MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Minuli Nikoljdan bio je ozbiljan test za novčanik, stomak, ali i Elektroprivredu. Trebalo je preživeti taj gastronomski udar u obliku ribljih bahanalija kojima bi i Džejmi Oliver pozavideo…

Iako Srbi prednost daju pečenju, ko je mogao da odoli bakinoj ribljoj čorbi, posnim sarmicama, prebrancu, pijanom šaranu sa suvim šljivama, somovini na alaski način, ražnjićima od dimljene pastrmke i pečurkama... Suve pite, baklave i sitne kolače da i ne pominjem. Iako zvuči bogohulno, ali mnogi Srbi su proslavu krsne slave 19. decembra shvatili kao generalnu probu dočeka Nove godine. Slavska ikona, upaljena sveća, kolač i žito bili su više dekor. Jelo se i pilo, a bogami i pevalo. Samo su nedostajali petarde, konfete i ponoćni poljupci. Pošto bezmalo polovina srpskih porodica slavi svetog Nikolaja Mirlikijskog, a ona druga polovina se sprema u goste, možda bi bilo bolje da država taj dan proglasi neradnim. Svečari ionako po zakonu imaju pravo na slobodan dan, a ostali su gledali gde god je to bilo moguće da ranije umaknu s posla. Pitajte poslanike da li je Narodna skupština u poslednjih 15 godina nekada zasedala na Svetog Nikolu.

Srpska sklonost ka preteranom blagoutrobiju, opisana na simpatičan način i u Sremčevoj pripovetki „Ivkova slava” i priči Sime Matavulja „Na slavi”, poslednjih godina dobija nova tranziciona obeležja. Koja domaćica u gradu još stiže da kuva žito ili mesi slavski kolač sa osveštanom vodicom? Tu su pekare, poslastičari, a slavski kolač možete naručiti i u samoposlugama. Za one dubljih džepova samo u Beogradu ima nekoliko firmi za ketering kod kojih možete naručiti kompletnu slavsku trpezu – od kolača, koljiva, raznih posnih ili mrsnih đakonija sve do sitnih kolača po sistemu „ključ u ruke”. Pojedini novokomponovani svečari idu i korak dalje i slavu proslavljaju u restoranima. Što da prljaju kuću, a još su tu konobari da olakšaju domaćinima posao i služe goste.

Krsna slava kao deo porodičnog identiteta i molitvenog slavlja kao da gubi svoju duhovnu vertikalu i dobija obrise prestižne žurke na koju se dolazi u firmiranim toaletama i poklanjaju skupoceni cvetni aranžmani, francuska vina, pa čak i viski. Stari Beograđani pamte da se nekada na slave išlo po podne i bez poklona, a uglavnom se nije dugo ostajalo, kako bi bilo vremena da se obiđu svi svečari.

Domaćin s porodicom treba pre svega molitveno da proslavlja sveca iz zahvalnosti prema Bogu, a ne zbog jela i pića. Slava je i vreme kada se porodica okuplja i domaćin praštanjem miri ako je sa nekim bio u zavadi. Pre nego što počne slavski ručak svi članovi porodice nose u crkvu kolač, žito, sveću i crno vino. Poželjno je da svi ostanu prvo na Svetoj liturgiji i tek posle pristupe obredu rezanja kolača.

U Novom zavetu postoje opisi dve različite gozbe. Na prvoj Isus Hristos je na svadbi u Kani galilejskoj učinio prvo čudo i pretvorio vodu u vino. Na drugoj gozbi kralj Irod opijen plesom Salome obeća da će joj dati sve što bude želela. Po nagovoru majke Saloma od Iroda četvorovlasnika zatraži glavu svetog Jovana Krstitelja i dobi je na tanjiru. Zato Srpska pravoslavna crkva upozorava da slava ne sme da se pretvori u „Irodov pir”.

U vreme kada su se Srbi borili za opstanak pod Turcima odomaćila se izreka: „Gde je slava, tu je i Srbina”. Bilo je primera da srpski ratnici ni u rovovima nisu zaboravljali krsno ime. Postoje dva tumačenja kako su Srbi jedini među pravoslavnim hrišćanima započeli slavljenje krsnog imena. Etnolozi tvrde da slave imaju dugu narodnu tradiciju, a pojedini elementi ovog običaja, kao što je kult kućnog zaštitnika, kome se u znak poštovanja prinose odgovarajuće žrtve, potiču iz prehrišćanskog perioda. Srpska crkva posle dobijanja autokefalnosti 1219. godine u vreme Svetog Save zabranila je sveštenicima da činodejstvuju u obredima žrtvovanja životinja pored crkava u spomen svetaca i za pokoj umrlih. Dozvoljeno je bilo svakome da kod svoje kuće zakolje životinju. Tek kada se meso ispeče i iznese na trpezu sveštenik je mogao da blagoslovi trpezu.
U Srpskoj pravoslavnoj crkvi se protive ovakvom tumačenju i kažu da krsna slava nije ostatak nekog paganskog verovanja u kućne bogove. Proslava krsnog imena potiče još iz vremena doseljavanja Slovena na Balkan i primanja hrišćanstva. Srbi tako slave onog svetitelja na čiji praznik su krštenjem naši preci primili veru Hristovu. Pošto je to bilo posle napornih poljskih radova, najveći broj slava pada u jesen i zimu. Svetitelj koji se slavi tog dana je zaštitnik čitave porodice i slava se prenosi sa oca na sina. Tako patron doma kao božji ugodnik bdi nad svim precima i potomcima.

Krsna slava kod pravoslavnih Srba nije ostatak paganskog verovanja u domaće bogove. Takve tvrdnje, kako kaže protojerej-stavrofor Hadži Ljubodrag Petrović, proturaju zlonamerni ili oni koji ne znaju pravi hrišćanski smisao slave.

„U paganstvu je bilo kumira i domaćih bogova. Ali sveti Nikola i svi ostali svetitelji nemaju nikakve veze s tim izmišljenim božanstvima. Krsna slava je čisto hrišćansko slavljenje Boga i svetitelja, jer su se tada na veće crkvene praznike čitave porodice krštavale. Ako je u ponekim krajevima u običajima i ostalo paganskih primesa, to je samo dokaz da oni koji su primili hrišćanstvo nisu dovoljno hrišćanski uzrasli”, objašnjava otac Ljubodrag koji podseća da se Sveti Nikola Čudotvorac 19. decembra u crkvi Hristovoj proslavio 1663. put.

Krsna slava je veliki i sveti dan u životu svakog pravoslavnog hrišćanina i vernika. Toga dana je porodično molitveno slavlje, jer se proslavlja svetitelj koji je Božji ugodnik što znači da je dobio dar Duha svetoga da pomaže ljudima u raznim situacijama.

Zahvalnost Bogu

Kako ističe otac Hadži Ljubodrag Petrović, običaj je da sveštenik nekoliko dana pre slave dođe u kuću svečara i osvešta vodicu. Na dan slave cela porodica, predvođena domaćinom, nosi u hram kolač, žito, crno vino i sveću. Posle čina rezanja kolača, u domu uz molitve i pevanje tropara svecu, domaćin pali sveću i dočekuju se gosti.

„Porodice bi trebalo da se molitvom i postom pripreme i na dan slave, ako se služi Sveta liturgija, da se pričeste u crkvi. Za slavu se priprema trpeza za goste, ali iz zahvalnosti Bogu što nam je tu hranu darovao, a ne da bi se prejedali i opijali. Ne bi trebalo da hrana i piće pretežu u odnosu na molitveno slavlje, već da budu u harmoniji”, kaže ovaj sveštenik, inače i sekretar Verskog dobrotvornog starateljstva Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke.

Otac Ljubodrag priznaje da danas ima anomalija u obeležavanju krsne slave. Pojedini domaćini kolač nose na brzinu u crkvu samo zato što se valja ili iz običaja, jer su tako radili preci, a žure zapravo da trpezu snabdeju s dovoljno hrane i pića. Krsna slava bi po pravilima u domu trebalo da se slavi samo jedan, a ne tri dana. Ako se slavi više dana ispada da gosti dolaze samo da bi jeli i pili, a svetac se slavi samo jedan dan uz upaljenu sveću i žito koje se služi s parčetom slavskog kolača.

„Nažalost, ima ljudi koji dolaze na slavu i ne prekrste se i ne pomole Bogu, nego odmah krenu na piće i jelo. Sada se i puši dok sveća gori što ne bi smelo. Vode se ružni razgovori, a čuju se i psovke. U ranija vremena pušači su imali pravilan odnos prema svetkovini, pa su se suzdržavali. Nekada su ljudi imali poštovanje prema svetitelju pa su, kako kaže naš narod, goveli (stajali). Domaćin uopšte nije sedao sa gostima, nego je stajao dok sveća gori. Na taj način je iskazivao poštovanje prema svetitelju, jer je stojeći i služeći goste podnosio određeni podvig”, pojašnjava ovaj sveštenik SPC.

Tamo gde crkvena pouka nije stigla za pojedine slave, a pre svega za Svetog arhangela Mihaila, svečari ne spremaju žito. To je pogrešno, jer u crkvi nema živih i mrtvih svetitelja.

Koljivo i žito

„Čovek je besmrtno biće, a sveci su sveta besmrtna bića. Molitva za krsnu slavu se vrši i za pokojne i za žive. Zato se žito kao simbol smrti i vaskrsenja i sprema. Radi te simboličke izražajnosti bolje je da se žito ne melje, već da se cela zrna stave u činiju i zaslade. Kad

čovek gleda koljivo onda razmišlja kako to mrtvo zrno pšenice kada se stavi u zemlju oživi i vaskrsne”, priča naš sagovornik.

Slavski kolač ne bi trebalo da se naručuje u pekari, jer on simbolizuje samog gospoda Isusa Hrista i njegovu krsnu žrtvu. Domaćica bi trebalo da ga umesi osveštanom vodicom i time i ona prinese neku žrtvu. Pogrešno je, kako kaže otac Ljubodrag, slavske kolače ukrašavati životinjicama, na primer, pticama: „Ispada da smo mi pagani, pa prinosimo Bogu životinje. Na kolač se utiskuje pečat sa slovima IS HS NI KA što znači – Isus Hristos pobeđuje, a ukrašava se isključivo grožđem, jabukama, orasima”.

Protojerej Ljubodrag priznaje da se ponekad postidi kada vidi kako se slava slavi i pita kako je moguće da naš narod toliko nisko padne. Ali, kako kaže, narod ipak ne treba kriviti, jer on je učenik, a sveštenstvo učitelj: „Ako učenik ne zna, znači učitelj je kriv, jer ga nije dobro ili uopšte naučio kako treba da se ponaša prilikom slavskog obreda”.

– Ako se slava slavi samo radi običaja, to je nešto prolazno. Nema duhovnu dimenziju. Slavljenjem svetitelja treba da težimo da nam Bog svojim blagoslovom i ljubavlju omogući zadobijanje večnog života i da nas uvede u carstvo nebesko. To je ta ushodna linija, jer je cilj da čovek obesmrti svoju dušu. Zato je krsna slava prilika da oni koji slave pretresu svoj život. Pokaju se za učinjene grehe. Treba se izmiriti sa svima, jer slava treba da bude dan duhovnog preporoda, prilika da čovek zauzme pravilnu orijentaciju u svom životu, a ne samo da se sve svodi na jelo i piće – naglašava otac Ljubodrag.

Milenko Pešić

-------------------------------------------------------------------------

Posne i mrsne slave

Ako slava padne u sredu i petak ili u vreme posta, kao Sveti Nikola, trpeza je uvek posna. Ali, kako objašnjava protojerej-stavrofor Hadži Ljubodrag Petrović, ima ljudi koji kažu: „Služimo posnu hranu dok sveća gori, pa posle prelaze na pečenje”.

– Takav običaj nije dobar, ne možemo govoriti da je zlo, ali nije verski ispravno, zato što svečari ne rade onako kako crkva propisuje, već po svome – objašnjava otac Ljubodrag.

Po crkvenom učenju, ne postoji posna i mrsna hrana, već dozvoljena i nedozvoljena hrana u vreme posta. Hrana sama po sebi nije ni dobra ni zla. Bog je, kako ističe protojerej Ljubodrag, stvorio hranu da je čovek upotrebljava. Ali u vreme posta ne jedu se meso, jaja i mleko kako bi vernik smirio strasti i duhovno ovladao sobom.

Šta uraditi ako neko ode u goste, a svečar je umesto ribe spremio meso za trpezu?

– Teško je to nekad razgraničiti. Apostol Petar kaže: „Kako ti prinesu, tako jedi”. Ako znaš da taj koji ne slavi kako crkva propisuje bolje je da se ne ode. Ali, ako si već na slavi, zbog ljubavi prema prijatelju, onda posluži se reda radi hranom koja je na trpezi. Više iz pristojnosti da ne bi ožalostio onoga ko slavi – kaže Hadži Ljubodrag Petrović. M. S. P.

-------------------------------------------------------------------------

Nikoljdan, Aranđelovdan, Jovanjdan...

Svaki dan u crkvenom kalendaru posvećen je uspomeni na nekog svetitelja. Ne praznuju se svi dani jednako. Po pravilima Srpske pravoslavne crkve, praznici se bogoslužbeno dele na velike, srednje

i male. Tako imamo gospodnje, bogorodične, anđeoske, proročke , apostolske, pa zatim praznike svetih otaca, pastira, mučenika, sveštenomučenika, prepodobnih, pravednih, besrebrenika i čudotvoraca.

Kao krsnu slavu Srbi najviše proslavljaju Svetog Nikolu (Nikoljdan 19. decembar), zatim Sabor svetog arhangela Mihaila (Aranđelovdan 21. novembar), Svetog Jovana Krstitelja (Jovanjdan 20. januar), Svetog velikomučenika Georgija (Đurđevdan 6. maj).

Posle ove velike četvorke Srbi najviše praznuju sledeće svetitelje kao krsno ime: Sveti prvomučenik i arhiđakon Stefan (9. januar), Sveti velikomučenik Dimitrije (Mitrovdan, 8. novembar), Prepodobna mati Paraskeva (Sveta Petka, 27. oktobar), Sveti apostol i jevanđelist Luka (Lučindan, 31. oktobar), Sveti apostoli Petar i Pavle (Petrovdan, 12. jul), Sveti Kozma i Damjan (Vračevi, 15. novembar), Obnovljenje hrama Svetog velikomučenika Georgija (Đurđic, 16. novembar)...

Mnogi svečari osim glavne slave proslavljaju još jedan dan koji se odnosi na svetitelja. Tako mnogi koji slave Svetog Nikolu preslavljaju i Prenos moštiju svetog Nikolaja ( 22. maj), odnosno ako slave Jovanjdan preslavljaju Ivanjdan 7. jula.

Osim domaćih krsnih, ima i crkvenih, školskih, opštinskih i esnafskih slava. Svaka crkva i manastir posvećeni su nekom Božjem ugodniku. Među poznatijim manastirskim slavama su: Ostrog– Sveti Vasilije Ostroški (12. maj), Dečani – Sveti kralj Stefan Dečanski (Mratindan 24. novembra), Devič – Sveti Joanikije Devički (15. decembar), Đurđevi stupovi – Đurđevdan...

Svaka mesto u Srbiji ima svoju slavu. Tako, na primer, Beograd slavi Vaznesenje Isusa Hrista (Spasovdan, 40. dan posle Vaskrsa) svečanom litijom koja ide ulicama grada posle Svete liturgije u Vaznesenjskoj crkvi.

Sve srpske škole slave Svetog Savu 27. januara. Knez Miloš je prvih dana 1827. godine zapovedio da se Sveti Sava svetkuje kao najveći Božji ugodnik. Ali, tek zakonom od 26. januara 1841. godine Sveti Sava je postao zaštitnik škola.

Krsna slava u Srba je ciklusni događaj (jednom godišnje) čije je odigravanje predvidivo, ponašanje učesnika zadato, a ishod bi trebalo da bude – zajedništvo, prijateljstvo i iskazano gostoprimstvo. Ravno je svetogrđu da neko naruši redosled ili prekrši prećutno poštovanje pozvanih, pa da „pokvari slavu” i preobrati je u političku ili porodičnu svađu. Izreka „Niko nema što Srbin imade” u stvarnosti je nepobitna: niko na svetu nema krsnu slavu. I to još od svetog Save, Rastka Nemanjića (1175–1235) koji je kroz poruku o slozi (kao jedinom izlazu za narod kome prete vekovi sužanjstva) uveo i običaj da svaka kuća ima svog sveca. Verski čin preobraćenja iz paganstva u hrišćanstvo podrazumevao je i zamenu više božanstava ikonama novih svetitelja. Jedna od glavnih odlika srpskog pravoslavlja je krsna slava. Prvi slavski svečari u Srbiji birali su kao krsno ime sveca na čiji najsvečaniji dan su bili kršteni. Tako je počelo. Slava (svetac) zaštitnik je domaćeg ognjišta. Prošli su i Turci i ratovi i vladavina ateizma, slava je opstala. Ne samo da je izdržala progone, nego se broj svečara umnožavao, pojavili su se krajem osamdesetih godina dvadesetog veka, ubrzo pošto je pao Berlinski zid.

U trenutku kada je građanska porodica već sasvim zamenjena savremenom porodicom (više razvoda i manje dece ), slava se vraća u Srbiju (i delove bivše Jugoslavije gde su oni živeli) kroz sva vrata i na sva zvona. Opet je dokaz nacionalnog identiteta.

Danas slave mnogi koji nikad nisu slavili (ili njihovi očevi jesu, a oni nisu mogli), naravno da su nastavili da slave i oni koji su decenijama to činili u potaji, kao zaverenička grupa. Ko je za vreme Tita išao na slave bio je sumnjiv, kao i onaj koji je slavio, a „ Ozna (UDB-a) sve dozna”. Sveštenici su tada bili maltene bez posla, danas ne mogu da postignu sve.
Domaćin stoji

Pravila ponašanja gostiju na slavi nepisano su priznata: uredan izgled, buket cveća ili flaša vina, domaćin stoji i pita svakog za zdravlje, čestitanje rukovanjem ili trostrukim poljupcem (u zavisnosti od bliskosti), zauzimanje svog mesta za stolom, nekoliko ljubaznih rečenica s okolnim zvanicama, pićence, izbegavanje zle reči. Poznato je da srpske domaćice posebno spremaju slavsku trpezu; za to se mora imati i vremena i namirnica. Stranac koji takvo posluženje ugleda i okusi, ubrzo posle čuđenja prepušta se hedonističkoj ugodnosti koju stvara dobar zalogaj, uz kapljicu.

Najslavljeniji svetac je Sveti Nikola, 19. decembra (baš kada su turske vlasti tražile od italijanskih da se deo njegovih moštiju prebaci iz Barija na rodno tlo) i to je posna slava, jer „pada” u vreme božićnog posta, ali – u Beogradu, recimo – od Đurđevdana do Mitrovdana slavi se 38 slava. Preko cele godine i do osamdeset. Većina je mrsna.

I posna slava može obilovati đakonijama. To najbolje zna etnolog Dragomir Antonić, autor „Posnog kuvara” koji se i primenjuje u nekim restoranima. Posne slave mogu imati i pikanterije, kao što je sarmica od kiselog kupusa sa orasima, bademima i biberom. Sasvim je nov, pomalo verski neprikladan (jer, kućna ikona, ako je ima, nije baš za nošenje...) način slavljenja krsne slave u restoranu. Čak je i Ministarstvo za trgovinu i turizam predvidelo „slave u ugostiteljskoj ponudi”. Zajedničko ognjište nalazi se u kafani (ako svečar nema drugih mogućnosti, ili domaćica „nije u fazonu” da provede nekoliko dana u kuhinji) gde se priprema sve kako dolikuje. Malo je onih koji još mese testo za slavski kolač, inače veoma traženu robu u megamarketima, pekarama i poslastičarnicama.

Kao način okupljanja rodbine i prijatelja, slava je i vid ispoljavanja domaćinove gostoprimljivosti i društvenog prestiža. Recimo, Karađorđevići slave Svetog Andreju Prvozvanog i tada se na Belom dvoru okupi politička i privredna elita, kao i diplomatski kor. Porodica Karić je Jovanjdan pretvorila u stranačku slavu, a Đurđevdan slave i Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije. (Možda će jednom sesti za zajedničku trpezu?). Slava Beograda je Spasovdan. Ministarstvo finansija i Uprava carina slavi Svetog Mateju, kako piše na njihovom internet sajtu. A pored tog obaveštenja stoji ostalo: „Tenderi i nabavke, borba protiv korupcije, suzbijanje kriminala...”. Srpski pokret obnove slavi Vidovdan, Srpska radikalna stranka – Tri jerarha, Nova Srbija – Svetog Simeuna Mirotočivog, a Sindikat mašinovođa – Ognjenu Mariju. Slave i zanatska i trgovačka udruženja (esnafske slave), u novije vreme i preduzeća, sportski klubovi... Neka nam oproste oni koje nismo spomenuli.
Majkl Bauring, fotograf iz Engleske, godinama već pravi slike o Srbiji (u maju je imao izložbu fotografija u Beogradu), mnogo prijatelja je ovde stekao i kaže da on, kao protestant, takođe slavi Svetog Đorđa koji je njihov zaštitnik.

„Po tome su pravoslavci bliži protestantima nego katolicima, mada Srbi jedinstveni jesu, pa makar samo i zbog originalnog načina kako slave....”

Za Svetog Nikolu pozvan je na slavu u jednu mladu beogradsku porodicu. Žito se nalazilo na klaviru, gosti su uzimali po kašičicu, neko se krstio, neko nije, čestitali su i bili veseli. Potom su služeni špageti s ribljim plodovima, razne salate, ražani hleb i domaći posni kolači naručeni za tu namenu. Alkoholna pića su zamenjena sokovima i čajem, ali ko je hteo mogao je i malko da popije. Iz zvučnika muzičkog uređaja dopirao je tihi etnodžez.
Zbog inata

Možda zna on i za slave gde jelovnik za slavski mrsni ručak izgleda ovako: predjelo – pihtije, sir, kajmak, ruska salata, suvo meso; teleća čorba; sarma, uz feferone i kiselo povrće (turšija); pečenje (praseće) uz ajvar i ren, torta i sitni kolači. Ko izdrži taj ručak mora imati dobar želudac. Kafa. Rakija, vino i pivo u velikim količinama se podrazumevaju. Ne priča se mnogo, dođeš, pojedeš i odeš. Onda dođu drugi. Za slavskim stolom se gosti mogu posluživati u smenama, sva tri dana (od kojih je prvi, po zakonu, neradan) i to po njihovom značaju i mestu na porodičnom stablu.

Srpska pravoslavna crkva nalaže određena pravila: sveštenik treba da osveti vodicu, hleb, koljivo, vino, sveću, žito.... Poneko nema vremena, novca ili želje da slavi tako, pa sve to čini sam. Ali, bez crkve, slava ne važi. Akademik Dimitrije Bogdanović je napisao: „Tvorac slave je upravo svetosavska crkva. Slava je svetosavski kult. To nije slavlje pojedinca, nego porodice, male crkve koja je deo velike crkve.”

„Hrišćanska porodica je „domaća crkva”. Otac predaje sinu slavu, a pogrešno je da sinovi ne slave dok im je otac živ. Čine to čim zasnuju porodicu.

Milorad Gavrilović (65) zvani Batan, inženjer šumarstva iz Mladenovca u penziji, slavi Svetog Luku. Od rane mladosti je domaćin, jer mu je pokojni otac bio u emigraciji, u SAD. U inat svima, Batan je javno pozivao kolege, prijatelje, komuniste koji su se javno odricali slave, ali su neki ipak dolazili u njegov dom u tamnavskom selu Novaci, da se najedu, napiju i ispričaju čak i o zabranjenim temama.

Ko je jednom pozvan na slavu, uvek je dobrodošao. „Na slavu se ne zove”, mišljenje je i starog Beograđanina Aleksandra Radosavljevića (70) zvanog Grendžer, televizijskog snimatelja u penziji, koji je protiv toga da se bilo čime remeti mir i dostojanstvo slave, da se ne krše pravila. Zna se ko gde i kod koga ide, to su niti prijateljstva koje traju od slave do slave, kidaju ih samo bolest, starost i smrt, ponekad i svađa. Slava je nasledna, kao i ikona. Ako roditelji ne usmeravaju decu na to da pridaju značaj ovom nacionalnom obeležju, onda smo propali kao narod. Pojedini susreti traju od slave do slave, ljudi se posećuju, mada se, inače, retko viđaju ili čuju telefonom. Ali na slave odlaze. Ponekad se dnevno mora obići i nekoliko svečara. Drugačija su vremena. Neki domaćini primaju i više od 300 gostiju, dok neki imaju samo za osnovno – sveću, kolač, vino i zakusku.

Retko još koji domaćin celog dana stoji, dočekuje i ispraća goste. Još ređe se deca gostiju darivaju kolačima „za poneti”. Ima tumačenja da je običaj slavljenja nastao i kao iskaz gostoprimstva, po uzoru na prabiblijskog oca Avrama koji je ugostio tri gosta.
Ali, važi još jedno nepisano pravilo ovog verskog obreda: „Kakav domaćin, takva slava”. Po broju i ugledu gostiju u okruženju se meri ugled domaćina. Zato Srbi ne štede na slavama, naprotiv: štede pre slave, kako bi što bogatije ugostili zvanice. I to je možda zbog inata.

Milorad Ćirilović
Politika, 24.12.2006.

Zaposleni u Srbiji praznovaće 2007. godine osam dana za državne praznike i još po jedan za verski praznik. Reklo bi se da nije previše, iako nas bije glas da smo, ne samo regionalni, već i evropski, a možda i svetski šampioni u praznovanju. Kad se uporedimo sa komšijama, uključujući i one koji su „već u Evropi”, vidi se da nije baš tako. Dakle, zaposleni u Srbiji mogu da praznuju devet dana u godini. Ali, uvrežilo se mišljenje da smo skloni da zvaničnim prazničnim danima pridodamo i poneki radni koji se nađe između dve svetkovine.

Zato se, više od naših nego od stranih eksperata, proteklih godina moglo čuti da previše praznujemo. Jer, taj luksuz sebi ne mogu da priušte ni višestruko bogatiji od nas, a kamoli mi koji smo tek krenuli u obnovu i izgradnju društva pravde i blagostanja. A dok traje obnova, bar mi to znamo – nema odmora!

Koliko god nam teško padale te reči prekora zbog našeg praznovanja, naročito onog januarskog, činjenica je da nam je radni učinak u tom mesecu nešto slabiji od godišnjeg proseka. Tako je industrijska proizvodnja u januaru redovno manja od proseka ostalih 12 meseci, pa čak i od februarskog. Ali i drugi narodi imaju neki mesec u kome se natprosečno praznuje.

Zna li se koliki se u Srbiji izgubi zbog toga što se toliko praznuje?

Svojevremeno je jedan od članova republičke vlade izrekao sumu od nekoliko milijardi dinara gubitka od potencijalnog bruto-proizvoda u januaru, kada, prema nezvaničnim podacima, više od 50 odsto zaposlenih praznuje 10 dana.

U Republičkom zavodu za statistiku kažu da nijedno ministarstvo od 2001. naovamo, a ni ranije, nije tražilo odgovor na to pitanje, niti su se u ovoj državnoj službi samoinicijativno bavili tom računicom. Prema tome, koliko se zbog praznika u Srbiji manje proizvede, odnosno za koliko bi procenata naš bruto domaći proizvod u jednoj godini bio veći da ne praznujemo toliko koliko praznujemo – ne zna se.

Pa, gde se to praznuje od zvanične do Srpske nove godine?

Iskustvo kazuje da je to običaj u trgovini, naročito u onoj na veliko i u onim prodavnicama koje nude građevinski, vodoinstalaterski i elektromaterijal.

– Onaj ko ima posla ne odmara se i ne spaja praznike. Dobra porudžbina se ne odbija. U tom slučaju radi se u tri smene i nikome to ne smeta, ni vlasniku firme, ni zaposlenima. U tom slučaju, svako će pošteno biti plaćen za prekovremeni rad – kaže jedan preduzetnik sa višegodišnjim iskustvom.

Dakle, odmaraju se samo oni koji nemaju posla, ili ga nemaju dovoljno da pokriju troškove rada u januaru, kad se u Srbiji slave dve nove godine, Božić, Sveti Stefan, Sveti Jovan Krstitelj, Sveti Sava, pa i Sabor presvete Bogorodice i Bogojavljenje.

Inače, po važećim zakonima o praznicima u Srbiji, neradni dani su 1. i 2. januar (ponedeljak i utorak) za proslavu Nove godine, zatim 7. januar, prvi dan pravoslavnog Božića koji sledeće godine pada u nedelju i ne pomera se za ponedeljak, s obzirom na to da je verski, a ne državni praznik.

Neradni dan je i 15. februar (četvrtak), na Sretenje, kada se slavi Dan državnosti Srbije, za dan države koje nema, Savezne Republike Jugoslavije, 27. april (petak), neradan je jedan dan, a, zahvaljujući tekovinama svetske radničke klase, za međunarodni Praznik rada ne radi se 1. i 2. maja (utorak i sreda).

Dan pobede u Drugom svetskom ratu – 9. maj praznuje se radno, kao i Sveti Sava i Vidovdan – 27. januar, odnosno 28. jun.

Zaposleni imaju pravo da ne rade i za verske praznike Božić i Uskrs, pravoslavci ne rade za krsnu slavu, pripadnici Islamske zajednice neradno slave Ramazanski i Kurban-bajram, a Jevreji ne rade za praznik Jom Kipur.

Zaposleni u privatnom sektoru mogu, u dogovoru s poslodavcem, da spoje neradne dane dva bliža praznika, što je proteklih godina obilato korišćeno, tako da se praznovanje prilično protegne.

Kada je reč o državnom sektoru, poslanici Skupštine Srbije mogu „ad hok” odlukom da, za koji dan, produže dane slavlja i u državnim, odnosno društvenim firmama.

Sudeći prema broju neradnih prazničkih dana, ipak nismo najveći „neradnici”, jer je ubedljivi rekorder u praznovanju narod Republike Srpske, koji samo u januaru zvanično koristi 10 neradnih dana – za Novu godinu, Božić, Dan Republike, Srpsku novu godinu, Bogojavljenje i Svetog Savu.

Na osnovu Zakona o slavama i svetkovinama, kao i na osnovu Odluke Vlade Republike Srpske, neradni dani su 1. i 2. januar, tri dana Božića, Dan Republike 9. januar, Srpska nova godina – 14. i 15. januar, Bogojavljenje – 19. januar i Sveti Sava – 27. januar.

U Hrvatskoj je za državne praznike neradno ukupno 15 dana, a uz to pravo na po jedan neradni dan imaju građani koji 7. januara slave Božić, pripadnici islamske veroispovesti u dane Ramazanskog i Kurban-bajrama, kao i Jevreji u dane Roš Hašane i Jom Kipura.
Slovenci, prema zvaničnom kalendaru svetkovina, praznuju 12 dana u godini, koliko i Grci, dok Mađari, zbog državnih praznika, ne idu na posao devet radnih dana tokom godine.

Aleksandar Mikavica
Politika, 24.12.2006.

Smerni majstor je promenio način slavljenja. Počeo je da brine o prosjacima i bogaljima ali se, nažalost, u varoši niko na njega nije ugledao.

Ne ukazuje samo ova pričica da suština slave nije zapravo iće i piće. Bila slava posna ili mrsna, slavila se samotno u tišini doma ili uz mnoštvo rodbine i prijatelja, moraju tu biti prisutne neke vidljive stvari kao odraz nevidljivog.

Slavski kolač (hleb). Lomi se. I Hristovo telo se lomilo na krstu za nas. Hristos je hleb života. Zato slaveći slavu mi ispovedamo: „Hristos posred nas – jeste i biće!” A koliko dugo će biti? Okretanjem kolača u krug, nemo obznanjujemo – VEČNO!

Vino. Proliva se preko hleba i preko žita. Hristova krv se prolila za oproštenje naših greha.

Sveća. Poljubi se pre nego što se upali. Zašto? U Svetom pismu Hristos kaže: „Ja sam svetlost sveta.” On je istinito svetlo koje obasjava svakoga čoveka. Zato: „Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim i svom dušom svojom.”

Žito. Žito je žrtva. Prinosi se u slavu Božiju. Od njega jedu svi ukućani i gosti. Pšenično zrno je simbol ulaska u život kroz smrt. Hristos nam je otkrio: „Ako pšenično zrno ne padne u zemlju i ne umre, ostaje samo. A ako umre, donosi mnogo roda.” Kada uzimamo kašičicu žita na slavi, zapitajmo se da li smo samoživi ili sebi umiremo a živimo za druge.

Ikona. Slika. Slika svetitelja. Podsetimo se ovde reči vladike Nikolaja Velimirovića: „Mi ne obožavamo ništa i nikoga osim Presvete Trojice u Jedinici – Jedinog Boga. Ali mi poštujemo svetitelje kao najbolju decu Božiju i sledbenike Hristove, i njihovim likovima ukazujemo posebno poštovanje kao što deca poštuju slike svojih roditelja ili braće.”

Čovek je stvoren po slici Božijoj, po Njegovom obličju. Da se ne bi upalo u zamku slavljenja stvorenja umesto Stvoritelja, Sedmi vaseljenski sabor je razjasnio razliku između poštovanja (proskunesis) svetitelja – čoveka, i apsolutnog slavljenja (latreia) koje je isključivo namenjeno Bogu.

Dimitrije Kalezić nam ovo vrlo jasno tumači i kaže da kada mi slavimo određenog svetog, mi u stvari slavimo Boga koji je svoju slavu projavio i pokazao na određenome svetom i u njegovim delima. Svetac je svetac samo u Bogu i po Bogu a nikako sam po sebi.

Tako, kada u vreme slave pogledamo u ikonu, sliku sveca, mi zapravo sagledavamo ovozemaljski odraz mnogorazlične premudrosti i dobrote Božije koja se ogleda u svakom stvorenju.
Diplomirani teolog kontekstualizacije evanđelja

Politika, 24.12.2006.

Slava je isključivo srpski običaj, jer i kad je pripadnici drugih naroda slave, slave je kao srpski i pravoslavni običaj.

O poreklu slave ima sijaset mišljenja i tumačenja, ali bez obzira na sve razlike, ostaje činjenica da Srbi danas čuvaju i poštuju slavu kao što su to radili i njihovi preci. Vezanost Srba za slavu i svetitelja zaštitnika vidljiva je u mnogim pesmama, pričama, predanjima, gde svetac–zaštitnik uvek pomaže svečaru koji je zapao u nevolju.

„Ko krsno ime slavi onom i pomaže” –izreka je sačuvana u srpskom narodu.

Slava se kod Srba, po narodnoj tradiciji, nasleđuje ali se ne deli. Dok je otac živ sin ili sinovi ne preuzimaju slavu, već je slave sa ocem. Ako otac nije u snazi sin preuzima sve obaveze oko slave, ali je otac domaćin slave.

Kad otac umre sinovi preuzimaju slavu. Ako ima više braće, mogu se dogovoriti da slavu preuzme jedan ili svi. Prve godine po smrti oca slava se drži u porodičnom krugu bez gostiju i velikog veselja.

Srpska pravoslavna crkva ima suprotan stav. Crkveno tumačenje kaže „sin kad zasnuju sopstveno domaćinstvo i ode od roditelja, počinje sam da slavi”.

Glavni simboli slave su: ikona, slavska sveća, slavski kolač, žito, vino i sveštenik.

Svaki pravoslavni dom ima ikonu svoje krsne slave. Ikona se postavlja u trpezariji ili dnevnoj sobi i to uvek na istočnom zidu.

Za slavu se kupuje veća sveća. Sveću pali domaćin u prisustvu ukućana i prijatelja pre početka slavskog ručka. Kad se domaćin prekrsti i izgovori molitvu „Oče naš” – počinje slava. Sveća gori celog dana, a gasi se kad poslednji gosti odu. Sveću gasi domaćin uz molitvu svetitelju, tako što uzme malo sredine iz slavskog kolača, natopi ga vinom i njime stisne fitilj sveće.

Slavski kolač je kvasni hleb i uvek se zamesi – ako se kolač mesi u kući – osveštanom, svetom, vodicom. Treba ga umesiti dan pre slave. Kolač se, zajedno sa žitom i vinom, nosi rano ujutru u crkvu, ako nije dogovoreno sa sveštenikom da reže kolač kod kuće. Pravilo po kome se danas vrši obred rezanja kolača, sastavio je 1862. godine mitropolit Mihailo.

Uoči slave priprema se slavsko žito koje se naziva i koljivo. Kad se na dan slave upali sveća, onda se domaćin prvi posluži žitom. Gost, kad čestita slavu, prvo se ponudi žitom, a potom ostalim đakonijama. Po učenju Srpske pravoslavne crkve žito se sprema za sve slave. Po narodnom verovanju za Arhangela Mihaila žito se ne sprema. U nekim krajevima, ali je ovo ređi slučaj, neće spremiti žito ni za Svetog Iliju.

Učešće sveštenika u slavskom obredu je obavezno. Prvo učešće je pre slave. Tad sveštenik sa pomoćnikom, mladim bogoslovom, dolazi u dom da ga osvešta i blagoslovi, ili kako se u narodu kaže „da sveti vodicu”. Drugo sveštenikovo učešće je u hramu gde sveštenik vrši rezanje kolača. Prisustvo božijeg izaslanika u slavskom obredu pokazuje da je i sam Gospod blagoslovio svečarev dom i sve prisutne u njemu. Slava bez božjeg poslenika je obična gozba.
Etnolog

Politika, 24.12.2006.

Slava je bila važan društveni događaj – tu se moglo saznati da li će pasti vlada, da li gospođa Vladić zaista vara muža i da li Bogojevići zaista finansijski ne stoje dobro jer ona, gospođa Bogojević, evo već treću godinu dolazi u istom šeširu na Sv. Jovana kod Vlajićevih. Tu se prvi put čulo da je vlasnik „Zlatnog opanka” verio ćerku za, zamislite, siromašnog seoskog veterinara i da je Mita bakalin poslao sina da studira na Sorboni.

Sve te elegantne provode moja baka je skupo plaćala na Lazarevu subotu kada je bila njena slava. Tada danima nije dizala glavu od posla, vraćala je dedu bezbroj puta na pijacu Đeram da dokupljuje kojekakve sitnice i umirala od treme da li će gosti biti zadovoljni ili će je, možda, ogovarati.

Na stolu je morala biti sarma od vinovog lista, pečena prasetina, jagnjeća sarma u maramici prelivena kiselim mlekom, kapama sa ovčijim rebrima, podvarak sa ćuretinom, knedle sa sirom, zatim kolači od sala, bombice od jabuka, kitnikes, londonske štangle, „rozen torta”, rolat od smokava i , naravno, žito i slavski kolač.

Kolač je imao četiri pečata utisnuta poskurnikom, četiri goluba i četiri grane vinove loze – sve mikelanđelovski izvajano od testa. U sredini je bila zabodena grančica bosiljka. To je, ipak, bilo pitanje časti u svakoj srpskoj porodici.

Dvadeset godina kasnije, moja baka se našla u čudu i užasu jer je slaviti slavu odjednom postalo zabranjeno. Drug Tito je jasno stavio do znanja da je taj srpski vandalizam nedoličan te da će biti kažnjavan ili prezren svako ko se toga bude držao.

Moja baka, kao veliki deo nacije u to vreme, zakucava jorgan na prozor dnevne sobe, sprema skromnu trpezu – sarmu od kiselog kupusa, proju i prebranac i poziva samo najbliže i najpoverljivije („Ne znaš, dete, ko te može prijaviti Udbi“) prijatelje na „tajnu večeru”.

Svaki poziv na slavu baka je radosno prihvatala jer to je značilo da ti ljudi imaju poverenja u nju čim su se usudili da je pozovu. Baka i deda veselo bi odlazili od kuće, skromno obučeni, sa mirišljavim sapunom u tašni koji će pokloniti domaćici umesto cveća. Slava je u to vreme bila herojska stvar, test hrabrosti, odanosti i prijateljstva.

Dvadeset godina kasnije, posle dedine smrti, baka se pretvara u „šegrta” koji pomaže na slavi mojih roditelja, danu Sv. Aranđela Mihaila. Drug Tito je, u to vreme, zatvorio jedno oko i nije primećivao da se slave ponovo tu i tamo proslavljaju, para je bilo na sve strane, donosilo se vino iz Francuske, viski iz Škotske i pršuta iz Italije.

Baka se lako prebacila na Sv. Aranđela („Ćuti, sine, hvala Bogu kad možemo nešto da slavimo”) i radosno dočekivala mamine i tatine goste, obučena u svoju bordo haljinu sa belom čipkanom kragnicom, staru 25 godina.

Mama i tata su umeli u to doba da pozovu od 50 do 80 gostiju, donosile su se gitare, pevala se „Mansarda, mali stan” i „Hajd’mo na Kubu”, „Zašumele su palme” i „Oj, momci mladi, šta da se radi”. Svi su kolutali očima kada bi moja baka zapevala (a divno je pevala) „Sagradiću šajku od suvoga kedra”.

Na trpezi se pomaljala Evropa i svet: pekinška patka u sosu od pomorandže, ruska salata, mongolski tartar biftek, italijanske raviole i lazanje, indijska piletina u kari sosu, argentinski čuvasko, nemačka „švarcvald torta”, francuske „beze” puslice i, tradicionalne, londonske štangle.

Dvadeset godina kasnije moja baka je umrla. Od tada gledam na život njenim očima i, u svakoj situaciji, zamišljam komentare koje bi ona izgovorila.

Nije doživela vreme Slobodana Miloševića koje je izbrisalo granicu između „njih” i „nas” – svi su počeli da slave slavu. Dovodili su se orkestri, ketering službe, kelneri, fotografi, video-snimatelji, telohranitelji, šoferi, kuvarice, bebi-siterke, voditelji, pevači u zlatnim odelima, pevačice u tigrovoj koži i poznati i nepoznati gosti. Služili su se kanapei, šampanjac i kavijar. „Sad, sine, slavi i Kurta i Murta”, rekla bi ona..

Danas, na slavu moju, moga muža i moje dece, Sv. Dimitrija, pozivamo sve koji su nam dragi i mili. Jede se tranzicioni jelovnik – ruska salata, lazanje, sarma sa suvim rebarcima, pihtije, ponovo se vraća prasetina, slani rolati sa šunkom i pečurkama, gibanica, „reform torta”, voćna torta, „rozen torta” i raznorazni sitni kolači. Peva se i svira se na klaviru, harmonici, bubnjevima, dairama ili šta već ko donese.

A moja baka, gospođa Stevana Antić, smeši se sa zida, uramljena u divan srebrnasti ram. „Uživaj, sine, slava je najlepši dan za svaku srpsku porodicu.”
Profesor u „Britannica International School” u Beogradu

Politika, 24.12.2006.

To je tradicija srpskog naroda. U najtežim vremenima ko je poštovao taj običaj kao, na početku, plemensko, a potom i glavno porodično obeležje, sačuvao je srpstvo.

Sve slave su podjednako važne za srpski narod, bez obzira što neke slavi manji broj naših sunarodnika, a neke monogo veći, poput recimo nedavno Nikoljdana. Svaka slava je, ipak, značajna i ima svoju poruku, u zavisnosti od sveca kome je posvećena.

Na Nikoljdan sam bio kod prijatelja iz Šapca, ali imao sam još mnogo poziva da budem gost i na drugim mestima. Međutim, u jednom danu je nemoguće izaći svima u susret, pogotovo jer veliki broj prijatelja na taj način ima želju da iskaže veliko poštovanje dragim gostima.

Moja slava je Đurđevdan, u spomen na svetog velikomučenika Georgija. Moj pokojni deda Milosav je preneo slavu na oca Milenka, koji je sada domaćin u našoj porodičnoj kući u Prijepolju. Tada smo svi zajedno: porodica, prijatelji, komšije i naravno sveštena lica. Poštujem i odlazim na slavu manastira Mileševa, u kome sam kršten, kao i na slave mnogobrojnih prijatelja iz raznih oblasti društvenog života.

U poslednje vreme sve više se pridržavamo starih dobrih običaja, koji su nas vekovima održali i zadržali nam jasan i prepoznatljiv identitet ponosnog naroda.

Prema običajima slave se najčešće slave po kućama, ali imao sam čast da u nekoliko navrata u mojim ugostiteljskim objektima u Beogradu ugostim pojedine privredne i sportske organiizacije, koje su želele da u lepom ambijentu kraj Save na Beogradskom sajmu ili na Kalemegdanu, da obeleže slavu njihovih udruženja. Bila su to uvek lepa drženja, uz poštovanje svih tradicionalnih vrednosti.

Slave su dobra prilika da pokažemo veliko zajedništvo i slogu, koja nam je toliko potrebna. Naravno, neophodna je i solidarnost sa našim napaćenim narodom na Kosovu i Metohiji. I kada nam je u istoriji bilo najteže, pa čak i kada smo bili porobljeni, nismo zaboravili velike svetitelje u čije ime se okupljamo. Ime svetog Save slavilo se uvek u svim srpskim zemljama, a upravo bi naši slavni preci kao što je bio naš prvi prosvetitelj trebalo da nam budu najbolji putokaz na putu ozdravljenja i preporoda nacije.
Predsednik Balkanske bokserske federacije i nekadašnji ministar za sport SR Jugoslavije

Politika, 24.12.2006.

• Poslužili smo ih na slavi žitom i pogačom. Mi smo poznati po tome što pred goste iznosimo sve što imamo u kući.

• On je u izbornoj kampanji obavio lavovski deo posla. Obilazio je birače na slavskim trpezama.

• Mnogi roditelji zahvalni su Svetom Nikoli. Što zahvaljujući ovom svecu jednom godišnje vide svoju decu.

• Žestoko smo branili Kosovo. Sve dok nas na slavi nije zabolelo grlo.

• Danas sam jeo na jednoj slavi. To je moj utisak nedelje.

• Vi biste opet da jedete?! Pa nije svaki dan krsna slava.

• Kada je učiteljica pitala decu: – Koje slave znate?

Svi su odgovorili uglas: – Znamo za Ivkovu slavu.
Satiričar

Politika, 24.12.2006.