, već i za čovečanstvo svih narednih epoha. Ali sam Rim nije istrajao i pao je. I to se desilo samo zato što je čovek postao truo, jer iskvareni ljudi nisu sposobni da podržavaju postojanje zdrave društvene strukture.

Ukoliko čovečanstvo ne učini prekretnicu po pitanju društvene moralnosti, svet onda očekuje tužna budućnost. Kod nas u Rusiji postoji šansa da se situacija izmeni na bolje, zbog toga što bez obzira na sve inovacije i reforme u poslednjim decenijama, mnogi ljudi nastavljaju da žive u sistemu moralnih koordinata, koje su odredjene našom hiljadugodišnjom duhovno-moralnom tradicijom. Čak i neverujući ljudi, od kojih su mnogi dojučerašnji komunisti, podsvesno čuvaju tu tradiciju. Ali ukoliko nas proguta ideologija liberalizma, ukoliko se njene vrednosti održe u čovekovoj svesti iznad religioznog moralnog zakona, onda tu već ništa ne možemo da popravimo. Pogledajte opustele hramove u Zapadnoj Evropi. Zašto su ih ljudi napustili? Zbog toga što oni danas žive u svetu gde se greh više ne smatra zlom, gde je on prestao da bude problem ljudskog postojanja. A ako niko nema greha, onda je i pokajanje izlišno, i Crkva nije potrebna. Grehovni život u očima društva dobija sankciju ispravnosti i u hramove dolazi sve manje ljudi.

Svetski humanizam pretenduje na to da zameni religiju u savremenom sekularnom društvu, adaptirajući njene moralne imperative egoističnim potrebama palog čoveka. Medjutim, svetski humanizam za razliku od religije nije sposoban da podrži moralnu samostalnost ličnosti. Mi govorimo o principu, iako razume se postoje slučajevi kada je čovek sposoban da se razumno drži u okvirima moralnog života. Ali se to ne odnosi na društvo u celosti. Jer moralno društvo i moralni čovek nisu mogući bez pojma greha, pokajanja, plate za greh. Upravo to je imao u vidu Dostojevski, kada je rekao, da ako Boga nema, to znači da je sve dozvoljeno. Jer ako Bog postoji onda će On kazniti grešnika: “Moja je plata i osveta” (Utor. 32, 35).

O svemu ovome treba veoma jasno govoriti omladini. Mladost svecelo pripada životu, pri čemu u najvećoj meri ne današnjem, već sutrašnjem. Sve nade, stremljenja, mašte i planovi mladog čoveka se opisuju u kategoriji budućeg vremena. Zbog toga je važno da mladi čovek jasno shvati sledeće: sve što očekuje od života, može da bude realizovano samo u uslovima moralnog, i zbog toga životno sposobnog društva.

Naša epoha poseduje neku posebnu duhovnu specifičnost, koju ne treba ispuštati iz vida kada se govori o misionarskom radu medju omladinom. Savremena epoha je okarakterisana brisanjem granica zahvaljujući burnom i sveopštem razvoju komunikacionih tehnologija. Brišu se granice medju državama, narodima, kulturama, socijalnim slojevima, berzama rada i kapitala. Taj proces izvodi kulture i civilizacije van tradicionalnih okvira etnosa i oblasti postojanja. Savremene komunikacije, informacione tehnologije, saobraćaj i veze smanjuju prostor i vreme, savladjujući veličinu sveta koji nas okružuje, čineći sve dostupnim u najudaljenijim uglovima sveta. Svet je postao mali, otvoren i proniknut. Njegova kulturno-civilizacijska raznolikost se sve aktivnije uključuje u jedinstveni svetski kontekst. Pritom dolazi do neizbežnih procesa medjusobnog uticaja kultura, njihovog preplitanja i difuzije. Dolazi čak i do brisanja prirodnih granica izmedju polova: u prethodnim epohama se ni u najstrašnijem snu nije mogla predvideti današnja moda za transseksualizam, transvestizam, za «uniseks» stil, i to takodje nije slučajna ni izolovana pojava.

Taj opšti civilizacijski proces nije mogao a da ne prodre i u religioznu sferu. Ja podržavam medjureligiozne i medjuhrišćanske kontakte kao jednu od mogućnosti svedočenja Istine Pravoslavlja inoslavnom svetu. Ali kategorički istupam protiv našeg učešća u izgradnji veroispovednog Vavilonskog tornja. Mehaničko mešanje Pravoslavlja sa drugim religijama i konfesijama ne bi bilo samo bogohulno, već bi nam pretilo i gubitkom religioznog identiteta pri nemogućnosti bogozapovedanog svedočenja. Na taj način shvaćen ekumenizam je za nas neprihvatljiv i opasan. Druga stvar su dvostrani i mnogostrani bogoslovski dijalozi, u okvirima kojih Crkva formuliše svoja ubedjenja. U toku takvih razgovora mi svedočimo pred inoslavnim svetom delimično i o našoj viziji uzroka zbog kojih ljudi na Zapadu napuštaju hramove.

Procesi, o kojima govorimo, potencijalno sadrže mnogo opasnosti i izazove. S druge strane, savremena globalizacija, nastala kao posledica tehničkog progresa, nema alternative. Zbog toga se naša obaveza kao hrišćana sastoji u tome da ne zatvarajući oči na ono pozitivno što su ljudskom društvu doneli procesi integracije, duhovno se suprotstavimo pratećim dušegubnim pojavama.

U sovjetsko vreme je postojala jasna granica izmedju verujućih i neverujućih ljudi. Ateistička ideologija se suprotstavljala veri u Boga. Obraćali smo se ljudskim srcima, unutrašnjem svetu ljudi i iskonskoj ideji o Bogu koja je založena u njihovu prirodu. Ateisti su radili to isto, apelujući na čovekovu logiku i razum. Veru i neverje je tada razdvajala linija fronta. Danas izmedju njih nema ni fronta, ni provalije. Granice su i ovde izbrisane. Da li to znači da je neverje kao fenomen iščezlo? Ili su odbacivanje i neprihvatanje Hrista Spasitelja postali stvar istorije? To uopšte nije tako. Izmenili su se samo načini borbe protiv Boga i Njegove Crkve. Ako su ranije državni ateisti bezapelno tvrdili da Boga nema, i da je “to medicinska činjenica”, onda nam danas govore: “Da, Bog, naravno postoji. Ali naša Crkva je veoma loša, i arhijereji ništa ne valjaju, i duhovništvo nije odgovarajuće. Zbog toga je najvažnije baviti se očišćenjem crkvenog organizma”. Ovo najčešće govore oni koji su još juče bili državni partijski bogoborci. Nedavno je u Moskvi obrazovano društvo ateista sa potpuno materijalističkim nazivom “ATOM”. Bilo kako bilo, gonioci Crkve sa sovjetskim stažem su se nekako opredelili i okupili u svoj ateistički kružok. I slava Bogu. Tamo gde postoji granica, pojava se jasno vidi. Opasno je kada se umesto granice prostire takozvana “siva zona”, u kojoj se svetlost meša sa mrakom.

Današnja ideologija više nije pogonski remen državnog mehanizma borbe protiv Hrista i Crkve. Medju omladinom i stanovništvom se ne vodi ateistička propaganda i anticrkvena agitacija. Protivnici hrišćanstva se danas ne obraćaju ka čovekovoj svesti, već ka njegovim instinktima. Njih je Tvorac usadio u našu prirodu. Kada ne bi bilo instinkta čovek ne bi preživeo u materijalnom svetu. Umrli bismo od gladi i od žedji, ne bismo znali da se spasemo od nadolazeće opasnosti, ne bi se deca radjala na svet i tako dalje. Ljudski instinkti u svojoj sveukupnosti formiraju sistem samozaštite života. Ali isti takav sistem poseduju i životinje. Razlika je u tome što se životinje bezuslovno potčinjavaju glasu instinkta, a čovek je sposoban da upravlja svojim instinsktom, koji se zasniva na moralu i uverenjima.

Ti ljudi, koji su ranije glasno odricali Božije postojanje, danas su izmenili taktiku borbe, izabravši put pobudjivanja ljudskih instinkta i povladjivanja njima. Ljude ciljno podstiču na to da u svojstvu imperativa svog postojanja prihvate život po zakonu tela. Ali mi znamo da je život po zakonu tela alternativan životu po duhu i odriče ovaj drugi. Znamo da je život po zakonu tela protivan religioznom načinu života. Pritom one, koji narodu nameću antireligiozni izbor više ne uznemirava da li čovek priznaje ili odriče Božije postojanje. Sada je to drugostepeno i principijelno. Najvažniji je izbor načina života. Postavljen je zadatak preobraćanja hrišćana u pagane. I čak i gore nego pagane – u one koji su sposobni da čuju samo zov tela i da se potčinjavaju samo njegovom zakonu. Okrenite se oko sebe: svi rade na podsticanju instinkta: reklama, filmovi, sredstva masovnog informisanja, predlagane orijentacije vrednosti, standardi života i ponašanja, takozvani ideali. Sve što je usmereno k čoveku, usmereno je na eksploataciju njegovih instinkta, od kojih je glavni težnja za posedovanjem. Podstiče se polni instinkt, stimuliše se strast ka potrošnji. Ovde nema razumnih granica, i ne postavljaju se nikakvi uslovi. Čovek se pretvara u roba sopstevnih instinkta i gubi životne orijentire. U njemu se pomračuje Božiji lik, i on prestaje da bude čovek u smislu te reči, reducirajući do podvrste «životno potrebno».

Strašno je važno imati u vidu da je omladina posebno podvrgnuta takvoj vrsti uticaja, zbog toga što se u mladom organizmu instinkti ispoljavaju mnogo jače zbog čovekove fiziologije u tom uzrastu, koja je povezana sa odsustvom dovoljnog životnog iskustva i osećanja opasnosti. Upravo mladi ljudi postaju prve žrtve propagande potpune svedozvoljenosti. Ne bojim se još jačeg zaključka: imamo posla sa pokušajem stvaranja ljudskog tipa koji nikada ranije nije postojao, zaista novog čoveka, koji je pokoran naredbama svojih instinkta, koji živi u svetu gde je sve dozvoljeno, i ne zna smisao greha.

U vezi sa tim je aktuelno i razmatranje pitanja o takozvanoj pop-kulturi i pojavama koje je prate. Svima je poznato da sam pojam kulture ide s jedne strane prema ideji uzgajanja, a s druge – ka pojmu kulta, to jest bogosluženja. To odražava početnu motivaciju: raditi i obradjivati, gajiti u ime uzrastanja i razvoja, u ime usavršavanja života. To jest kultivisati i samim tim uznositi hvalu Tvorcu svega i Davaocu života. To je dvostruka etimologija i semantika pojma kulture. I zato će tom pojmu u potpunosti odgovarati samo ona kultura, koja doprinosi zadatku unutrašnjeg razvoja čoveka, njegovom duhovnom uzrastanju i preobražaju, kojima se u ljudskoj prirodi proslavlja Božiji lik. Ako takozvana kultura doprinosi jačanju i trijumfu mračnih instinktivnih načela, koje je Niče nazvao kao “dionisijske”, onda imamo posla sa borbenom antikulturom.

Kada posmatraš te hiljade mladih ljudi, koji slično isprogramiranim bićima, refleksno odgovaraju odredjenom emocijom na odredjene muzičke stimulanse iz nebogatog izbora disk-dzokeja, kada sred grohota, dima i vike ljudi s plastičnošću marioneta, bukvalno po komandi, slušaju naredbu nevidljivog upravljača lutkama, onda je to ta pojava antikulture, koja raspaljuje instinkte i strasti, i oslobadja zversko i životinjsko u čoveku. Opijeni tim stanjem i često i narkoticima, mladi ljudi postaju sposobni za prestup.

Želeći da se dodvore “naprednoj” omladini, odrasle teče i tetke pokušavaju da filozofiraju na temu o tome da to uopšte nije tako loše, da omladinska sabkultura ne treba da bude odbačena od strane društva, da su takvi kulturni kodovi našeg vremena, a da njih treba da dešifruju kulturolozi … Smatram da se u tome ispoljava ili lukavstvo ili nepromišljenost. Molim vas da primetite sledeće: mi ovde ne govorimo ni o žanru, ni o stilu, ni o muzičkim instrumentima, zbog toga što bi sve to u potpunosti moglo da doprinese podsticanju potpuno drugih emocija i težnji. Teško je videti mlade ljude koji su se zbog spoljašnjih uticaja pretvorili u masu koja je izgubila ljudski oblik. Takav je rezultat uticaja antikulture na ličnost.

Treba reći i to da prisajedinjenje omladini predstavlja plodno tle za razvoj takvih poroka, kao što je polna raspuštenost, alkoholizam, narkomanija. Znamo da je omladina osetljiva na sablazni i iskušenja ovoga sveta, ne shvatajući da se potčinjavanjem poroku narušava celovitost ljudske ličnosti. Zbog toga se jedan od najvažnijih praktičnih zadataka rada sa omladinom sastoji u tome da se mlad čovek ogradi od pagubnog uticaja poroka na njihov život. I ovde je glavno oružje u našoj borbi – reč pouke, urazumljenja, utehe. Ali u Crkvi za lov zabludeleih duša postoji i reč bogosluženja.
Mladi ljudi dolaze u crkve. Velika većina njih ne zna strukturu i sadržaj bogosluženja, ali što je najvažnije – ne razume jezik na kome se ono služi. Govore im i oni sami znaju da treba ići u crkvu, da je to korisno za dušu i za život, da je to dobro i pravilno. Oni koji dolaze u crkvu naprežu pažnju i sluh, trudeći se da usvoje nešto od onoga što se dešava pred njihovim očima, priom jedno shvataju, drugo ne, i kao rezultat toga napuštaju crkvu razočarani. Ne treba se praviti da taj problem ne postoji. Medjutim savršeno je očigledno da na osnovu kulturno-istorijske specifičnosti današnjeg vremena danas se ne govori o nekoj liturgijskoj reformi, o promeni jezika bogosluženja i tome slično. Danas takvo reformatorstvo ne bi donelo našoj Crkvi ništa, sem nevolja, raskola i razdvojenosti. Ali razmatrajući nesvojevremenost nekih promena u bogoslužbenoj sferi, ne treba da zatvraramo oči pred problemom nerazumevanja reči Crkve koje su im upućene.

Uveravam vas da je najveći deo mog televizijskog predavanja “Reč pastira” posvećen upravo toj temi. Ponekad čak pišu: “Čini se da u crkvama specijalno govore na jeziku, koji mi ne razumemo”. Kuda od nas odlaze takvi ljudi? Često u sekte, jer je tamo sve jasno. Predložio bih sledeći način rešenja tog problema. Ne treba za to kriviti jezik bogosluženja jer ja naprimer ne mogu da zamislim sebe kako bih se molio i služio na nekom drugom jeziku a ne na slavjanskom, jer slično mnogim drugim stvarima, s majčinim mlekom su hranjeni i slavjanski tekstovi pravoslavnih molitvenika. A zar medju našim parohijanima ima malo ljudi koji su u poznim godinama. Kako reći njima, čiji dug život je pratila molitva, da od danas treba da se obraćaju Bogu sa drugim rečima? Taj problem ima mnogo aspekta, i pritom ne samo jednoznačnih, ali ih mi danas nećemo razmatrati.
Želim da kažem nešto drugo: šta nam smeta da u vreme van službi razgovaramo s mladim ljudima koji su novi u veri? Jer u našem svakodnevnom životu razgovaramo na jednom te istom savremenom ruskom jeziku.



nastavice se ...

preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_1557.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

Pročitano: 2592 puta