MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

NOCNO VIDJENJE



U prvom delu knjige su opisana čudesna vidjenja, javljena ocu Petru u raznim trenucima njegovog života. Moju posebnu pažnju je privukao opis vidjenja Groba Gospodnjeg, i navodim ga doslovno iz knjige...

Ljudi koje sam nedavno upoznao su se vratili sa putovanja po Zlatnom prstenu, i doneli su mi neobičnu knjigu, koja je za mene postala najdraži poklon.

Sam njen naziv spontano navodi na razmišljanje: “Čuvajte se kako opasno hodite”. Posle njenog čitanja stekao sam utisak da je to jedna od najaktuelnijih knjiga danas. Autor knjige je duhovnik Sveto-Bogoljubskog ženskog manastira Arhimandrit Petar (Kučer). Nemoguće je ne saglasiti se s njim u njegovoj jasnoj oceni procesa, koji se dešavaju u savremenom svetu, sve je objašnjeno jasno, sveobuhvatno i jednostavno.

U prvom delu knjige su opisana čudesna vidjenja, javljena ocu Petru u raznim trenucima njegovog života. Moju posebnu pažnju je privukao opis vidjenja Groba Gospodnjeg, i navodim ga doslovno iz knjige.

“Bilo je to u proleće 22 aprila 1969 godine. Uveče sam se vratio umoran sa službenog putovanja, večerao i legao da spavam. Negde u prvi sat posle ponoći sam se probudio: bilo mi je loše sa srcem, teško sam disao – skočio sam s kreveta i prošao kroz spavaću sobu u hodnik i otvorio prozor. Stajao sam, krstio se, udisao vazduh i odjednom sam na nebu ugledao neki čudan predmet. Pogledao sam malo bolje: visoko iznad zemlje visilo je u vazduhu nešto što je ličilo na ulični fenjer, samo većih razmera.

Otvorivši vrata, izašao sam na balkon. Bila je hladna aprilska noć, vetar je donosio sa zapada niske oblake, sipila je kiša i meni je odmah postalo hladno, a koža se naježila. Ne obraćajući pažnju na to, kao opčinjen sam gledao na istok. Tamo je na dvesta metara od mene i isto toliko udaljeno od zemlje stajao u vazduhu srebrni svetlucavi, kao zvezde … grob! Pomislio sam: “ionako će uskoro sve da se završi, uzalud me srce boli”. Mejdutim, vidjenje nije bilo strašno ili zastrašujuće, naprotiv ono je prikovalo moj pogled. Od groba je dolazila blagodat – Božanska energija, i neka neobjašnjiva radost je ispunjavala srce. Shavtio sam da sam udostojen da vidim čudo.
Cela površina groba je svetlela nekom jarkom srebrnom svetlošću, i na njoj su se prelivale sitne svetlucave zvezde. Grob je sav goreo iznutra, ali taj oganj nije bio žute, već boje srebrnog ćelika, bio je to čitav kongloamerat zvezda.

Stajao sam i nisam mogao da odvojim pogled od tog čuda, ali su mi se oči umarale, i morao sam da ih zatvaram na nekoliko sekundi, a potom sam ih ponovo otvarao i posmatrao. Počeo sam da drhtim od hladnoće, ali nisam mogao da podjem po odeću, a nisam ni tražio naočare, bojeći se da izgubim vidjenje.
To je trajalo 10-12 minuta. Sedam ili osam puta sam zatvarao oči, koje su me bolele od jarke zaslepljujuće svetlosti. Kada sam ih poslednji put otvorio, vidjenja više nije bilo, grob je nestao i samo je vetar i dalje donosio niske oblake na noćnom nebu.

To je kako su mi potom objasnili duhovni starci, bilo vidjenje Groba Gospodnjeg, znak približavanja poslednjih vremena, jer je Grob Gospodnji – simbol Vaskrsenja, i pojavio se na istoku, odakle će Gospod doći da sudi svetu u Drugom Svom Dolasku, kada će svi umrli vaskrsnuti i čovečanstvo će stati na Strašni Sud. A i samo vidjenje je bilo noću – na prvi dan pominjanja upokojenih posle Svetlog Hristovog Vaskrsenja. Vidjenje je takodje bilo u prvi čas posle ponoći, kada će se po predanju i desiti Drugi Hristov Dolazak: “Se Ženik grjadet v polunoći…”

Naravno, možemo da kažemo da se Grob Gospodnji, zvani Kuvuklija, - mesto Spasitelejvog pogrebenja – nalazi u Jerusalimu u crkvi Hristovog Vaskrsenja. To je mala pećina obložena granitom i mermerom. Ali ovo je bilo vidjenje Groba Gospodnjeg u njegovom bogoslovskom, mističnom značenju: poziv na pokajanje, i podsećanje na to da nam svima sledi susret sa Bogom. Zbog toga ovakva čuda ne smeju da se prećutkuju i sakrivaju, jer ona služe za proslavljanje Imena Božijeg, radi našeg urazumljenja i pouke”

image


Ne može a da ne izazove čudjenje ravnodušan odnos čitalaca ove knjige prema tako strašnom vidjenju, iako je prvo izdanje izašlo još pre godinu dana sa tiražem od pet hiljada! Ljudi koji su čitali knjigu oca Petra su uglavnom verujući, ocrkvoljeni ljudi, medjutim niko od njih ni u štampi, ni na Pravoslavno-patriotskim konferencijama nije spomenuo tamo opisana vidjenja, niti je na njih skrenuo pažnju javnosti. Vidjenje Groba Gospodnjeg je nesumnjivo apokaliptični znak, koji nas upozorava o skorom kraju vremena, što se potvrdjuje i vidjenjem svetog Jovana Krstitelja, koji je pozivao narod na pokajanje, što je takodje opisano u toj knjizi.

Evo na kakva razmišljanja me je podstaklo to što sam pročitao.

Često se dešava da se dogadjaj ili znak koji se odnosi na jednog čoveka, odnosi na sve: ceo narod ili celo čovečanstvo. Možemo da se setimo koliko je zadivljujućih otkrovenja o početku Velikog Otadzbinskog rata bilo dato raznim ljudima – kada bi se ona skupila zajedno bila bi to cela knjiga. Neka od njih se prenose usmeno, a druga su već odavno zaboravljena, ali se nečega možemo prisetiti.

Prvih dana juna 1941 godine, dve nedelje pre početka rata, noću su na zvoniku Isakijevske crkve u Lenjingradu zazvonila zvona. Milicionari i čekisti su bili uznemireni: ko je smeo da zvoni i to još noću, jer je crkva bila zatvorena. Bogosluženja su bila zabranjena, i trebalo je poštovati sve mere. Kada je dežurni odred milicije potrčao po strmim stepenicama zvonare, zvona su se još čula, a od zvonara nije bilo ni traga. Zbunjeni vojnici su se okretali po stranama, a kada su pogledali dole obamrli su od užasa – ceo trg ispred crkve je bio potpuno prekriven crvenim grobovima. Tako je Gospod predskazao kaznu gradu-kolevki revolucije – desetine hiljada mrtvih u okupiranom Lenjingradu.

Dve nedelje pre početka rata u gradu Daugvpile mnogi stanovnici su vraćajući se kući s posla i prolazeći pored groblja, koje se nalazi trista mestara od železniče stanice, postali svedoci strašne scene: nad gradskim grobljem na visini od otprilike tri metra iznad zemlje plesale su u vazduhu uhvaćene za ruke tri bele figure, sa crnim rukavicama, čarapama i obućom. Bio je to ples smrti.

Jedan valaamski starac je uoči rata imao sledeće vidjenje: Božija Majka, Angeli i Svetitelji su molili Gospoda da poštedi Rusiju, i tek na treću molbu Gospod je odgovorio da će radi Svoje Prečiste Majke pomilovati ruski narod, pošto će ga prethodno kazniti …

Gospod ponekad primenjuje čak i takve natprirodne znake kako bi urazumio narod i priveo ga k pokajanju, kojim se mogu izbeći mnoge nastupajuće nevolje. Otvorite samo stranice ruskih anala – tatarsko-mongolsko ropstvo, smutno vreme i rat sa Poljacima, napad Francuza …

Koliko je samo znaka Gospod slao u prirodi: pomračenja, komete, suše, loša letina; kakva otkrovenja je davao podvižnicima blagočestivosti, kao i običnim smrtnim ljudima uoči velikih nevolja, koji su godinama i desetinama godina unapred predskazivali ono što će nastupiti. I što je bila strašnija Gospodnja kazna, to je On blagovremenije, ako ne i vekove unapred, upozoravao na to, dajući mogućnost da se isprave greške i da Mu se narod obrati sa molbom za pomilovanje.

Neko od velikana je govorio, da nastupajući dogadjaji ostavljaju pred sobom senku. Nije li i ovo opisano vidjenje Groba Gospodnjeg takva senka, koja nas strašno upozorava na mogućnost skorog ostvarenja proročanstva Otkrovenja i Drugog Hristovog Dolaska?! Nismo li mi previše bezbrižni bez obzira na sve životne nevolje?!

Ako pogledamo na naš život sa strane, onda se spontano javlja pitanje: ne odvlače li nas specijalno svemogućim načinima – nekoga preko posla od jutra do sutra, nekoga zabavom od jutra do noći – od onog najvažnijeg: od misli o tome da je kraj već blizu?!

I ovaj kraj “knez ovoga sveta” približava ubrzanim tempom, stvarajući okolo zavesu.

Kao što bebi odvlače pažnju zvečkama, kako ne bi primetila kada će joj naprimer dati vakcinu, tako i nas, posebno ruski (srpski) narod, odvlače na svemoguće načine, kako ne bismo osetili da gubimo ne samo ovozemaljsku Otadzbinu – Rusiju, već i svoje večno spasenje.

U vidjenju Groba Gospodnjeg ima jedan detalj da je ono bilo uoči prvog dana posle Vaskrsa posvećenog umrlima, kada je vetar donosio sa zapada hladne niske oblake. Ti oblaci su simbol zla koje danas dolazi sa Zapada u Rusiju, prekrivajući je nepreglednom tamom i unoseći veliki broj smrti od narkotika, pijanstva, razvrata, surovosti i nasilja.

Jednom mi je u Moskvi pažnju privukao jedan reklamni plakat sa čarima morske banje, na kome je bilo napisano: “Treba živeti snažno”, a neki dosteljivi hrišćanin je potpisao: “Da bi u adu bilo žarko!”.

Raduje to što je još neko sposoban da trezveno oceni dogadjaje.
Medjutim vratimo se još jednom na ovo vidjenje. 400 godina pre Hristovog Rodjenja živeo je u Drevnom Izrailju jedan od dvanaest malih proroka – Zaharija Srpovidac, koji je predskazao mnoge momente iz poslednje godine Hristovog života, Njegova Božanska stradanja i Raspeće. Taj prorok je video na nebu ognjeni srp, boje zvezda, kojim je kasnije Gospod požnjeo nepokorni izrailjski narod i rasejao ga po svetu, kao plevu na vetru, zbog toga što su odbacili istinitog Boga – Spasitelja sveta, ne urazumivši se i ne pokajavši se.

Kako se mi ne plašimo takvog strašnog vidjenja kao što je Grob Gospodnji? “Čuvajte se kako opasno hodite” – upozorava nas Gospod i danas. Njegov Strašni Sud nije iza planina, već i od nas samih zavisi da li će nam Gospod dati vreme za pokajanje, ili će Rus (Srbin) početi da se krsti tek kad udari grom.
Ali da li će to biti previše kasno?..


Na slici: Arhimandrit Petar (Kučer); Crkva Hristovog Vaskrsenja u Jerusalimu. Grob Gospodnji.
preuzeto sa http://www.cofe.ru/blagovest/article.asp?heading=28&article=11176
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic


Pročitano: 2759 puta