MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

BOZE, PA MOM DETETU SE SRCE OKAMENILO




Osetila sam u jednom trenutku da mom detetu nedostaje ljubavi i rastužila se, govori mama Jovana pričajući o teškim danima kroz koje je prolazila sa ćerkom Anom...

"Ana je moje treće dete, rođena iz velike želje, posle dva brata. Trudnoća je prošla lepo, ali porođaj je bio veoma težak, sa mnogo rizika i ja sam jako strahovala kako će se moja beba razvijati. Bojala sam se za nju, imala sam utisak da nema dovoljno životne energije, bila sam jako uplašena šta će biti sa tom mojom malom devojčicom i kad se ona rodila ja sam u tom svom silnom strahu, misleći da nešto neće biti u redu čak pomišljala i na neke najgore stvari, završetak mog života zajedno sa njom, jer kad je čovek nekad u nevolji čini mu se da je smrt neki izlaz. Beba je imala svoje problemčiće po rođenju, požutela je jako, rađena je izmena krvi i bili su ti rizici koje je vukla, porođaj je bio dug, otečeno joj je bilo lišce, teško se rodila. Rodila se sa ovojnicama i kažu u narodu da su to sretni ljudi, rodila se u košuljici, beba je inače u majci ovijena ovojnicama i unutra je voda, nad posteljicom se nastavljaju to su kao balončići, to je košuljica u kojoj je tečnost i beba pliva i obično ta košuljica ostane zajedno sa posteljicom a beba se rađa bez te košuljice a Ana se rodila zajedno sa tom košuljicom i to je u stvari njoj spasilo život i moj i njen jer je porođaj kažem bio komplikovan i težak i da se nije tako rodila teško da bi se ikako rodila. Ja tada nisam bila u veri, vaspitana sam u ateističkoj porodici, ali nekako u tom mom strahu uveče pred spavanje znala bih s ljubavlju pomisliti na moje bližnje i nisam znala da kažem Gospode sačuvaj ih, ali tako mislila sam kad pomislim s ljubavlju na njih da će njima posle biti dobro. Posetila sam tih godina i Pećku Patrijaršiju i uzela sam tamo diptih Majke Božije i Gospoda i nosila te ikonice sa sobom. Mnogo mi je značilo da ih imam uz sebe, u svojoj torbici ali ništa dalje od toga. Ali u toj svojoj muci po rođenju svoje devojčice ja sam u jednom momentu pomislila a šta ako se njen život ne bude razvijao dobro, ko će s ljubalju o njoj jednog dana misliti ako mene ne bude bilo? Razmišljala sam gde bih tu ljubav mogla da nađem i čula odgovor, u manastiru. Uopšte ne znam otkuda mi to. Niti sam čitala, niti sam bila u manastirima, čak i u crkvu sam vrlo retko ulazila. Apsolutno nisam bila ocrkovljen čovek. Ali misao da je manastir kuća ljubavi prosto je bila kao neka spasonosna ideja za koju sam se uhvatila i pomislila, pa ništa otići ćemo u manastir i kad mene ne bude nju će tamo neko gledati sa ljubavlju. To je bio početak osamdesetih, nakon toga devojčica se počela razvijati dobro ali ta misao da ima izlaza, da ima mesta gde ima obilje ljubavi ostala je kao neko semence koje će proklijati mnogo kasnije", priča nam majka Jovana.

Godine su prolazile. Došao je rat. Izbeglištvo. Jovana i Ana stižu u Beograd. Za njih i mnoge druge, počinje novi život. U tom novom životu puno je onih koji su se susreli sa Gospodom. Desilo se to i sa mamom Jovanom i ćerkom Anom.

O tome Ana priča: "Došla sam u Beograd u aprilu 1992. godine, sa tetkom, bakom. Jako mi je bilo teško da se naviknem na ovu sredinu, htela sam što pre da se vratim kući. Mislila sam još koji dan i ja ću se vratiti. Čekala sam da se vratim. Vreme je prolazilo a mene su upisali zajedno sa bratom od tetke u razred, izgledalo je da će sve biti u redu sa mnom i mojim drugovima a onda su deca počela iz nekog meni nerazumljivog razloga da budu surova prema meni. Umotavali su me u zavese, tukli sveskama, pronalazili su uvek nove načine da mi bude sve gore i gore a realni razlog nije postojao ili ga ja nisam videla. Zašto, pitala sam se. Jedina možda zbog brata koji je bio jako simpatičan i svima drag i možda su bili ljubomorni zato što se on družio sa mnom, ne znam. Trudila sam se da se bar nekoj drugarici ili drugu dopadnem, da se družimo, ne shvatajući šta se dešava. A u Sarajevu sam u osnovnoj školi bila prosto miljenica razreda, dosta mi je i povlađivano od strane učiteljice koja je izvela generaciju moga dva brata i imala je zaštitnički odnos prema meni a verovatno i zbog toga što sam bila bolešljiva".

MEĐU 16 IZBEGLICA STIGAO JE I ZEKA

Mama Jovana razmišljajući o tom vremenu skoro sa suzama u očima govori: "Moram da kažem da sam ja napravila propust, to je jedan period u kome sam ja puno putovala i radila, smatrajući da su oni sigurni kod bake, sestre i onda su oni imali video, i gledali su horor filmove, i to strašne, čisti satanistički filmovi dostupni svima, koji su se vrteli čak i u prepodnevnim časovima na TV, strašni filmovi, koji su porobljavali dušu. To njeno maltretiranje u osnovnoj školi zapravo je bio sudar nas koji smo došli i onih koji su već bili ovde. Ana je preživljavala teške dane, to je lom u dečijoj duši, ostavila je divne drugove i učiteljicu, koju je znala još od malih nogu. Vihor rata nas je izmestio iz naših života i morali smo da se snalazimo. Trudeći se da deci pomognem u izbeglištvu i da se prilagode novoj sredini jednog dana smo otišli u ZOO vrt, i od svih životinja oni su stajali najduže pred kavezom sa zečevima. Ma kakvi majmuni, slonovi, lavovi, ništa ih to nije interesovalo, ali zečevi, piljili su u njih, nikako da se razdvoje od zeka. I ja sledećeg dana nađem nasred Terazija čoveka koji prodaje zeke i kupim Ani jednog i donesem ga kući. Među nas šesnaest izbeglica u kuću se uselio i zeka. Ana se uhvati tog zeca, bio joj je drug, prijatelj, toliko ga je nosila da se, što kažu naše bake, ućebao. Znali smo ga uveče izneti da pase travu, a kad lutalice osete pa kidišu, e onda spašavaj i zeku i nas. Pokušali smo da zeku odnesemo u školu, pravila sam i kolačiće za decu kako bi joj pomogla, ali to se nije moglo. Bilo je to teško vreme. Bio je rat. Sada potpuno razumem i te koji su nas dočekali. Bio je rat, nervoza u svim ljudima. A kako je Ani bilo, pa evo neka ispriča šta se desilo kada joj je hrčak uginuo a drugarica joj rekla da ga zakopa, ali su kasnile u školu."

Ana: "Časovi su već počinjali, mi kasnimo i ja kud ću šta ću, stavim mrtvog hrčka u torbu. Čuje se to u školi, oteli su mi torbu i počeli da se dobacuju sa njom preko celog razreda, smejući se. Kako je meni bilo, ne moram ni da govorim. "

Jovana: "Prošla je Ana ono što se zove adolescentna kriza, to je period sazrevanja kroz koje prolazi svako dete, ali neko to ne doživljava tako burno. Kod nje, ja kao majka i lekar mogu da kažem da se dogodilo nekoliko teških stvari, nepredviđenih, njeno detinjstvo je bilo prekinuto, desilo se maltretiranje u školi od drugova, bilo joj je teško. Vodila je dnevnike koji su bili jako uredno i lepo pisani dok nije došlo do raskida sa njom i drugarima u školi, a onda je rukopis bio istrzan, neuredan. Primetila sam još nešto što me potpuno šokiralo. Imala je tada, dvanaest, trinaest godina i nas dve idemo ulicom, prođu kraj nje drugovi koji joj se jave a moja Ana okrene glavu u stranu. Ja sam se uplašila i pitala zašta to radi a ona mi je odgovorila "ne zaslužuju da ih pozdravim". Do tada mi se nikada nije požalila, niti meni, niti bratu. Ja sam onda pomislila, Bože, pa mome se detetu srce okamenilo. Iako sam i ja tada lelujavo kretala putem vere, ali sam osetila da tu nedostaje, unutra ljubavi. Od tog maltretiranja, od svega što se dešavalo, ona je izabrala jednu metodu čvrstog stava odbrambenog koji je napravio led u njenom srcu. Kako da to raskravimo? A onda se setim crkve Sv. Aleksandra Nevskog. Ušla sam u to crkvu prvi put kada se u njoj krstila moja draga i danas veoma bliska osoba. Setim se da u crkvi Aleksandra Nevskog imaju misionarsku školu i ja tamo upišem Anu. Trebalo je to da uradim što ranije, jer decu treba što ranije privoditi Gospodu. Ja sam grešna duša, stvarno sam mnogo prema njima pogrešila i nije to sad lako nadoknaditi. Koliko god bih ja želela i htela da ono što ja osećam prema Gospodu, nekako raskopčam i prebacim deci ne ide i ne može to tako, sve mora da bude postepeno, prema slobodnom izboru i ljubavi. Tek sada vidim da nas je Gospod vodio i spašavao a da to nismo ni znali. Ana je potpuno bila prekinula kontakt sa okolinom par meseci. Kao da je okrenula prekidač i okrenula se svom svetu. Bilo je jako teško i njoj i nama, bio joj je poljuljan temelj, ona se u stvari izgubila u nekim ključnim pojmovima, ko je prijatelj a ko neprijatelj, ko je drugar a ko nije, ona se od svega uplašila i povukla. Jer mladi čovek, adolescent prolazi kroz to, jednog dana ih vidimo kao decu, drugi dan nas iznenade nekom mudrom rečenicom, treći dan se budalesaju, potpuno su nepredvidivi ne samo nama nego i sebi. Zato je jako važno biti tu, biti prijatelj, roditelj mora da ih posmatra, ne kao inspektor da traga za nečim, nego da oseti te neke promene, pogotovo kad ih preplavi tuga, ili im se u očima vidi strah. Ja sam kao i svaki lekar napravila u glavi sebi diferencijalnu dijagnozu, šta se to u stvari mom detetu dogodilo, znači uplašila sam se neke ozbiljne psihijatrijske bolesti, pomislila sam i da se dešava nešto organski, unutra. Bila sam u strahu, i od tog straha nisam mogla ovako trezveno da gledam kao danas".

UPOZNAJEMO O. PAJSIJA

Majka Jovana seća se da im je u tim teškim danima iskušenja Gospod poslao divne prijatelje koji su im puno pomogli. Kao što reče, Dr Jovana, bila je na krštenju svoje tada poznanice u crkvi Aleksandra Nevskog i "bio je to početak jednog lepog prijateljstva i ljubavi i idući za tom prijateljskom, dragom porodicom ja sam stigla i do naših južnih manastira, Sveti Prohor, Sveti Pantelejmon kod Vranja, Sveti Stefan a sve idući za ocem arhimandritom Pajsijem Svetogorcem, koji je upravo bio stigao sa Svete Gore."

Jovana: " Vera nam je jako pomogla, da nismo tada bile blizu manastira i blizu našeg duhovnika, nama je Gospod poslao Hilandarca, blaženopočivšeg oca arh. Pajsija, koji je molitvenik, duhovnik, koji nas je izveo na put vere, ali nas je vodio zajedno mene uplašenu majku i moje dete u sazrevanju. Duhovno je nad nama bdio. A šta to znači, pa evo, ispričaću vam jedan krizni momenat, kad se Ana izgubila. Rekla sam da je bila jedno kratko vreme u nekom svom posebnom svetu, i bojeći se za nju ja sam je uvek dočekivala kad se vraćala iz škole a jedne večeri spremala se strašna olujčina ja sam trebala da je sačekam, došla sam, parkirala auto a nje nema. A ja opet u žurbi, u nekim svojim poslovima i šemama, trebalo je da stignem hitno na neki sastanak važan a mog deteta nema. Htela sam da vrištim na glas, odjednom mi je došlo pred oči da će ona u toj oluji i u njenom raspoloženju odsutnosti otići pod auto ili učiniti nešto. U tom momentu zvoni moj mobilni telefon, otac Pajsije me pita: "Šta se dešava?" Znači, on je osetio da se nešto strašno dešava, ja sam vrisnula: "Moje Ane nema". A on je rekao, mirno: "Idi kući, ona je već tamo." Ja sam otišla kući, Ana je već bila stigla. Drugi put, šetali smo dunavskim kejom, u jednom trenutku ona opet nestaje, opet jedna oluja, počinju velike kapi, ja opet onako majčinski počinjem da paničim, jao udaviće se, okliznuće se, upašće u Dunav. A onda stiže moja kuma, ni danas ne znam odale se ona stvorila i kaže mi, polako, tu je ona, odlazi, negde je nalazi i sve se dobro završava," govori mama Jovana a onda se okreće ka ćerki i nežno je pita: "Dušo moja, da li ti smeta što ja ovo pričam za novine?"

"Reci ti sve što je tebi bilo strašno, što je tebe mučilo, ne smeta mi", odgovara Ana.

Jovana: "Bilo je mnogo teško. A možda najteži momenat u toj krizi je bio onda kada sam zamolia prijateljicu psihijatra da nam pomogne a ona to shvati kao neku duboku neurospihijatrijsku situaciju i drmne joj neki koktel sedativni od koga Ana zaspe, ali potpuno kao mrtva. Šta da radim, leži kao mrtva. Zovnem o. Pajsija, on kaže, odmah u auto i dolazite. A moja Ana kompletno u crno obučena, crnim lakom nalakirani nokti, crn karmin, uopšte ne znam odakle joj to i mi takvi odlazimo u sv. Prohor. Otac nas uvodi kod kivota sv. Prohora, kleknemo na kolena obadve, plačemo, a otac se moli plameno. Tada sam videla šta znači plamena molitva, prosto sam osećala plamen molitve. Nakon toga, otišle smo u sobu, ona je malo spavala, šetala, ujutru je ustala i skinula crni lak sa noktiju. Otac je sa njom pričao, razgovarao a onda me je pozvao i rekao, ovo je duhovne prirode, ovo nije duševne i nije duševna bolest, radi se o duhovnom problemu i to će proći. Ovo je sazrevanje. On mi je rekao da je adolescentna kriza, meni lekaru o. Pajsije je preveo da je to adolescentna kriza", govori Dr Jovana.

Ana: "Ja jednostavno želim da zaboravim taj period, jer sam tada iritirala i druge oko sebe, mislim da sam tako želela da budem u centru pažnje. Nakon svega u ovom periodu, mogu samo reći da od srca opraštam mojim drugovima. Kad sam oprostila u moju dušu se vratio mir, našla sam opravdanje za ono što su mi činili."

O LjUBAVI

Jovanino i Anino sećanje na dane poznanstva sa o. Pajsijem dragoceno je svedočanstvo i o obnavljanju naših drevnih svetinja oko Vranja, na okupljanje monaštva u tim svetinjama, kao i mirjana koji su postali jedna velika porodica puna razumevanja i međusobne ljubavi.
Jovana: "Sećam se kada smo prvi put otišli u Sveti Pantelejmon, u to vreme tamo je bio samo arh. Pajsije i jedan iskušenik, dečak od 15.ak godina, još nije bilo ni konaka, crkvica trošna, tako trošna da sam mislila ako pipnemo da će da se sruši, kao blatara je izgledala, sad je obnovljena i deluje solidno, to je lepa mala crkvica, lep drveni zvonik. Arh. Pajsije Hilandarac je krenuo da obnavlja i monaštvo i manastire. To mu je sjajno išlo od ruke i radio je još nešto što smo mi tek po odlasku njegovom videli, u stvari, izgradio je jednu veliku živu crkvu, jer nas je na jedan jedinstveni način međusobno povezivao, stalno nas je upućivao jedne na druge. Zazvoni moj telefon, zove me neko iz Kragujevca, Kraljeva, ljudi koje nikad nisam znala, Negotina, Zaječara, Bora, znači razna mesta u Srbiji i šire jer je otac imao duhovnu decu u Solunu, Petrogradu, Moskvi, doduše mi smo još uvek njegova duhovna deca samo što je on sada iznad nas, slobodan i on nas čuva svojim molitvama, moli se za nas mi to osećamo, mi to znamo. Najlepše što je ostavio je da je ostala ljubav među nama. Tu ima blizu 500 ljudi, možda neposredne duhovne dece preko 300 i mi se svi osećamo kao rođena braća i sestre, to je jedna izuzetna ljubav i bliskost. Malo po malo, osećajući tu silnu ljubav u manastiru, ja sam želela stalno da idem. Bila je to ona moja kuća ljubavi o kojoj sam sanjala kada se moja ćerka rodila. Dobila sam duhovnika i molitveno pravilo, bila sam tako sretna. Bila je tu i prva prava ispovest, saznanje pošto nisam u crkvenom braku da treba da se brak i venčanje obave i u crkvi i o. Pajsije nas je, hvala Bogu, venčao u tom manastiru u koji sam prvi put otišla. A to je opet jedna divna priča kako je blagodat porodična krenula posle tog crkvenog venčanja, to je bilo čudesno, a mom suprugu je to bio prvi odlazak u manastir i zamislite odmah venčanje. To je bilo čudesno. On je tada bio potpuno razoružan ljubavlju monaha, recimo, bio je jedan divan detalj kada smo krenuli posle venčanja kući, on je usput pričao na povratku u Beograd, da je u kućici gde je spavao sa monasima bilo jedno gnezdo koje su laste svile sa unutrašnje strane i oni nisu hteli da zatvore vrata uveče dok lasta ne dođe na počinak i stalno su virkali jer je rano trebalo ići na spavanje pa su stražarili da ne bi slučajno lasta ostala napolju a da oni zatvore vrata. Kad sam jednom prilikom o. Pajsiju to ispričala on kaže, "a šta bi vaš muž rekao da je video kako monah svoj skromni iscepani haljetak skida da pokrije zmiju na Svetoj Gori koja je ispod leda, ispod mraza u ono prvo proljetno sunce izašla i on skine haljetak da pokrije zmiju". Koja je to ljubav za sve što je Tvorac napravio, za sve što živi i što postoji.

Ispričaću i kako sam rešila da ćerku Anu vodim sa sobom u manastir. Ispunjavajući svoje molitveno pravilo, jednog dana sam čitajući ono...o mi, maloverni, poluverni i krivoverni pomislih, pa zašto moja ćerka Ana ne ide sa mnom, od čega ja nju čuvam, ako je meni dobro da idem u manastir kako onda nije dobro mom detetu i mojoj deci. I krenule smo. Bila je zima, krenule smo u manastir Sv. Stefana autobusom, došle smo rano ujutru u Vranje a onda smo krenule drugim autobusom prema manastiru. Jutro je bilo divno, sunčano mi idemo preko njiva, jer je trebalo pešačiti oko dvaipo kilometra, i sećam se, imale smo tako jedan lep razgovor, pamtim ga i danas. To je bio prvi Anin odlazak u manastir. U stvari, išla je pre toga na monašenje sestre Pajsije."

Ana: "To je bilo kada je monašena sestra Pajsija. Meni je bilo prvo iskustvo, nisam navikla na takav svet i bilo mi je malo čudno jer sam sestru Pajsiju poznavala u drugačijem svetlu, a sada je bila zabrađena kao iskušenica, i ozbiljna. Ona je oduvek, u stvari, od kad sam je ja poznavala bila veoma upućena na duhovni svet a u manastir je otišla vrlo mlada, odmah posle srednje škole. Meni je celonoćno bdenije izgledalo veoma svečano, mistično, bele dugačke haljine, duge kose i meni se činilo kao nešto što je spektakularno, nešto posebno, fantastično. Zaintrigiralo me, sam čin je bio po sebi vrlo lep, jedino što ja nisam još uvek bila navikla na taj sadržaj pa nisam mnogo ni razumela suštinu. I nekako u početku je bilo teže ali kako smo se oko o. Pajsija skupljali polako sam ulazila u suštinu. Kada sam ga prvi put videla to je upravo bilo na monašenju, bio je dosta strog, primetila sam u trpezapriji kako ga svi poštuju, svi sedi ozbiljni, gledaju u tanjire i jedu. Kasnije sam ga više upoznala, sećam se kad bi išli u obilazak manastira ili bi išli nekuda sa njim i on nas ubacuje u kombi i uvek bi govorio: "Ajde, ajde sestrice kod nas nema pekmeženja!" Bilo je dosta lepih razgovora. Meni je govorio da treba puno da se trudim. Posle jutarnje liturgije okupimo se na posluženju i onda otac izabere neku temu i priča. I sad kad pomislim zaista je neverovatno da smo imali tu sreću da imamo tako jakog duhovnika o. Pajsija pored sebe. O čemu smo pričali, pa recimo, za TV je rekao da je to propast, ponešto bi nam preporučio da gledamo, a za izlaske nisam volela da izlazim pa ga nisam ni pitala, volela sam filmove i živela u nekoj virtuelnoj stvarnosti. Pitao me: "Kada šeć da se uozbiljiš?" Na žalost, on se upokojio, pa je dosta stvari ostalo nedorečeno. Svima nam je govorio, savetovao, upućivao nas a ljudi su se trudili, bili su revnosniji od mene, to sad vidim. Oni su slušali oca. Duhovno vaspitavanje počelo je odmah, ja nisam znala da treba od oca tražiti blagoslov kada se pozdravlja pri dolasku u manastir. Videla sam ga u radionici i rekla mu: "Dobar dan". A on mi odgovori: "Dobar dan, sestra Ana. Doviđenja sestra Ana." Onda mi s. Serafima kaže: "Idi trči da uzmeš blagoslov". Ja mu kažem:"Oče blagoslovite". A on mi odgovori:"Ja ne blagoslovim na bezobrazluk. To možeš sestri Stefanidi, meni ne možeš." I nekoliko dana nije hteo da mi da blagoslov. Posle te prve krize, problem je bio pušenje, to mi je bio kao neki izlaz mislila sam, činilo mi se da sam odrasla i da znam šta radim. Tata mi je jednog dana, misleći da čini dobro, rekao ajde da nas dvoje zapalimo po jednu. Tako sam propušila. U manastiru je bio jedan zidić, iza koga su odlazili pušači i pušili. Jednog dana ja ga pitam da mi da blagoslov, a on me gleda bila sam na terasi i kaže: "Tebe je đavo već dao blagoslov cigaretom. Ajde briši da te ne vidim!" Za oblačenje mi ništa nije rekao, mada znam da je smatrao to nedoličnim i kao sablazan, ali on se za mene molio. I ja ne znam kako ću jednoga dana Gospodu da opravdam šta sam ja to sve radila."

ONAJ KO SE OKLIZNUO TREBA DA OPOMENE DRUGE

Pitam mamu i ćerku da nam ispričaju još neku pouku koju im je govorio o. Pajsije. Recimo, kako je reagovao kada bi došlo do nerazumevanja između roditelja i dece.

Jovana: "Uvek nas je opominjao na strpljenje sa mladim ljudima. Govorio je da mlade treba upućivati da imaju slobodan izbor. "Ja bih svom detetu rekao, sine ili ćero, ja bih u toj situaciji postupio ovako, ovako i ovako, a ti razmisli, mislim da je za tebe ovako najbolje", govorio nam je o. Pajsije. Znači, roditelj kaže svoj mišljenje, naravno ako izbor detetov ne vodi u neku životni ćorsokak, ako vidite da dete srlja u životnu opasnost, tipa droge, alkohola, prebrze vožnje, naravno tu treba biti energičniji. A ako se radi o stvarima gde dolazi do neke prenagljene odluke mladog čoveka, izbora zanimanja i drugih stvari koje ga neće životno ugroziti ali mogu da budu greška, roditelj ipak malo dalje vidi treba polako i s mirom. Jednom sam pitala oca, kako ja da drugima pričam o vaspitanju dece kad sam napravila hiljadu grešaka. A on kaže: "Pa sestro, onaj ko se okliznuo on mora, nužno je da opomene druge da se na tom mestu ne okliznu." Činjenica je da decu treba voditi u manastir. Šta znači, vaspitati dete, znači osvetliti mu put Gospodnji."

- A da li se Ana bunila kada je majka vodi u manastir, da li je umela da je čuje kada je savetuje?

Ana: "Nisam se bunila, nekako me bilo ganulo sve to u manastiru. Bilo je interesantno kad sam doživela tu neku unutrašnju kulminaciju, prosvetljenje i svaki put je bilo sve jače i jače. Osetila sam da me molitva, ljubav, svetootačka žitija, hrišćanski put da me u svakoj meri uzvisuju, oplemenjuju. Ako se vratim na neke svoje pobude i strasti, da li je to muzika, film, nikad mi to otac nije zabranio, ali bi se uvek, uvek bi se vraćala na taj put duhovnosti i osećaj Gospoda je bio sve jači i jači, bliži. Onda kad je bilo najgušće, kad bi se recimo sukobila sa majkom, on je govorio: "Majka zna šta je najbolje za tebe." I onda nekako se sve staložilo. Bilo je tu i ljudi koji su bili bliski u crkvi, slušanje njihovih sudbina, duhovni razgovori. Čovek neminovno tu sebe traži, ogleda se u drugom čoveku i ispituje sebe. Tako mi je jednom otac rekao da napravim gibanicu, da vidi da li ja znam neki posao, nešto da uradim, jer je jednom, ispričao nam je kad je bio u poseti mama sve trči i sprema a dete ništa, e idući put rekao je da ona napravi makar zapršku. Trudio se da svi nešto naučimo, da ta devojka nauči da kuva, da nešto radi, zahtevao je jednu količinu prihvatanja kućnih obaveza, poslova. Otac je govorio da dete treba od malih nogu navići da se pomoli Bogu. E sad, što smo mi svi polovični neki veruju, neki ne veruju, ja ne mogu to da kažem i savetujem ljudima koji ne veruju, to je teško, oni to ne bi razumeli, to je kao da moje reči odzvanjaju o taj neki kimval. Danas, svake nedelje ne mogu da zamislim da ne idem na liturgiju, retko ne odem osim kad mi nije dobro, ali kad ne odem nedostaje mi, prosto sam osećala krivnju u sebi. Usadilo mi se kad je nedelja da idem na liturgiju, kao recimo kad se ustane da se umije. A to što me majka nekada na silu naterala da odem, ne krivim je, naprotiv, vrlo sam zahvalna zbog toga. I sad shvatam da me taj odlazak u manastir, u crkvu, zaštitio od tih preteranih izlazaka, i kad slušam razgovore šta su sve moji vršnjaci radili, slava Gospodu, što me u stanju nevinosti sačuvao, sačuvao neidenje na krive puteve i nekih prolaznih zadovoljstava u životu. Pa, onda što nisam imala novaca za sve i svašta, da sam imala možda bi to za mene bila propast."

Jovana: "Evo, baš smo komentarisale u časopisima za mlade šta se sve savetuje devojčicama i devojkama, govori se o razno raznim zadovoljstvima i to na najvulgarniji način, pa to je strašno"

Ana: "Svaki čovek ima raznih potreba ali treba paziti. Mati Stefanida mi je rekla: "sve što te razdražuje odbaci od sebe, bilo filmove, muziku, časopise, knjige".

Jovana: "Sve se to vrti oko novca, zarade. Ne misli se koju prazninu duševnu to ostavlja. Mladost će brzo proći, telo ne može bez obzira koliko ga vežbate i ulažete telo će ostariti, neće biti mlado doveka, starenje je neminovnost. Životni put ima svoje zakonitosti i ono što je lepo u Pravoslavlju je da je taj put smiren, lagan, ispunjen ljubavlju prema bližnjima, prema svemu što je Gospod stvorio, to je gledanje napred, hod bez tih trzavica, bez razno raznih strasti koje razaraju čoveka. A današnje potrošačko društvo samo raspaljuje i pothranjuje strasti. Velika je razlika kada vaspitavamo decu hrišćanski. Moram da kažem da sam ja shvatila da svoju decu volim na jedan posesivan i neprirodan način. Prvi put sam bila zbunjena kad sam čulu definiciju od jedne verujuće osobe, koja je kazala da ona zna već od rođenja da njena deca nisu njeno vlasništvo, nego ih je Bog podario da ih ona kroz život povede i da ima ogromnu odgovornost kako će njima taj put pokazati. Kad sam to čula, zastala sam i rekla, pa Bože, kad vaspitavamo decu uvek kažemo šta mi je učinilo dete, meni šta je učinilo, kao da je to dete naše vlasništvo i ono treba da se ponaša onako kako smo mi zamislili. Znači, od prvog momenta od kako se rodi, zaplače dete je ličnost, ličnost od onog momenta kada se u majci začne, zato je vrlo važna ona majčinska molitva, na žalost, ja to ništa nisam znala. Znači nosila sam ih bez molitve, rađala bez molitve, kroz život sam išla bez molitve i hvala dragome Bogu da me tako proveo, čak smo rat prošli i granate su padale blizu moje kuće a ja nisam znala da se za moju decu pomolim. Ogromna je snaga molitve i ogromna lepota kad Gospod uđe u srce. Taj sklad između nas dve sada se već oseća i to je divno, naravno mi još učimo. Moja mama je pre neku noć rekla, a vas dve se jako dobro slažete."

Ana: "Jedna osoba mi je rekla, ti ne možeš sada majku više da razumeš kao majku, vi ste sada duhovne sestre. Razmišljala sam, šta to može Bože da znači? Posle sam shvatila da smo mi u istom Duhu, istom Bogu se molimo, da osećamo Hrista među sobom i da to poverenje naše proističe iz ljubavi, ljubavi prema Hristu i Hristove ljubavi prema nam. Znači, mi smo jedno u Hristu i sad shvatam da nisu bila džabe ona guranja i ustajanja rano izjutra, odlazak u manastir, guranje u crkvu, iako je to bio trnovit put. U početku sam se bunila, grmela. Posle sam shvatila da treba slušati roditelje, tako se i kaže u Svetom Pismu."

Jovana: "A roditelji ne gnevite dece svoje."

Ana: "Divno se osećam kada celu noć provedemo na bdenju pa si ujutru kao nov, duhovno si okupan."

Jovana: "Svaki put kad je pokajno veče, uoči velikog uskršnjeg posta ona meni ponovo za sve ovo traži oproštaj. Znaš srećice, meni je žao što smo mi ponovo sve ovo pokrenuli i setili se, ali mislim da je važno da pročitaju i drugi, jer se slične stvari dešavaju drugima i treba reći da ima leka za sve nevolje a lek je u hramu, imamo i duhovnike, sveštenike koji će nam pomoći u nevolji. A najvažnije je da se roditelji ne odmiču od svoje dece, da ih ne puste same da dete prepoznnaje put u stilu slobodne dece Samerhila. Teško mi prepoznajemo put a kamoli deca u petnaestoj, šesnaestoj godini. A taj put je tako blizu, on je divan, svetao. Deca traže taj put, zašto ih je sve više u crkvi, traže Gospoda. Naravno, i moj i njen problem je hrišćanska disciplina, u smislu molitve, idenja u crkvu, telesni smo, ugađamo sebi, volimo da se odmaramo, trebalo bi da budemo mnogo disciplinovanije. Problem adolescencije je u stvari, traženje svoga puta, i bilo bi dobro usmeriti mladog čoveka, naravno koliko on dozvoli. Čak i ako ima otpora ponavljati i sejati seme, to je jako važno. Jer koliko god se protive oni čuju delićem svesti, da li će to proraditi u dvadesetoj, tridesetoj možda, i u većina slučajeva dete se olupa pa onda dođe do Boga, ali i u pet do dvanaest nije kasno. Na roditelju je da na tom putu istraje a detetu da shvati, ali je divno kad se shvati, to je veličanstveno. Svakome bih poželela ovu uzajmnu radost koju sada imamo ćerka i ja."


Ljiljana Sinđelić Nikolić

Pročitano: 4801 puta